Жељко Которанин: Екуменска повеља – свето предање о њој

Објављено у:
Часопис „Свети Кнез Лазар“,
година 2009, број 1-2 (65-66),
стр. 37-59

Kонференција европских цркава, коју чине готово све Помесне Православне Цркве, протестантске, англиканске, старокатоличке и друге заједнице, и Савет европских бискупских конференција, који чине све римокатоличке бискупске конференције у Европи, усвојили су, потписали и предложили свим „Црквама“ у Европи да усвоје и прилагоде „локалним потребама“ Екуменску Повељу.

Ми не знамо о каквим се то локалним потребама ради, када се каже да се истима треба прилагодити Екуменска Повеља. Јер из текста Повеље се види да она установљава за Цркву ново учење и нове обичаје. У Цркви се све ново оцењује старим. Ново учење старим учењем. Нови обичаји старим канонским поретком.

„…Једном ријечи, установљујемо, да мора важити као чврста, и да мора остати непоколебљивом до краја вјекова вјера свију оних људи, који се прославише у Божијој Цркви и који су били видјела свијета, чврсто држећи ријеч живота, а исто тако и њихови богопредани списи и догмати. (1. канон VI Васељенског Сабора) „.. Јер ништа од онога, што противу закона и реда бива, не смије бити на уштрб установљеноме по правилима“ (7. канон IХ Помесног Сабора).

Стога ћемо, повинујући се Христу, учење Екуменске Повеље оценити учењем и списима и догматима Светих Отаца наших, а обичаје Екуменске Повеље канонским поретком. То је једини православни начин прилагођавања Повеље Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви.

Тако оцењујући Екуменску Повељу видећемо да ли је она прихватљива за православне.

Проблем вере

Екуменска Повеља је састављена од увода и три главе: а) Ми верујемо у једну Свету Саборну и Апостолску Цркву, 2) На путу ка видљивом заједништву Цркава Европе и 3) Наша заједничка одговорност у Европи.

Ко смо то ми по Екуменској Повељи? Ми смо „Цркве“ чланице Конференције европских цркава и римокатоличких бискупских конференција у Европи. Шта то нас повезује по Екуменској Повељи, да бисмо се назвали ми?

Ми, једна Света Црква Православна, и самозване цркве протестантске, старокатоличке, римокатоличке, англиканске…А заправо, ми – Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, и од Светих Отаца одбачени и анатемисани јеретици… „Какав дијел има вјерни са невјерником“?

У Повељи се тврди да смо речју Божијом „у Светоме Писму изазвани да исповедимо нашу заједничку веру и да заједно деламо у складу са истином“. Каква је то по Екуменској Повељи наша заједничка вера, и како је то проповедамо?

У Екуменској Повељи се тврди да „са Јеванђељем Исуса Христа, према сведочењу Светога Писма и као што је изражено у васељенском Никео-цариградском Символу 381. године ми верујемо у Тројичнога Бога: Оца, Сина и Светога Духа“.

Дакле, по Повељи заједничка нам је вера у „Исуса Христа“ (не пише – Господа) и у „Троичнога Бога: Оца, Сина и Светога Духа“ (не пише – Тројединога Бога). Наша, по Повељи, заједничка вера црпи сведочење, по Повељи, из Светога Писма, док се, како на другом месту стоји, Свето Предање може третирати само као једна од „различитих хришћанских предања“ или као једно од мишљења.

Сведочење које црпи и проповеда Црква Православна нема свој извор само у Светоме Писму, него и у другим облицима поучавања којима је Свети Дух до данас учио Цркву. Први канон VI Васељенског Сабора установљује да се „има чувати чиста од сваке новаштине и неповријеђeна вјера, коју су нам предали свједоци и слуге Слова, богоизабрани Апостоли; за тијем и три стотине и осамнаест Светих и блажених Отаца, који се сакупише у Никеји… против нечастивога Арија…“ У продужетку канона набрајају се ранији Васељенски Сабори и вера на њима исказана. Даље се заштићује вера и списи Светих Отаца „до краја вјекова“, и одбацују и анатемишу сви они које су Оци одбацили и анатемисали као „непријатеље истине“. Канон закључујући каже:

„…А ако који не чува и не прима све споменуте догмате благочастија, не мисли и не проповиједа тако, него хоће да пориче, нека буде анатема, по наредби, која је већ издана од речених Светих и блажених Отаца, и из именика христјанскога као туђин нека буде искључен и избачен…“

Вера је једна јер је Господ један (в. Ефес. 4, 5.6.). То значи да је вера и јединствена. А то опет значи да она може имати само један извор, а то је Бог Свети Дух. Није Свето Писмо једино што је богопредано и богопотврђено у Цркви. Нити су у Светоме Писму откривени сви догмати вере. Они се у Цркви откривају и потврђују Светим Духом кроз све векове. (упор. Матеј 28. 20.)

„А када дође он, Дух Истине увешће вас у сву истину…“ (Јован 16.13.)

Зато и канон штити управо све догмате благочастија. Не само оне од Светих Апостола, него и од каснијих Светих и блажених Отаца, тја до краја векова. Значи не само оне издате до тога Сабора, него и оне будуће. Јер је вера јединствена. И да нагласимо, не само догмате, него и богопослане Светоотачке списе. И сво Свето предање Цркве Православне.

Какво велико благо духовно се губи када се вера своди само на Свето Писмо? Какво се велико безакоње чини свођењем учења Светога Духа у Цркви Православној на једно између многих мишљења? Или различитих хришћанских предања?

Да не постоји заједничка вера, упркос у Повељи изнетом ставу, сведочи већ и сама Екуменска Повеља: „Основне разлике у вјери су и даље препреке видљивом јединству (Цркве Ж. К.)“.

Постојеће разлике у вери су основне! Упркос свему – основне.

Дакле, не повезује нас заједничка вера у оно екуменистичко-ми. А шта је са вероисповедањем?

Повеља изражава сагласност да Никео-цариградски Символ исказује веру „заједничку“.

Вера је јединствена, иако је исказана кроз мноштво догмата и Светоотачких списа, по разним питањима. Јединство вере се огледа у чувању и примању, у мишљењу и проповедању свих догмата, и то тако како је у догматима открио Свети Дух (в. 1. канон VI Васељенског Сабора). Одавде се види да постоји јединство веровања и вероисповедања. Ако се срцем верује за оправдање и устима исповеда за спасење, онда се исповеда оно што се верује.

Зато је немогуће једно исповедање у основи различитих вера. Тој сврси не може послужити Никео-цариградски Символ вере. Користити овај Свети Символ као инструмент окупљања различитих вера јесте или потпуно незнање, или лицемерје без премца!

Никео-цариградски Символ вере Црква Православна је усвојила и поставила као граничник према другим верама, према јересима. Вера различита од православне јесте јерес.

„Свети Оци сабрани у Цариграду одређују да се не смије укидати, него мора остати једино ваљаним Символ вјере изложени од три стотине и осамнаест Отаца сакупљених у Никеји Витинској, – и мора бити предана анатеми свака јерес…“ (1. канон IIВасељенског Сабора)

„…Тако сматрамо, да се крстисмо у овом исповедању вере, да помоћу њега реч истине показа сваку јерес као скрхану и разорену…“ (Орос Х Помесног Сабора).

Различите вере, или другим речима – јереси, изобличавају се помоћу Никео-цариградског Символа вере, анатемишу и избацују из Цркве.

Због тога Свети Оци су више пута потврђивали заштиту овога Светога Символа.

„…Свети је Сабор установио да нико не смије изнашати, или писати, или састављати другу вјеру осим оне, коју установише Свети Оци, сабрани са Духом Светим у Никеји граду…“ (7. Канон III Васељенског Сабора)

За приметити је да Оци изједначавају овај Символ са самом вером Православном. Како би онда било могуће да јеретици исповедају своје јереси Никео-цариградским Символом вере? Како би то чинили филиоквисти? Једно би изговарали а друго мислили.

Свети Кирило Александријски каже: „показује се свелукав онај који покушава да увери неке наводећи и говорећи Га (Никео-цариградски Символ) и правећи се да Га следује, још увек немајући правилно мишљење…“ (Посл. 69. П.Г. З40Д).

Имајући речено у виду, ми Православни не смемо упадати у грешку светогрђа и прихватати јеретичка изговарања речи Светога Символа вере за вероисповедање. Осим при покајању јеретика и његовом обраћању Цркви Православној.

Дакле, ни исповедање вере нам није заједничко. Макар јеретици изговарали речи Никео-царитрадског Символа Вере.

Екуменска Повеља садржи много опречних исказа када је вера у питању. Прво се каже да смо изазвани да „исповедамо нашу заједничку веру“. Затим се констатује постојање основних разлика у вери. Даље се ове „основне разлике у вери“ третирају као „различита хришћанска предања, и још даље као „различити теолошки…ставови“, који су дар и који нас обогаћују, или представљају духовна блага. И поред овога, у Повељи се каже, да је нужно „да се дође до сагласности у вери.“

Када се у Повељи истиче исповедање заједничке вере уз призвање постојања основних разлика у вери, тада се избегава признање да постоји јерес. Тим пре, што се у Повељи те разлике схватају као унутархришћанска предања, мишљења и као хришћански богословски ставови, који у укупности обогаћују хришћанство.

Ово је неприхватљив став. Њиме се релативизује вера. У исту раван се ставља вера и невера. Догмати благочастија овим више вису непоколебљиви до краја векова.

Закон вере православне је прав и јасан:

„…Јеретик је, и законима против јеретика подвргавају се чак и они који у малом одступању од праве вере…“ (Свети Марко Ефески, Окр. посл. – Православним хришћанима на копну и острвима, Радујте се у Господу).

Јеретик је онај који чак и у малом одступа од било ког догмата благочастија. А јерес је свако учење које чак и у малом одступа од било ког догмата благочастија.

Јеретици бивају анатемисани и избачени и избрисани из именика хришћанскога сходно 1. канону VI Васељенског Сабора. А свака јерес мора бити предана анатеми, сходно одредби 1. канона II Васељенског Сабора, што значи да мора бити избачена из црквеног учења. Она не сме бити унутархришћанско предање или богословски став.

Овако чувана вера не може бити предмет усаглашавања са јересима.

Управо Екуменска Повеља захтева „по сваку цену“ долазак до сагласности у вери. А инструмент тог усаглашавања је дијалог који „нема алтернативе“.

Ни апостол, ни анђео с неба, ни ма који човек, није господар вере, да би био властан да се договара и усаглашава о вери. Једини начин да се успостави верско јединство јесте обраћање православљу и вери православној.

„Који се из јереси обраћају православљу и к броју оних, који се из јеретика спасавају, примамо… пошто преставе од себе писмено и анатемишу сваку јерес, која друкчије учи, него што учи Света Божија, католичанска и апостолска Црква…“ (95. канон VI Васељенског Сабора).

Дакле, који хоће да уђу у број оних који се спасавају, морају се обратити Цркви Православној и писмено анатемисати свако учење различито од православног. Овај пут нема алтернативе. Једина спасоносна вера је православна.

Можемо замислити самовољне људе који би се можда и могли нагодити о вери и, условио речено, постићи сагласност о вери. Али та вера их не би спасила. Канон јасно истиче, да обраћање из јереси и прибројавање онима који се спасавају, води кроз обраћање Православљу. Колико пута чусмо да су Православни у чланству екуменског покрета и ССЦ зато да би сведочењем привукли јеретике Православљу. Сада, кроз Екуменску Повељу (потписану у име и православних) јеретици привлаче Православне на дијалог о сагласности у вери.

Проблем црквеног заједништва

У Екуменској Повељи постоји паралела између, с једне стране, „исповедања наше заједничке вере, и „основних разлика у вери“, и с друге стране, „наше заједничке припадности Христу, и непостојања „видљивог јединства“.

Заједничка вера у тексту Повеље оправдава заједничку припадност Христу, односно Цркви. Како постојање основних разлика у вери говори да те заједничке вере заправо нема, онда исте разлике се оцењују као „препреке видљивом јединству“. Наша заједничка вера је невидљива колико и наше заједничко припадање Христу, односно Цркви.

Овде треба имати у виду да у ранијим декларацијама екуменског покрета постоји „решење“ проблема видљиве и невидљиве цркве. Торонтска Декларација из 1950. године тврди: „Цркве-чланице су свесне да је њихово чланство у Цркви Христовој свеобухватније од чланства у њиховим сопственим Црквама“ (IV, 3.). Невидљива Црква је свеобухватнија од видљиве, и видљиве Цркве су тога „свесне“.

Слично је и у Екуменској Повељи.

Повеља исповеда веру у Једну, Свету, Саборну, и Апостолску Цркву. То је текст деветог члана Никео-цариградског Симвона вере. По Повељи, овој исповести следује дужност да „пројављујемо јединство, које је увек дар Божији“. Дакле, обавезни смо да пројављујемо јединство Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Повеља нам у настанку разјашњава проблем наше дужности пројављивања јединства.

Наиме, јединство које ми треба да пројављујемо јесте видљиво јединство Цркве, чему је препрека различитост у вери, и то у вери свих нас, који, по Повељи, заједнички припадамо Христу, и дакле, треба да пројављујемо јединство. Ова различитост у вери означава и различите верске заједнице, које поседују видљиво јединство – интерно црквено општење. Међу овим видљивим заједницама „има различитих погледа на Цркву и па њену једност, на свете тајне и свештенство.“ Повеља примећује да морају бити превазиђне све „препреке које и даље раздељују Цркве, и то дијалогом.

Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, по Повељи, нема изражено своје видљиво јединство, које се огледа у црквеном општењу оних који јој припадају. Она, по Повељи, представља невидљиву–мистичну Цркву. По Повељи, њено видљиво јединство било би изражено „у међусобном признавању крштења и у евхаристијском заједничарењу, као и у заједничком сведочењу и служењу“. Повеља нас на ово обавезује.

Пре оцењивања изнете концепције сматрамо корисним да подсетимо на то, које се верске заједнице у Екуменској Повељи подразумевају као видљиво, а раздвојене „Цркве“, што сачињавају невидљиву Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву. То су: Помесне Православне Цркве, и протестантске, англиканске, старокатоличке, римокатоличке и независне јеретичке заједнице у Европи.

„Јединство“, „раздвојеност“ – какви су то појмови? Оци су Цркву исказали као Једну. То више говори од „јединствена“. Црква јесте јединствена, али она је и једна, иако на много места широм земље, она је једна. Њено јединство је последица тога што је она увек једна.

„Јер је један хљеб, једно смо тијело многи, пошто се сви од једнога хљеба причешћујемо.“ (1 Кор. 10. 17.)

Дакле, то што је Црква једна, узроковано је изнутра, самом суштином Цркве евхаристијом. Један је Господ, једна је и Црква, једно смо тело Господње многи, пошто се сви од једнога Господњега тела причешћујемо. Тиме се у исто једно тело уграђујемо.

Дакле, уз појам Једне Цркве, неодвојиво стоје појмови Свете Цркве и Саборне Цркве. Евхаристијом и свим другим светим тајнама Црква је једна у светости, и светошћу је једна. Црква је Саборна јер се причешћем светим тајнама сабиремо у једно. У једну Цркву, било у епископију, било у васељенску Цркву.

Свети Оци Цркву су исказали и као Апостолску. Апостолску по вери апостолској. Вери једној, вери саборно верованој и исповеданој кроз векове. Вери светој и богооткривеној.

Таква – Једна, Света, Саборна и правоверна Црква је историјски апостолска.

Два су појма неодвојива, а видљива; црквена заједница вере и црквено општење. Без њих нема Цркве, а са њима Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква је увек видљива. Нити јесте, нити може бити невидљива Црква.

Повезаност црквене заједнице вере и саме Цркве огледа се кроз однос вере и евхаристије. Ту повезаност показаћемо двојако: афирмативно и одречно.

„Заиста, заиста вам кажем: Који вјерује у мене има живот вјечни.“ (Јован 6,47.)

„Заиста, заиста вам кажем: ако не једете тијела Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи.“ (Јован 6.53.)

„Који једе моје тијело и пије моју крв има живот вјечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан.“ (Јован 6,54.)

„Објавих име твоје људима које си ми дао од свијета; твоји бијаху па си их мени дао, и твоју су ријеч одржали.“ (Јован 17,6.)

„Ја сам им дао ријеч твоју; и свијет их омрзну, јер нису од свијета, као што ни ја нисам од свијета.“ (Јован 17,14)

Вера се као залог вечнога живота преплиће се евхаристијом, такође залогом вечнога живота. Та вера је у Бога и од Бога. Она је предана људима и они су је одржали онаквом какву је примише. И издвојише се од осталог света. И евхаристијом посташе заједничка тела и крви Христове. Посташе Црквом.

Однос између вере и евхаристије изразио је Свети Иринеј Лионски. Он, говорећи о вери православној, каже: „Наша вера је у сагласности са евхаристијом, и евхаристија потврђује нашу веру.“ (Иренаеус Хаер. IV 8, 5).

Вера која је у сагласности са евхаристијом бива потврђена од евхаристије. Нема евхаристије без њој сагласне вере. Вера није ствар појединачна, већ црквена. Она бива потврђена евхаристијом. И како је евхаристија једна, то само једна вера може бити њој сагласна и од ње потврђена. Тек таква вера, а то је само православна, као црквена јесте и појединачна. И само зато Црква анатемише сваког јеретика, јер његова „вера“ није сагласна евхаристији нити од евхаристије потврђена. Нема нити може бити евхаристијског (црквеног) заједништва (општења) без заједништва у вери православној.

„Питање: Да ли може један клирик да се моли у присуству Аријана, или других јеретика, или му то ништа не шкоди, кад се он моли, или чини принос!

Одговор: На божанственоме приносу ђакон прије времена цјеливања казује: „Који сте ван опћења, одлазите“; не смију дакле присуствовати, осим ако обећају да ће се покајати, и да ће оставити јерес.“ (9. канон Светога Тимотеја Ал.)

Јерес изгони јеретика из молитвене и евхаристијске службе. Јерес га ставља ван црквеног ошштења.

Како нема евхаристије без њој сагласне вере православне, то јеретичке заједнице ма колико биле црквосличне немају божанствену евхаристију.

„Заповједамо да се свргне епископ, или презвитер, који призна крштење или жртву јеретика. Јер: како се слаже Христос с велијаром? или какав дијел има вјерни са невјерником?“ (46, канон Апостолски)

Жртва Цркве јесте Господ Христос, а жртвоприношење јеретика је демоноприношење.

Евхаристија потврђује само себи сагласну веру православну. То значи да евхаристија чини нашу веру таквом да онај који правослано верује има живот вечни. Овде се заједница вере показује као црквено заједничарење. Евхаристија потврђује обећање Господње: „Који вјерује у мене има живот вјечни“ (Јован 6.47.), и оне: „ако не једете тијела Сина Човјечијега и не пијете крви његове, немате живота у себи“ (Јован 6, 53.). Без евхаристије вера је непотпун залог живота вечнога.

Евхаристија не потврђује себи несагласну јеретичку веру. Какав доказ овоме можемо пружити? То су сви они мученици и исповедници и сви свети који се православном вером прославише у Божијој Цркви. Њихова вера „мора остати непоколебљивом до краја векова“ (1. канон VI Васељенског Сабора). Насупрот њима стоје мученици јеретика. Они иако поднеше муке и смрт осташе „далеки од Бога“ (34. канон Лаодикијскога Сабора). Црква строго забрањује поштовање њихово.

„Никакав Христијанин не смије остављати мученике Христове и обраћати се лажним мученицима, то јест јеретичкима, или који су прије јеретици били; јер су ови далеки од Бога. Нека су дакле анатема, који се к њима обраћају,“ (34. канон Лаодикијског Сабора).

Црквено општење је уткано у црквену заједницу. Питамо се, да ли може бити црквене заједнице без црквеног општења? Погледајмо ово питање на примеру прекинутог општења. Само што нам је неприхватљив израз „раздвојене цркве“ који употребљава текст Екуменске Повеље, јер прикрива узрок раздвојености, и јер у себи садржи мисао о црквености и једнакости „раздвојених цркава“.

Свети Оци су облике прекида црквеног општења поделили и разматрали у вези разлога тога прекида. Они су разликовали јереси, расколе и незаконите зборове. Како су незаконити зборови један вид раскола, то ћемо разматрати само јереси и расколе.

„…јереси (састављају оци) који су се са свијем одвргли, и од саме се вјере отуђили; расколе пак они који нијесу сагласни међу собом у неким црквеним пословима и у питањима, која се дају уравнити…“ (1. канон Светог Василија Великог).

Јеретици су одступили од црквеног општења отуђивши се од саме вере. Они су се „са свијем одвргли“ од Цркве. Расколници су одступили од црквеног опшптења због несагласности у питањима црквених послова и оним који се могу разрешити. У продужетку канона Свети Василије Велики на примеру раскола показује последице прекида црквеног општења.

„..Јер је почетак раздијељења био услијед раскола; тако да они, који су одступили од Цркве, нијесу више имали на себи благодати Духа Светога, јер је саопћење исте код њих престало услијед тога, што се прекинуло прејемство…“ (1. канон Светог Василија Великог).

Прекид црквеног општења узрокује прекид прејемства благодати Светога Духа. Те заједнице, које су одступиле од Цркве, које су прекинуле црквено општење са Црквом немају више блгодати Светога Духа, „јер је саопћење исте код њих престало“. Зато у оквиру таквих организација нема благодатног свештенства, ни евхаристије…

Видљиви израз црквеног општења јесте помињање имена предстојника (-епископа, митрополита и патријарха) на божанственој служби. То помињање означава, између осталог, да између оног који помиње и оног који је помињан постоји заједништво богослужења једне евхаристије. А то омогућава саопштавање једне благодати Светог Духа свима онима који заједно служе.

„…Према томе, презвитер, или епископ, или митрополит, који се усуди прекинути опћење са својим патријархом, и не буде спомињао, као што је наређено и установљено, име његово на божанственој служби, него, прије… коначне осуде његове, произведе раскол, у погледу таковога Свети сабор наређује, да буде са свијем уклоњен од сваког свештеничког ступња…“ (15. канон IХ Помесног Сабора)

Наређено је и установљено, да презвитер помиње име свога епископа, а епископ да помиње име свога митрополита, а митрополит да помиње име свога патријарха (13, 14, и 15 канон IХ Помесног Сабора), чије име су дужни помињати сви његови митрополити, епископи, и клирици. Ко се усуди да престане да помиње на литуртији име свог предстојника, тиме заводи раскол и мора бити „са свијем уклоњен од сваког свештеничког ступња“.

Они, који прекину црквено општење одступају од Цркве и благодати Светога Духа. Црква не може бити, не може постојати без видљивог црквеног општења. Невидљиво црквено општење не постоји.

Теза о раздвојеним црквама, о видљивом и невидљивом заједништву цркава, не узима у обзир да „раздвојеност“ има свој узрок, а то је јерес. Црква се није раздвојила, него су временом од ње отпадале разне заједнице јеретика, што није утицало на једност, светост, саборност, апостоличност Цркве Божије, као видљиве Цркве.

Наведена одредба 95. канона VI Васељенског Сабора о обраћању оних који се из јереси обраћају православљу, тражи да такви писмено анатемишу сваку јерес, „која другачије учи, него што учи Света Божија, католичанска и апостолска Црква“. Дакле, упркос јересима, Црква као потпуна у пуноћи благодати и као Православна постоји. Само таква она и може примити покајане јеретике.

Поред Православне Цркве не може се тражити друга потпунија или свеобухватнија Црква. Она је потпуна и свеобухватна. Како јеретичке заједнице могу ући у јединство Цркве? Само кроз покајање и остављање јереси те прихватање православља. И док то не учине, они стоје изван општења, изван Цркве. Јер су под анатемом.

Напор који налаже Екуменска Повеља да се мимо овог пута дође до видљивог јединства Цркава Европе је узалудан и бесмислен. Невидњива Црква је непостојећа. А видљива је једина Православна Црква.

Екуменска Повеља истиче да су њени творци „свјесни своје кривице и спремни на покајање“. У одељку „На путу једни према другима“ шире се говори о овоме.

Ту стоји: „У духу јеванђеља, морамо заједно преиспитати историју хришћанских Цркава, која је обележена многим благотворним искуствима, али и расколима, непријатељствима, па чак и оружаним сукобима. Људски гријех, мањак љубави и честа злоупотреба вјере и Цркве за политичке интересе озбиљно су пољуљали углед хришћанског свједочења. Отуда, за хришћане екуменизам почиње обновом наших срца и спремношћу да се покајемо и да продубимо наш начин живота… Важно је да се овдје опажају духовна блага различитих хришћанских предања, да се учи један од другога и да се тако приме ови дарови“.

Како је повеља потписана и у име Православне Цркве, то морамо приметити да Православна Црква као једина Света Црква не може, по дефиницији, имати потребу за покајањем. Али човек и као члан Цркве има потребу за покајањем, које се благодаћу освећује на исповести у Цркви Православној. И јеретик када се каје од јереси, и расколник када се каје од раскола, каје се пред Светом Црквом Православном, која та покајања благодатно освећује и покајнике прима (В. 95. канон VI Васељенског сабора).

Покајање које Повеља помиње није покајање од јереси, него је покајање у јереси. Оно није изнето пред Православном Црквом како канони заповедају. Оно је некакво заједничко православно – јеретичко „покајање“. У њему се у исту раван ставља Црква Православна (– Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква) и јеретичке организације, што је неприхватљиво.

Осим тога, овде – у Повељи – нема употребљеног појма „јерес“, а још мање, да се јеретичке заједнице позивају да оставе своје јереси. Напротив, сви (па и Православни) се у Повељи позивају да уче једни од других, да опажају „духовна блага различитих хришћанских предања“!

У повељи се тврди, да је историја хришћанства обележена расколима, непријатељствима и ратовима, и изгледа да се покајање на то односи. Међутим, састав оних који сачинише и потписаше Екуменску Повељу говори о јересима као о ономе што је обележило историју хришћанства, а не расколи, којих је такође било.

Питамо се, зашто Повеља говори о расколима, када сама изричито констатује постојање „основних разлика у вери“, као препреке „црквеном ВИДЉИВОМ јединству“? Овај исказ сведочи да су у питању јереси и без потребе смо да то доказујемо. Однос између јереси као отуђења од јединствене заједнице вере православних и раскола као одступања од црквеног општења изнет је у 15. канону IХ Помесног Сабора:

„…Јер они, који се одјељују од опћења са својим предстојником због какве (његове Ж. К.) јереси, која је од Светих Сабора или Отаца осуђена,… такви не само што неће подлећи казни по правилима за то што су прије саборског разбора одијелили се од таковог епископа, него ће напротив бити заслужни части, која православнима пристоји. Јер они нијесу осудили епископе, него назовиепископе и назовиучитење, нити су расколом порушили јединство Цркве него на против похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздијељења.“

Наведена одредба казује да онај, који прекине општење са својим предстојником, због јереси раније већ осуђене од Светих Сабора, или Отаца, тиме не чини раскол, већ осуђује назовиепископа и назовиучитеља. Овим дотични спречава настајања „раскола и раздјељења“. Наиме, и раскол и јерес, значе одвајање, одвргнуће од Цркве и црквеног општења. При томе, раскол је преступ уперен баш на само прекидање црквеног општења, а јерес је отуђење од вере, што собом повлачи прекид прејемства и даље саопштавање благодати Светога Духа. Од јеретика Свети Дух одступа:

„…чим је уведена јерес, уклонио се одмах и предстојник дотичнога мјеста анђео, и црква се таква претворила у обичну кућу…“ (Свети Василије Велики, посланица 191.)

Тек као последица овога јавља се прекид црквеног општења јеретика и Православних. Одступање од општења са јеретиком није раскол.

Јеретик је јересју већ учинио раскол и то на нивоу догмата, па је његово даље формално општење до коначне осуде његове без значаја. Та осуда има декларативни а не конститутивни карактер.

„…Уопће пак наређујемо, да никакав клирик, који једнако мисли са Православним и Васељенским Сабором, не мора никаквим начином потчињен бити епископима, који су се одметнули, или се одметну.“ (3. Канон III Васељенског Сабора).

Можемо закључити, где је јерeс и јеретик, против њега се не може учинити раскол. Избацивањем јеретика из Цркве, Црква се чува од даљег јеретичког раскољавања и раздељавања.

Да ли је анатема Цариграда на Рим из 1054. године раскол или јерес? Одговор на то питање лежи у одговору па питање, да ли је учење и додатак филиокве Никео-цариградском Символу вере истинито или јеретичко. Свети II и III Васељенски Сабори утврдише неизменљивим Никео-царигралски Символ и веру њиме изражену, да Свети Дух исходи од Оца. Филиоквисте окружном посланицом изобличи Свети Фотије Цариградски који затим подржан би на Светом Х Помесном Сабору 879. године. Пристанком три папина легата овај Сабор издаде Орос против филиоквиста.

Године 1054. Цариград се није дао подјармити филиоквистима. Његова реакција је била реакција против јереси и не може се сматрати расколом. Ово потврдише Свети Григорије Палама и Марко Ефески и Јеремија Славни.

Тврдња Екуменске повеље да је историја хришћанства обележена расколима, а не јересима, подсећа на екуменско учење, ни на чему засновано, о Цркви у стању шизме (раскола). За Православне ово је неприхватљиво.

Проблем заједничког мољења

Нацрт Екуменске Повеље (из јула 1999. г.) садржи једну занимљиву реченицу: „Заједничка молитва хришћана је срце екуменизма“ (тач. 3.). У тексту саме Повеље ово је изостављено. Зашто?

Повеља констатује да „у неким Црквама постоји резервисаност по питању заједничког мољења у екуменском смислу“. Заправо, по питању заједничког мољења са јеретицима, тј. са онима који су изван црквеног општења. Заборављање граница црквеног општења јесте смисао готово свих екуменских радњи, па и заједничког мољења.

Насупрот ове резервисаности Повеља истиче: „Али ми имамо много заједничких богослужбених пјесама и молитава, поготову Молитву Господњу, и екуменска богослужења су постала распрострањена појава; све су ово одлике наше хришћанске духовности.“

Православни немају ни једну богослужбену молитву или песму, која би била заједничка са јеретицима. Истина, Црква се за време свршавања литургије моли за сједињење свих. У литургији Светог Василија Великог Црква се моли овим речима: „Заблуделе обрати, и присаједини твојој Светој, Саборној и Апостолској Цркви“. Но, ова молитва није у екуменском смислу. То није заједничка молитва Цркве са јеретицима, него молитва Цркве за обраћање и присаједињење јеретика Православљу и Цркви.

Неки јеретици се можда служе текстом православне молитве, али то није заједничка црквено-јеретичка молитва. Као што јеретици не уживају евхаристијско општење са правовернима, тако исто не уживају ни молитвено заједничарење.

„Не може се допуштати јеретицима, који остају упорни у јереси да улазе у дом Божији.“ (6. канон Лаодикијског Сабора)

„С јеретицима, или расколницима, не смије се заједно молити.“ (33. канон Лаодикијског Сабора)

„Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи,..“ (45. канон Апостолски)

„Који се заједно са одлученим, ма било и у кући, буде молио, нека се одлучи.“ (10. канон Апостолски)

„Не може се допустити, да они, који припадају Цркви, полазе ради молитве или службе у гробља, или у такозване мученичке храмове јерeтика; а који то чине, ако су вјерни, имају бити ван опћења за неко вријеме. Покају ли се, и исповједе да су згријешили, нека се опет приме.“ (9. канон Лаодикијског Сабора)

Екуменска Повеља помиње као позив на заједничарење у црквеном општењу Молитву Господњу (Оче наш), као и Христову првосвештеничку молитву, заправо само њен један стих:

„Да сви једно буду, као ти, Оче, што си у мени и ја у теби, да и они у нама једно буду, да свијет вјерује да си ме ти послао“. (Јован 17.21.)

Ко су ти сви што једно треба да буду, и ко су ти они који треба да „у нама једно буду“ и ко су да по њима свијет вјерује да си ме ти послао“

То су они за које Господ у молитви потврђује:

„Објавих име твоје људима које си ми дао од свијета; твоји бијаху па си их мени дао, и твоју су ријеч одржали. Сад разумјеше да је све што си ми дао од тебе. Јер ријечи које си ми дао, дао сам њима; и они примише, и познаше заиста да од тебе изиђох, и вјероваше да ме ти посла. Ја се за њих молим, не молим се за свијет, него за оне које си ми дао, јер су твоји.“ (Јован 17. 6.-9.)

Господ се моли за ученике своје, који примише и одржаше науку коју им даде.

„…сачувај их у име твоје, оне које си ми дао, да буду једно, као ми.“ (Јован 17. 11)

„Посвети их истином твојом, ријеч је твоја истина. Као што ти мене посла у свијет, и ја њих послах у свијет. Ја посвећујем себе за њих, да и они буду посвећени истином. Не молим пак само за њих, него и за оне који због ријечи њихове поверују у мене.“ (Јован 17.17. -20)

Господ се моли и за оне који од његових ученика чуше науку истине и повероваше, да и они уђу у јединство црквеног посвећења и општења, да једно буду.

„Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповиједио…“ (Матеј 28. 19, 20)

Дакле, Господ посла ученике у свет са заповешћу да науче све народе учећи их да држе све што Он својим ученицима заповеди, тј. да држе сву науку вере и сав поредак благочастивог живота.¹   И ови, који од ученика све примише и све одржаше јесу они за које се Христос моли да једно буду. Христос не моли Оца за оне, који нешто примиште а нешто не примише, нити за оне, који нешто држе а нешто променише.

Из свих народа научени да држе све речи Господње… ту јеретици не припадају. Они многе речи Господње променише и себи прилагодише.

Одавде се види и ко ужива заједницу молитве – Оче наш који си на небесима…

„А онима који га примише даде власт да буду дјеца Божија, онима који вјерују у име његово.“ (Јован 1, 12.)

Господ даде власт да буду дјеца Божија само онима који вјерују у Божанско име Његово, а не даде ту власт свима. Они који верују, то су они који верују свакој речи Божијој и одржаше је, и то су деца Божија. Јеретици ту не припадају. Јеретици када вичу Богу: – Оче наш, они вичу као непризната копилад, све док се пе покају и не оставе јерес. Али ни то није у екуменском смислу.

Оно са чиме се морамо сложити, јесте констатација Повеље, да су „екуменска богослужења постала распрострањена појава“. Но, то само по себи не може да озакони ову појаву. Чак и да анђели с неба узму учешћа у екуменским молитвама и богослужењима, иста ће бити безакона.

Разлог инсистирању Екуменске Повеље на молитвеном и богослужбеном заједничарењу се открива у обавезама, које с тим у вези Повеља налаже: „Ми се обавезујемо, да се молимо једни за друге и за хришћанско јединство; да учимо упознати и поштовати богослужење и друге видове духовног живота које се практикују код других Цркава, да стремимо према циљу евхаристијског заједничарења“.

Православци се не могу обавезати да ће поштовати „богослужења“ јеретика. Јер је Свети Дух њих обавезао да се истих клоне, и да их не признају.

„Не треба примати јеретичких благослова, јер су они више злословила, него ли благослови.“ (32. канон Лаодикијског Сабора)

Не можемо да не приметимо израз у Повељи; „које се практикују код других Цркава“. Како то код других Цркава, ако је Црква Једна? Како то да постоје различита богослужења, ако је Црква једна? Какви су то различити видови духовног живота, ако је Црква једна?

Циљ екуменских богослужења јесте евхаристијско заједничарење, коме потписници Повеље стреме, и на шта се обавезују. Екуменска молитвена заједница је први корак. Екуменска богослужбена и духовна заједница је други корак. Екуменска евхаристијска заједница је трећи корак. Јер су прва два корака сигурно изведена, зато се не прихватају православне молитве за сједињење свих, и за обраћање заблуделих Једној, Светој, Саборној, Апостолској (Православној) Цркви.

За Православне молитвено и богослужбено и евхаристијско заједничарење са јеретицима је неприхватљиво.

Европска унија

Екуменска Повеља саопштава да „Цркве подржавају интеграцију европског континента“. Но, Повеља примећује да без „заједничких вриједности, јединство не може истрајати“. Управо у том простору „Цркве“ нуде, како се каже: „духовно наслијеђе хришћанства“ као „сопствени извор надахнућа и обогаћења за Европу“. То „духовно наслијеђе“ се још назива и „нашом вјером“, коју „Цркве“ желе учинити „извором наде за моралност и етику, за образовање и културу, и за политички и привредни живот“.

Дакле, заједничке вредности које би требало да осигурају јединство Европе јесу вредности духовног наслеђа хришћанства“, наравно у екуменском смислу. Свакако да „Цркве“ не нуде Европи своје историјске крваве сукобе око власти и вере. Оне кажу:„Наша вјера нам помаже да учимо од прошлости“. Дакле, нова вера екуменска ће из историје извући „вриједности духовног наслијеђа хришћанства“ потребног интеграционим процесима Европе, у домену етике, културе, политике и привреде.

„Цркве“ су, по Повељи, „позване да заједно служе у дјелу помирења међу народима и културама“ за шта је мир међу Црквама важан предуслов“ „Цркве“ намјеравају да, како пише у Повељи, удруже „снаге у унапређивању процеса демократизације у Европи“. Такође, „Цркве“, по Повељи, раде на „миротворачким установама“ и „друштвеној правди“ и „супротстављању свакој врсти национализма“ и на правима мањина, посебно правима жена.

Одавде је видљиво да екуменски покрет служи као важан предуслов политичкој, економској, културној, језичкој и другој интеграцији (и кроз хармонизацију – униформности) Европе. Екуменски покрет новим, или боље рећи, новопрокламованим духовним наслеђем жели прескочити границе црквеног општења, да би тиме послужио секуларним интересима уједињавања Европе. Како су границе црквеног општења границе истине (јер је јерес у питању), то се заправо прескаче истина у паневропском интересу.

За Православне овај пројект је неприхватљив.

Више него јеретици, Православни осећају све социјалне проблеме својих држава и Европе. Решење тих проблема налази се у Божијем поретку. Делујући као социјално биће човек не може прилагодити заповести, веру и вољу Божију социјалним проблемима, а да их нехотимично не увећа.

„И не саображавајте се овоме вијеку, него се преображавајте обновљењем ума свога да искуством познате шта је добра и угодна и савршена воља Божија.“ (Рим, 12. 2.)

Човек не сме подлећи духу времена и из угла његовог посматрати на проблеме и њихова решења. И као социјално биће, у друштвеним искушењима, он мора деловати преображавајући се, Христооткривеним обнављањем ума, да би опитом искусио и у друштвеном домену, шта је и каква је воља Божија. Јер решење свих, па и социјалних проблема, у власти је Божијој.

Црква није од овога свијета (Јован 17. 14.). Али она није ни изван овога света (I Кор.5.10.). Она у свету преображава свет, да и он не буде од овога (злога) света. Зато Црква не сме да подлеже духу света и времена.

У том смислу, Црква не дозвољава да се силом или средствима државне (светске) власти врши уплив у решавање црквених питања. Ако би се то допустило, тада би интерес света овладао Црквом. Отуда:

„Епископ, који се послужи свјетовним властима, да кроз исте задобије Цркву, нека се свргне, пак и одлучи; исто и сви они, који с њиме опће.“ (30. канон Апостолски)

Епископ не сме да се послужи „свјетовним властима“ да кроз њих, кроз њихов интерес и силу, задобија Цркву. Следствено томе, није допуштено државној власти ни да суди епископима (15. канон Картагенског Сабора), или да их затвара и уклања са престола (3. канон Х Помесног Сабора) без претходие пресуде црквеног суда (9. канон IХ Помесног Сабора). Сматрамо да онај епископ, који би се послужио „свјетовним властима“ да би утицао на пресуду црквеног суда, по суштини исти преступ чини као што је онај описан у наведеном 30. канону Апостолском.

Црква забрањује епископу или презвитеру да се баве јавним управама, тј. политичким радом.

„Рекли смо, да епископ или презвитер, не треба да се даје на јавне управе, него да се бави само црквеним потребама. Нека се дакле склони, или да тога не чини, или нека буде свргнут, јер по заповједи Господњој: нико не може два господара служити.“ (81. канон Апостолски)

Доцније је ова одредба више пута понављана и проширена на све клирике, па и на монахе (7. канон IV Васeљенског Сабора, 10. канон VII Васељенског Сабора и др.), што сведочи о покушајима црквених претстојника да упркос забрани посежу за бављењем политиком и њеним интересима. Повратним дејством ти световни интереси би овладавали „црквеним потребама“. А то значи да би дошло до саображавања духу времена.

Јер дух времена управља световним интересима. Дух времена тражи да му се служи. И ако уђе у црквену управу, и од њених управитеља тражи да му се повинују, те да црквену управу саобразе њему, а не црквеним потребама. Злогласне уније: Лионска и Флорентинска, склопљене су баш повињавањем духу политике.

Зато што Црква није од овога света, ни дух овога света није од духа Цркве. Ни мир духа овога света и времена није мир Духа Божијега.

„Мир вам остављам, мир свој дајем вам, не дајем вам га као што свијет даје.“ (Јован 14,27.)

Шта значи то у Повељи да „Цркве“ подржавају интеграцију Европе у политичком, економском, културном, етичком и образовном смислу; да удружују снаге у унапређивању процеса демократизације Европе; да се супротстављају свакој врсти национализма? Да ли је то у духу политике? Јесте. То подржавање сваковрсне интеграције Европе захтева мир међу „Црквама“², односно заједничарење „Цркава“ без обзира на основне разлике у вери, и захтева мођусобно црквено општење православних са јеретицима без обзира на утврђене границе црквеног општења. Да ли је овакав мир у Духу Цркве? Није. То је чисти политичко-демократски мир. Мир је то без Христа. Мир је то, који се уводи уценама, санкцијама, изопштењем.

Такав је мир Европске Уније и Екуменског покрета. У Српској Цркви многи му подлегоше.

„Људе ће убити мир њихов, а безумне ће погубити срећа њихова.“ (Приче Сол. 1, 32.). – Мир њихов, а не Христов, и срећа њихова, а не блаженство Царства Божијег.

Због повиновања духу времена, због подржавања једне од политичких опција (демократије), због залагања за један пројект уједињене Европе, због саображавања еклисиологије свему овоме, Екуменска Повеља је потпуно неприхватљива за Православне. Питамо се да ли састављачи и потписници њени Цркву сматрају политичком и културном институцијом, која се бори за остваривање не божанске, већ световне правде?

Закључак

Поставља се питање, како да гледамо на Екуменску Повељу? Садржајем је, видели смо, неправославна, а опет је потписана у име Православних. Какав је она акт?

Сам њен назив говори да је Повеља акт екуменског покрета. Реч „Повеља“ је наш превод речи „Charta“, која је латинског порекла, и изворно значи лист дебље хартије. У римском праву, па и кроз средњи век, charta је означавала правну исправу, којом се доказивало постојање неког раније склопљеног правног посла. Доцније, charta постаје форма којом се заснива правни посао. Ово је нарочито практиковано у дипломатији. У законодавној области, charta је издавао суверен и у материји коју је решавала, била је највиши акт. Тако је добила значење уставног акта (Магиа Цхарта Либертатум, нпр.). Сведоци смо доношења Уставне Повеље.

Екуменска Повеља сама себи одриче значај црквеног закона, или догмата. Њени састављачи и потписници утврђују да она „излаже основне екуменске одговорности, од којих проистиче један број смјерница и обавеза“. Али, Екуменска Повеља јесте и „Основни текст“ који се „предлаже“ свим „Црквама и бискупским конференцијама у Европи, да се прихвати и прилагоди помјесим потребама“.

Екуменска Повеља, као што смо видели, садржи неко опште учење, заправо она почива на јеретичком екуменистичком учењу, одакле црпи, као из „догматских“ постулата, „основне екуменске одговорности“ које повлаче собом обавезе и смернице. Она ипак има назовидогматски карактер. Повеља нема снагу закона. Зато и њено учење још не може бити проглашено „догматом“. Повеља се предлаже „Црквама“ на прихватање и прилагођавање. Екуменска Повеља је дакле закон и „догма“ у настајању, кроз процес прихватања и прилагођавања од стране „Цркава“. Она је тако изнета, да се основне екуменске одговорности могу само прихватити или одбацити, а смернице или обавезе се могу прилагођавати.

Православни се могу питати, откуд да је такав текст потписан у њихово име, и да ли ће бити прихваћен?

Екуменска Повеља је потписана у име Православних иза њихових леђа, заслугом оних, рекло би се, сивих група, које су цео посао сакриле од Сабора и од већине архијереја својих Помесних Цркава. Таквих људи је увек било.

Екуменска Повеља не сме бити прихваћена од стране Православних Помесних Цркава. Ми нисмо прегледали и оценили сав њен текст. Урадили смо то само са карактеристичним деловима. Они се не могу прилагодити Православљу, а траже да се Православље прилагоди „екуменској одговорности“, што би значило да „ново звоно на узбуну“ звони глувима.

——————————

1) Народи различити по култури, традицији, менталитету…бивају учени једној истој науци (=“ријечи“) Господњој.
2) Повеља подразумева мир између Православне Цркве и јеретичких заједница, при чему и ову и оне обухвата једним термином – „Цркве“.

Извор:
ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ