Јован Мирић: Сребреница јуна 1943. године

Примери технологије покоља Срба у НДХ на територији Сребренице у Другом светском рату

Драга Мастиловић је са сарадницима 2020. године објавио зборник докумената под насловом Злочини геноцида над Србима у Сребреници у Другом свјетском рату. Документа показују страдање Сребреничана током првих месеци прве ратне године. Четници су напали и заузели Сребреницу почетком августа 1941. године и држали је, са мањим прекидом, до априла следеће године. Тада је уследила офанзива Францетићеве Црне легије, када је велики број Сребреничана убијен у кућама, у граду и у околним селима, сустигнут у бежању и на обали Дрине.

На основу докумената објављених у тој књизи покушаћемо да, путем кратких извода из одабраних докумената, реконструишемо један низ догађаја у томе граду у јуну 1943. године и касније.

Пре напада партизана (које државни чиновници називају и одметницима) неколико месеци је у томе крају било колико-толико мирно и законито. Град Сребреница са околином био је у пуној мери укључен у поредак Независне Државе Хрватске. Управитељ котара био је Никола Млађеновић, постављен почетком 1943.

Напад партизана почео је 11. јуна око 19 сати. Детаљнији опис града под нападом дао је Танчица Ибрахим, геометар, у уреду Велике жупе Усора и Соли у Тузли 21. јуна (87[1]). Пред истражним органом је рекао да је ожењен „са Хрватицом, православном женом“, иако му је жена била Српкиња. Неки Сребреничани навели су да је током напада пуцано са прозора Ибрахимовог стана. Ти наводи и брак са Српкињом довели су Ибрахима Танчицу пред истражне органе НДХ.

Мало детаљнији опис борби, из нападнутог града, дао је и Шефкет Имамовић (93).

Усташка војска из 29. бојне, под командом натпоручника Јосипа Курелца, ушла је у празан град 14. јуна. Партизани су се повукли без борбе, ненападнути, па је из града један курир отрчао Курелцу у Братунац да му то јави (13). Православни народ није се повукао са партизанима, остављен је у граду да сачека долазак усташа.

У извештају бр. 3. Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача за БИХ (73) наводи се да је по уласку усташа „за непуних десет минута лежало на улицама 78 мученичких лешева, жена, људи и деце“. У селу Залазју убијено је 97 особа, док је осморо тешко рањених некако успело да побегне. У Витловцу је убијено деветоро, док је из Брежана натпоручник Кршуљ довео у Сребреницу 16 људи, који су те ноћи  побијени.

Домобранском „сбору“ у Сарајеву јављено је „брзојавком“ 15. јуна у 20 сати да је претходног дана „приликом уласка наших диелова у Сребреницу убијено 70 православних, 3 Жидова и неколико муслиманских особа”. Такође се захтева да се хитно у Сребреницу пошаље „способан судац“ (75). Другим телеграмом, послатим истог дана у 23 сата на исту адресу, јавља се да је дан раније у селима Залазје и Витловац „извршено крвопролиће над православним пучанством при чему је настрадало око 60-70 особа“ (76). Најзад, трећим телеграмом  послатим у Сарајево 16. јуна у 9 сати јавља се да „натпоручник Курелац и даље врши покољ над православним пучанством у Сребреници и околици“ (77).

После телеграма књига Мастиловића и сарадника доноси три записника (78, 79, 80) о „преслушању“ доводника Ковачић Славка и два „војничара“, Густава Ивануша и  Винка Моћаја. Сва тројица казују, са понеким истоветним реченицама, како су с војском ушли у Залазје и Витловац, како је доводник Шпанић наредио да се „пучанство“ истера из кућа, како је Шпанић први отворио ватру и свима наредио да пуцају, како су сви мислили да је то наређено са вишег места, те су и они „морали“ да пуцају у људе.

На саслушањима сваког од ове тројице присутан је и Јосип Курелац.

Дакле, Ковачић, Ивануш и Моћај не казују иследнику ништа о граду Сребреници, нити помињу икакав други начин убијања осим пуцања.

Јосип Курелац, као заповедник 29. Бојне, упутио је свом „стожеру“ 16. јуна тужбу против Шпанића (81), у којој наводи да је доводник Павао Шпанић ушао с водом у Залазје, наредио да се мештани истерају из кућа а затим наредио да се на њих отвори ватра, почевши први са пуцањем. Да је то тако Курелац наводи саслушања Ковачића, Ивануша, Моћаја и Сабљака (Сабљаково „преслушање“ недостаје). Додаје да је и људство Шпанићевог вода такође отворило ватру, али се не могу сматрати саучесницима пошто су морали да слушају заповест свог командира. Као даљи доказ Шпанићеве кривице Курелац наводи то што је доводник побегао у Загреб.

Заповедништво Тузланске бригаде шаље у Брод и у Сарајево 22. јуна предмет под називом „Ухићење усташа“ (82). У допису наводи да су у  Тузли задржани (па следи списак од двадесет усташа, са  Шпанићем на првом месту али без напред наведене тројице „преслушаваних“), да се налазе код немачке СС јединице, пошто су се јавили за СС дивизију.

Записник „очевида и вјештачког прегледа убијених грађана Сребренице и неких сељака из села Брежана“ носи датум од 20. јуна (85). Записник је састављен на месту где су убијени, код порушене старе аустријске касарне, са десне стране потока Бијела ријека. Присутни су увиђају „сатник судац“ Хаџибегић Вејсил, доктор Шварц Александар, нека службена лица и двојица грађана, два месара Алића, Зајко и Јусо.

После описа неколико јама у којима су нађени лешеви, са прецизним размерама и међусобним растојањима, следи кратак појединачни опис 78 прегледаних мртвих тела.

Од тих 78 лешева утврђено је да су њих 48 убијени искључиво метком (26 жена, 11 мушкараца и 11 деце млађе од 17 година). Секиром, ножем, бајонетом или неким тупим предметом убијено је 23 људи (11 жена, 6 мушкараца и шесторо деце  млађе од 15 година). Остали су убијени и метком и још нечим, или се у извештају не наводи спољашњи узрок смрти.

Међу убијенима су били и муслимани: „предстојник котарског суда“ у Сребреници Мухамед Агановић, његов трогодишњи син, те поштар  Џемал Плиска. Наведено је неколико неидентификованих одраслих и дечјих лешева, па би међу њима могло бити још двоје Агановићеве деце и Сејфић Сајто. Убијени зубар Сион и његов шурак идентификовани су.

Никола Млађеновић у свом исказу (88) наводи да је Агановић имао неке свађе са усташом Прпићем (којег је и тужио) и Курелцем, што је могло бити разлог за његово убијање. Не помиње то да је био ожењен Српкињом Љубом, такође нађеном међу лешевима. За Плиску Млађеновић помиње притужбу на његов рачун због пијанства, коцкања и грубог понашања према странкама.

Све троје Агановића и Џемал Плиска убијени су са по једним метком у главу.

У документу број 90 саслушавани Аговић Рамиз, један од двадесетак цивила којима је подељено оружје да бране град од партизана, саопштава да није никог убио, те да му је познато који су усташе извршиле покољ али се не усуђује да то каже. Казаће то у Тузли, куда се спрема да отпутује.

Бруно Роша, цивил, на саслушању (92) наводи неколико пљачки које су извршили партизани, чиме се придружује Ибрахиму Танчици, који је наводио чак и конкретне износе новца у кунама, одузетог при претресу.

Дана 25. јуна записнички су побројане ствари, важне за истрагу, нађене код Шпанића, Мањо Хамида, Чулиг Бранка и Томић Драгутина (91). Код Хамида је нађен Ибрахим „кухињски ручник“ као спомен из Врњачке бање, код Шпанића Курелчева заповест њему да отпутује у Загреб са писмом Јури Рукавини у којем стоји да се Шпанић мора удаљити из Сребренице да не би био пред ратним судом због убијања Срба. Код Томића су нађене само женске ципеле, скраћивањем пета преправљене у мушке.

Попис је направљен по заповести немачке команде у Тузли.

Документ број 94 је непотпун, један део недостаје. Очигледно је судске природе, јер доноси утврђивање кривице Јосипа Курелца и његових 16 подређених, укључујући Шпанића, Славка Ковачића (овде: Ковачевића), Моћаја, Ивануша и Сабљака. На првом месту се утврђује, на основу исказа бројних војника 29. бојне, кривица Јосипа Курелца за то што је „наредио да се у селима Залазје и Витловац  имају побити сви православни становници“. Мало даље уместо речи „побити“ стоји „потпуно истријебити“. Натпоручник Павловић Иван, као сведок, тврди да му је Курелац рекао: „Иве мој, у мене је једини брат погинуо и мени је само крв пред очима“. Неки војници тврде да су видели Курелца како је пиштољем убио једног православца по имену Јово. Војник Марко Пиндрић видео је својим очима како је водник Мијо Мијачевић секиром убио зубареву жену и двоје деце. Записник наводи и увид судско-лекарске комисије који набраја 51 особу убијену из пушке, 17 ножем и секиром 10.

Генерал Лукић потписао је документ број 95 којим одређује притвор за седморицу „доводника и војничара“. Исти генерал потписује још једно наређење притвора (96) за Стипу Ромца.

Ратни суд Трећег зборног подручја у Сарајеву доноси одлуку (99) којом се обуставља сваки даљи поступак против 26 оптужених. Први на списку је Јосип Курелац, четврти Шпанић Паве, а ту су и Ковачевић и Моћај и Ивануш и Сабљак. Судија бојник др Фирдус Осман-бег навео је и осам разлога за одлуку о обустављању поступка. Није вам потребно правничко знање да бисте видели ваљаност тих разлога.

Због покоља у Сребреници поднете су три пријаве Земаљској или Градској комисији за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача. Пријаве Славе Мирковић и Радинке Чалмић (100), Косаре Бајагић (101) и Смиље Томић (102) садрже по неколико истоветниг реченица и завршавају се са „смрт фашизму – слобода народу“. Свака од жена имала је међу побијенима неколико чланова своје породице. У свакој пријави Курелац се помиње на исти начин. Курелац се помиње у још неким изјавама, али са именом Фрањо или као Окорелац.

Некадашњи „сатник судац“ Хаџибегић Вејсил саслушан је, изгледа после рата, пред Земаљском комисијом као сведок (106). Тврди да је јуна 1943. године у Сребреници и околним селима побијено преко 300 људи, да је он вршио истрагу али није могао да дође до главних одговорних људи (појединачно наводи само Курелца).  Хаџибегић је сакупио спискове свих жртава, а приложио је и списак свих официра и војника 29. усташке бојне (у документу број 107 налази се листа са 284 имена).

Јавно тужилаштво округа тузланског подигло је 30. новембра 1946. године  оптужницу против некадашњег управитеља котара Николе Млађеновића, „што је неутврђеног дана мјесеца јуна 1943. у Братунцу учествовао на састанку са Курелац Јосипом на коме је донијета одлука о покољу Срба у Сребреници, а које су усташе побили 16. јуна 1943“. Овакву оптужницу тешко је доказати без исказа још неких учесника седнице. Уз ову оптужницу није приложена пресуда, што је чест случај у документацији Земаљске комисије за утврђивање злочина окупатора и њихових помагача.

Тако не знамо шта је било са Млађеновићем, као што не знамо ни шта је било са Курелцом и осталим усташким убицама сребреничких Срба. Али смо зато видели у овој документацији један пример технологије у обезбеђивању покоља Срба, у чему учествују како судски и војни органи НДХ, тако и „одметници“.

[1] Бројеви у заградама представљају редне бројеве докумената у књизи.

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ