Нови формат преговора о КиМ?

Пише: Бошко Обрадовић

Када су Француска и Немачка добиле овлашћења СБ УН да предлажу коначно решење статуса КиМ? Ко је и када у институцијама државе Србије одлучио да прихвати овај оквир?

Да је председник Републике заиста победник скупштинске дебате о КиМ не би морао сваки дан да гостује по телевизијама са националном фреквенцијом и прича о томе како нас је све победио, док нико од нас лидера патриотске и државотворне опозиције који му је опонирао није позван нити на једно ТВ гостовање. То нам говори да је Вучић ипак поражен на скупштинском заседању, да су грађани Србије коначно могли да чују критику косовске политике актуелне власти и да постоји алтернативна политика о КиМ. Зато сад треба убрзано спашавати његов нарушени ауторитет и рејтинг и нападати патриотску опозицију из свих режимских оружја како би се зауставио њен раст поверења у народу.

Медијима и јавности је промакла суштински важна Вучићева реченица изговорена на посебној седници Народне скупштине о КиМ у којој је констатовао да је француско-немачки предлог споразума плод новог преговарачког оквира по коме морамо да функционишемо. Шта ово значи? Откуда нови преговарачки оквир за КиМ и када смо га прихватили?

Нови формат?

До сада смо имали редовне седнице СБ УН о КиМ, који је једини надлежан за решавање статуса КиМ, као и бриселске преговоре који су служили за решавање техничких питања између тзв. Београда и тзв. Приштине. Ако је Брисел покушао да пређе на решавање статусних питања – онда је на тај начин ЕУ изашла из оквира свог мандата који је добила од УН и стекли су се услови да се тема КиМ врати тамо где јој је и једино право место по Резолуцији 1244, а то је управо СБ УН. Међутим кад је то дошло до тога да држава Србија не тражи повратак теме КиМ у УН већ пристаје на потпуно нови и апсолутно неприхватљиви формат преговора мимо УН?

Када су Француска и Немачка добиле овлашћења СБ УН да предлажу коначно решење статуса јужне српске покрајине? И зашто је Вучић пристао на ову игру? Нема никакве дилеме да иза француско-немачког предлога стоје ЕУ, САД и НАТО и да је његова суштина да се, као и бомбардовање Србије 1999. године, тема КиМ решава мимо међународног права и дозволе СБ УН. Јасно је и да са те стране дува ветар притисака на Србију да прихвати нови преговарачки оквир и начин решавања питања КиМ. Али, нема одговора на питање ко је и када у институцијама државе Србије одлучио да се ово прихвати, јер овај пут директно води у кршење Устава Србије и Резолуције 1244 СБ УН, који и по домаћем и по међународном праву КиМ виде као саставни део Србије. Сваки нови и још драстичнији излазак даљих преговора о КиМ из формата СБ УН за Србију може да значи само катастрофу.

Питања без одговора

Друго кључно питање за председника Републике гласи: зашто ни овога пута, као ни у претходних 10 година Вучићеве власти, посебна седница Скупштине о КиМ није завршена усвајањем преговарачке платформе која би обавезивала наш преговарачки тим? Сам Вучић је у више наврата у скупштинској дискусији наглашавао да је он као опозиционар стално гласао за резолуције и декларације о КиМ које је предлагала бивша власт. И ми бисмо као опозиција данас гласали за скупштинску резолуцију или декларацију о одбрани и очувању КиМ у саставу Србије, која би истакла поштовање Устава Србије и Резолуције 1244 СБ УН, али такав скупштински закључак никада није понуђен у последњих 10 година власти СНС. Насупрот томе стално нам се потурају некакви извештаји Канцеларије за КиМ који служе да скрену пажњу са чињенице да актуелна власт избегава доношење преговарачке платформе која би ограничавала председника Републике у даљим преговорима. Вучићу је очито потребно да има потпуну слободу да тргује са КиМ.

Треће кључно питање гласи за шта је то тачно Вучић ако није за „замрзнути конфликт” на КиМ? Јер замрзнути конфликт значи управо Косово и Мерохију у Србији, док свако „одмрзавање” мирише на признање лажне државе Косово или повратак на стару Вучићеву идеју разграничења која није ништа друго него опет признање косовске независности, јер је разграничење могуће само између две независне државе које онда уређују своје границе међусобним споразумом.

Идентитетска питања

Нема одговора власти ни на питање која је то друга држава на путу у ЕУ била уцењена да се одрекне дела своје територије? Зашто властима толико смета патриотска опозиција која се само залаже за поштовање Устава и Резолуције 1244, а не сметају им Вук Драшковић који је за признање косовске независности или Драган Ђилас који је за увођење санкција Русији? Посебно је питање зашто смо за 10 година њихове владавине толико субвенционисали стране фирме са Запада и себе довели у данашњи положај зависности од њиховог останка или одласка?

Најважније питање је оно за нашу браћу и сестре на КиМ: да ли сте свесни да је формирање ЗСО планирано искључиво по уставу и законима лажне државе Косово, да наша власт планира формирање ЗСО у оквиру независног Косова и да на тај начин постајете дијаспора за чија се права власт бори, али у туђој држави?

Кључна порука грађанима Србије гласи да немир и нестабилност можемо очекивати ако потпишемо француско-немачки споразум који води ка признању лажне државе Косово и прављењу Велике Албаније, као највеће безбедносне претње у овом делу Европе, не само за Србију. Такође, други ниво притисака на Србију и потенцијално увођење санкција Русији значе објаву рата и наше стављање на страну НАТО пакта, док ћемо од стране Русије бити проглашени за непријатељску земљу? Да ли је то оно што нам ова власт спрема и што се заправо крије иза празних прича о миру, стабилности и страху од одласка инвеститора?

Свакако су ово архетипска и идентитетска питања која дубоко задиру у српске националне и државне интересе. Као што није било лако српском народу наметнути „РИО ТИНТО” и „Европрајд” са све ЛГБТ садржајима у школским уџбеницима, што је представљало удар на нашу природну средину и породични морал, још је теже од Срба тражити да се одрекну КиМ или зарате на страни НАТО-а против Русије. И то ће бити оно о шта ће владајући режим поломити зубе, крене ли тим путем – на коме се већ налази – до краја.

Извор:
СТАНДАРД