Како су нас убијали ковидиоти

категорија Друштво / дана 19/02/2023 у 17:00 часова /

umrli

Злочин под заштитом државе

Удружењу лекара Уједињени против ковида (УПK) и Синдикату лекара и фармацеута Србије (СЛФ) предлог да не чекају „суд историје“ него да потерају јавног тужиоца — да се „умеша у свој посао“.
„Удружење лекара Уједињени против ковида (УПK) и Синдикат лекара и фармацеута Србије (СЛФ) су читаве две године покушавали да се изборе за идеју да малолетна деца преминулих лекара добију стипендије до краја редовног школовања, из фондова богате Лекарске коморе.
Многобројни апели, петиција коју је потписало преко 6.500 грађана и 1.600 лекара остала је без одговора. Сви су остали неми и глуви пред тим захтевима. И Лекарска комора и Министарство здравља и Влада и председник Републике. И не само то, од националних хероја са почетка епидемије“ лекари су постали „тема која се избегава“.
Сад знамо да су убили 147 лекара, а никако нам не јављају колико су побили (хиљада?) пацијената

Пише: проф. др Драгољуб Петровић,
лингвиста и слависта

Кад је Броз најавио да ће фашистичку окупацију Србије заменити малигнијом комунистичком, он је интелигенцију која је „свирала у његову тикву“ означио као „поштену“, тј. глупу, а за оне интелектуалце који су схватали да је комунизам веће зло од фашизма он је руску реч интелигент (са значењем ‘интелектуалац’) превео у „српску псовку“. По његовом обрасцу, кад сам се први пут гласнуо о ковиду, ја сам „сковао“ реч ковидент – да означим оне који су ковид наметнули и врло га успешно ширили.

И погрешио сам: брзо је „креснула“ много боља реч — ковидиоти. А за њом и још једна, истинитија: конвидиоти. Помињем ове појединости као реакцију на текст који се „завртео“ на Интернету подсећајући на „147 преминулих лекара и здравствених радника од Ковида“, али и на неке друге појединости које су с том несрећом повезане. Помињем неке изразитије.

„Удружење лекара Уједињени против ковида (УПK) и Синдикат лекара и фармацеута Србије (СЛФ) су читаве две године покушавали да се изборе за идеју да малолетна деца преминулих лекара добију стипендије до краја редовног школовања, из фондова богате Лекарске коморе.

Многобројни апели, петиција коју је потписало преко 6.500 грађана и 1.600 лекара остала је без одговора. Сви су остали неми и глуви пред тим захтевима. И Лекарска комора и Министарство здравља и Влада и председник Републике. И не само то, од националних хероја са почетка епидемије“ лекари су постали „тема која се избегава“.

„Да се ниједно име не заборави, да ниједна жртва не буде узалудна, а да они који су одговорни за највећи број преминулих здравствених радника у Европи, вероватно и у свету буду кажњени“.
„Да се породицама здравствених радника који су током пандемије умрли на радном месту доделе националне пензије, као и да се оболевање здравствених радника од KОВИД-19 класификује као професионална болест, као што је одмах урађено у неким земљама Европе“.
„Један од захтева је био и формирање радног тела при Министарству здравља, које би се бавило утврђивањем узрока велике смртности међу лекарима и здравственим радницима и смену министра здравља“.
Сви „захтеви Синдиката лекара и фармацеута су предати Влади и никада ниједан није испуњен“.

Лекари су све то, на крају документа који се пред нама налази, означили као „бруку и срамоту једне државе и друштва“ додајући да „све остаје записано и документовано, за суд историје и будућих генерација“.

Оверавајући њихове речи сопственим искуством, потписник ових редова свему томе може додати и покоју опсервацију више, али нека за ову прилику буду довољне две.

Прва: мене су лекари, стара и болесна, двапут „отели“ од ковида. И први пут то су учинили за пет дана, на мом домаћем кревету (према протоколу по коме су, тамо негде у свету, на исти начин, неки други лекари лечили хиљаде пацијената и ниједан им није долазио ни до болнице, а камоли до респиратора). А у исто то време мога младог пријатеља неки су ковидиоти у болници убијали пет недеља: избушили му плућну марамицу, разорили му плућа па му после избушили и дијафрагму и, на крају, умирали га – десет дана!

Друга је трагична и не зна се ко је за њу одговоран: министар здравља „отворио“ је посебан телефон за цинкарење лекара који су своје пацијенте лечили као и „они другде по свету“, наша власт градила „ковид-болнице“, а није набављала лекове да спасавају и пацијенте и лекаре. И сад знамо да су убили 147 лекара, а никако нам не јављају колико су побили (хиљада?) пацијената. И по којим су то протоколима они убијали пацијенте?

**Одговорни за смрт грађана од ковида: Ана Брнабић**

Наши лекари веле да су њихове колеге умирале за једну срамотну државу додајући да „све остаје записано и документовано, за суд историје и будућих генерација“, али би било много боље да су позвали јавног тужиоца да не чека „суд историје“ него да се распита код „Кризног штаба“ по којим је протоколима пострељано толико народа и толико лекара, да пита АнуБрнабић шта је имала на уму кад се у Орашцу похвалила да је „Србија држава која је захваљујући сопственим снагама, знању и напорима постала једна од најбоље организованих на планети када је реч о вакцинацији и борби против ковида 19“?

Или министра Златибора Лончара ко је потписао протоколе по којима је побијено толико и лекара и пацијената? Или Председника Србије А. Вучића је ли Предрага Кона одликовао Орденом Kарађорђеве звезде првог степена за исте оне заслуге за које га Светска здравствена организацијa (СЗО/WHO) сваке године „одликује“ са по 190.000 долара?