ЗАШТО “ЋИРИЛИЦА” НИЈЕ УСПЕЛА ДА ПОСТАНЕ ПЕТА НАЦИОНАЛНА ИНСТИТУЦИЈА ЦЕЛОГА СРПСКОГ НАРОДА (II)

Збунио нас је проф., велики мој имењак Д.Петровић саветом да то никако не чинимо, “јер Одбор зна наше мишљење о томе”. Ми обојица поштујемо Д. П. због много чега, посебно сада када се и он, иако мало изненада, сетио да, после 15 година премишљања, и он напише Одбору исти предлог који је добро национално-политичко-стручно образложио, уместо да је то учинио пре 15 година када су њему и М. П. нудили да предложе начин спасења ћирилице. Тада су то обојица одбили. М. П. се, ипак, добро сетио да то предложи сада. (Никад за добро није касно, каже народ.)  То је мене,  чини ми се више него Видића, поколебало и одлучих да овога пута ништа из “Ћирилице” не предлажемо  поново Одбору. Онда добих једно електронско писамце од неколико редова од мог драгог Великог Имењака. Богами, по том писамцету нађох разлог да се српски осетим повређено. И то прилично. Нисам љут на њега, велики је он стручњак и човек да би било укусно да се ја (истичем овога пута ово ја посебно) наљутим на Њега. Али ми се он више не јавља. Одлучих да се ипак јавим Одбору с обновљеним предлогом за једноазбучје. Не знам шта ће Велики за мене, искрено речено,  Немања урадити, јер ми се он ових дана наљути што му споменух онај “пуч”, а он мени у приличној љутњи написа много шта. Нећу то цитирати, али ће се из мог одговора Њему видети шта ми је то рекао, тј.  написао.  Ево мог одговора тим поводом Видићу.

Пуч се стварно догодио 

Прво, чињеница је да си стварно направио први велики поремећај у „Ћирилици“. Разбио си је, и то на најгори начин: присвајањем скраћеног имена „Ћирилица“. Добро, схватио си то и написао си ми да си на тај начин „појео велика г.”). То је исто као да неко данас оснује удружење за ћирилицу под скраћеним насловом „Српска азбука“. Шта то значи, осетио би тек кад би се то стварно догодило. (Не би баш у истој снази осетио, јер више ни “Ћирилица”, ни “Српска азбука” ни тих још нових седам-осам удружења за ћирилицу нису институције као што је “Ћирилица”, свакако, једно време била на одређен и видљив начин. То су сада све обична “удружења”, сва без пара и без угледа.

Обично, кад нема пара, нема ни угледа

Ништа ново код Срба: ако нема пара, тешко је да има баш неког већег угледа.)

Друго, ниси само узео скраћено име, него си дошао и одвео десетак-петнаестак људи из „Ћирилице“ који су дошли код тебе. То ти нисам ни најмање замерио, јер ти сви људи користили су и теби колико су користили мени. Нису то ни били чланови који су били првој „Ћирилици“ незамењиви, јер само је Броз био “незамењив”, па је и мртав одмах разбио Југославију!)

Треће, потпуно је погрешно то да би било добро да сваки град, свака општина, сваки заселак има посебноудружење. То не би ничему служило. Ко би им давао новац за рад и какве би то акције биле кад нема новца да људи у тим удружењима раде?

Четврто, шта ти је сметало да све радиш (у Београду и било где у оквиру повереништва) и зар сам ја или неко други из централе “Ћирилице” спутавао људе да раде шта умеју, могу и желе за ћирилицу у оквиру централе Удружења, као повереништво? Неки огранци прве „Ћирилице“, на пример, у Бачкој Паланци, у Врбасу, у Зрењанину, у Панчеву, у Кикинди, у Сомбору  и још понегде доста су радили под називом Повереништво „Ћирилице“ за Сомбор, за Зрењанин, за Панчево итд. Услов су имали само да нам јаве шта ће да раде. Давали смо им само савете, ниједну акцију им нисмо стопирали. Ишли смо из централе, увек кад смо могли, да им помогнемо акције. Чланарине су биле мала пара (а и оне су плаћане кратко време и од све мањег броја чланова, јер није имао ко ни да редовно моли за уплату чланарине. (То је огроман посао: звати, молити људе, а многи до њих немају довољно ни за своја уста и уста своје деце, па ће да мисле на чланарину.да бисмо могли да их новчано помажемо. Данас ниодакле и ниоткуда “Ћирилица”, а верујем и  твоја “Азбука”, не добија ни динар већ годинама. Имамо само оно за рад удружења што сами одвојимо од својих уста. А то је премало. Раније, док је “Ћирилица” стварно била институција српског народа, сами су се људи јављали да се учлане и плате чланарину. “Ћирилици” се за то нико није јавио годинама уназад. Не стижемо одавно ни да споменемо икоме чланарину, а други неће тиме ни било чиме у “Ћирилици” више да се баве.)

Чак и Велики и славни Крајишник понекад погреши

Четврто, Крајишник, којега и ти и ја волимо и ценимо и данас (а тешко је измерити ко га више цени од нас двојице) није могао бити у праву за то што ти је рекао (а исто је рекао и мени). Ја сам му, тим поводом, био написао: „Зашто он и Радован нису допустили да се њихова странка Српска демократска странка (беше ли јој то назив?) разбије на мноштво посебних странака, него су сви њихови огранци радили под истим именом и без разбијања. И да ли мисли да би та њихова странка, практично, изборила Републику Српску и да ли би сачувала тамо српски народ – да се разбила на мноштво посебних странака с посебним печатима. Он је то рекао зато што није реч о удружењу које је он подигао и за удружење дао године живота, као што је дао за ту странку, па и године у казамату белосветских угурсуза.

Пето, упореди сада колико си са својим удружењем (издвојеним) и ти и сви други у осталим посебним удружењима имали простора на ТВ, у новинама, у Танјугу и другим гласилима која имају углед, дигнитет, која се, ипак, доста читају и цене, која имају дугу традицију били често праћени у тим гласилима као удружење и упореди то с праћењем прве „Ћирилице“, док је била једина институција те врсте?

Прва „Ћирилица“ је била (видео си када си понекад био на скуповима у Матици српској у великој сали) праћена камерама више ТВ, микрофонима више радио-станица, из готово свих новина и готово ниједан састанак тадашње „Ћирилице“ није био без извештаја у више гласила. Публике је било у свим клупама, тј. на седиштима а и поред седишта су стајали људи у сали од близу 200 пуних седишта (имамо слике које то потврђују). „Ћирилицу“, уз мало веће муке, док је била једина, готово да нема ко је није примио на разговор (били смо понекад оштри, с правом, па су нас се не баш плашили, али нас нису лако одбијали ако смо били упорни. Некад, када си био слободан, ишао си и ти с нама и сећаш се да смо били помало дрски, па смо се и доста „свађали“ с онима који су нас само формално примали. Чак смо добили и понекад новца коме се нисмо надали. На пример, ти тада ниси имао времена да идеш с нама, примили су нас министар Којадиновић и његов сарадник Б. Брборић. Кад бисмо завршили разговор, тражили смо од министра Којадиновића да нам дâ 20.000 динара помоћи за рад. Рекао је пред нас десетак који смо били на разговору: „Даћу ја вама 200.000 динара“, дест пута више него колико смо молили. Зашто? Највероватније зато што је схватио да много радимо, показали смо му књиге и поклонили их): Колико смо се ми толиком новцу изненадили, видели смо да се изненадио толиким парама и Б. Брборић који је био с њим тада. Од тог новца и мањег новца који нам је убрзо дала градоначелница Новог Сада Маја Гојковић (из два-три наврата укупно 100.000), то је било све заједно 300.000, тада смо успели да организујемо два симпозијума са два и страна учесника, да им платимо хонорар и пут, да убрзо објавимо од тог новца три књиге, да одемо с нашом спремљеним представом нас 50 аутобусом на обележавање 200 година Првог српског устанка, да тамо, у Орашцу одржимо представу по оној нашој књижици „Карађорђе по други пут међу Србима у којој Карађорђе с Вуком Караџићем диже Буну за ћирилицу и хрватско писмо зове „турска азбука“, јер он, човек, тада није ратовао против Хрвата, него против Турака, па је ратовао и против „турске азбуке“.

„Ћирилица“ је до 2006. године, па и касније до оснивања отцепљеног удружења с преузетим, узурпираним (зовимо како хоћемо“, истоименог назива – стварно била – институција. Годианма сам освањивао готово свако јутро за радним столом, често са сном само од 15 минута. Други или нису знали, или нису хтели или је нормално да људи не могу толико да раде џабе. Готово сваке године издавали смо по једну књигу, од којих су седам-осам стварно велики допринос. То су биле прве књиге о ћирилици и борби за њу. До тада била је слична само једна књижица од 80-ак страна, она књижица Кошутића, црних корица, издала је Црква у Шапцу.

Колико смо радили, види се прилично и у оној јубиларној књизи „Силовање ћирилице“ (2021) на, беше ли, 1.400 страна. За те књиге раније си давао доста ти, а недостижан за то био је Жоља из Аустралије (платио штампање шест-седам најбољих и најобимнијих књига). Д. Петровића сам прилично тешко убедио да објавимо његову књигу Сумрак српске ћирилице (2005, 150-ак стрна). Он ми је био рецензент први само за ону за коју си платио штампање („Српски језик под окупацијом латинице“, 2004). Другу ниједну није хтео да препоручи за штампање, па су ми их препоручивали други, једну Љ. Зуковић, три-четири а можда и више, препоручивао је М. Ковачевић, др Петар Рајчевић из Републике Српске Крајине, сада проф. на Универзитету у Косовској  Митровици; он се, као универзитетски проф., прихватио да буде повереник за Косово, чак је скупљао и чланарине, једном ми је донео да ми преда. Рекао сам му да је одлука „Ћирилице“ да он располаже том чланарином за потребе Повереништва за Косово и Метохију.

То шта сам радио с неколико људи у „Ћирилици“ (уз свега седам-осам чланова) мало је ко радио, нисам бранио никоме да ради, иако су многи, из глупости, говорили да „не дам другима да раде“. Како бих могао било коме да забраним да ради, нисам, као што ти јеси био, никада био директор с новчаним фондом да бих могао некоме да браним или да наређујем да ради. Да ли сам теби икада наредио да радиш? Него, друшкани моји, уз то што треба мало и знати шта и како да радиш, треба да радиш готово дан и ноћ, и то џабе.

Мало је људи који хоће џабе да раде по целу ноћ. То се могло десити само под Брозом. Понекад испада да се ти мало више сам хвалиш шта си радио, како ти приговарају понеки коментатори. Иако ја знам да си и ти много радио. А да ли те је ико икада озбиљно с аргументима, хвалио за рад? Мене није нико никада искрено хвалио.

Кога је то баш велика брига што волиш да радиш (и) џабе за српску ћирилицу?

Како би некога била баш велика брига што волиш да радиш (и) џабе за ћирилицу? Кога то баш брига што неко ноћи и ноћи, дане и дане проводи у раду за ћирилицу коју ни државне службе ни стручњаци лингвистике не уважавају више од десет одсто у српском народу и његовом језику и неће да предложе и усвоје предлог спасења српске азбуке на један једино могући начин који се примењује свуда у Европи и свету?

Стручњаци (лингвисти и правописци) деценијама се (само) у Србији играју с ћирилицом (као недужна деца се шале легализујући ћирилици, као у српскохрватском језику, нож под грло у облику  туђег писма за алтернативно како би се имало чиме замењивати српско писмо и, на тај начин, затирати. А државна власт усваја вишеструко неуставан закон за српски језик и ћирилицу с много апсурдности какве не постоје ни у једном другом закону о језицима и писмима у свету.

Имао сам и један невероватан, чудноват поступак. Један лингвиста (Д. Петровић) једном ме је питао: „Зашто ти, имењаче, толико радиш?“ То је једино питање на које ми је било превише чудно да одговорим. И не сећам се како сам му одговорио. Вероватно ме је такво питање мало збунило, а мало више повредило. Нисам никада до тада чуо да неко некога пита: „Зашто толико радиш?“. Чудно ми је и данас како је такво питање њему пало уопште на памет. И то пита неко ко је, као проф., такође много радио у животу.

Да ми Бог опрости, увек ми се чинило да он није волео што објављујем те књиге, што на томе радим уопште, и да то што радим није уопште ценио. Помало, схватих, чудноват човек с нешто скривене лепе ироније зачињене господском префињеношћу.

Изгледа да је понекад и самохвала нужна

Шесто, не заврших ти одговор почет малопре о „самохвали“. Али, у нашем случају и искуству у удружењима, има мало разумевања за д се и ти и моја маленкост да се мало самохвалишемо – кад су готово сви заборавили да нас макар мало (по)хвале за толики наш рад.

Морам ти мало, као и себи приговорити да не треба да се љутимо на оне који мисле да се много самохвалишемо. Мада некада мало погрешимо. По мени ти више, а ја – колико више од тебе, већ си ми рекао. Некад си у писању и уопште у раду за ћирилицу “пионир” у том смислу што верујеш да си увек први у изумима у раду.

А ниси баш увек у праву. Кад бих отворио своје књиге, брзо бих ти пронашао у њима да сам пре писао о тим питањима него ти и да си ти то, можда подсвесно, преузео мислећи да о томе први пишеш. Само један пример. Пишеш ми и овде да си први пронашао “издају ћирилице у твојој књизи Издаја српске ћирилице (2018), а највероватније имаш моју књигу с истом темом и с истим насловом (Издаја српског писма – Удар на Србе и српски језик још из 2005. године, 12 година пре твоје књиге о издаји ћирилице. Није предугачко, види (ако хоћеш) шта сам тамо написао, посебно у Предговору на пет-шест страна у књизи с рецензијом Љубомира Зуковића, који те, кажеш, није баш лепо примио. Мени је тај академик, нажалост почивши већ деценију, можда и више, радо прихватио да напише рецензију, примао ме у свој леп стан на Новом насељу у Новом Саду. Био је врло љубазан. Он ми је говорио и на приказивању свих мојих књига објављених до тада, ваљда беше до 2012. године на промоцији у Културном центру у Новом Саду. Тада је био онај Фајгељ директор који ради већ годинама на Универзитету у Крагујевцу, а живео је једно време у Паризу.

Све друго што си рекао – истину си рекао

Седмо, све друго што си ми написао за све си истинит, све си добро и много радио за ћирилицу, често и на стварно оригиналан и паметан начин. И не сећам се да сам те икада за рад „критиковао“. Напротив, не знам ко те је више од мене хвалио и у својим књигама. Већи број тих књига с тобом почиње, па и ова јубиларна на 1400 страна с твојим добрим текстом је почела. Истина, за свакога важи оно: „Похвала и пара никад доста.“

Истина је и то да си и ти мене хвалио колико си најбоље могао и умео. И ја  сам ти увек захвалан за те похвале, јер сам их веома мало и сам имао.

Најзад – један шок и за моју маленкост, оволико “јаку”

Осмо. Ово је за мене прави шок од ових твојих речи: „Док ја обилазим докторе ти се бавиш прљавим стварима.Не знаш да цениш друге људе и мене више не занимају твоја тумачења о ћирилици.“

Свака ти част и хвала ти! Посебно за ово: „Не знаш да цениш друге људе и мене више не занимају твоја тумачења о ћирилици.“ Како си и на основу чега то закључио? Зар по томе што стварно мислим да је твој са мном у раду био једини „прљав посао“ – када си буквално хтео да будеш први у свему у нашем раду па си буквално (пре)отео и име „Ћирилица“ и тиме неке њене резултате.

Не знам да ли си изгубио моћ да ми верујеш да ме потреса твоје свако мало лошије здравствено стање из много разлога, па и због тога што смо истогодишњи паћеници на оваквом свету. И да ми је велика жеља да никад лоше ништа не чујем о теби, посебно када је здравље у питању.

А ово да те „више не занимају моја тумачења о ћирилици“, вероватно си у праву. Досађивао сам ти много с тим тумачењима. То сам чинио и као моја  јадања што нисмо могли да постигнемо оно чему смо се обојица надали. Настојаћу да ти не досађујем више, а ако ми се омакне јиш некад (зато што мислим да ћеш ме само ти разумети), опрости ми.

Не морам рећи да ти искрено желим све најбоље, а најпре здравље. Довољно је без те речи „искрено“, јер шта би значило да ти не желим искрено?

Велики смо, највећи убедљиво, сарадници били у овој муци у бици за српско писмо, а колико смо имали пара, снаге и помоћи, мислим да би тешко неко други успео да од нас више  уради.

П. С. Приметио сам да ми одавно не узвраћаш на моје поруке и питања, али нисам тачно знао зашто. Сада то знам.

Имам само једну још молбу – да ми једино одговориш на ово изречено ми: „ти се бавиш прљавим стварима“. Које су то моје „прљаве ствари“? Ако их има, сигурно ћу ти их признати. Предочи ми макар једну “прљаву ствар”.

Помишљам да то није завера, али је могуће да неко мало “лукавичаст” има жељу и потребу да се „посвађамо“, па да више не сарађујемо.

Ако ти је тешко да ми набрајаш те „прљаве ствари“, рекох, напиши ми макар једну стварно „прљаву ствар“.

Одавно се не љутим ни на кога и ни на шта

Одавно се не љутим ни на кога за било шта. Стога се не могу (на)љутити на тебе због ових речи. Кад би ми рекао да имаш ти за шта да се стварно и чињенично љутиш на мене, то би добро било мени, јер бих се трудио да се и у овим годинама поправљам. Немам права без доказа да сумњам, али ми једино пада на памет да је неко мудар ту нешто, у својим зрелијим годинама од нас,  испаметовао. Сумњам на то јер сам од њега добио сличне увреде, само стилски лепше и прецизније језички.

И помало је чудно што сам од вас обојице добио истовремене  сличне велике и озбиљне примедбе и моје карактеристике.

Не заборавите обојица да нисам случајно баш З б и љ и ћ. То је синонимска реч за И с т и н и ћ. И да за 40 година рада на твојим, мени приписаним, „прљавим стварима“ успео сам да са супругом и с нашим приближно истим стално примањима зарадим само, мени довољна, 44 квадратна метра стана. Све друго богатство само је у мени.

За документоване ти истине, ако ти нису пријатне, извини.

Имао бих доста још да ти одговарам на твоје оцене, али нити желим нити смем из бојазни да ти не стварам непријатности било које врсте.

Још само нешто о институцијама

Постоје неке институције народа и његове државе и оне су увек у једности. Таква је могла постати институција и “Ћирилица”, али чим је била искључена из  ј е н д о с т и, статус институције њене се изгубио.

Остале су у једности ове институције српскога народа у целини:

1. (нулта, почетна) институција је држава. Држава (Србија, уз Републику Српску, али и друге, туђе државе у којима има српског народа.

Прва по реду српска институција је Српска православна црква. (Још се не осећам дораслим да оцењујем њен рад и рад њених челника.)

Друга српска национална институција из доста разлога је Матица српска. Али је и она остала до данас обогаљена и кљакава из комунистичке Југославије, па није предводила ни у макар формалном поништењу Новосадског договора (1954) којим је озваничено одузимање Србима пуног власништва над својим језиком, па чак није нашла за сходно све до данас да поништи наметнуто, такође од комуниста, планско фаворизовање хрватског писма у улози постепеног замењивања српске ћирилице хрватским националним писмом (гајицом) у чему се у Србији стигло до напуштања, тј. замене ћирилице око 90 одсто у просеку у језику Срба, што се у Матици директно омогућује тако што је председник Матице забранио да се гласа о томе треба ли Матичнин правопис да примени српски Устав и општу светску праксу у решењу питања писма српског језика. Председник Драган Станић је директно, у име Матице, на седници  Скупштине забранио да се гласа по легалном предлогу  “Ћирилице” и неких чланова Матице о томе да ли Матичин правопис сме да буде у двоазбучју, или да се примени једноазбучје по српском уставу и већинској вољи српског народа, као и по светској општој пракси.

Станић је забранио гласање о томе у Скупштини, уз врло озбиљну претњу да ће звати обезбеђење ако наставимо да тражимо гласање. Предлагачима је деловало да би он звао и полицију због “ометања рада Матице”. Полиција би сигурно дошла јер је Матица толико угледна код Срба да би полиција поступила по наређењу и похапсила предлагаче.

Касније је забрањивач гласања Станић пред двоје својих сарадника казао разлог забране гласања о томе: “Збиљићу, нама је историја дала два писма и тако мора да остане.” 

Одговорили смо му да је Србима “историја да(ва)ла и разне окупације па није морало (за)увек тако да остане. Станић је на то рекао: “Немам више времена да разговарам с вама.“

Дакле, нема тај песник Иван Негришорац времена због песничког заноса за писање песама да разговара о српској ћирилици.

Неколико година после тога (ваљда му је дошло из д. у г.) Станић је лично бројао исписе у главној улици у Новом Саду, тек коју стотину метара даље од прве државне и народне институције (где он готово дуже од деценије користи, у другом мандату, прву столицу у просторији с више фотеља), и пронашао свега 1,5 одсто исписа на ћирилици, а свих осталих 88,5 одсто на хрватској латиници, уз мноштво исписа и само на страном, енглеском језику без српског језика и слова. То истраживање је објавио у Печату 2012. године.

Не знамо,  није се изјаснио, да ли би и сада забранио гласање које је забранио 2010. године, али још је Матичин Правопис српксога језика с неуставним алтернативним писмом, туђим латиничким писмом у језику Срба.

Трећа српска (а)национална институција по реду оснивања је Српска академија наука и уметности. Колико је она корисна као (а)национална, али и научна институција, најбоље је описао такође челник те институције (који и тамо користи прву столицу и данас и који је стручњак нешто око простате и испитивања урина, не сећамо се имена човека, а да тражимо, није нужно, јер за то нисмо плаћени, јер се у “Ћирилици” ради џабе) који је, готово сви то знају, рекао приближно овим речима, али суштински тако: “Косово није наше и тог се терета треба што пре достојанствено ослободити.”

Председник Србије није га до сада послушао да се Косова “ослободимо”, али га је ипак јавно похвалио за “храброст да то каже”, али не знамо да ли је Председник Србије, највише институције српскога народа, (по)мислио тада да “само довољно тешка школована будалетина” може да буде довољно храбра да то и тако јавно каже директно противно српском Уставу, што мора да се тумачи чистим издајничким чином.

Четврта по реду национална институција српског народа јее (по нашем сигурном убеђењу) јесте српски језик с националном ћирилицом. У чему су вредности и значаји ове националне институције, објашњавали смо у својих 17 књига о српском језику с ћириличким писмом.

Постојећи антисрпски чин у српском правопису с ћирилицом као алтернативном писму, не би се никако смео наћи у најављеном новом правопису

С обзиром на историјски значај српске ћирилице због њених сталних прогона, замењивањима и забрањивањима од свих српских непријатеља, окупатора и мрзитеља, па чак и од неких (немалог броја)  самомрзитеља и одгајених српских антисрба), српска азбука мора се држати за основни саставни део српског језика и да суштински прави[1] језик Срба само је онај језик који се исписује српским ћириличким писмом, а да се варијанте нашег језика (политички озваничене као “хрватски”,. “босански – бошњачки” и “црногорски језик”), чија је научна – лингвистичка  “мајка – језик” српски језик – углавном исписују хрватским националном верзијом латинице, а “хрватски језик” Хрвати, и по свом правопису, никада не пишу српским ћириличким писмом.

Истина, самоисписани део својом и(ли) наметнутом вољом  из Српства (Црногорци) своју посебно прописану варијанту српског језика нешто су “петљали” реформисаањем те хрватске латинице, али, ако смо добро чули, ту нову варијанту хрватске абецеде (гајице) Црногорци нису у пракси масовније прихватили. Ваљда су схватили да је стварање новог писма у Европи у 21. веку превише закаснело. Мада су, како смо видели, неки српски лингвисти и филолози (углавном Р. М. и П. М) покушали да реформишу хрватску латиницу, а кад се то “калемљење” није примило, досетили су се да то писмо преименују у “српску латиницу”.

“Ћирилица” – најмлађа национална институција на Голготи српске неслоге

“Ћирилица”, како смо на почетку рекли, идејно је била основана да буде пета српска национална институција била се високо уздигла до на корак до тог статуса по много чему, па и по њеном прихватању у српском народу.

У том статусу многи су Удружење “Ћирилицу” већ од оснивања 2001. године сматрали српском националном институцијом. То се догодило због тога што се “Ћирилица”, добровољно и бесплатно – као устаничко слободно народно удружење,  упустила у и стручну, и емотивну и родољубиву националну борбу за оживљавање и повратак српског, увелико плански и програмски избаченог из српског језика зарад наметања хрватског националног писма као замене.

За повратак у живот српског језика  са потпуном сувереношћу општесрпског националног писма које је у свих хиљаду година било најпрогоњеније, најзабрањиваније и од непријатеља Срба најмрскије писмо у европској (не)цивилизацији – првооснована “Ћирилица”, без икакве сумње, за првих десетак година свог рада дала је огроман допринос, који још није од свих тако оцењен, али се реално друкчија оцена не може дати, јер би била дубоко нетачна а људски неправедна.

Нажалост, тај статус “Ћирилица” је губила од оног часа када је изгубила вредност и статус   ј е д н о с т и, што важи за све националне институције. Чим се догодила, у оквиру “српског посла”, прва инфлација од “два одсто” (дуплирање), “Ћирилица” више није могла бити никаква права институција. То је оно што се, (не)очекивано, најбрже и најлакше догоди традиционално – мало карактеролошки, а много више плански – наметнутим спољним или унутрашњим силама којима је, из разних разлога, интерес да се ради по принципу “завади Србе, па дуго владај”.

Само је истина корисна за будућност

Мислимо да је истина корисно за свачију, па и будућност Србије и Срба, а то је најважније за сигурност у трајању, па смо убеђени у корист од овог објективног предочавања  узрока и начина разбијања “Ћирилице” какво је, показало се, било на много начина, да би се “Ћирилица” оненмогућила да остане у статусу добро замишљене пете српске националне институције.

Сачекали смо дуже време (око 14 година) које је дуго “хладило” почетну “ватру” и њено ширење у “сукобима” да бисмо те догађаје што верније предочили српској јавности како би људи[2] имали тај пример у виду како се у будућности слична могућа прилика у неприлици не би догодила некоме или нечему.

Аутор Драгољуб Збиљић, језикословац и оснивач првоосноване “Ћирилице”

[1] М. Ковачевић: „Ћирилица је неотуђиви дио српског језика, и зато је српски језик у свој пуноћи српски тек кад се исписује ћирилицом“ (Борба за ћирилицу и српски језик, Андрићев институт, Андрићград, 2018, стр. 127). „Ћирилица“ је у свом једном проспекту 2001. године записала: „Српски језик се пише српском ћирилицом, а латиница је писмо варијаната српског језика. Можда није то речено на тај начин у свакој овде речи, али је то суштина значења да латиница није (опште)српско писмо и да је хрватска латиница и данас (фебруар 2023) као прописано још актуелним Правописом српскога језика Матице српске у статусу алтернативног (замењивачког) писма – неуставни чин, као остатак сербокроатистике, у циљу наставка комунистичког циља из Југославије с крајњом сврхом коначног полатиничавања свих Срба. То је, у суштини пре свега, и антисрпски чин који се никако не би смео појавити и у новом српском правопису.

[2] Ово „људи“ уместо, по новом готово идиотском Закону о родној равноправности, „жене и људи“ могу вити оптужен да “одузимам равноправност“ женама по неким женским покретима, иако ја тиме што жене и мушкарце“ сматрам људима, дајем комплименте и женама и мушкарцима, јер прави човек (једнина од множинског облика „људи“) није бш лако бити.