Протопрезвитер Анастасије Гоцопулос: Свети Јован Златоусти и „раскол“ Јованита

Свети Јован Златоусти темељи своју еклисиологију (своје учење о Цркви) на Апостолу Павлу. Он дефинише Цркву као „Тело Христово“ које за своју једну једину Главу има Самог Христа.

Овакво схватање Цркве као Тела Христовог наглашава Њена два својства која су нераскидиво повезана као „јединство у истини“. Шта год или ко год сумња или удара на јединство Цркве и истину коју Црква изражава, не може да и даље буде члан Цркве, већ се од Ње као уд од Тела одбацује.

Тако разумемо жестину са којом се Свети Јован Златоусти – као и сви Свети Оци кроз векове – противио јересима и расколима, говорећи о њима на најстрожији начин.

Јерес одиста мења и на крају одриче црквену истину, док раскол удара на црквено јединство. Обе те ситуације воде њихове надахњиваче и присталице ван Цркве – у пропаст. Карактеристична је реченица Светог Златоуста да „цепати Цркву није мање зло од пада у јерес“,[2] што имплицира да је напад на јединство Цркве најозбиљнији црквени преступ. Наравно, да би нагласио озбиљност раскола, он иде дотле да каже како „ништа тако не гневи Бога као цепање Цркве… Ни мученичка крв не може да избрише грех раскола“.[3] Ни крв мученика не може да избрише грех раскола!

А. Сабор „код Храста“, прогонство и мученичка смрт Светог Јована Златоустог

Свети Јован Златоусти је изабран за Архиепископа Константинопоља 398 г. после Христа, у време цара Аркадија и његове супруге Евдоксије. Чврст и доследан карактер у хришћанском животу, строг према себи, љубитељ светлости, непревазиђен проповедник јеванђелске речи, бескомпромисни бранилац немоћних, „против тадашњих моћника је играо улогу једног Натана наспрам Давида, једног Илије наспрам Језавеље, једног Исаије наспрам Валових свештеника“.[4] Његова проповед у цркви Свете Софије је потресала прост народ који је са ентузијастичним аплаузима и великом љубављу изражавао срећу и захвалност свом добром Пастиру. Ипак, док се прост народ радовао због свог Архиепископа, његово присуство на престоничкој катедри је брзо постало неподношљиво за искварени политичко-црквени поредак Константинопоља. За двор неодлучног Аркадија и динамичне и лукаве Евдоксије, Архиепископ је био опасност. Иста таква опасност је био и за клику клирика и – нарочито – епископа који су (архи)јерејство задобили кроз симонију и живели пожудан и неморалан живот. Да бисмо схватили размере кварења клира,[5] имајмо у виду да је Свети Јован Златоусти у периоду мањем од 6 година рашчинио 13 епископа и 70 свештеника, написавши притом чувену реченицу: „никога се нисам бојао као епископа, осим малобројних изузетака“![6]

Тако су се двор и клика наопаких епископа као „нечастива синагога“[7] уротили против Архиепископа и „тражаше згодну прилику“ да га предају (Лук. 22,6). И прилика им се пружила септембра 403 г. после Христа.[8] Александријски Патријарх Теофил, човек жесток и без задршке, испуњен мржњом против Златоустог – нашао се у Константинопољу са групом од 29 египатских епископа. Уз сагласност царске палате, он се удружио са тамошњим Златоустовим непријатељима (епископима) и они су организовали тзв. „сабор код Храста“ (у предграђу Халкидона, прекопута Цариграда). Лажљива оптужба против Светог Златоуста је заправо садржавала 29 оптужби – од оптужбе за насилничко понашање, крађу, неморалне акте, непоштовање црквеног поретка па до оптужбе за подстицања на побуну и политичку издају! Пресуда је била донесена унапред. Јован Златоусти, Архиепископ Цариграда, рашчињен је и царском наредбом отеран у егзил тајно, тј. без знања народа (који је тек потом исказао своје неслагање са таквом пресудом).[9]

Неколика дана потом, док се прогнани Свети Јован налазио у Никомидији, јак земљотрес у Цариграду је уплашио царицу Евдоксију. Она је земљотрес протумачила као Божију казну за неправедну осуду Архиепископа. Покајавши се, одмах је послала своје изасланике и од Светитеља затражила да се врати у престоницу.

Прогнани епископ се 13. новембра 403, враћа на своју епископску катедру, након величанственог дочека који му је приређен од целог народа на обалама Босфора.

Али, Свети Јован Златоусти остаје… исти! Не може ћутке да посматра гажење јеванђелске речи од стране палате и наставља своју упозоравајућу и укоравајућу проповед. Оно што је уследило је било очекивано – кроз који месец „опет бесни Иродијада, опет лудује“… Евдоксија није могла више да га трпи. У њеном злочестом подухвату саучествују поново познати епископи-непријатељи Светитеља кроз још један „сабор“ у Цариграду (јануара 404).[10] Оптужили су га да је самовољно засео на архијерејску катедру, иако је био рашчињен. Овога пута, казна коју су му прописали за „деликт“ је била потврда рашчињења и одлучење.

Због жестоког противљења народа, извршење ове казне је одложено за неколико месеци. Архиепископ је богослужио под рестрикцијом, само у здањима архиепископског двора. Међутим, на дан Велике Суботе 404, одлучује да пређе у цркву Свете Софије како би узео учешћа у свеноћном Васкршњем богослужењу и чину крштења око 3,000 оглашених! Царска војска је прекинула службу, ухапсила Светитеља, а оглашене који су се спремали за крштење – растерала (и који су заједно са свештеницима и ђаконима нашли уточиште у јавним купатилима како би довршили чин крштења!).[11]

На крају, 20. јуна 404, царски војни одред је опет ухапсио Архиепископа како би га прогнао 800 километара далеко од Цариграда, у град Кукуз у Малој Јерменији. У Кукузу је остао отприлике три године у врло тешким околностима. Но, добар глас о прогнаном Светом Архиепископу је стигао у оближњу сиријску Антиохију (око 170 километара удаљености). На крају је мноштво народа из тог мегалополиса („источне Атине“) почело да га посећује.[12] Оваква ситуација је разјарила антиохијског архиепископа Порфирија, отвореног Златоустовог непријатеља. Он се у договору са цариградским Атиком и александријским Теофилом обратио за помоћ младом цару Аркадију кога су наговорили да прогнају Светог Јована Златоустог у најзабаченији део царства, у кавкаски Питиунт (данашња Грузија), у област варвара-идолопоклоника. Али, због посрнулог здравља које је имао услед свих проживљених недаћа, он се упокојио када је имао 60 година, у граду Коману,[13] на путу ка свом новом месту егзила, 14. септембра 407.

Био је Архиепископ Цариграда 9 година и 7 месеци, од којих је 3 године и 3 месеца провео у егзилу!

Из овог кратког описа прогона и упокојења Цариградског Архиепископа Јована Златоустог се издвајају одређена питања која се окрећу око једног кључног питања – какав је био тачан став овог Светитеља у погледу раскола који муче Цркву?

Б. Да ли је Свети Јован Златоусти прихватио саборске одлуке о његовом рашчињењу? Да ли је прихватао као канонског епископа свог наследника на цариградској катедри?

Наравно да није! Никада Златоусти није прихватио нити својевољно применио одлуке „сабора код Храста“ (септембар 403) или „сабора“ у Цариграду (јануар 404).

И након друге осуде (па све до своје смрти), Златоусти је себе сматрао за канонског Архиепископа Цариграда и – колико су му то околности допуштале – тако се понашао до краја свог живота. Јер, по њему, ови „сабори“ се нису заснивали на црквеном поретку и Предању. Због тога, нису били истинити и њихове одлуке нису могле бити легитимне. Следствено, нису могле да се примене на делу од стране верујућих – само је Свети Јован Златоусти остајао канонски Архиепископ Константинопоља.

Јако је упечатљиво оно што пише Златоусти о свом наследнику Арсакију (на катедри у периоду 26.6.404-11.11.405): „Чуо сам и ја да је онај брбљивац Арсакије – којег је царица поставила на архиепископски трон – свој браћи која нису хтела црквено да опште са њим задао велике муке. Много њих је ради мене умрло у затвору. Арсакије је заиста вук у јагњећој кожи, који само наликује епископу, а у ствари је прељубник. Он се понаша као прељубница која се поред живог мужа приклања другом мушкарцу. Он је не телесни, већ духовни прељубник, који је – без обзира што сам ја још жив – засео на мој епископски трон“.[14] Карактерише свог архиепископског наследника у Цариграду као „брбљивца“, „вука у јагњећој кожи“ и „прељубника“. Нити га признаје за стварног епископа пишући како он „само наликује епископу, а у ствари је прељубник“. Такође, из овог Златоустовог писма епископу Киријаку – који је такође прогнан, јер није хтео црквено општење са новим Архиепископом Арсакијем – сазнајемо да је Арсакије покренуо прогон свих верујућих који нису хтели црквено општење са њим (укључујући ту и затвор и убиства).

Чак, вреди да поменемо да је све до свог упокојења, онолико колико су му то дозвољавале тешке околности прогонства,[15]Свети Јован Златоусти поступао као канонски архијереј, супротно „саборским“ одлукама о рашчињењу и одлучењу. У прилог томе таксативно наводимо следеће:

1. Без обзира на озбиљне болести, опасности од пљачкаша и варвара, хладноћу и пустињаштво, Светитељ никада није престао да се занима за своју духовну децу у Цариграду која су такође подносила невоље које су им приређивали његови црквени и политички прогонитељи. Истовремено, много пута ја пројављивао своју љубав према својим новим суграђанима у прогонству. Како сведочи Свитетиљев биограф – Епископ Јеленопољски Паладије – од просфора које су му слали верујући из Цариграда и из Антиохије који су га посећивали „блажени Јован који је провео у Кукузу већ једну годину, успео је да нахрани многе гладне у Малој Јерменији… (у то време била је велика глад у тој земљи)“.[16]

Антиохијски Епископ Мартирије наводи карактеристично како је Свети Јован Златоусти „обитавао у пустињи, али је откупио на хиљаде душа из варварских руку са оно мало новца којим је располагао. Многе је душе преотео из ђавољих замки на основу свог беседничког дара ког је задобио трудом и благодаћу. Друге који су патили због глади и прогонства је хранио брашном свете удовице (ђаконисе Олимпијаде која му је слала брашно – прим. прев). Заснивао је манастире у крајевима који су навикли на убиства и крађе, тако да су на крају сви градови – од најмањег до Антиохије – малтене почели да се селе у његову близину“.[17]

2. Свети Јован Златоусти је показивао нарочиту бригу за верско просвећивање народа оних крајева у којима се нашао као прогнаник – „много је блистао врлинама… као да је будио из сна незнања оне из околине који су били погружени у безбожништво“[18] и „многе је руководио, учио, крстио, хиротонисао и чуда чинио у правој вери“.[19]
3. Златоустов интерес за евангелизацију народа није се ограничавао само на простор у ком се нашао, већ се он простирао на целу територију Царства, имајући у виду да је он био легитимни Архиепископ Цариграда. Током првих дана прогона када се привремено налазио у Никомидији (јер је чекао царску наредбу из које је требало да сазна финално место свог прогонства), показао је нарочити интерес за мисионарење у Финикији (Либану)[20] – шаљући писма и тражећи одговарајуће клирике за тај посао. Које је потом нашао и одаслао.[21] Исти интерес је показао и за напредак Цркве код Гота (на Криму),[22] док је исто настојао да негује започето мисионарење Персијанаца од стране епископа Маруте (иначе његовог личног противника).[23]Бринуо је и о кипарској Саламини која се нашла у духовној опасности од „јереси маркионита“.[24] И сва ова пастирска брига је долазила од једног „рашчињеног“, „анатемисаног“ и прогнаног Архиепископа Цариграда који је имао васељенску свест и васељенски пастирски осећај.
4. Пажње вредна је и његова делатност у Арабисусу, како нам о томе саопштава Св. Симеон Метафраст. У том крају је било много идолопоклоника који су му – слушајући његове проповеди о Господу – упутили један „изазов“. Ако Свети Јован Златоусти исцели једног њиховог паралисаног суграђанина, они су обећали да ће се крстити. Светитељ се помолио и у име Христово исцелио паралисаног.

Резултат овога је био да су се многи идолопоклоници тог краја крстили, повероваши у Христа. Свети Архиепископ се није овде зауставио, већ је наставио да делује као канонски епископ, тј. преузима на себе пуну организацију „младе Цркве“ (νεοπαγοῦς Ἐκκλησίας) коју је он утемељио: хиротонише седам епископа, довољан број презвитера и ђакона, преводи им садржину Псалтира и Новог Завета на њихов језик (уз помоћ локалних тумача који су знали грчки језик), учи их Светој Литургији, предаје им молитвени типик (псалмопојање и молитве) и продужава са верским подучавањем (катихизисом). За кратко време, не само да се „млада Црква“ увећала бројчано, већ је толико напредовала да се сасвим саобразила јеванђелским заповестима.[25]

О овој активности „рашчињеног“ Архиепископа сажето говори и Лав VI Мудри: „Целу ту земљу (пространу и многољудну) привлачи к себи, крштава, учи побожности и на крају у њој успоставља целокупан свештенички поредак“.[26]

В. Да ли су верни прихватили саборске одлуке које су „рашчиниле“ Златоуста? Да ли су његовог наследника на трону прихватили као канонског епископа? Да ли су са Златоустовим наследником имали црквено-литургијско општење?

Наравно да нису! Од првог тренутка верни народ Цариграда није прихватио „рашчињење“ и прогонство њиховог пастира. Без обзира на жестоке казне, велики део верујућих није имао црквено општење са гонитељима Светог Златоуста нити су признавали за пастире Златоустове наследнике-уљезе – Арсакија (26.6.404 – 11.11.405) и Атика (март 406-10.10.425). Јер, у њиховој свести је Архиепископ и даље био Свети Јован Златоусти.

Народ је остао веран Златоустом, тј. није помињао имена његових архиепископских наследника, дакле није имао црквено општење са њима.[27] Тај народ је презриво назван „јованитима“ од стране владајућих слојева. И црквена администрација која је имала подршку државе их је сматрала за „расколнике“. Но, тај народ је, ипак, испао хвале вредна војска у животу наше Цркве. Било је стога и сасвим очекивано да „раскол“ јованита пројави многе светитеље, на челу са познатом ђаконисом Олимпијадом.

Дирљива је љубав народа и његов покушај да одбрани свог Архиепископа од лудила његових противника. Дошао је до тачке да је народ био спреман да да своју крв за Златоустову добробит. Током првог и краћег прогонства (након „сабора код Храста“), Златоусти се сагласио са царском делегацијом и ноћу се, тајно од народа, предао царском одреду који је имао да га прати у егзил – управо како би се избегло проливање народне крви. Следећег дана су Архиепископ Александрије Теофил и његова пратња ушли у Цариград као победници и црквени освајачи. Народ у Цариграду је ипак сазнао за прогон њиховог пастира и жестоко је протестовао. Када је Теофил „пожелео да крочи у храм Архиепископије, верници су га отерали. Александријци из његове пратње су исукали њихово оружје и почео је обрачун. Противљење народа је било енергично. Храм и крстионички простор су се испунили лешевима, а из крстионице се – како кажу – сливала људска крв. Како је почео окршај, царски службеници су позвали војску, да би помогли Теофиловим људима. Свуда су биле борбе. Сваки храм је постао тврђава у којој се народ утврдио, док су га војници ударали стрелама и шипкама. Крв је шикљала из олтара и гласне клетве су дошле на смену химнама милости… Војници су нападали монахе. Клали су их групно по њиховим манастирима, тражећи их по келијама… а по улицама су мачевима јурили оне који су успели да им првобитно умакну“.[28]

Током другог и последњег Златоустовог егзила (па чак и након Светитељевог упокојења!), прогони које су трпели верујући Цариграда од стране црквене администрације која је имала подршку државе су били страшни и проширили су се на све источне делове Царства.

Тријумвират источних Патријараха (Архиепископа) – Константинопољски Арсакије (потом Атик), Александријски Теофил и Антиохијски Порфирије[29] – није могао да поднесе да се чује негде макар и име прогнаног Архиепископа Јована Златоустог. Боравак Златоустог у Кукузу (месту његовог прогонства) близу Антиохије и прилив антиохијаца у Кукуз како би се срели са великим прогнаником, само су појачали завист његових непријатеља који су одлучили да га пребаце у још забаченије место, како већ рекосмо.

Но, прогони против Златоустовог лика и дела су настављени и након његовог упокојења, тако што су сада били усмерени против „јованита“ који нису подлегли притисцима, већ су наставили са непомињањем епископа који су прихватили „рашчињење“ Светог Јована Златоустог. Његов наследник-уљез на архиепископском трону „видевши да нико од епископа источније не жели црквено да општи са њим, као што није желео ни сам народ у Цариграду, због свега што се нелегално и нелегитимно десило (против Златоустог – прим. прев), наумио је да преко царскх наредби…“[30] принуди све оне који нису имали црквено општење са њим, Александријским Теофилом и Антиохијским Порфиријем – да опште са њим. И то под претњом губитка имовине, чина или службе, новчаних казни и прогонства, у случају да га неко не послуша.

Описи из Златоустовог житија[31] – од стране Епископа Јеленопољског Паладија – у погледу тога шта су претрпели епископи и остали клирици који су остали верни свом Архиепископу, подсећају нас на мучеништва из најранијег периода хришћанства. Невиђену мржњу и лудост је показао тријумвират Патријараха против њих.[32] Прецизно примећује сам Свети Јован Златоусти када пише о епископима који гоне његову духовну децу: „Нека те ништа од овога не ужасава – ни лажни јереј који бесније од било ког вука гази стадо верних, ни било ко од владајућих и моћних који демонстрира толику бруталност“.[33]

У сваком случају, „јованити“ су остали верни свом духовном оцу до његове кончине, али су и након његове смрти наставили са бојкотом оних који Златоустог до његовог земаљског краја нису сматрали за канонског Архиепископа престонице. Тек 30 година након Златоустове смрти, када је на арихепископски трон престонице дошао његов ученик Прокл и унео његово име у Диптих, „јованити“ се одлучују да васпоставе црквено општење са Цариградском Црквом и тада траже да се свете Златоустове мошти врате у Цариград (438 године).

Целокупно црквено Предање у погледу „раскола јованита“ сумира Свети Симеон Метафраст када пише о самим „јованитима“: „Они који су општили са Златоустим су били просто епископи и јереји који су из ревности према Христу ненавидели друштво безбожничко, и њих су разне казне, смрти, прогони и лишавања имовине разасули… Неки од њих су испунили оближње затворе, неки су били осуђени да обитавају на делеким местима и острвима, а неки су лишени живота кроз многа тешка мучења“.[34] Дакле, за Св. Симеона Метефраста, сви они епископи и клирици који су имали општење са Златоустим – а нису имали општење са његовим непријатељима, односно нису их помињали током служби – и који су због тога трпели губитак имовине, прогоне, смрти и друге разне казне, то су радили „из ревности према Христу“ и због те „ревности“ су „ненавидели друштво безбожничко“! Тачније, црквена администрација која је уз помоћ државе тада гонила Св. Јована Златоустог, као и све оне који су имали општење са њим, представља за Св. Симеона Метефраста „друштво безбожничко“!

Г. Какав је став заузео Свети Јован Златоусти у погледу оних верника који су прекинули црквено општење са његовим наследником?

Погледајмо сада какав је став имао Свети Јован Златоусти према верујућима који нису помињали на службама његове наследнике, прекинувши црквено-литургијско општење са њима. Још једном подсећамо да је сам овај Свети Отац био изузетно строг у погледу оних који цепају Цркву, говорећи за раскол да „ништа тако не гневи Бога као цепање Цркве… Ни мученичка крв не може да избрише грех раскола“.[35]

Опирући се на овакав свој еклисиолошки став, Свети Јован Златоусти је – мало пре него што ће се предати царској стражи која ће га отпратити у егзил и током дирљивог опроштаја са својим најближим следбеницима (епископима и ђаконисама) – затражио од ђакониса да признају и уђу у општење са његовим наследником („спустите главу пред њим као да сам у питању ја“). Али, то је имало да се догоди уз следеће предуслове: а) тај наследник је требало да буде хиротонисан без да је желео хиротонију, тј. да не буде неко ко је жудео за хиротонијом и епископском влашћу, б) да не тежи да преузме трон од Златоустог, тј. да буде само администратор трона, в) да има сагласност свих (црквено-народног сабора у Цариграду – прим. прев). Тек тада – „Спустите главу пред њим као да сам у питању ја, јер је немогућа Црква без епископа“.[36] Ниједан од ових предуслова није испуњен од стране Златоустових наследника. Из тог разлога, сви блиски Светитељеви следбеници су одбили било какво црквено општење са његовим наследницима, и наравно, нису их помињали на службама као своје епископе и пастире.

Златоусти не само да их због тога није прекорио, већ напротив, честитао им је, похвалио их је и охрабрио да истрају у тој борби. И то све позивајући се на Стари и Нови Завет, са свом беседничком способношћу која га је красила.

За Светог Златоуста, борба „јованита“ се није тицала само његовог личног права и васпостављања на катедру, а није се тицала ни само Цариградске Цркве. Она се тицала целе Васељенске Цркве и њених светих установа.[37] Пишући у Халкидону заточеним епископима, свештеницима и ђаконима, коментарише овако: „Зато умољавам вашу љубав… да пројави и већу спремност на свакодневну бригу за све Цркве у Васељени, тј. за могуће унапређење њиховог положаја“.[38] У другом писму дотичне подсећа на „ … тај добар зној, напоре, борбе и болове, опасности које сте поднели зарад Цркава широм Васељене“.[39]

Отишао је толико далеко да је оне који су се борили против црквене администрације која је владала након његовог прогона назвао „хиљаду пута праведницима“ који треба да се „сврстају у ред мученика“, „да стоје заједно са мученицима, Апостолима, храбрим мужевима који сјаје због својих постигнућа, патњи, венаца, награда и великог дерзновенија“![40]

Вреди да видимо и како Златоустово перо пише о мушкарцима, женама и деци „јованита“: „Толике покоље су очекивали… а храбро су иступали пред моћницима овог света… стали су на страну погажених отачких закона и црквених установа. И на речима и на делу су доказали своју искреност. И свакога дана су умирали – и мушкарци и жене и деца. Како да се ови по хиљаду пута праведници не сврстају у ред мученика? Такви себе нису штедели, јер су схватили колику ће плату добити. Не један, не два, не три дана, већ цео живот стоје на таквој борбеној линији на којој су гађани исмевањима, увредама, гажењима, клеветама. То није мала ствар… и многи су се одрекли имовине, отаџбине или живота, показујући храброст пред владајућима, презревши мучења и исмејавши претње, показујући тако колико велика може да буде врлина“.[41]

Мало затим пореди црквене и државне прогонитеље са њиховим светим жртвама: „ … покушај да схватиш колико ће бити осуђени на Страшном Суду и под каквим ће казнама бити – а то им свакако следи – пошто су уздрмали целу Васељену, толико цркава разрушили, нападали на такав мир и посвуда посејали на хиљаде саблазни? А они који су од њих пострадали, и с обзиром на то како су пострадали, има да стоје заједно са мученицима, Апостолима, храбрим мужевима који сјаје због својих постигнућа, патњи, венаца, награда и великог дерзновенија… Они против којих су се плеле интриге и заседе, имају љубитеље у целој Васељени – оне који их хвале, подржавају, разглашавају, који их крунишу венцима, који их знају лично или их не знају, али који сазнају о њима преко њихових дела или доброг гласа о њима, сапатнике и саборце, све оне који им прижељкују најбоље“.[42]

Са посебним ентузијазмом пише многострадалној ђакониси Пентадији у погледу победе коју је постигла против непријатеља: „Радуј се и провесели што си однела такву победу, што си лако забрњичила (обуздала) такве звери, што си њихове погане језике завезала и затворила побеснела уста. Таква је истина за коју си се борила, и ради које си много пута пострадала… Радуј се и провесели се (нећу престати да стално понављам те речи), храбри се и учвршћуј се, насмеј се свакој сплетки која ти се спрема“.[43]

У другом свом писму истој ђакониси Пентадији, од ње тражи да не бежи из Цариграда, већ да у њему остане и настави са борбом, тј. да настави да охрабрује друге верне својим храбрим примером: „Блажим те за венце којима си се и сада крунисала, због храбрости да истрпиш све зарад истине. Због тога имаш Бога који те штити са великом силом. Речено је – „све до смрти бори се за истину, и Господ Бог ће ратовати за тебе“. Због тога што си до сада водила тако добру борбу, многе си награде свише добила. То ми причињава истинску радост. Но, пошто сам сазнао да размишљаш о одласку и да желиш да се преселиш одатле, умољавам твоју уваженост да никако о томе не размишља нити да то прижељкује. Првенствено због тога што си ти потпора града на лицу места, али и широка лука, палица и сигурна зидина свима који су угњетавани. Немој такав посао одбацити, немој занемарити такав добитак, толика блага која скупљаш твојим боравком на том месту. Они који те гледају и они који слушају о твојим постигнућима – сви они стичу не малу ствар. Ти одиста и сама знаш колико велику плату ти доноси то што радиш. Дакле, као што рекох, умољавам те да останеш ту. Твој опит који си показала својим боравком на том месту није био од мале користи“.[44]

Дирљива су писма која је Златоусти упутио клирицима који су се нашли у затвору због његовог прогона: „Блажени сте ви због ланаца у којима сте, и због сазнања зашто сте у ланцима, показујући тиме апостолску храброст. Тако су и Апостоли бичевани, развлачени и стављани у ланце, али су то све подносили са задовољством. И не само да су то подносили са задовољством, већ су се бивајући у оковима бринули како о својим пословима, тако и о целој Васељени. Зато умољавам вашу љубав да као и они не клонете, већ да што је већа бол коју трпите, тим пре пројавите и већу спремност на свакодневну бригу за све Цркве у Васељени, тј. за могуће унапређење њиховог положаја. Да не клонете због ваше малобројности или чињенице да сте одасвуд гоњени. Због свега ради чега патите, добили сте веће дерзновеније пред Богом, а јасно је да ћете тако добити и већу силу”.[45]

А неким другим клирицима који су из истог разлога заточени као и малопре поменути пише следеће: “Блажени сте ви и то три пута блажени због тих ваших добрих напора, борби, болова и опасности које сте поднели зарад Цркава у Васељени. Због тога сијате како на земљи тако и на небу. И заиста вас сви људи који имају ум хвале и крунишу венцима, запањени вашом снагом, храброшћу, издржљивошћу, марљивошћу. Човекољубиви Бог увек пружа далеко веће награде у односу на заслужене трудове, и таквим наградама ће вам узвратити, какве и доликују томе да Бог награди оне који се одважно боре за мир целе Васељене. Зато и ми не престајемо да вас блажимо, сладећи се непрестаним сећањем на вас, носећи вас у срцу, без обзира што смо физички далеко од вас’’.[46]

Свети Јован Златоусти похваљује, охрабрује и подстиче верне клирике и лаике да наставе са борбом против нездравог црквеног режима који га је прогнао, јер је ту борбу сматрао за једину наду за васпостављање канонског поретка у Цариградској Цркви: „Користите се и сада подвизима, како вашима тако и других људи, улажите сва настојања која могу бити од користи. И на речима и на делу настојте да стекнете моћ да уништите талас који прети. Сигурно ће таква ваша настојања донети највећу корист“.[47]

У писму Епископу Теодосију, умољава га да настави са борбом која не само да одаје почаст самом оном који се бори, већ и штити Помесне Цркве. Саветује му да са прикладном храброшћу избегава оне који изазивају таква превирања у Васељени и ударају на Помесне Цркве. Свети Отац сматра да ће овај мужеван став бити почетак ослобођења од пропасти које ће дати сигурност Помесним Црквама, односно да ће тај став помоћи да се уклоне све опасности, али само ако разборити црквени људи прекину свако црквено општење са „онима који изазивају таква превирања“: „Умољавамо вас да као што сте и раније чинили, украшавајући своју част и бранећи Помесне Цркве – тако и сада чините. И да избегавате својственом вама храброшћу оне који изазивају таква превирања у целој Васељени и ударају на Помесне Цркве. То ће бити почетак краја буре, то ће бити сигурност за Помесне Цркве, то ће бити исправка лошег, само онда ако ви који сте здравог духа избегавате такве и немате ништа са њима“.[48]

Д. Закључак: да ли је Свети Јован Златоусти подржавао раскол?

Наравно да није! Но, како је могуће да подстиче верне који су га поштовали да се удаљавају од њихових епископа, да немају никакво литургијско општење са њима и да их не помињу као њихове канонске пастире?

                  Како смо изнад видели, Златоусти никако није прихватао одлуке цариградског и „сабора код Храста“ на основу којих је рашчињен и одлучен. Исти тај његов став је држао и један део цариградског народа који је одбио црквено општење са његовим наследницима. Тако је у Цариграду настао „раскол“ јованита. Али, уместо да критикује тај народ за његово „расколничко“ понашање, он га похваљује и охрабрује га да са таквим понашањем настави! Опет, како је могуће да истакнути бранилац канонског поретка, надахнути проповедник црквеног јединства и оштар борац против раскола похваљује и суштински охрабрује „раскол“ своје духовне деце?

Треба обратити пажњу на то да Свети Јован Златоусти не приступа површно питању црквеног јединства (правним појмовима и спољашњим критеријумима), већ у потпуности светодуховски. Њега не занима спољашње, привидно јединство које није засновано на чврстим основама и није прожето Светим Духом. Добро примећује истраживач овог Светог Оца и златоустовске етике протопрезвитер о. Теодор Зисис када упућује на Златоустово тумачење речи Апостола Павла „једно тијело, један Дух“ (Ефес. 4,4):[49] „Верује аутентични тумач Павлов… да је Апостол одлично након ‘једно тело’ додао и ‘један Дух’ како би показао да… није довољно да је неко у ‘једном телу’ Цркве, већ да је потребан и Дух Цркве, и ово се односи… не на јеретике… већ на оне православно крштене који су у телу Цркве, али немају Духа Цркве, јер су пријатељи јеретика“.[50]

По Златоусту, одсуство Духа Истине из једног црквеног Тела, руши његово суштинско јединство, чак и када су испуњени сви спољашњи критеријуми који такође зидају то црквено Тело. Следствено, то црквено Тело није више Тело Христово, већ расколничка групација. У том случају, верујући имају дужност да се – у складу са својим положајем и моћима – успротиве тоаквој расколничкој групацији. У кризним и ванредним тренуцима живота Цркве, остало је убележено да тамо где постоје труд и мука у борби за верност црквеном поретку и Предању, управо тамо – чак иако споља може деловати као расколничка ситуација – почива Дух Истине, тамо се налази Христос, тамо се показује Његова Црква. Ту се не ради, дакле, о расколу, већ о Светој Цркви Христовој! Томе су нас научили јованити.

Другим речима, за Светог Јована Златоуста, у расколу се налазе они који не поштују и раде супротно канонском поретку и Предању наше Цркве – чак и када имају (уз прећутну сагласност или сарадњу државне власти) висок положај у црквеној јерархији, тј. признање да су црквене вође. Баш супротно, нису расколници, већ канонски чланови Цркве вредни почасти и поштовања они који поштују и боре се за канонски поредак и Предање наше Цркве, чак и када су малобројни или се налазе на дистанци од црквеног режима и не опште црквено са епископима који заузимају тронове, јер су ти епископи суштински „псеудоепископи и псеудоучитељи“ према канону 15 Прво-другог Цариградског Сабора.

Дакле, наследници Златоуста на трону (Арсакије и Атик) су упали у раскол, због њиховог свесног гажења права и презира црквеног поретка и Предања. Против тог раскола су се борили јованити, и за то су платили високу личну цену (све до губитка живота).

Кристално је јасан став четрдесеторице епископа који су стали на Златоустову страну, када су – уз Златоустову сагласност – упутили следеће речи „сабору код Храста“ и посебно Александријском Теофилу: „Не руши црквене ствари и не цепај Цркву, ради које Бог у телу сишао на земљу“.[51] Дакле, у расколу је онај који крши свете каноне.

Ово понавља и Свети Јован Златоусти и прецизира коментаришући: „Две су врсте одвајања од црквеног Тела. Прва, када се охлади наша љубав, а друга када се усуђујемо да према том Телу савршавамо неприличне акте. У оба случаја одвајамо сами себе од црквене пуноте“.[52] Не ради се ту, каже овај Свети Отац, о подели Тела него о „одвајању од црквеног Тела“ које се догађа на два начина. У првом случају имамо раскол са Телом када наша љубав охлади и тако се одвајамо. У другом случају, раскол творе они који се усуде да учине неканонска злодела према Телу Христовом, тј. Цркви. У другом случају, онај који делује на овај начин, самог себе одваја од Тела („одвајамо сами себе од црквене пуноте“). Тачније, према овом Светом Оцу – немамо цепање Цркве, јер њено јединство остаје неокрњено, већ одвајања „од црквеног Тела“ оних који се усуде да ударе на Свето Тело Цркве.

Другим речима, јединство било кога са Црквом не може да буде безусловно. Темељна претпоставка на којој се базира црквено јединство је Истина, односно приврженост црквеном Предању и поретку. Ко гази ову Истину, тај „цепа Цркву“, тј. одваја самог себе од Цркве, ствара раскол и бива крив за раскол.

Од управо овакве еклисиологије која напаја целокупно наше црквено Предање, дошао је канон 15 Прво-другог Цариградског Сабора (из времена Св. Фотија Великог) који је том Предању дао канонску снагу. Образложење да они клирици који – чак и пре саборске осуде – прекину општење и не помињу свог епископа који јавно проповеда јерес, не само да неће бити кажњени, већ напротив, да ће „бити заслужни части која православнима пристоји“, гласи да такви нису направили раскол прекидом црквеног општења, они су се постарали да сачувају Цркву од раскола – „ … нити су расколом порушили јединство Цркве, него, напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења“, јер они „нису осудили епископе, него назови епископе и назови учитеље“.

Суштински, у случају јованита се поставило дијахронијско и увек круцијално питање – ко је тај који, на крају крајева, има црквени дух? Онај који се саглашава са гажењем канона и богохуљењем, робовски се потчињавајући владајућима како би служио не Истини, већ – често –  остваривао разне циљеве који значе личну добит или онај који се бори за Истину скрушено и са страхом Божијим, плаћајући притом највећом могућом личном ценом?

Цариградска Црква је 30 година после смрти Великог Светог Оца Јована Златоуста и формално васпоставила њега као до смрти легитимног Архиепископа Цариграда. Притом Црква је оправдала дух, етику и борбе јованита и осудила на тај начин све преступе, ужасе, богоодступништва и самовоље које су према црквеном Телу извршили они који су у време прогона Златоустог били привремено црквени и државни моћници, а у ствари расколници.

[1] Овај чланак је посвећен нашем Пастиру, Преосвећеном Митрополиту Патре Г.Г. Хризостому који данас прославља свој имендан, са топлом синовском жељом да га Господ – молитвама Светог Јована Златоустог – дарује Црквама Његовим и да „правилно управља речју Истине Његове“; Прим. прев. – Златоусти се на грчком изговара „Хризостомос“, он је у грчком свету познат као Свети Јован Хризостом.

[2] Ιω. Χρυσοστομος, Ὁμιλία εἰς τὴν πρὸς Ἐφεσίους, 11, 5, ΕΠΕ 20, 712.

[3] Ιω. Χρυσοστομος, Ὁμιλία εἰς τὴν πρὸς Ἐφεσίους, 4, ΕΠΕ 20, 706.

[4] Α. Thierry, Ἅγιος Ἰωάννης ὁ Χρυσόστομος, Μεγαλομάρτυρας μετὰ τοὺς διωγμούς, μτφρ. Θ. Σουγκάκη-Β. Τάτση, ἐκδ. «Χριστιανικὴ Ἐλπίς», Θεσσαλονίκη 20032, σ. 38.

[5] Ἀναλυτικὰ βλ. A. Thierry, σ. 36-56, 69-97.

[6] Ιω. Χρυσοστομος, «Διακόνῳ Ὀλυμπιάδι» ἐπιστολὴ 14, 4,  PG 52, 617.

[7] Αγ. Νεοφυτου Εγκλείστου,  «Ἐγκώμιον εἰς τὸν μέγαν Ἱεράρχην καὶ Πατέρα ἡμῶν θεῖον Χρυσὸστομον…», Συγγράμματα, ἐκδ. Ἱ. Βασιλικὴ καὶ Σταυροπηγιακή Μονή Ἁγ. Νεοφὺτου, Πάφος 1999, τ. Γ΄ σ. 395.

[8] Ἀναλυτικὰ βλ. A. Thierry, σ. 100-160.

[9] Ἀναλυτικὰ γιὰ τὴν παρὰ τὴν Δρῦ Σύνοδο βλ. A. Thierry, σ. 161-181, Στ. Παπαδοπουλου, Ἅγιος Ἰωάννης Χρυσόστομος, τ. Α΄  σ. 58-73.

[10] Παλλαδιου Ελενοπολεως, «Διάλογος ἱστορικὸς περὶ τοῦ βίου καὶ πολιτείας τοῦ μακαρίου Ἰωάννου ἐπισκόπου Κωνσταντινουπόλεως τοῦ Χρυσοστόμου», PG 47, 30-31,  A. Thierry, σ. 204-223.

[11] Ἀναλυτικότερα βλ. Α. Thierry, σ. 224-234.

[12] Παλλαδιου, «Διάλογος», ΕΠΕ 68, 158: Непријатељи Светитеља „видевши како се прославља Јованова популарна философија од Антиохије до Јерменије и натраг, пожелели су да их нема, тачно као да су мучени бичевима његових проповеди (таква је одиста завист која мрзи на добро)“.

[13] Δωρ. Dbar, Τόπος θανάτου τοῦ Ἁγίου Ἰωάννου τοῦ Χρυσόστομου, Θεσσαλονίκη 2003, στὸ https://thesis.ekt.gr/thesis BookReader/id/37196?lang=el#page/1/mode/2up

[14] Ιω. Χρυσοστομος, Ἐπιστολὴ 125, «Πρὸς Κυριακὸν ἐπίσκοπον ἐν ἐξορίᾳ ὄντα καὶ αὐτόν», PG 52, 685, ΕΠΕ 38, 240-242).

[15] Ιω. Χρυσοστομος, ἐπιστολή 120, «Θεοδώρᾳ», ΕΠΕ 38, 218: „Био сам смрвљен, исцрпљен, хиљаду смрти сам доживео. И ово су знали тачније да саопште они који су преносили писма – чак иако су кратко време провели са мном – онима којима ништа нисам био у стању да кажем. Јер, био сам савладан сталном грозницом без обзира на коју сам био принуђен да данима и ноћима будем на путу. Жега ме је пратила, неспавање исцрпљивало, а недостатак блиских пријатеља и заштитника је водио ка мом нестанку. Више сам патио и поднео него они који раде у рудницима или се налазе у затворима. Када сам после много времена стигао у Кесарију, као да сам из олује дошао у сигурну луку. Али, ни ова лука није могла да ме опорави од свих недаћа које су ме снашле током буре. На овај начин се завршила протекла година за мене. Али, ипак ми је у Кесарији помало попустила грозница, јер сам узимао чисту воду, а нисам више јео смрдљив и бајат хлеб. И нисам се више купао водом из смрсканих бокала, већ сам некако нашао неко купатило, а и сада могу да лежим у кревету. Могао сам да ти кажем и више од овога што сам рекао, али да ти не бих даље смућивао, засутавићу овде речи. Додајем још само ово – немој престајати да укореваш оне који ме наводно воле. Јер, имам толико подржавалаца који имају заиста велику моћ, јер нисам добио ни оно што добијају осуђеници – а то је да казну проводим на пријатнијем и не тако удаљеном месту. Но, иако ми је телесно стање лоше и страх од Исавријанаца свеприсутан (у то време пљачкаши јерменског порекла који су харали околином у којој се налазио светитељ у време писања овог писма – прим. прев), нисам успео да добијем ту малу погодност. Слава Богу и за то. Нећу престати да Га славим у било којој прилици. Нека буде име Његово благословено и свим вековима“.

[16] Παλλαδιου, «Διάλογος»,  ΕΠΕ 68, 156.

[17] Μαρτυρίου Αντιοχειας, PG 47, ΧLIII.

[18] Παλλαδιου, «Διάλογος»,  ΕΠΕ 68, 156.

[19] Αγ. Νεοφυτου Εγκλείστου,  «Ἐγκώμιον εἰς τὸν μέγαν Ἱεράρχην καὶ Πατέρα ἡμῶν θεῖον Χρυσὸστομον…», Συγγράμματα, ἐκδ. Ἱ. Βασιλικὴ καὶ Σταυροπηγιακή Μονή Ἁγ. Νεοφὺτου, Πάφος 1999, τ. Γ΄  σ. 400.

[20] Α. Thierry, σ. 281-284, 366-370.

[21] Изазива гануће душевна снага са којом је писао презвитеру Константину када га је наговарао да се лати мисионарења у Финикији, ако узмемо у обзир ужасно стање у којем се налазио Златоусти, чекајући одлуку о свом коначном месту прогонства (Ιω. Χρυσόστομος, «Κωνσταντίνῳ πρεσβυτέρῳ», PG, 52, 732-733).

[22] Α. Thierry, σ. 370-373.

[23] Α. Thierry, σ. 373-377.

[24] Ιω. Χρυσοστομος, «Κωνσταντίνῳ πρεσβυτέρῳ», PG, 52, 732-733.

[25] Αγ. Συμεων Μεταφραστης, «Εἰς τὸν βίον τοῦ Ἰ. Χρυσοστόμου», PG 114, 1193.: „Ἑπτὰ τοίνυν ἐπισκόπους σὺν ἅμα πρεσβυτέροις καὶ διακόνοις ἱκανοῖς τῷ πλήθει τῶν πιστευσάντων ἐπὶ τούτοις χειροτονήσας, εἴπερ εὕροι τινὰς αὐτῶν τὴν Ἑλλήνων φράσιν ἐπισταμένους (γνώριζαν τὴν ἑλληνικὴ γλῶσσα) τούτοις ὅσα καὶ  γλώσσῃ χρησάμενος τὸν τε θεῖον Δαυΐδ καὶ τὴν Καινὴν ἅπασαν πρὸς τὴν Ἑλλάδα γλῶτταν δι’ αὐτῶν  μεταβάλλει. Καὶ παραδίδωσι μὲν τὸν τύπον τῆς ἀναιμάκτου θυσίας, ἐκδιδάσκει δὲ καὶ τὰ τῆς Καινῆς Διαθήκης. Εἶτα καὶ κανόνας αὐτοῖς εἰσηγεῖται  ψαλμῳδίας καὶ προσευχῶν.  Ὀλίγων δὲ ἡμερῶν πληθυνομένην ὁρῶν τὴν νεοπαγῆ ταύτην Ἐκκλησίαν, ἀλλὰ καὶ τῶν τοῦ Χριστοῦ ἐντολῶν οὐ μικρὰν ἐν αὐτοῖς τὴν ἐπίδοσιν, ᾡμολόγει τε τῷ Θεῷ χάριν, καὶ ἠγαλλιᾶτο τῷ πνεύματι, τοῖς ἀσθενέσιν αὐτῶν χεῖρας ἰασίμους ἐπιτιθείς, καὶ προῖκα τὸ πάντων κάλλιστον χαριζόμενος“.

[26] Λεων Στ, «Λόγος ἐγκωμιαστικὸς εἰς τὸν μέγαν τοῦ Θεοῦ ἀρχιερέα… Ἰωάννην τὸν Χρυσόστομον», PG 107, 288.

[27] Σωζομενος, «Ἐκκλησιαστικὴ Ἱστορία» 8, 23, PG 67, 1573D-1576Α: „Пошто никако нису сматрали прихватљивим(присталице Златоуста – прим.прев) да имају црквено општење па чак ни да се моле са њим (Арсакијем као наследником Златоуста – прим.прев), и његовим сарадницима – јер је међу њима било Златоустових непријатеља. Зато су се, како је речено, окупљали између себе ради богослужења у најудаљенијим деловима Цариграда. Он (Арсакије) се због тога пожалио цару. Након тога, војни заповедник је окупљеним војницима издао наредбу да нападну, и они су масу народа моткама и камењем натерали у бег. Најватреније Златоустове присталице завршавају у затвору… Иако су били велики нереди и јецаји у граду, љубав према Златоустом никако није смањена“.

[28] A. Thierry, σ. 189-190.

[29] За морални карактер и успон на трон Порфирија антиохијског видети: A. Thierry, σ. 311-315.

[30] Παλλαδιου, «Διάλογος», ΕΠΕ 68, 154-156: Издате су две такве царске наредбе, једна за епископе, а друга за лаике: „За епископе, наредба је имала следеће претње – ако неко не жели црквено да општи са Теофилом, Порфиријем и Атиком, тај има да се избаци из Цркве и лиши целокупне имовине којом се користи. Након тога су многи под бременом везаности за материјално ступили у општење (иако невољно), а они који нису управљали великом имовином и слабе вере су били намамљени новчаним обећањима у општење, док су они који су презрели све што је трулежно (порекло, имовину, славу и телесне патње) сачували благородну душу давши се у бег… Неки од њих су побегли у Рим, неки у планине, а неки су у испосницама нашли спас од јудејског лукавства. За лаике, наредба је прописала следеће – сви они који имају државну службу има да је изгубе, војници ће бити лишени оружја, а занатлије и радници има да буду кажњени новчано и потом прогнани.Осим тога, и богослужења (молитве) ревнитеља су вршена ван хрмаова, напољу и уз велике тешкоће, али све зарад љубави према Спаситељу“.

[31] Παλλαδιου, «Διάλογος», ΕΠΕ 68, 267-275.

[32] Видети и: A. Thierry, σ. 239-240, 263-274, 316-317, 389-391.

[33] Ιω. Χρυσοστομος, «Πρός τοὺς σκανδαλισθέντας ἐπὶ ταῖς δυσημερίαις ταῖς γενομέναις, καί τῇ τοῦ λαοῦ καὶ πολλῶν ἱερέων διώξει καὶ διαστροφῇ», ΕΠΕ 33, 612.

[34] Αγ. Συμεων Μεταφραστης, «Εἰς τὸν βίον τοῦ Ἰ. Χρυσόστομου», PG 114, 1193-1196.

[35] Ιω. Χρυσοστομος, Ὁμιλία εἰς τὴν πρὸς Ἐφεσίους, 4, ΕΠΕ 20, 708.

[36] Παλλαδιου, «Διάλογος», PG 47, 35.

[37] Ιω. Χρυσοστομος, «Πρός τοὺς σκανδαλισθέντας ἐπὶ ταῖς δυσημερίαις ταῖς γενομέναις, καί τῇ τοῦ λαοῦ καὶ πολλῶν ἱερέων διώξει καὶ διαστροφῇ», ΕΠΕ 33, 608: «νόμοις πατρώοις καὶ θεσμοῖς Ἐκκλησίας ἐπηρεασθεῖσι παραστάντες» („стали сте на страну погажених отачких закона и црквених установа“ – прим. прев).

[38] Ιω. Χρυσοστομος, ἐπιστολὴ 174, «Τοῖς ἐν Χαλκηδόνι ἐγκεκλεισμένοις ἐπισκόποις, πρεσβυτέροις τε καὶ διακόνοις»,  ΕΠΕ 38, 324-325.

[39] Ιω. Χρυσοστομος, ἐπιστολὴ 148, «Κυριακῷ, Δημητρίῳ, Παλλαδίῳ, Εὐλυσίῳ, ἐπισκόποις», ΕΠΕ 38, 288.

[40] Ιω. Χρυσοστομος, «Πρός τοὺς σκανδαλισθέντας ἐπὶ ταῖς δυσημερίαις ταῖς γενομέναις, καί τῇ τοῦ λαοῦ καὶ πολλῶν ἱερέων διώξει καὶ διαστροφῇ», ΕΠΕ 33, 632.

[41] Ιω. Χρυσοστομος, «Πρός τοὺς σκανδαλισθέντας ἐπὶ ταῖς δυσημερίαις ταῖς γενομέναις, καί τῇ τοῦ λαοῦ καὶ πολλῶν ἱερέων διώξει καὶ διαστροφῇ», ΕΠΕ 33, 608-610.

[42] Ιω. Χρυσοστομος, «Πρός τοὺς σκανδαλισθέντας ἐπὶ ταῖς δυσημερίαις ταῖς γενομέναις, καί τῇ τοῦ λαοῦ καὶ πολλῶν ἱερέων διώξει καὶ διαστροφῇ», ΕΠΕ 33, 630-632.

[43] Ιω. Χρυσοστομος, ἐπιστολὴ 94, «Πενταδίᾳ διακόνῳ», ΕΠΕ 38, 168.

[44] Ιω. Χρυσοστομος, ἐπιστολὴ 94, «Πενταδίᾳ διακόνῳ», ΕΠΕ 38, 186.

[45] Ιω. Χρυσοστομος, ἐπιστολὴ 174, «Τοῖς ἐν Χαλκηδόνι ἐγκεκλεισμένοις ἐπισκόποις, πρεσβυτέροις τε καὶ διακόνοις»,  ΕΠΕ 38, 324-325.

[46] Ιω. Χρυσοστομος, ἐπιστολὴ 148, «Κυριακῷ, Δημητρίῳ, Παλλαδίῳ, Εὐλυσίῳ, ἐπισκόποις», ΕΠΕ 38, 288-289.

[47] Ιω. Χρυσοστομος, ἐπιστολὴ 174, «Τοῖς ἐν Χαλκηδόνι ἐγκεκλεισμένοις ἐπισκόποις, πρεσβυτέροις τε καὶ διακόνοις»,  ΕΠΕ 38, 324-325.

[48] Ιω. Χρυσοστομος, ἐπιστολὴ 89, «Θεοδοσίῳ, ἐπισκόπῳ Σκυθοπόλεως», ΕΠΕ 38,  158-160.

[49] Ιω. Χρυσοστομος, Ὁμιλία εἰς τὴν πρὸς Ἐφεσίους, 11, 1, ΕΠΕ 20, 686: „ … један Дух, добро је рекао [Павле – прим. прев], показујући да ће од једног тела бити [у будућности прим.прев] један Дух. Или [ту хоће да каже – прим.прев] да је [сада – прим. прев] једно тело, али није и један Дух, ако је неко [у том једном телу – прим. прев] пријатељ јеретика“.

[50] π. Θεόδωρος Ζήσης, «Σύγχρονοι ἐκκλησιολογικοὶ προβληματισμοὶ μὲ βάση τὸν Ἅγιο Ἰωάννη Χρυσόστομο», Χρυσοστομικὰ, Μελέτες καὶ ἄρθρα, Πατερικὰ 9, ἐκδ. Τὸ Παλίμψηστον, σ. 323.

[51] Παλλαδιου, «Διάλογος», PG 47, 28.

[52] Ιω. Χρυσοστομος, Ὁμιλία εἰς τὴν πρὸς Ἐφεσίους, 4, ΕΠΕ 20, 706.

Протопрезвитер Анастасије Гоцопулос
парохијски свештеник храма Светог Николаја у Патри

Са грчког језика превео Марко Пејковић

Извор:
ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ