ЗАШТО “ЋИРИЛИЦА” НИЈЕ УСПЕЛА ДА ПОСТАНЕ ПЕТА НАЦИОНАЛНА ИНСТИТУЦИЈА ЦЕЛОГА СРПСКОГ НАРОДА (I)

Удружење за заштиту ћирилице српског језика „Ћирилица“ било је, и пре озваниченог старта (Нови Сад, Градска библиотека, Дунавска 1, 15. фебруара 2001. године), замишљено да постане најмлађа, пета  по реду, нова национална институција за целину српскога народа, ма где он живео, у којим и каквим државама од Србије до бивше Југославије, до Чикага, Јапана и још много даље, јер су Срби у свом трајању – што милом, што чешће силом – готово најрасејанији народ по свету.

Томе (да “Ћирилица” постане најмлађа српска национална институција)  требало је (а сигурно је и могло)  да послужи један од најважнијих симбола Срба – најлепше, најчитљивије и најподесније писмо за описмењавање – ћириличко писмо у саставу какав су користили и данас (једва десетак одсто и у јавности и у тајности) користе православни Срби вековима, стално у принудној борби и рату за њену одбрану од непријаетељских (и) законских забрана у време свих окупација Срба. Тај српски симбол (баш зато што је српски) трајније и успешније је, и без формалноправних забрана, страдао деценијама у Југославији под комунистима (недај ти Боже таквог антисрпства и антићириличарства више!). Тај културни, цивилизацијски и идентитетски симбол свег православног Српства у ово наше (баш лудо време у свету зла и силеџијства) данас је у животу (у свакодневној употреби) у Српству (па и у Србији једва у пуних десетак одсто у односу на врло лукаво плански наметнуту алтернативну хрватску абецеду, као – како су је чак и неки (назови)српски лингвисти и филолози преименовали у “српску латиницу”, чак сматрајући да ми морамо хрватском данашњом националном латиницом чувати своју дубровачку књижевност, аматерски схватајући да се у српском случају због честог насилног наметања Србима туђег писма, не може српско књижевно стваралаштво одређивати српским само по писму, него пре свега по српском језику. Дубровачка књижевност је српска не зато што је најпре милом писана ћириличким писмом, а онда, под притиском и латиничким писмом. (Срби католици имали су посебну своју латиницу која је изашла из употребе онда када су Срби католици коначно под комунистима ушли у хрватски национални корпус. Те у том смислу српскост у дубровачкој књижевности не чува само латиница, него првенствено, као и код свих других српских књижевности – српски језик.)

Та врло чврсто замишљена и планирана у почетку идејно у главама двојца – Д. М. Збиљића и В. Ц. Спрема или Спреме (није ни тако погрешно у српском богатом а данас, по много чему,  разбијеном језику) да постане пета важна институција с основним почетним и кључним задатком да, пре свега, врати потпуну природну сувереност српског (ћириличког) писма у језику, наравно, Срба, а не да они и  даље остану (и) у писму злехудо подељен народ, како није подељен било који други народ у Европи и свету.

Милошевићевска власт је за ћирилицу била боља: макар је вратила ћирилицу у све српске државне институције

Убрзо, по оном познатом “српска посла”, Збиљић и Спремо су се “посвађали” као “супарници” – формално у основној разлици: Збиљић је осетио да време налаже да се што хитније оснује “Ћирилица”, јер је тада (2000) дошло време, практично, од народа мало очекиване власти код појединих партија антисрпске усмерености, која је, по сведочењу људи у штампи, плаћана и подстицана да сруши, ако мора и да убије, С. Милошевића који силама свих спољних врста није одговарао циљевима тих сила, па је срушен, касније у казамату, како се говорило, и убијен без лекова или с неодговарајућим лековима.

Као и вероватно извесна већина људи у народу, Збиљић (синонимски Истинић) није гласао те године за наставак Милошевићеве власти  а, вероавтно, не би ни данас гласао, из својих неких разлога, за исту власт – иако је Милошевић вратио српско писмо у пуни, стопостотни живот макар у највише државне институције, чега пре Милошевића није било.

По смени Милошевића, као и многи други, Збиљић је одмах, као и многи други, брзо (пред)осетио да је та нова ДОС-овска власт у пракси била делом стварно плаћеничка и издајничка, стварана је да заустави Србе на све начине, па и додатно цепањем Космета од Србије; Збиљић је преко личне замисли о новој институцији “Ћирилица” имао идеју да се преко јаког српског националног симбола ћирилице, макар мало, “коригује” оно што је било анационално у ДОС-у који је одмах показао да им српска национална вредност ћирилица није важна, па је замислио да хитно оснује нову институцију, нови симбол Срба којим ће утицати у народу да се тај симбол враћа у народ и да се убудуће чува – не у већем проценту, него у стопостотном проценту, ништа мањем него што је тај проценат у свим другим народима близу нас и даље од нас. Сматрао је да би све бољи статус ћирилице и, коначно, најбољи и природан статус њен сигурно све више утицао на нову власт да не би међу Србима разбијала, као комунисти, осећај за Српство. Знало се да су тада на власт дошли многи синови и унуци комуниста, па је било много важно да се губи тај антићирилички осећај код комунистичких потомака.

В. Спремо, изгледало је, није довољно схватио зашто је потребно хитно оснивање поменуте институције, па је хтео да одлажемо њено оснивање док се “боље не припремимо”. Ко ће Србима дозволити да се “боље припреме”? Ударају зли и најгори чим виде да се Срби за одбрану нису добро припремили!

Недовољно спремног великог борца за српску ћирилицу Спрему заменила је спремн(иј)а В. Давидовић, а Спремо је постао добар “контролор” рада

Спремо, дакле, као  други покретач тада нове неодложне борбе за ћирилицу, није био спреман да уђе у убрзано оснивање “Ћирилице”, па је Збиљић нашао даму (В. Давидовић) која је пристала да за десетак дана припреме оснујемо ту нову националну институцију (национално-културног и стручног усмерења) у којој је она добила предводничку улогу, јер је Збиљић сматрао да се он био, на неки начин, у штампи и другде показао као покретач, а знао је да су (и) Срби такви да не воле “истакнутог покретача”, предводника ма у чему, па гледају да му “дођу главе”, како би други био предводник. Знајући за ту развијену српску особину, Збиљић је схватио да треба да нађе другог предводника, а да он, наравно, до потребне мере упућен као стручњак у ћириличко-језичке послове, све води из “сенке”. Вера је то знала, пристала је да уђе у то, да буде на сцени “вођа” (и ту је улогу, по признању многих, беспрекорно добро и смирено играла тако да су ме неки питали: “Чиме се она бави у лингвистици?”

Она није била лингвисткиња, и добро је што то није била, јер су “велики лингвисти и филолози” којима смо нудили да буду “вође” – сви то одбили, па је остао да буде “вођа из сенке” Д. Збиљић као “мали лингвиста”. (Ми сматрамо “великим лингвистима” све оне који се плаћено баве језиком и писмом у институцијама за језик и писмо, а “малим лингвистима” оне који се тиме баве бесплатно.

Професори Д. Петровић и М. Пижурица много су помагали “Ћирилици” на почетку, посебно међу својим студентима

Д. Зб. је, дакле, полутајно био стварни вођа, јер бољег добровољца за тај бесплатан велики посао није ни било. (Вера је, видевши колико се ту стварно, а са стране невидљиво, много и “пипаво” дан и ноћ ради, издејствовала је на Скупштини “Ћирилице” одлуку да се Збиљићу, ако буде имало пара, обезбеди месечна “зарада” од, чини ми се, беше 16.000 динара. Наравно, и она и ја знали смо да пара за то неће бити и никада их није ни било, иако су консултовани у управи за ту “плату” проф. Д. Петровић и проф. М. Пижурица поштено одмах имали разумевања.)

У оснивању “Ћирилице” Спремо је морао да отпадне због спорости и несхватања да је “Ћирилица” више од обичног удружења, да је нова национална институција која треба и може  – ћирилицом да добија моћ да, ма колико мала и слаба, ипак посредно преко националног писма буде у што већој улози “коректора” анационалности у ДОСУ-у, али је Спремо изабран за члана Извршног одбора и за “контролора” рада “Ћирилице” у Надзорном одбору.

Рекосмо малопре, тој новој власти ћирилица није била довољно препозната  као национална вредност. Изузетак, истине ради, били су В. Коштуница и његова странка, Којадиновић с помоћником му Б. Брборићем у Мин. култ. Касније ћемо видети да је тај “срећан по ћирилицу изузетак” одиграо кључну улогу у спасавању ћирилице која је под ДОС-ом одмах била почела да буде мање коришћена, на примеер, у Влади него код Милошевића.

Показало се на делу да је “Ћирилица” успевала и пре оснивања, а посебно после оснивања, да заиста створи видљиво стање у народу и да се утицајем “Ћирилице” на старту заустави макар настављање даљег убрзаног замењивања ћирилице. У томе се успело убедљиво на разне, али сличне начине, највише преко Коштунице, Којадиновића, Маје Гојковић у почетку и, у области језичке струке преко утицаја Б. Брборића који је, чим је чуо за “Ћирилицу”, одмах био њен подржавалац иако је једно време Збиљић и њему био сумњив, знам, наравно, из којих разлога (мислио је да сам антипавловићевац и да сам “радмиловићевац” и “милосављевићевац” у лингвистици, што није суштински било тачно, иако сам имао неке почетне сарадње и с Радмилом и с Петром, али су они брзо побегли од мене, као ништа мање и ја од њих, чим сам видео да они обојица кажу да је хрватска гајица — “српска латиница” и да се та латиница мора чувати у српском језику, и то као алтернативно писмо, а Петар је чак мислио и написао – да ту латиницу треба чувати по сваку цену, па и по цену потпуне замене ћирилице у српском језику, јер је мислио да је национално јако важно да Срби никада не напусте то писмо као алтернативно, а, ако мора, и као једино.

У томе и на томе смо се потпуно и заувек разишли.

Брзо је нестајала почетна сумња Б. Брборића

И поред те почетне сумње у Збиљића, Б. Брборић је, ипак, одмах почео сарадњу с њим и све је више веровао да треба да с њим сарађује, па смо тако заједно (Збиљић из “народа”, а Брборић из лингвистике) преко Одбора за стандардизацију српског језика и преко Мин. култ.) успели у почетном, кључном, најважнијем послу да решимо питање писма, може се слободно рећи, готово идеално у уставној одредби у првом ставу Члана 10. Устава Србије. Боље се није могло, нити ће боље икад моћи, јер је уведено у Устав на потпуно јасан  начин једноазбучје на које се Б. Брборић јасно одлучио у сарадњи с “Ћирилицом”, па је, одмах после решеног предлога одредбе за ћирилицу у тада предстојећем уставу, написао и стручнонаучан текст у вези с тим с потпуно јасним циљем за једноазбучје и у Уставу, и у језичкој струци, па и у правопису и сл. Написао је текст “За суштинску једноазбучност”. Текст је објављен постхумно у Ковчевићевој Новој Зори, 5/2005). Убрзо после тога готово идеалног предлога Члана 10. Устава Србије хитри, добри, храбри и највреднији секретар у Одбору за стандардизацију српског језика Б. Брборић напрасно је, на посебну жалост у “Ћирилици”, умро непосредно после повратка из краће службене посете САД-у, 2005. године, што је било, па може се рећи, трагично за ћирилицу и Удружење “Ћирилица” која без Брборићеве подршке није могла имати довољно снаге да се избори(мо) за то, па ћирилица није   добила Уставом већ обезебеђени природни статус ни у лингвистици, ни у правопису, ни у властима, а када су с власти отишли Коштуница и Којадиновић, онда од тог јаког тројства за ћирилицу није нико остао да би спроводио уставну одредбу о ћирилици.

После нестанка “ћириличког тројства” – за ћирилицу, а и за “Ћирилицу” – све је кренуло низбрдо

Збиљић је схватио да је “Ћирилица” одмах, по смрти Б. Брборића изгубила и почетну јаку подршку од учлањених у “Ћирилицу” Д. Петровића и М. Пижурице, убрзо је Пижурица с познатим јаким сербокроатистима у вези с ћирилицом Станојчићем, Дешићем и Остојићем у Одборовој комисији за измене и допуне сасекао лингвистички једноазбучје, тј. ћирилицу двоазбучјем,  решивши у Правопису (2010) као у време “српскохрватског језика” из времена чистог “клања” и затирања ћирилице, чак и после позитивне уставне обавезе, статус ћирилице поново као несувереног писма, са статусом само алтернативне употребе, што значи и даље по вољи и ћефу корисника српског језика..

Дакле, нама у “Ћирилици” изузетно драги Д. П. и М. П. из многих разлога, па и зато што су први  од замољених стручњака за језик прихватили да помажу “Ћирилици” као њени потписима суоснивачи и редовни чланови, убрзо нису више, као у почетку, придоносили борби за ћирилицу, чак су на састанку комисије Одбора у којој су били, пред свим лингвистима, на одређени начин, избегли даљи допринос намерама и циљевима свог удружења тиме што су га се пред лингвистима у Одбору за стандардизацију српског језика, нарочито после преране смрти Б. Брборића, на неки начин  одрекли даље помоћи ћирилици и “Ћирилици” када су, резолутно, поновили да не желе и да неће да припреме предложено им у Одбору: стање ћирилице и предлог решења. У “Ћирилици” нико није схватио зашто су то одбили, кад је то у језичкој струци у последњих 30 година била највећа и најбоља шанса и могућност коначног решења питања (и) српског писма (и) у српском језику. (Када смо то једном директно питали Д. П. зашто су то одбили да ураде, професорски и педагошки елегантно избегао је одговор правећи се као да ме није чуо. (То све с њима у “Ћирилици” нама је (не)очекивано дубока и дуга прича, помало и тужна, па да је скратимо.

Довршетак изузетно лепе и корисне приче о ћириличком и српском делу Б. Брборића

Враћамо се на довршетак корисне приче у вези са Б. Брборићем. који је одмах пристао на сарадњу, примивши Д. Зб. у “аудијенцију” у просторијама Министарства културе у Карнегијевој – беше ли тако име те улице у Бгд – јер није хтео да се, из мере опрезности, састаје с тада мало озлоглашеним Збиљићем (који је од старта био оглашен као “националиста”, “ћирилички талибан”, “фашиста” од чланова Чанкове странке, као и од појединих других отворених  антисрба, јер су антисрби мисаоно увек јаки па су добро схватили да је “Ћирилица” основана као национална институција, а такви не воле никакву српску националну институцију, па ни “Ћирилицу” и сл. Од новинарских фашиста и антисрба у неким новинама успевало је (пр)оглашавање целе “Ћирилице” – као “опасне органиазције”да се заустави корекција анационалне улоге ДОС-а. Том озлоглашавању нове националне институције у виду Удружења “Ћирилица” успешно су помагали највише “радмиловићевци” и “милосављевићевци” који су, у њихову корист” и у корист “српске латинице” оглашавањем Збиљића за “агента Ције — јер, ваљда та Ција много воли и “плаћа” баш Збиљића да он ојача “Цијину српску ћирилицу” на штету хрватске латинице, тј. – на штету  Радмилове и Петрове гајице као “српске латинице”. Њихов човек из РС чак је, како смо обавештени, тврдио да Збиљић с “Ћирилицом” „издаје“ ни мање ни више него дубровачку српску књижевност, схватајући глупо, нелингвистички, да се та српска књижевност чува само том католичкосрпском, али и хрватском латиницом, а не оним чиме се та књижевност стварно чува, а чува се једино српским језиком у тој књижевности. У српском случају сталног наметања латинице Србима, писмо није одлучујући доказни елемент припадности било ког огранка националне књижевности.

Та идеолошко-комунистичка нападања “Ћирилице” њој годинама нису ништа могла да лоше по углед ураде јер у Србији ни тада, ни данас, ни икада није било много фашиста који би могли да убеде Србе да им ћирилица и “Ћирилица” нису важне. Чак су ти напади без икакве мере и краја само учвршћивали нормалан српски народ, као и сваки други нормалан  народ, као и у то да су то последња багра комуњарских остатака међу шљамом познатих и исказаних (анти)Срба.

Дакле, издајом од неких познатих и лингвиста у “Ћирилици”, а касније и издајама неких појединаца којима се Збиљић није допадао јер “много ради” за ћирилицу, па му је то било сумњиво, те га је једном питао: “Зашто ти, имењаче, толико радиш?”. Као да је  Збиљић био у “Ћирилици” плаћени директор, па је могао да “не да другима да раде” јер је “Ћирилица” једва имала новца и за обичне рекламне плакате. Једно време, уз већу помоћ инж. Видића, а касније, уз највећу помоћ српског избеглице у Аустралији у штампању “Ћириличиних” књига, Личанина Душана Гајића Жоље, који се успео огласити и као добар песник, а живео је тада већ као пензионер чији је професионални  посао био возач камиона. (Даља прича о Д. П. је углавном, нажалост,  осетљива и помало тужна, па овом приликом није укусно настављати је.

Дупл. инж. Немања Видић, с једне стране велики и мудар родољуб и ратник за ћирилицу, а с друге, највећи и најспособнији изазивач немира у “Ћирилици”

Онда се јавио најпре – да врхунски у сваком погледу допринесе раду у “Ћирилици”, а онда, после, осам година – да поремети рад у “Ћирилици” вредан дип. инж. Немања Видић, ранији директор неке фирме из Осијека, који каже да је водио фирму на раду у Ираку са 15.000 радника. Тај човек тако великог српског имена  (Немања) један је од неколико првих већих помагача “Ћирилици”, једно време и највећих, одмах је показао инжењерску спремност да, иако самоук у лингвистици, слично Вуку Караџићу, унесе у “Ћирилицу” свој јак родољубиви и национални осећај за ћирилицу као једно и једино српско писмо (није га занимало, с правом, чињеница да су Срби католици имали неку своју латиницу, али је она нестала чим су  сви Срби католици – што милом, што још више силом – отишли у хрватски корпус и који су, на неки начин, били убрзо приморани да се и највећим злочинима према остатку српског народа показивали нарочиту суровост да се доказују у верности својој новој нацији.

Видић – Збиљић или: највећа подударност у гледиштима о српској азбуци

Немања је у гледиштима био потпуно подударан са Збиљићевим мишљењима и о српској ћирилици и о начину њеног спасавања. Толико је све више постајао сличан са Збиљићем, па је, из подсвести вероватно, почео све чешће да пише текстове (доста писмено) у којима се понекад није знало која је чија реченица у тим текстовима (његова или Збиљићева). Не може се лако и брзо рећи да је он “преписивао” или, далеко било, “крао” Збиљића, али су у писању били толико блиски да се могло чинити да један од другог нешто, по договору, “преузимају” у писању.

Имао је Немања неколико јаких и изразито добрих идеја у циљу пропагирања ћирилице у обманутом српском народу кад је реч о писму, па је, рецимо смислио изузетно добру, помало суштински “киселу”, али значењски снажну идеју – да народу “омиљава” ћирилицу, као овим познатим исписом: “Добро дошли у земљу ћирилице!” – у “земљу ћирилице” с највише у просеку десетак одсто те ћирилице, преплављене 90 одсто хрватским националним писмом (и) зато што су поменути лингвисти и филолози сматрали да треба та хрватска латиница да постоји као “српска латиница” (Р. М.), а филолог (П. М.) чак ју је измозгао само из своје главе да је тај састав Гајеве латинице, у ствари “Вукова српска латиница”, што је једна од сигурно највећих стварних српских лингвистичких и филолошких будалаштина, незабележених до појаве “тумачења” споменуте двојице стручњака – који, по Збиљићевом убеђењу, јесу велики стручњаци из својих ужих области: П. М. из тумачења књижевних дела, а Р. М. из руског језика, што би потврдили, вероватно, и руски стручњаци за језик.

Наставићемо важнију причу о инж. Немањи Видићу, за којега је Збиљић тврдио и данас још тврђе тврди да је тај прави Србин, на основу свог писања о ћирилици, проблем српске ћирилице боље схватио и има боље решење тог проблема од многих српских лингвиста, који можда знају, али нису још показали да схватају како је настао тај проблем, као и зашто и како је данас једино могуће решити тај проблем, а то решење је сто посто подударно са Збиљићевим решењем: једноазбучје  у складу с Уставом Србије и с целокупномм праксом решених питања писма у свим престижним светским језицима, а не принудно законом. То истоветно гледиште Видића и Збиљића сасвим их је зближило у сарадњи које и какве у сагласности није било у већој подударности и обиму него између било којих других двојице људи у “Ћирилици”.

Онда помало па све више почиње злослутно “разликоавње”

Не баш изнебуха, Видић је показивао у низу година, све до негде 2009. године, када је овај двојац без кормилара у решењу питања писма почео да се “разликује” – више на речима, мање у практичним делима. Али то разликовање у речима, да не ширимо причу о разлозима те “разлике”, јер би она могла имати неке непријатности по Н. Видића који се ових дана жали да мора да иде често к докторима, а Збиљић никако не жели да његов истогодишњак (1945) или “исписник”, како се лоше понекад каже, има веће здравствене проблеме, јер би се онда почео и за себе бојати, пошто су истих лепих година. Дакле, избећи ћемо детаљнију причу о разлозима њихове међусобне разлике. Завршићемо, зато, брзо овим сажетком.

Друго “пучистичко” удружење својата назив и “незадовољне” чланове првоосноване “Ћирилице”

Догодило се да Видић од 2008-2009. схвати, како је говорио, да Збиљић не руководи добро с “војском” од формално учлањених тада већ преко 800 људи који су волели своју ћирилицу, ушли су у “Ћирилицу” из чистог родољубља, а не зато што су умели и могли да сасвим добро и брзо схвате улогу ћирилице међу Србима, па – будући да је свачији рад у “Ћирилици” и бесплатан, па ти људи нису могли да се толико посвете у борби за ћирилицу, јер су морали да воде своју тешку борбу за живот и њихов и живот њихових чланова породице — нису били резултати какве је очекивао Н. Видић. Понеко из те “Ћириличине” неплаћене “војске“ (њих од десетак до највише тристотинак) успео би да у исто време стигне на понеки скуп “Ћирилице”, на њене трибине, на два симпозијума о ћирилици, на понеко  приказивање “Ћириличиних” књига и сл. Друкчије та “војска” није много могла да “војује” за ћирилицу ни политички ни лингвистички, ни материјално ни у било ком другом погледу.

Знао је то одлично Видићев јак у прецизности  инжењерски директорски мозак, па, ипак, знао је да може да му успешно користи у планираном преотимању и(ли) “Ћирилице” и(ли) њеног имена које се раширило у знања Срба од Чикага, до Перта у Аустралији и још даље од Јапана. Разумео је инжењерски или инжињерски (и то је исправно у с. ј.) прецизно да може много успети у науму само ако понесе из “Ћирилице” са собом то име – “Ћирилица”. То је преузимање, тачније преотимање оправдавао недовољно упућенима причама у које он сигурно не би поверовао стварно “да су Збиљићеве снаге за ту организацију и сл. недовољне”, глумећи своју неупућеност у то да смо и он и ја знали да те снаге, без помоћи раније спомињаног великог “тројства” (Коштуница – Којадиновић – Б. Брборић) и без кључне помоћи српске, у вези с писмом још  сербокроатистичке лингвистичке струке – ни инж. Видић, ни “мали лингвиста” Збиљић ни било који “обичан” народни појединац без спровођења од власти уставне одредбе о ћирилици нема шансе да ишта више учини, без “пушака” и “топова” ни милионска потпуно “разоружана” народна војска без стручних и државних нормалних институција које не занима шта и где у Уставу пише у Уставу Србије.

Видић је могао да институционално и статутарно лако смени Збиљића задобивањем подршке чланства предлогом на неком од раније честих састанака у „Ћирилици“ за то

Могао је Видић да тражи и званично предложи да он смени Збиљића који се не би баш опирао до крајности у тој смени јер овај није имао ни новца ни „телохранитеља“ и било кога другога, па не би имао чиме, а не би ни хтео да се смени опире, иако су и Н. В. и Д. З. сигурно знали да од Збиљића нема веће “будале” (не баш у скроз негативном смислу) која би и могла, и хтела и знала да толико ради бесплатно за ћирилицу и “Ћирилицу”.

Уместо таквог, легалног смењивању по Статуту “Ћирилице”, Видић је, уместо тог предлога о замени “недовољно способног и покретљивог Збиљића”, изабрао неуобичајен пут (додуше, међу Србима то и није баш много неуобиачјен пут) – да Збиљића “смени” тако што ће ванинституционално и нестатутарно у “Ћирилици” извести брз и успешан буквални пуч. Нашао је људе изван “Ћирилице” а и 15-ак “незадовољних” из “Ћирилице” и основао је удружење пучиста, али тако што није хтео да мења скраћено име “Ћирилица” која је стварно била од доста људи препозната као нова родољубива институција целог српског народа. Он је, тако, напустио и Повереништво у Београду где после Осијека  живи – јер је знао да му, легално изабран и проглашен званично за “највернијег повереника” “Ћирилице” у Београду, такође дипл. инж. Владимир Лепојевић – не би пуч одобрио нити би му се у томе прикључио – и основао другу групу бораца за ћирилицу, али под истим скраћеним именом “Ћирилица”, јер је име те институције било, кроз средства обавештавања и на све друге начине, постало познато не само међу Србима у бившој Југославији и Србији него, како је већ речено, и међу многим Србима у свету.

Две лепе девојке из Београда доказују плански изазвану збрку

Као стварно мудар човек, с инжењерским прецизним мозгом, Видић је схватио истину да ће сигурно успети ако његово ново удружење задржи скраћено маркантно име “Ћирилица”. И прилично је успео. О таквој, Видићевом мудрошћу изазваној, збрци – најбољи доказ су две лепе девојке које су из Београда дошле на један наш протест против преотимања имена “Ћирилици” а протест у Новом Саду био је најављен у штампи па су девојке дошле да помогну протесту и да, истовремено, виде лепоте Новог Сада. Када су виделе да скуп не “води”, нити је ту присутан њихов инж. Видић, видно су се изненадиле. Дошле су, после скупа, к мени и питале ме: “Када је смењен наш председник Видић”. Рекао сам им: “Нисам ја сменио вашег инж. Видића, него је сменио он мене.” Симпатично се почеху у исти мах смејати. Закључиле су да се ја то шалим и да га на том скупу замењујем или играм његову улогу.

Убрзо смо се, не баш лако, разјаснили.  Схватиле су да су из Београда дошле грешком у Нови Сад, јер су мислиле да то ново истоимено њихово удружење организује протестни скуп у Новом Саду па су, рекоше, први пут дошле у Нови Сад да разгледају тај “леп град” о коме су чуле и читале само најлепша сазнања. Сад су се увериле у ту лепоту овог града у српској Војводини, а да нису схватиле да тај скуп не организује њихово удружење. Нашалих се, говорећи им: “Онда се учланите вас две у наше прво и право удружење за спас ћирилице, па да ја, тако, украдем Немањи две тако лепе девојке, а ја ћу њему одмах заувек опростити све мушке које је он мени украо и превео у своје удружење.

Одбиле су на симпатичан начин да их почастимо соком. Рекоше: “А, нееее! Па да нам нешто кришом сунете у чаше.” Добро ме тиме насмејаше и одоше Београђанке да још разгледују лепоте Новог Сада.

Лепа збрка на ружном дел(овањ)у

Ето какве је збрке стварало незаконито преузимање истог имена удружења, беше ли по члану 16. или 26.

Кад смо, наравно не баш без разлога љути, тражили од Агенције за регистрацију удружења да поништи то незаконито регистровање удружења, Агенција нам није хтела одговорити ништа. Адвокат нам рече да морамо тужити Агенцију или то ново удружење с узурпираним нашим називом, или и обоје њих, и једно и друго. Брзо смо схватили да је напорно да се, без пара, бахћемо са судовима.

Инж. Видић је убрзо “побегао” и из тог удружења и основао треће – “Српску азбуку”, сада без кршења закона

Убрзо се догодило да је инж. Видић, из више разлога, схватио да му је неизбежно да “бежи” и из тог удружења, па је ускоро основао Удружење “Српска азбука”, треће по реду у коме је био, а и сада је, срећом, трајније у њему.

После људског покајања због своје, схватио је, велике грешке, у другом случају је, из свог мисаоно јаког инжењерског мозга, нашао леп синоним за српску ћирилицу и тако формалноправно није поновио своју грешку по Закону о оснивању удружења.Сад је коначно у  с в о м  удружењу.

Као човек, Видић се ипак покајао због изведеног свог пуча и рекао свом (верујемо, ипак најбољем сараднику Збиљићу у преко 20 година суштински корисне сарадње) саборцу у многим биткама за пуни, уставни, живот српске ћирилице у Србији и међу свим Србима изван Србије: “Појео сам велика г.”

Збиљић је њему то одмах опростио, али никада није сасвим заборавио

Збиљић Видићу, наравно, није много замерио због тог “пуча” и никада није на дуже прекидао сарадњу с њим. Видић је и после тога, разуме се зашто, много мање новчано помагао рад “Ћирилице”, али је њихова сарадња текла на више начина, па и у коауторству и у објављивању три заједничке књиге, а четврту књигу Видић је објавио самостално: Издаја српске ћирилице спроведеним увођењем хрватске латинице у српски правопис(Центар академске речи, Шабац, 2018, на укупно лепих 216 страна већег формата; рецензенти су му били један диван човек и научник који није професионални лингвиста, али изузетно добро познаје проблем ћирилице не само у српском језику него и питање ћириличког писма као  стратешког питања у свету – проф. др Зоран Милошевић и, свакако, не безначајан, лингвиста мр Милорад Симић, запослен у Институту за српски језик у раду на речнику српскохрватског језика).

Тако је Н. Видић у тој књизи одлично погодио шта се десило српском писму и на какав начин и како је, на најбољи начин, могуће у пуној мери  уставне суверености вратити ћирилицу српском народу и његовом језику. Такође је на истоветан начин оценио М. Крајишниково и Р. Караџићево одлично обједињавање целога српског народа на једном изговору и једном писму само у службеној употреби српског језика, а није ијекавско наречје укинуто у другим областима употребе (на пример, у књижевности и сл.).  Ту прву изузетно корисну и политички, али и лингвистички одлуку власти у Републици Српској с уживањем су срушили баш српски лингвисти, филолози и песници,  којима није био забрањен ијекавски изговор у писању песама, паметну за цео српски народ после реформе Вука Караџића у српском језику, чим су моћни у сили белосветски хохштаплери натерали М. Крајишника и Р. Караџића. Очигледно чак ни лингвисти нису разумели каква је општенационална корист од бољег језичко-графичког обједињавања (и) српског народа. То су и Видић и Збиљић на подједнак начин схватили да је то био одличан поступак српских државника и политичара у Републици Српској.

Видић и Збиљић су национално врло сличног кова

Али, и Збиљић је Србин, сличног кова као и Н. Видић. Збиљић је опростио “пуч” Видићу одмах, али није могао да заборави, па га је понекада на то подсећао. Сетио се Збиљић (пишемо колико можемо више објективно, па се обраћамо Збиљићу као да то нисам ја) тог пуча и ових дана у неком дописивању са Н. Видићем, када смо се договарали како да се јавимо Одбору за стандардизацију српског језика поводом најављеног новог српског правописа до краја године (2023). Ко би лако веровао да се то, ако се сада најављује, може да одштампа до краја 2023? Бојимо се да то неће бити пре 2025, али би и то добар рок, јер и ми смо писали и објавили неке књиге, па знамо да то не иде лако и брзо, а поготово што је реч о правопису који је много “пипав” и захтеван посао у сваком погледу, а захтеван је, поготово због тога што се и Немања и Збиљић превише не могу надати да су лингвисти, правописци коначно разумели да се ћирилица, с данашњим довољно трагичним и катастрофалним статусом у стварности код Срба, може надати, само надати, спасењу ако лингвисти, правописци, као у свим другим народима и њиховим језицима, коначно реше питање писма (и) српског језика, свакако у српском једноазбучју  (ћириличком, разуме се).

Имао бих још много шта позитивно да кажем о Н. Видићу, али да завршимо причу о највећем немиру и застоју у сваком погледу у раду и “Ћирилице” (ове централне прве, из 2001). Мало смо се око тога у мишљењу шта да заједно реченим поводом (најављеног новог правописа) урадимо – да ли да им поновимо већ по ко зна који пут слање предлога за једноазбучје или да то не учинимо – као сви “нормални” Срби“ мало споречкали”.

(Крај у следећем наставку)

Аутор: Драгољуб Збиљић, језикословац и оснивач првоосноване “Ћирилице”