Година дана рата Русије и Украјине: Страдање коме се не назире крај

Пише: Игор Дамјановић

Прије равно годину дана почео је рат између Русије и Украјине, највећи сукоб на планети од краја Другог свјетског рата. Овом крвавом братоубилачком страдању за се сада се не надзире ни крај, ни коначан исход. Укупан број погинулих војника и цивила на обје стране већ се мјери стотинама хиљада. “Најстрашније ће бити када будемо бројали жртве. Неки политичари одвлаче нам пажњу ријечима ‘а њих је погинуло више’. Зар је то хришћански? Ниједан губитак непријатеља не смије да вас радује, па и они су људи као и ми.” – прича ми јесенас отац Валериј, настојатељ Светоуспенског храма у Мариупољу, који је током борби за град порушен до темеља.

Више од 9 мјесеци трајања сукоба провео сам у зони борбених дејстава, или њеној непосредној близини. Нагледао сам се свега, од пушкарања у Азовстаљу и уличних борби у Северодоњецку, преко ровова на првој линији према Красногоровки, Авдејевки и Угљедару, па до удара украјинских ракета Град у стамбену зграду у којој сам боравио у Доњецку. Никада нећу заборавити дјецу која су остала без родитеља, породица којима је у тренутку нестало све што су годинама стварали, мајки и сестара чији су синови и браћа погинули на фронту. Најгоре је бојим се тек пред нама.

Нисам очекивао да ће рат почети на начин тако што ће Русија напасти Украјину. Фактор изненађења који је руска армија постигла био је релативан и само дио територија заузетих у блицкригу задржала је трајно. “Главна наша грешка била је што смо мисили да ће нас на истоку Украјине дочекати са цвијећем.” – изјавио је у мају генерал Владимир Шаманов, некад легендарни командант ВДВ-а, а већ 10-ак година посланик Државне думе. У претходном сазиву Шаманов је био и предсједник парламентарног Комитета за одбрану.

Управо је ВДВ на самом почетку рата неколико смјелих хеликоптерских десанта, од којих ће заузимање аеродрома Антонов у мјесту Гостомељ надомак Кијева ући у историју ратовања. Неколико дана 100-њак руских падобранаца држало је територију аеродрома одолијевајући нападима 50 пута бројније елитне 4. бригаде Националне гарде Украјине и придруженог 3. пука за специјалне намјене. Продором руских јуришних јединица из правца Бјелорусије контрола над аеродромом и оближњим насељем је успостављена. Ипак, њихов подвиг касније ће се испоставито као узалудан.
Да ствари не иду како је планирано, да расположење грађана Украјине и морал војске не одговара обавјештајним процјенама, руском војном командовању постало је јасно послије свега неколико дана. Умјесто да прогласе дјелимичну мобилизацију и учине све да задрже снаге на Кијевском правцу, послије нешто више од мјесец дана доносе одлуку да напусте не само околину престонице, већ и Сумску и Черниговску област коју су у већем дијелу контролисале. На мобилизацију ће се одлучити тек након тешког пораза у Харковској области почетком септембра, када су за само 2 дана пали градови Изјум, Балаклеја, Купјанск и Волчанск.

Јесења офанзва на Харковском правцу завршена је почетком октобра заузимањем града Красни Лиман и то је последње кога Украјинска армија заузима на бојном пољу. У новембру Руси ће без борбе напустити комплетну десну обалу Дњепра, укључујући и Херсон, једини регионални центар кога су успјели да заузму послије 24. фебрура. Повлачење је било болно, међутим са војне тачке гледишта стратешки добро припремљено. На лијевој обали поставили поставили су јаке мобилне артиљеријске јединице које туку остављене територије, па украјинска армија није била у стању да се у самом Херсону и околини озбиљније распореди, а камоли групише снаге за прелазак Дњепра. Стога, једини правац гдје би сада могли да покушају офанзиву је Запорожска областа ка Мелитопољу. Међутим тамо их чекају јаке руске јединице, са стотинама тенкова, укључујући и старе Т-62, који немају продорну моћ, али у одбрани могу бити итекако учинковити.

Још од љета украјинска армија потпуно је зависна од западне војне помоћи. Са снадбијевањем савременом НАТО техником Украјинци, имајући у виду обећања западних званичника, не би требало да имају проблема. Међутим, у наредним мјесецима проблем може постати обученост и морал војске, који је у првој години рата превазишао сва очекивања. Број погинулих украјинских војника одавно је пребацио 100.000. Баш ту цифру у децембру је поменула Урсула фон дер Лајен и касније након противљења кијевских власти покушала да демантује.

Када додамо извјештаје западних медија да само у Бахмутској кланици током последња 3 мјесеца дневно гине више од 100 украјинских војника овој стотини треба додати још неколико десетина хиљада мртвих. Ту су још тешко рањени и исцрпљени, које у ротацији тешко да могу замијенити једнако спремни и мотивисани борци. На примјеру Авганистана, када се регуларна, добро наоружана војска за пар недеља распала пред налетом неупоредиво слабије опремљених Талибана, видјели смо колико је морал битан. Шокантни снимци присилне мобилизације које из украјинских градова последњих дана иду у свијет намећу закључак да десетковане јединице украјинске армије неће попунити војници једнако спремни на жртву као што је била прва постава.

Комплетно заузимање Лугаснке области и копнено спајање Крима преко Доњецке, Запорожске и Херонске са Ростовском области, тј. путни правац који се протеже на око 850 км, два су највећа успјеха руске стране. Ту је и заузимање Мариупоља у коме, како су ми саопштили мјештани разбијена је групација од чак 50.000 украјинских војника, укључујући и озлоглашени неонацистички пук Азов. Поред погрешне стратегије у почетку и лоших обавјештајних процјена овај велики рат показао је и структурне и функционалне слабости руске армије. О томе је отворено говорио и сам предсједник Путин. Ефиксано и брзо отклањање ових недостатака представља потребан услов да руска страна поново преузме иницијативу.

Чланице НАТО пакта и партнерске државе Аустралија, Канада, Финска и Шведска доставиле су Украјини 700 тенкова, више хиљада оклопних возила, противтенковских ракета и дронова, десетине навођених ракетних и ПВО система, стотине јединица артиљерије и милионе пројектила. Са друге стране Русија је од Ирана добила неколико хиљада дронова-камиказа и касније почела да их производи по лиценци. Спекулише се да је нешто артиљеријских пројектила Русија могла да набави из Сјеверне Кореје. Међутим амерички и НАТО званичници последњих недеља изражавају све отворенију бојазан од руско-кинеске војне сарадње, која би могла да се огледа у модернизацији колосалних војних ресурса које је Русији у наслеђе оставио Совјетски Савез.

Извор:
ИН4С