СРПСКА КУЛТУРА СЕЋАЊА И ЈАСЕНОВАЦ: ИЗАЗОВИ И ОДГОВОРИ

УМЕСТО УВОДА                                                                

С обзиром на чињеницу да се тема система јасеновачких логора и  броја жртава у њима не тиче само појединих Срба, него целине нашег народа, и да је приликом обраде исте, веома важно имати у виду дијалошку природу потраге за истином, обратили смо се, са два питања ( Какво је место Јасеновца у нашем историјском памћењу? Шта мислите о најновијим полемикама око броја жртава у јасеновачком систему логора? ) обратио низу интелектуалаца са молбом да на њих одговоре. На основу тога, настала је књига „Јасеновац и ми“, у издању новосадског „Прометеја“. У историјском додатку „Новости“ текстови аутора су скраћени и приређени ( Владимир Димитријевић )

НИКОЛА ЖИВКОВИЋ: УГЛЕДАЈМО СЕ НА ДРУГЕ НАРОДЕ КАД ПАМТИМО СВОЈА СТРАДАЊА              

Јасеновац је симбол нашег страдања. Како сам већ пре споменуо, титоистички режим је уништио трагове злочина не само у Јасеновцу, већ се то исто односи и на друга места: Јадовно, Глина, острво Паг, Јастребарско, Вировитица, Рума, Шид, село Дракулићи, село Пребиловци у Херцеговини, Брод на Дрини, Ливно… Листа оваквих места српске голготе јесте, на жалост, дуга, засташујућа, непрегледна.

Угледајмо се на народе, који су претрпели слична страдања као наш народ. Овде пре свега мислим на Јермене, Русе и Јевреје. Учимо се на њиховим примерима. Преузмимо добре стране из њиховог искуства, а ваља да избегнемо лоше.

Убеђен сам да ће једнога дана и Србија имати достојан Меморијални центар, који би на најбољи начин нама и свету показао трагедију страдања једног малог народа на Балкану. Он ће се изградити, јер то осећа и жели српски народ.

СТЕФАН КАРГАНОВИЋ: ЈАСЕНОВАЦ КАО УПОЗОРЕЊЕ

У српском историјском памћењу Јасеновац је опомена садашњим и будућим нараштајима да је српски народ на сталном нишану до истребљења (то и јесте смисао појма геноцид). Али не зато што је некоме из баналних разлога антипатичан, нити из разлога који би се још горљивијим самопорицањем и посвећенијим самопонижавањем икада дали изгладити. То је зато што је управо он, а не варвари који му држе морална предавања, носилац универзалних вредности, укорењених у Православљу и утканих у дубинску психу и културу Срба. Јасеновац је симболичко и трагичко упозорење поколењима да су Срби нациљани не због нечега што чине, него због онога што јесу. И да се то односи на свакога од њих, без обзира на појединачне ставове и опортунистичке компромисе, или на личну блискост или удаљеност од узвишених вредности које обликују саборни, метафизички лик српског народа.

ДРАГИША БОЈОВИЋ: ПРИЛОЗИ ЗА ИСТОРИЈУ БОЛА                                                                    

Несумњиво је да припадамо народу који не негује културу сећања, што је добрим делом производ историјских дисконтинуитета у којима смо се често одрицали имена, идентитета, сећања. И садашње политичке елите грчевито се боре и својски су предане одрицању прошлости, без обзира шта је садржај те прошлости: историја радости или историја бола. Мало је народа који имају такву историју бола какву имају Срби. У њој кључно место заузима Јасеновац, симбол космичке трагедије, место тријумфа зла, дворана јаука, поднебесје туге, земља опрана крвљу мученика. Према таквом Јасеновцу треба изграђивати пијетет у коме неће бити места за мржњу према злочинцима, јер свака нова мржња узима нешто од трагике којој се ништа не сме одузети. Она мора бити сачувана, бити део свеукупног памћења, које не чини само историја бола већ и историја радости. Без обзира колико парадоксално звучало, трагедија Јасеновца нас чини узвишеним јер нисмо припадали злочинцима већ мноштву мученика. То, истовремено, треба да буде императив да се никада више не дозволи овакав злочин над Србима. Предуслов за то је неговање сећања кроз загрљај садашњости и прошлости, кроз живи поглед у очи које су остале без погледа.

МИЛАН РУЖИЋ: ПОСЛЕ КОЛИКО ЗЛОЧИНА СЕ ПОСТАЈЕ УБИЦА?  

Имамо угледне историчаре који тврде да је број убијених Срба у Јасеновцу 700.000, а и горепоменутог Гидеона Грајфа који је после тврдње да би тај број могао доћи и до 1.400.000 убијених Срба добио претње смрћу, што сигурно говори да је на добром трагу. Са друге стране, Хрвати тврде да број убијених Срба достиже највише 40.000, али су спремни лицитирати када иза њих стану и остали саучесници из Другог светског рата. Жао ми је неколицине Срба који живе у Хрватској, јер морају учити трпети ову фалсификовану историју у којој их убеђују да су Срби сами себе са свог бившег огњишта протерали, а затим и заклали.

Иначе, ми смо врло попустљиви у тумачењу тих бројева, јер смо у Титово време похађали школе у којима су нам предавања о вери држали неверници, о милосрђу убице, о толеранцији прогонитељи, о поштењу лопови и о невиности кривци.

Није се још српска крв честито ни осушила на камама, Сава још увек није однела све лешеве, нити је сво српско месо састругано са зидова Циглане, а већ су почели да нас убеђују да нисмо у праву што се тиче нашег страдања.

Не треба нама нико из Хрватске да броји жртве, јер да су бројали док су убијали, схватили би да је превише. Сви су сад упослени да смање тај наш несрећан број још несрећније браће и сестара, који су дивљачки убијани у Јасеновцу, јер им је стало да тај број буде што минималнији. То је велика глупост, јер колико то уопште Срба неко треба да убије да би се сматрао убицом?

ВЛАДИМИР УМЕЉИЋ: ИЗВЕШТАЈ ИЗ ЈЕРУСАЛИМА     

Мој став гласи, уз сво дужно поштовање према статистици, да број жртава Јасеновца ни до данас није дефинитивно утврђен, али да свеукупност историјских извора дозвољава поставку о стотинама хиљада (математичка теорија вероватноће). Треба исто тако нагласити да српски статистичари по правилу (а што је за жаљење) клеветају, дифамирају и дисквалификују ову другу групу, денунцирају је као „ненаучну, аматерску, штетну“, врло спремно заборављајући при томе да је већ свака тврдња о „ненаучности математичке теорије вероватноће“ sui generis ненаучна.

За разлику од њих, тешко да би се нашао један једини јеврејски историчар или било који други профил, који би изашао у јавност тврдњом: „Како се усуђујете да тврдите да број јеврејских жртава Холокауста износи 6.000.000, када је и (с правом неприкосновени) Јад Вашем (до 2017.) статистички, поименце утврдио број од 4.000.000! Ваше делање је ненаучно, аматерско, штетно! Заборавите све уверљиве исказе свеукупности историјских извора!“ Стога дозвољавам себи три врло добронамерне препоруке дотичним српским историчарима/статистичарима, иако мислим да знам како ће изгледати њихова следствена реакција у јавности:

• Да почну да уче, тј. да се барем иницијално упознају са научно-математичким постулатима Андреја Колмогорова о три аксиома теорије вероватноће, који важе од тридесетих година прошлог века.
• Да почну да уче културу дијалога.
• И као најважније, да почну да уче од Јевреја о односу према историјској, националној и социјалној одговорности, као и међусобној солидарности када се ради о (не само физичком, већ и достојанственом) преживљавању једног тј. свог народа.

СРЂАН ВОЛАРЕВИЋ: БРОЗОВ БЕТОН И ИСТИНА О ЖРТВИ       

У играним филмовима, нарочито оним с краја шездесетих и почетком седамдесетих, Јасеновац никад, нигде ни по словцу помињан није био. За штампу је то исто важило, као и радио, а посебно када се појавила телевизија.

Истине ради морам поменути документарни филм Крсте Шканате „Јасеновац“, приказан на Фестивалу кратког и документарног филма у Београду, 71. или 72. године. Али о том филму се нигде и ништа није говорило.

Десетак година пре тог филма догодило се да се у Србији појавила достојна вест о Јасеновцу.   Политика је тада преко целе своје  стране објавила текст о једној гробници из склопа тог  хрватског логора за уништавање Срба, Јевреја и Цигана. Садржаја текста се не сећам, само памтим фотографију која је заузимала скоро половину доње стране тих дневних новина, тада најчитанијих новина у Југославији, као што ми је у свести урезана и тада наведена чињеница од откривених отприлике 30.000 лешева. Откриће те гробнице је уследило на савезној радној акцији Сава, како се званично звао на том месту омладински добровољни рад. Овде је требало да се насипом  регулише ток реке Саве, а та смена рада дешавала се почетком шездесетих година, са омладинцима из целе тадање државе.

То што је ту било изнесено на видело дана, никад више  није се ни на какав начин ма где одразило у штампи у Србији, као што је и Политика заувек затворила своје странице за ма какву вест о Јасеновцу.

Али то не значи да су Срби заборавили Јасеновац. Једини властодршци, комунисти,  у Србији, у комунистичким међама, служили су Јосипу Брозу, па тако и његовом братству и јединству. И мислили су,  веровали и томе тежили, да владају народним памћењем.

Народ је памтио и помињао Јасеновац, и од самих послератних казивања о њему наводио је цифру од 700.000 поморених Срба.

ПРОТОЈЕРЕЈ – СТАВРОФОР ДР СТОЈИЉКО Н. КАЈЕВИЋ: САМО ЖРТВЕ МОГУ ДА ОПРОСТЕ

Чак ни тачан број није толико битан када неко коље једно или неколико деце. Зна се да су усташе и њихови безбожни фрари клали све што су могли. Трагедија је што такозвани цивилизовани Запад покушава да грозну истину о злоделима усташа-Хрвата или избрише или смањи што више може. Не може Католичка црква да буде хришћанска установа док не осуди, јасно и гласно усташки-католички злочин, и изјави искрено покајање и затражи молитве за помиловање. Али, нико од нас, па ни блаженоупокојени патријарх Павле, не може да опрости зло усташа до само они којима је зло учињено, како каже Достојевски. То значи да само на Страшном суду васкрсли мученици могу да опросте злочинцима.

ДЕЈАН МИРОВИЋ: НА ШТА НАС ПОДСЕЋА ЈАСЕНОВАЦ?

Јасеновац нас подсећа на то каква је грешка била Југославија и колико су наше српске елите биле неодговорне када нису узеле у обзир упозорење руског царског министра Сазонова који им је говорио да не треба правити државу са католичким Словенцима и Хрватима јер ће они увек слушати папу. Сазонов је био амбасадор у Ватикану , знао је о чему говори и знао је какво искуство има Руска имеперија са католичким Пољацима. Међутим, наше елеите су слушале Енглезе и Ситона- Вотсона и похрилиле су у државу која се завршила паклом Јасеновца само двадесет година касније. Јасеновац нас подсећа и да је друг Тито деценијама амнестирао своје Хрвате за усташка злодела и да је то била званична политика друге Југославије или лажна симетрија између усташа и антифашистичке Југословенске војске у отаџбини.

ЈОВАН ПЕЈИН: ЈАСЕНОВАЦ У СРПСКОЈ ИСТОРИЈИ

Скривање злочина био је део програма „братства-јединства“ свих народа и народности јединствене КПЈ/СКЈ а основа је у кукумавачкој халуцинацији кроатокомуниста блиских франковцима о славној хрватској прошлости која је одузела памет Хрвата револуционара почев од генсека КП Хрватске Андрије Хебранга, његовог наследника од 1944. године Владимира Бакарића, Ива Крајачића Стеве који је заузео став да сваки помен злочина Хрвата над Србима представља увреду за хрватски народ,  до генсека КП Југославије  Јосипа Броза Тита и послушних анационалних српских комуниста који су прихватили национални програм Партије без резерве, онако како је срочен на Дрезденском конгресу новембра 1928. године.

Због прикривања злочина над српским народом у 20. веку централно место дешавања, Јасеновац је остао по страни.

МАРИНКО ВУЧИНИЋ:  ДВЕ ИЗЛОЖБЕ

Изложба слика Влахе Буковца је имала изузето велику медијску покривеност и готово да нема медија који није донео приказе и посебне прилоге о животном путу и уметничком значају овог сликара. Тако је галерија САНУ у Београду, недељама незаобилазна станица свих љубитеља уметности, јер је тамо у току изложба „Влахо Буковац – сликарство непролазне лепоте“, како се може видети у једном од новинских написа.

У исто време изложба Концентрациони логор Јасеновац 1941-1945. године, осим што је забележено њено отварање, није имала никаквог већег одјека у нашим медијима и јавности. Прошла је сасвим незапажено, иако се ради о изузетно документованој и веома добро осмишљеној изложби о најстравичнијем усташком логору, у коме је спроведен геноцид над Србима, Ромима и Јеврејима. У њему су страдали и припадници хрватског народа, који су били противници усташког режима. Ова изложба била је јединствена прилика за грађане Београда да виде ову потресну, целовиту и јединствену поставку која иначе не постоји у музеју у самом Јасеновцу, а у којој се не може видети сва монструозност овог усташког логора, насталог у НДХ. Изложба је праћена изузетно студиозно урађеним каталогом у коме су садржане све релевантне информације о настанку и начину функционисања овог губилишта. Она је настала поводом 75 година од пробоја последње групе логораша из концентрационог логора Јасеновац, 22. априла 1945. године, а у организацији Јавне установе „Спомен подручје Доња Градина“ из Републике Српске, а под покровитељством Министарства културе и информисања и Министарства одбране Републике Србије.

У каталогу ове изложбе се може наћи и следећи запис: „ Независна држава Хрватска основана је 10. априла 1941. године и обухватала је територију данашње Хрватске (без дела Далмације), Босне и Херцеговине и Срема. Усташе су, по плану створеном у емиграцији, започеле хапшење и депортовање Срба, Јевреја и Рома у прве логоре, са циљем стварања етнички чисте државе. Највећи и најмонструознији био је концентрациони логор Јасеновац, основан средином августа 1941. године. Ликвидације логораша, појединачне или масовне, дешавале су се свакодневно. Логораши су били убијани камама, секирама, ножевима, специјално израђеним „србосјеком“, вешањем, дављењем, паљењем у пећи. Поштеђени нису били ни старци, жене, нити деца! Немачки капетан Артур Хефнер рекао је већ 18. новембра 1942. године: „Без обзира на пропаганду логора, ту се ради о логору најгоре врсте, који се може поредити са Дантеовим паклом!“ Највећи број јасеновачких логораша убијен је у Доњој Градини, највећем стратишту концентрационог логора Јасеновац, њих 366.000.“

Овакав начин, пре свега, медијске маргинализације ове изузетно потресне изложбе много говори о нашем неодговорном односу према култури сећања и нашем националном идентитету.

ПРОТИВ ИГРАЊА БРОЈКАМА

ДРАГАН ХАМОВИЋ: ДА ЛИ СУ УСТАШЕ „УРЕДНО ПОПИСИВАЛЕ“ ЖРТВЕ? 

Међу очевим књигама историјске тематике, нашао се и задуго једини мој извор непосредних факата о Јасеновцу. Поратно фототипско издање ратне латиничке брошуре „пропагандног отсјека НОВЈ“, с насловом „Јасеновачки логор“ и поднасловом „искази заточеника који су побјегли из логора“. Уврх корица био је крупан наднаслов „Документи о злочинима окупатора и њихових усташких и четничких помагача“ – премда унутра нема готово ни помена о Немцима, ни о четницима – осим у причи о заточеним краљевским официрима којима су усташе чупали нарасле браде (стр. 23–24). Брошура је датована 1942. године, свакако у њену другу половину, јер се осврће на козарачку изгибију у лето исте године, на огромне транспорте народа приспеле у Јасеновац и стратиште на Градини: „Неколико дана долазило је козарско робље из Млаке и Уштица, возом пјешке и колима. Већином, жене, дјеца и старци“ (стр. 52).

Зар можемо сумњати да су их усташки евидентичари пописали, од првог до последњег у козарачкој поворци нејачи, и оставили нам на увид? У три примерка…

У уводним напоменама ове књижице од четири штампарска табака истиче се гола чињенична вредност приређених исказа, иако можемо рећи да је њихов редактор био вешт у обликовању грађе. Даваоци исказа су петоро поменутих бегунаца „и два сељака“. Махом јеврејска имена и презимена, једно српско, мимо оне двојице сељака. Редакторска рука осећа се и у томе да се у текстовима књижице „Јасеновачки логор“ појединачни примери, нпр. хрватских и муслиманских жртава редовно народносно маркирају, неретко и поименце, дотле се Срби, углавном, помињу као етнички неозначена, али подразумевана већина страдалаца с разних страна Павелићеве антидржаве. Тако, након описа изрежиране посете међународне комисије логору један од бегунаца сведочи и следећи епилог посете: „Послије ʼкомисијеʼ стизали су транспорти народа из околине Пакраца, Липика, Сиска, одсвакуда, из читаве НДХ… Све је то побијено! Сви преостали стари заточеници добро памте еру Пакрац–Липик“ (стр. 15).

Претпостављамо да су и сва имена из транспорта током „ере Пакрац–Липик“ уписана и побројана! Уредно сложена у регистре, такође, доступна науци и правосуђу…

У опису уређења простора пред речену инспекцију што је имала да потврди радни карактер логора, каже се и следеће: „Радило се дан и ноћ. Усташе су биле тотално пијане. Љубо Милош и неки Модрић јашили су пијани на коњу, обилазили радове по логору и ко им се није свиђао тога су на мјесту убијали“ (стр. 10).

Сасвим је реално да су Милош и Модрић, сагласно процедурама, водили и трезног пописивача ликвидираних нерадника. И да се за њих зна, именом и презименом.

Исто важи и за опис пећи у старој циглани: „Два дана послије ʼкомисијеʼ дошао је у логор инг. Љубомир Пићили, заповједник радне службе, усташки сатник. Он је у логор увео крематориј. Зато су га заточеници звали: инг. Пећели! У згради старе циглане сазидао је у великој фуруни двије специјалне пећи за „керамику“. Пећи су радиле на смјену. Умјесто фигурица од глине ту су печени људи, жене, дјеца… Бацани су у пећи живи и полуживи… Пећи инг. Пећелија радиле су дан и ноћ, непрестано. Кроз три до четири мјесеца!“ (стр. 14).

Уздамо се у инжењерску прецизност Пићилија, илити Пећелија, у бележењу рада његове службе, те да су остале сачуване генералије сваке шаке пепела коју је произвео!

Издвајам фрагмент приче о градњи савског насипа: „Градили су га Срби и Јевреји из логора II, који се налазио иза жељезничке пруге у шуми према Новској […] Како на путу за насип тако и на самом насипу, ко би застао на раду или пао, њега би претукли и утукли, у насипу затрпали или негдје другдје покопали. Љешеви су остајали на путу за логор и на насипу, свакога дана по педесет, шездесет и више“ (стр. 18).

Свакако да је људски растур настао при градњи насипа унет у дневник радова, зар може бити друкчије?

Напокон, Градина, с босанске стране Саве, завршна тачка многих логораша, као и оних транспорта што су кроз логор само прошли: „У Градини под обалом постоји као нека тераса гдје искрцавају људе, жене, дјецу. Онда их у мањим групама одводе нешто даље од ископаних јама. Један усташа држи жртву а други удара маљем по глави. Тројица чувају позади да ко не би побјегао. Усташа код клања буде више или мање, већ према томе ради ли се о ʼликвидацијиʼ људи или жена и дјеце. Тако је то ишло из дана у дан, из ноћи у ноћ. Јаме за усмрћене копали су све даље. […] Видио сам напола пуне рупе у којима су љешеви уредно сложени као на катове. Гдје стане цијели човјек метали су и по двоје дјеце. Љешеви сложени као цјепанице“ (стр. 26).

Сведок не помиње – вероватно стога што се то подразумева – да је све време тросменског, даноноћног пуњења ископаних рупа на Градини, уписано свако непокретно тело онамо наслагано! Пре свега да би историчари, и након више деценија, могли да поткрепе своју научну истину!

Приређивачи у књижици „Јасеновачки логор“ оцртавају главне актере логорских збивања, међу њима и овај: „Пудић, име му знамо. Висок, сув, мршав, живчано болестан, у усташком радном одијелу од цајга, без икаквих ознака, са револвером под капутом. Шеф масовних убијања. Заточеници који су га знали кажу да је ликвидирао логор у Јадовном у Лици (око 30.000 људи). Живе бацао у провалије. Био је у логору Крапље. Тамо је приредио масовно клање једне ноћи“ (стр. 43).

Јамачно да је иза Пудића остао нотес са убележеним учинцима, од Јадовна, преко Крапља, до самог Јасеновца! Зарад професионалне евиденције.

Поред многих појединачних сцена, у брошури с краја 1942. године ишчитавамо и описе логорских прилика: „Масовно убијање – то је свакодневна и сваконоћна појава у јасеновачком логору. Стотине и хиљаде иду у смрт без престанка. А постоје и нарочита убијања из нарочитих побуда. Усташки крволоци посебно кољу, да тако кажемо, за свој рачун; кољу на своје и поглавникове крваве имендане и рођендане, на поједине свеце, на Божиће и Ђурђевдане“ (стр. 47).

Напокон, редактор партизанског „пропагандног отсјека“, не могавши после свега изнесеног задржати посве неутралан тон, драматизовано пита: „Гдје су гробнице толиког народа? У самом јасеновачком логору између језера, централне кухиње и барака. Ниже логора према Коштарици. По шуми око раније логора II. У Крапју. У Млаци. У Уштицама, по сељачким баштама, на православном гробљу. По Градини. Највише по Градини. Свукуда… Рачуна се да су у Крапју и Ушицама затрпане десетине хиљада љешева. А у Градини, црној Градини, и до двјеста хиљада. Подивљала Сава подривала је земљу и подизала љешеве, а када се смиривала у своје корито, остављала је иза себе улегнућа над јамама-гробницама, одакле су вириле људске цјеванице и лубање“ (стр. 50). Ево, толико је процењено, негде на пола радног века логора Јасеновац. А радило се, несмањено, до самог краја.

Али, не можемо ништа мимо затечене документације, јер коме је у интересу да такве податке скрива или уништава? Прах из Пећелијевих крематоријума одавно је расут, кости улегле на све речене локације, или отпловиле до Београда и до Црног Мора. Ево, насеље на Бежанијској коси, у којем боравим, окружује скровиту Белановића рупу, у којој је покопано више неизбројаних хиљада савских лешева, Козарчана и мртвих са Сајмишта. Јасеновац није само у Јасеновцу, пловио је низ Саву до Београда окађеног страшним задахом, а толики су ликвидирани по крашким провалијама у име пројекта Јасеновац, од Јадовна до Пребиловаца.

НИКОЛА МИЛОВАНЧЕВ: ПРОТИВ УМАЊИВАЊА БРОЈА ЖРТАВА

НАША НЕЧИЊЕЊА

На Србији и Српској је да обаве попис жртава из ратова 1941-1945. и 1991-1995. Пример Словеније, која је, пре само петнаестак година, политичком вољом обезбедила средства за рад историчарима, показује да је то још могуће. А резултати у Словенији су запањујући: уместо броја од 40.000 жртава обухваћених крњим савезним пописом жртава Југославије из 1966, дошло се поименично на преко 99.000 жртава, два и по пута више. Несумњиво би чак и веће одступање било код српских жртава односно код укупног броја жртава Другог светског рата у Југославији, којим је, по крњем попису из шездесетих година прошлог века, било обухваћено 657.000 страдалих. Тада би нестале и бројне дилеме око броја јасеновачких жртава. Потсетићемо само Д. Ристића и И. Голдштајна, као и ширу јавност, да је врхунски хрватски статистичар др. Јаков Гело, у свом докторском раду „Демографске промјене у Хрватској“, записао о броју жртава: „сaмo Jaсeнoвaц прeкo 700.000… С. Грaдишкa 75.000” (Загреб, 1987, стр. 153). А J.Гело је затим, у независној Хрватској, постао директор Државног завода за статистику. Не заборавимо: кости јасеновачких мученика се распростиру на површини од 210 квадратних километара!

Можда би, за почетак, могли кренути од једне напомене А. Милетића у интервјуу, који је објавила Политика 19. августа 1991. („Историја никада неће опростити Титу што се није поклонио јасеновачким жртвама“): да се пронађе картотека коју спомиње Државна комисија за утврђивање ратних злочина из 1945, у извештају број 16.093. Картотека убијених, несталих и интернираних Срба у Независној Држави Хрватској, која је тада постојала.

ИСТРАЖИВАЊА У ЈАСЕНОВЦУ: УСПОМЕНЕ СЕСТРЕ ДР ВИДЕ БРОДАР

У Архиву Југославије налази се изјава, коју је јуна 2020. написала др. Марија Елизабета Милетић, сестра словеначког антрополога др. Виде Бродар, која је 1964. водила истраживања на месту јасеновачког логора. Ауторица записа била је супруга пок. београдског адвоката и православног публицисте Милана Милетића, а потакнута историјским фалсификатима, којима се умањују страдања у логору Јасеновац, одлучила се да напише сећање на сестру и на њено истраживање у Јасеновцу 1964. Текст доносимо у целини, у преводу на српски језик:„Моја покојна сестра, др. Вида Бродар (1925-2014), неколико година пре смрти ми је предала на чување свој оригинални истраживачки рад „Резултати антрополошких истраживања логора у Јасеновцу“ (15 страница, текст је на српском) из 1964. године, и оригинал свог истраживачког рада „Извештај екипе антрополога о налазима при ископавању гробница на Градини код Јасеновца“ (25 страница), састављен у Јасеновцу 27. јуна 1964. Као антрополог и стручни сарадник на Институту за биологију при Филозофском факултету Универзитета у Љубљани, била је носилац горе наведеног истраживања, а чланови истраживачког тима су били још двојица антрополога, из Новог Сада и Љубљане; учествовао је још један професор из Сарајева. 

Др. Вида Бродар (Марибор, 1925 – Љубљана, 2014)

Сестра је добила задатак на свом радном месту, али су детаљи и захтеви поруџбине и поручиоца остали су углавном у тајности, пошто су истраживање затражили највиши органи Југославије и да о томе није пожељно говорити. Стога моја сестра до своје смрти никада није дала никакву јавну изјаву и увек је одбијала да разговара са новинарима, иако није било непосредних претњи или забрана. У вези овога је осећала одређену нелагоду, можда чак и страх.

Прво истраживање – ископавање и сондирање неких масовних гробница 1964. године било је пилотско, а према добијеним резултатима требало би се наставити на другим познатим и обележеним гробницама. До наставка ископавања никада није дошло, а резултати датог истраживања брзо су утихнули. Сестра никада није добила никакву повратну информацију о употребљивости спроведеног истраживања, иако је годинама, па и деценијама, чекала наставак истраживања.

Сестра ми је рекла да су се поред гробница које су истраживачи пилотски „отворили“ у околини Јасеновца и Градине, у близини налазиле и многе обележене масовне гробнице, које су требали касније да истраже. Околни становници су их још упозорили и показали им још многе, потпуно необележене гробнице, које су се у то време још увек могла препознати по облицима и удубљењима у земљишту, упркос томе што су била зарасла у усеве. Сестра је рекла да је на неким гробницама нарастао хрен величине подлактице какав никада још у животу није видела. Овај хрен је откупљивала Подравка из Копривнице за прераду – зато моја сестра у животу никада више није купила ниједан Подравкин производ!

Сестра је целог свог живота била оптерећена Јасеновцем, не само због стравичних налаза или тежине самих радова на ископавању, већ првенствено због недостатка било каквог званичног деловања у вези са овим масовним покољима. Не само да жртве нису пребројане, нити је процењен број жртава у обележеним гробницама, него ни све гробнице нису биле означене као такве. Већ тада – 1964. године – све је указивало на намеру највиших власти Југославије да се ратни злочини прикрију и забораве, те да се недужним жртвама ускрате достојна сахрана и спомен. Моју сестру је посебно болела чињеница да је међу жртвама било много жена и деце. У теренским истраживањима 1964. године је установила да много људи уопште није ни доспело у логор у Јасеновцу, јер је пуно жртава погубљено одмах по доласку транспорта и сахрањено у масовним гробницама у околини Јасеновца.

Када су 80-их и 90-их година прошлог века почеле да се појављују процене које су број убијених у логору Јасеновац и у његовој околини смањивале на 40.000 до 80.000 лица, моја сестра, др. Вида Бродар, ове је оцене прихватила са огорчењем. Она их је доживљавала као намерно смањивање и прикривање стварних размера злочина, јер је сматрала да је стварни број жртава многоструко већи.“

Чињеница је да су кости јасеновачких жртава разасуте на површини од 210 квадратних колилометара. А по истраживањима др. Виде Бродар и других чланова Комисије 1964, на подручју јасеновачког логора, на местима интензивног покапања су резултати били стравични. Само у једној сонди, просечно је нађено 22 убијених људи на једном кубичном метру (Извештај од 27. јуна 1964, стр. 15).

ИСТИНА О ХРВАТСКОМ РЕВИЗИОНИСТИ ИВИ ГОЛДШТАЈНУ  

Др Славица Гароња Радованац: ИЗ ОДГОВОРА ИВИ ГОЛДШТАЈНУ

Иво Голдштајн није навео основну чињеницу да је Јасеновац био „проточни логор”, тј. колико је становништва дотерано, толико је истог дана логораша побијено, рачуна се да је 300–400 сваког дана одвожено на Градину, или чак побијено испред улаза у логор, „јер није било места ”, а врхунац је представљао Божић 1942, када је побијено више од хиљаду заточеника (неки и не ушавши у логор).

Треба прочитати књиге Николе Николића, Душана Јеринића, Дане Павлице (тек недавно обелодањена сведочења и документа), па спознати све размере тих страдања српског народа на територији Славоније, Поткозарја и босанске Посавине, али и из читаве НДХ. По тој простој, али страшној рачуници, када се зна да су читава села западне Славоније и босанске Крајине на тај начин збрисана са карте (само после козарачке офанзиве страдало је око 80.000 њених становника, цивила, који су углавном завршили у Јасеновцу), могу се замислити размере страдања, која сада „позитивистичка наука” (нема имена, нема жртве), и овом књигом уводи као једину релевантну чињеницу и истину. Да је реч о минималним разликама, не би било спорно, али је реч о озбиљном размимоилажењу, које се разликује скоро десет пута од, нажалост, реалног стања ствари. Човек из публике је додао, а и сама се с њим потпуно слажем, да је после рата било довољно (политичке) воље да се упореде спискови становника српских села по попису из Краљевине Југославије пре 1941, и након рата 1945/46, могло је да се види која су све села збрисана и колико је њиховог становништва нестало у рату.

Да се од тог броја и половина односила на остала усташка стратишта широм НДХ, цифра страдалих само у логору Јасеновац вишеструко би премашила овај број, који, нажалост, протежира и нова књига о Јасеновцу др Иве Голдштајна. И да се подвуче, уз част и поштовање за све жртве – Јевреје, хрватске антифашисте и Роме – да је логор Јасеновац био, пре свега, логор за уништење Срба, у којем је 95 одсто жртава било из редова српског народа преко Дрине, односно с обе стране Саве и из Срема, а у духу доктрине о етнички чистом хрватском и католичком простору – геополитици старој више од сто педесет година, која се некажњено спроводила и након Другог светског рата, може се рећи све до краја 20. века.

ЗОРАН КОЛУНЏИЈА: ДА ЛИ ЈЕ ЈАСЕНОВАЦ БИО ТАБУ ТЕМА?

Каже господин Голдштајн да „Јасеновац никад није био табу тема“?! Потом даје податак да је објављено укупно око 2.500 књига и мемоарских записа и студијских чланака и 108 зборника докумената. Једноставном претрагом на библиотечком систему види се да Војноисторијски институт и Војни архив, кључне државне институције НИСУ НИКАД објавиле књигу о Јасеновцу, а код њих је најважнија грађа. У поговору свог тротомног дела Антун Милетић каже: „Моје књиге су плод приватне иницијативе, а рађене су из пијетета према стостинама хиљада невиних жртава које су усташе побиле на најзверскији начин.“ Ето, најпотпуније дело објављено је „приватном иницијативом“! Нико није забранио Милетићу и Народној књизи да га објаве, по томе ово није била табу тема, али за оне који су водили државу богме – била је!

Записници комисија за утврђивање ратних злочина 1941-1944 на територији даншње Војводине, а вероватно и сви остали у послератној Југославији, били су под ембаргом 50 година. Управо смо пре неки дан (Архив Војводине и Прометеј) објавили две књиге које су објављене 1946. и одмах по изласку повучене и уништене, а радило се о попису злочина на територији Бачке и Барање и Срема. Ембарго на поменуту грађу скинут је 1995. али она се већ 15 година, до 2020. , објављује искључиво личном иницијативом. Толико о непостојећем табуу.

Додајмо још да о нашој бризи према жртвама у ратовима довољно говори чињеница да смо после 101 године тек  лане дочекали Попис војних и цивилних губитака Краљевине Србије у људству у Првом светском рату : архивска грађа Војног архива у издању Медија центра Одбрана

ФАШИСТИ ИЛИ ХРВАТИ

МИЛОШ КОВИЋ: РАЗУМЕТИ ЗЛО

Како разумети геноцид у Хрватској? Реч је о процесима много ширим и дубљим од историје односа између Хрвата и Срба у 20. веку. За почетак, мора се поставити неколико питања. Како је могуће да Европска унија дозвољава својој чланици Хрватској да прославља тзв. “Олују”, злочин у коме је протерала више од 250.000 и убила преко 1.800 својих грађана?

Хрватски геноцид над Србима није био инцидент у историји Европе. Као суштински верски рат против шизматика, предвођен Римокатоличком црквом, у типологији геноцида понајвише је упоредив са крсташким уништавањима муслимана и јеретика. Такви су били, рецимо, крсташки походи француских и угарских краљева, уз благослов папа, на француске катаре и српске богумиле у Босни. У добу верских ратова 16. и 17. века, такво је било постепено истребљење, протеривање и асимилација француских хугенота или шпанских Арапа и Мориска. Хабзбуршка монархија је на такав начин систематски уништавала панонске муслимане, пошто је у рату са Османским царством 1683-1699. ушла на територије Угарске и Хрватске. У кратком времену, од 1878. до 1914, она ће успети да босанске и херцеговачке муслимане учини сарадницима Хрвата и да посеје зло семе које ће проклијати 1914, 1941. и 1991.

По својој методичности, дугом трајању и некажњености, али и по својим верским и расистичким коренима, хрватски геноцид над Србима подсећа на уништавање староседелаца америчког континента од стране протестантске Енглеске и римокатоличке Шпаније. Тим геноцидом, вероватно највећим у историји човечанства, почела је, не заборавимо, историја САД. Он и данас траје, судећи по резерватима и новооткривеним злочинима почињеним над остацима остатака уништених староседелачких народа.

Хрвати су, бар од почетка 19. века, претварани у средство Римске курије, Беча и Париза, потом и Лондона и Берлина, за потискивање Срба и Руса са подручја западно од Дрине. Због вере и језика, али и већ успостављених руско-српских веза, Срби су доживљавани као оруђе све моћније Руске империје. Ратоборна русофобија, укорењена у западноевропским културама бар од крсташких похода тевтонских витезова, потом Швеђана и Пољака на руске земље, обнављена је у инвазијама из 1812, 1854, 1914, 1941. и у најновијем походу НАТО ка истоку, започетом разарањем СФРЈ и уласком НАТО у Пољску, Чешку и Мађарску (1999). Сличности између историје и методологије уништавања Срба у Хрватској и уништавања Руса у Украјини нису случајне. Геноцид почињен туђим рукама у таквим околностима указује се као пожељно геополитичко средство.

Разумети природу зла значи спречити да се оно понови. Најопасније су илузије и лажи. Русија је то коначно схватила. У Србији се, како изгледа, још не разуме да са крсташима нема ни трговине ни компромиса.

СЛОБОДАН АНТОНИЋ: КО ЈЕ НАПРАВИО ЈАСЕНОВАЦ – ФАШИСТИ ИЛИ ХРВАТИ

Најпре, теза да су Јасеновац „створили фашисти, а не Хрвати“ испражњена је од сазнајног садржаја и стога неупотребљива у разумевању стварности. Ако су фашисти из Загребанаправили Јасеновац, остаје нејасно зашто фашисти из Рима не само да тако нешто нису уприличили код себе, већ су чак фашистима из Загреба забранили сличне подухвате на својој територији? И остаје нејасно зашто су се и фашисти из Берлина гнушали таквих достигнућа фашиста из Загреба?

Такође, ако су жртве Јасеновца били тек људи, а не „припадници различитих нација“, зашто су, онда, у њему завршила, рецимо, деца из Костајнице, Козарске Дубице или Новог Града, а не деца из Загреба, Вараждина или Валпова?

Не, Јасеновац се једноставно не може објаснити некаквим апстрактним фашизмом. Њега је могуће објаснити једино хрватским национализмом – тачније, столетно старом мешавином хрватског шовинизма и клеро-католичког прозелитизма.

Јасеновац, као најстрашније место у људској историји – то треба подвући и запамтити – није контигентни учинак доласка два камиона фашиста у Загреб (Крлежа: „усташе су били мала, сасвим незнатна чета плаћеника“). Јасеновац је плод тровековне политичке културеХрватске у чијем је језгру верски, класно и етнички заснована мржња на Србе, као и пројекат њиховог истребљења.

И што је најгоре, та мржња и тај пројекат – живи су и данас.

Масовни покољ Срба у НДХ, који је одмах затим одпочео, био је, гледано хронолошки, први геноцид у Другом светском рату. Он се десио пре почетка немачког геноцида над Јеврејима. Фабрика смрти Аушвиц II (Биркенау), отворена је октобра 1941, док је Јадовно почело с радом већ у мају, логор на Пагу у јуну, а Јасеновац у августу 1941. године. Покољ у Гудовцу (селу где је живео Мартин Чикош, секретар ХСС, а доцније истакнути усташа) уприличен је већ 28. априла 1941, покољ у Вељуну почео је 6. маја, а Глински покољи 13. маја 1941.

Током маја, јуна и јула 1941. у стотинама места Хрватске и БиХ одвијали су се масовни масакри ножевима, секирама, маљевима, кундацима, моткама и бацањем у крашке јаме. Покољ је био унапред планиран: „још пре настанка НДХ, усташе су уз помоћ велебитских сточара Хрвата сачиниле `радну карту` са преко стотину обележених јама, у које су планирали да бацају трупла мртвих“. Али, Покољ је био истовремено и спонтан: њега су у много случајева спороводиле „тзв. дивље усташе – локалне формације хрватских и муслиманских милиција“ које су биле „прави подстрекачи и организатори погрома“.

Да је у питању пројекат над-идеолошког карактера најбоља је илустрација, верујем, једна епизода из књиге Јована Душанића. Ту имамо сведочење његове стрине Драгице (Богојевић) Душанић, која је само чудом преживела покољ Срба с леве обале реке Босне, при ушћу у Саву, 7. децембра 1944. године.

Истребљење је уприличено по опробаном усташком обрасцу: најпре су поклани мушкарци – за шесторицу се чак, поименице, зна да су живи одрани и бачени у реку Босну; онда су на ред дошли жене и деца, који су убијени бомбама и ударцима секира; погром су извршиле локалне усташе, прве комшије; али, по наређењу које је дошло с врха.

Истребљење је било немилосрдно. Хрватицу Софију (Карловић), удату за Србина (Петра Илинчића), и њену двојицу синова (Танасија и Милана), убио је лично Софијин рођени брат, згрожен „срамотом“ да је његова сестра српска профукњача. Душанићеву стрину Драгицу, пак, која је тада имала 14 година, мајка је заштитила телом, те је добила тек два овлашна ударца секиром по стомаку; спасили су је комшије Хрвати; али, онда је уследило систематско претресање свих хрватских кућа, које је трајало данима, како би се спречило да било ко од Срба преживи; срећом, Драгица је пребачена даље, и тако се спасила.

Тога дана, само у два српска засеока Доње Дубице (Трњак и Центар), убијено је 650 људи (сва њихова имена су пописана). Од тога су 333 жртве имале мање од 15 година – док је 132 деце имало до пет година старости.

Застанимо овде. Говоримо о 132 деце до пет година – убијене само у једном селу. Преко пута зграде у којој станујем налази се обданиште. Често, у пролазу, видим како се малишани играју у дворишту. Никада оних до 5 година старости није било више од петнаестак. То значи да је само у једном селу и у једном дану, 7. децембра 1944. године, поклано десет мојих београдских обданишта. Када размишљам о размерама Покоља 1941-1945. заврти ми се у глави.

Друго, на шта хоћу да скренем пажњу, јесте да се све то дешавало два месеца пошто је пао Београд. Дакле, у време када је већ свима било јасно да је НДХ, као део нацистичке Европе, изгубила рат. На истоку су, у то доба, Руси стигли већ до Варшаве и Будимпеште; избили су на Балатон, а онда и на Драву – пошто су, претходно, на југу, ослободили Букурешт и Софију; на западном фронту, пак, англосаксонци су домарширали већ до Рајне; а у Италији, на њеном северу, доспели су и до Болоње; на источном Јадрану већ је и Сплит био пао.

У то време, дакле, било је очигледно да нема шансе да НДХ не изгуби рат. А ипак, та монструм-држава – чак и у тренуцима губитничког ропца, последњим атомима снаге, и свуда тамо где је то још могла – организовала је систематско истребљење Срба: од колевке, до стогодишњих старица.

Зашто? Зато што је пројекат истребљења Срба у Хрватској над-идеолошког карактера и тиче се описане дубинске политичке културе. Њега је у пуном замаху кренула да реализује НДХ 1.0. А онда је, пола века доцније, готово сасвим успела да заврши НДХ 2.0.

При томе, неважно је – са становишта Великог плана – што је прва еманација НДХ била нацистичка, а друга еуропска и демократска; оне су обе биле део истог пројекта – баш као и социјалистичка Хрватска (НДХ 1.5), у којој су се делови насељени Србима препознавали, рецимо, по томе што у њима није било асфалта (по „црној мрежи“, на ауто картама); дакле, као реализација столетне политике тихе дискриминације.

Али, тај Велики план, који се реализује, ево, већ стотинак година, живахан је, ваља знати, и данас. То се види и по негационистичком односу становника НДХ 2.0 спрам прошлих злочина; као и по одсуству покајања – из чега произилази и колективна спремност на њихово понављање и настављање.

МИЛОМИР СТЕПИЋ: ЈАСЕНОВАЦ И СРПСКА СТРАТЕШКА КУЛТУРА

Јасеновац би требало да буде не само део српске културе сећања, већ и српске стратешке културе. Јер, Јасеновац јесте симбол српског историјског страдања, али и српског постојања у огромном простору западно од Дунава и Дрине. Ако је толико много Срба убијено у јасеновачком систему логора, то логично упућује на питање а колико је тек Срба живело унутар монструозне творевине НДХ? И колико их је убијено, покатоличено и протерано током геноцида у поврату 1991-1995. године из Репулике Српске Крајине и ван ње? Морамо бити свесни да је опсесивни хрватски циљ борба за простор, тј. отимање српских земаља. Њима они желе да надокнаде сопствени хендикеп – геополитичку рањивост љуштурастог облика сопственог етничког простора. Зато настоје да Јасеновац релативизују и уклоне из српског историјског памћења. Зато никада партизани под хрватским вођством никада нису ни покушали да га нападну и ослободе логораше. Зато се о њему недовољно говорило у послератном периоду. Зато се упорно смањује број његових жртава. Зато се Србима приписује измишљена савремена геноцидност како би се у други план потиснуо истински хрватски геноцид. Његово право име јесте србоцид (В. Умељић) због монструозности са којом је спроведен, а коју није могао да смисли појединачни хрватски ум, већ ум који баштини инквизицију. Само уграђивањем Јасеновца у српски национални (и геополитички) идентитет постојаће стална опомена шта од хрватских суседа, махом покатоличених, па кроатизованих и екстремним конвертитским антисрпством задојених некадашњих православних Срба, можемо и у будућности да очекујемо. И какву заједничку државу није требало, а ни у будућности не треба правити.

МИЛО ЛОМПАР

ГЕНОЦИД И СРПСКИ КУЛТУРНИ ОБРАЗАЦ               

Код нас су веома снажна настојања да се – пошто је европска агенда доживела неутрализацију са европских адреса – српска политика уклопи у неки регионални конгломерат. Тај конгломерат треба да има улогу неутрализатора разумне, компромисне, опрезне, смотрене, али аутентично српске политике, чији највећи спектар могућности се управо налази у културном подручју. Без унутрашњег (српског) онемогућавања такве политике, свако спољашње настојање (хрватско, албанско, црногорско) суочава се са великим тешкоћама на два плана: у подручју историјских чињеница и у деловању сопствених пропагандних погона.

У том подручју ситуирано је релативизовање културних и симболичких значења Јасеновца. Да би то било могуће, претходно се мора минимализовати историјски садржај геноцида чији је симбол – а никако садржај – Јасеновац. (Савршено је јасно да када се унутар српске јавне свести тај процес оконча, неминовно следи поновна хрватска релативизација оног садржаја који је наизглед прихваћен. И тако све до поништења сваког обавезујућег значења у култури сећања.) Поново се показује да историографија није – као што никад није ни била, као што то није ниједна духовна наука – политички неутрална дисциплина. Наноси идеолошких и политичких предубеђења, садржаји времена у којем живи, неуклоњиво натапају свест историчара, као што друштвени налог остварује спољашњи притисак на њихово разумевање прошлости. (То, наравно, не значи да су сви резултати историјске науке – као и других духовних наука – истоветно засновани и мотивисани, и истоветних домета, већ да је неопходно пажљиво издвајање елемената који их чине.) Отуд је политички смисао садашњих историографских расправа у вези са Јасеновцем у сагласности са основним кретањем хрватске културне политике, у сагласности са непостојањем јавне свести о значењима Јасеновца и у сагласности са регионалним настојањима садашње владајуће политике.

Извор:
ИСКРА