Хоће ли се српски језик и ћирилица вратити из прогонства

Има ли још српског језика и његовог писма

• Време је да се Србима врати ћирилица – као српско Свето писмо. Српска лингвистичка наука морала би стати иза тога захтева, а ако се она у томе буде „нећкала“, биће то знак да је нема и да је српско име дефинитивно – убијено. И у томе убиству Српској академији наука припало врло високо место због њених навијачких заслуга.

 Пише: проф.  Драгољуб Петровић,
лингвиста и слависта

Последњих дана чују се неки, чудно тихи, гласови о томе да се припрема нови Српски правопис. И ја сам то разумео као назнаку да би се могло догодити да се оно што је од Срба остало врати себи, тј. свом језику, тј. његовом писму.

И процењујем да је заиста био вакат да се то догоди: комунисти су, у савезништву с усташама, од 1941. до 1945. године поклали и пострељали милион и по западних Срба, а од јесени 1944. па следећих петнаестак година томе броју додали и макар милион источних (према Брозовој најави да ће се „ослободиоци“ према Србији понашати „као према окупираној области“, тј. исто онако као и други њени окупатори).

И кад су све то успешно опослили, кренули на оно на шта и сва њихова ранија окупаторска сабраћа и узори — на разарање српскога језика, тј. његовога писма. Ваља им, истина, признати да су они „одлуке“ о томе донели знатно раније (на неким својим „шумским заседањима“), а њиховом остваривању приступили још на Илиндан 1944. кад су средиште српске немањићке државе „преселили у »Македонију«“, а у новембру исте године стрељали и Милоша Тривунца и његову пробну свеску Речника српскога језика (заснованог, иначе, о стогодишњици Вуковог рођења). Све то — узгред, као припремне послиће за оно што ће на ред стићи десет година касније у Матици српској у Новом Саду („Матица“ се тада налазила у Покрајинском комитету јер је Удби тамо било лакше да онемогући сваки глас несагласја с оним што се Србима, и с те стране, припремало). Кад је, наиме, пострељан онај милион источних Срба и кад је завршено черечење српскога етничког простора (Срби у Хрватској, Босни и на Косову и Метохији остављени под камом „братства и јединства“ с њиховим ратним кољачима, а Црној Гори дарована „нација“), могло се приступити и коначном черечењу српскога језика.

И у томе предводничко место припало је Миловану Ђиласу: он је с Кардељем, првих дана после комунистичке окупације, председнику СКА А. Белићу „објаснио неке ствари“, стрељао Тривунца, разјурио непослушне академике, овластио своју жену да разори Универзитет, стигао до Скопља да тамо убеђује „македонске“ политичаре и лингвисте да свој „језик“ заснују на латиници па да тако Срби буду убачени у „македонско-хрватски латинички сендвич“ и принуђени да и сами пређу на латиницу.

За ову последњу Ђиласову „мисију“ потписник ових редова сазнаје из записа Милице Грковић, она вели да јој је о томе сведочио Блаже Конески, а ја овде сваки помен новијегамакедонског имена стављам »под наводнике« јер је Македонија обухватала простор Егејске Македоније (тзв. Беломорска Македонија), коју су Грци анектирали после Првог балканског рата и она је, према њиховом „признању“, досезала до Демир Капије, а на југозападу обухватала Охрид и Битољ. Говорим тако зато што је „Вардарска Македонија“ не-знам-чији новотвор (коминтерновски?) за означавање онога простора који се звао или Стара Србија, или Јужна Србија, или Немањићка Србија, а никад и никаква „Македонија“. Свему томе ваља додати и један необичан податак: у оној правој (тј. Беломорској, тј. Егејској)Македонији до 1912. године било је 85% српскога живља (онај остатак чинили су Грци и Турци) и то је Грцима и њиховој немачкој династији отворило могућност да затре први милион Срба у ХХ веку (при чему се не зна колико су им у томе непосредно помогли Бугари). И то с чистом демократском мотивацијом: да се тамо, „из политичких разлога“, не може дозволити постојање другог народа осим Грка (нити другога језика осим грчкога) па се тако могло догодити да крајем педесетих година прошлог века последња српска деца буду позвана да, пред кордонима војске и полиције, полажу заклетву — да неће говорити српски.

Тако су, ето, Срби нестали у Грчкој, по Брозовом декрету – „помакедончени су“ и у Старој Србији, а изгон им је припремљен и у овоме што је од Србије остало: кад Ђиласова памет „није прошла“ у Скопљу, у Новом Саду ништа јој се није могло испречити.

Тако смо се нашли пред оним што је Брозова окупација предвиђала: латиница је постала „равноправна“ са ћирилицом, али је његово окупаторско писмо уведено у његову војску, његову полицију, његову администрацију, све ћириличке машине „склоњене“, а ако је некоме у вези с тим нешто остајало нејасно, он се о томе могао распитати само једном, а после пазио да о томе више и не шапуће будући да је свака „недоумица“ о судбини ћирилице одмах дизана на ветар српског национализма. Фашизам и комунизам, наиме, потписивали су се једино латиницом, а Србима то увек долазило „из Хрватске“, при чему је занимљиво да су Хрвати за српски језик први пут чули крајем XIX века кад су им „хрватски вуковци“ подметнули српски језик, а они га одмах „разумели као хрватски“, тј. језик онога „народа“ за који је мађарски историчар Лајош Талоци (1857–1916), секретар Бечког архива, записао да су га  „Ва­тикан и Бечки двор створили 1836. године“ (по истом обрасцу по коме су шест или седам деценија касније створили и арбанашку нацију и арбанашки језик).

Тиме је комунистички налог уредио да се од српског језика, после „македонског“, отцепи и онај тек коју деценију старији („хрватски“) и да им се у наше дане прикључе и „босански / бошњачки“ (од септ. 1993) и „црногорски“, тј. „монтенегрински“, тј. „комитски“ (од маја 2006). И Српска академија наука и уметности иза свега тога стала као иза највише научне истине признајући сасвим нормалном чињеницу да је прогон српског језика из Хрватске и Босне права основа за заснивање Лектората за хрватски језик на Одсеку за српски језик и лингвистику у Новом Саду или за ширење „босанског језика“ у Рашкој.

И све то мимо одредаба чл. 37 (неког) Закона који одређује да се то може чинити на основу међудржавних билатералних споразума и по посебном закону, али не и на основу приватног писамцета министарске секретарице — како је то учињено с „босанским језиком“ у Рашкој. („Рашке прилике“ у том су погледу, и иначе, уникатне: тамошњи „босански језик“ нема своје књижевности, али има књижевност која нема свога језика. То, међутим, не може бити сметња неким линвистичким специјалцима, да ли из Министарства просвете или из његовог предсобља, да уведу студије таквих „ни језика ни књижевности“ у Студијски програм српска књижевност и језик на Државном универзитету у Новом Пазару.)

Наведене појединости могу послужити као основа да се уређивачима српске судбине макар постави покоје питање, а једно би од њих могло бити и банално: да ли се Срби и даље налазе под комунистичком окупацијом? Или: како се може упоредити та окупација са оном која јој је претходила? Показаће се да потрага за одговорима на оба та питања неће бити нарочито компликована, посебно због тога што су они претходни окупатори били „германски педантни“ и признају: они су током четворогодишњег окупације смакли 300.000 српских глава (заједно, ваљда, са онима јеврејским и циганским), а за онај остатак од преко два милиона заслужни су други кољачи, највише усташе и њихови комунистички савезници.

И то нас, опет, доводи до питања да ли су комунисти икад преста[ја]ли са сатирањем српског народа, посебно због тога што су геноцидне размере тога сатирања обављене после рата, тј. у време Брозове комунистичке окупације (а све то и данас наставља брозовска комунистичка некрст продужујући од оне тачке на којој се њен „учитељ“ зауставио).

После толико разарања којима су били изложени, и после толико деценија у којима је то чињено, Срби могу признати да мало шта могу поправити: некад су се ширили од делте Дунава макар до делте Поа и од Средње Словачке до Крита, а сад им (по неким „агендама“) светски крвници обећавају да ће граничне регионе Србије раздати суседима, а да ће им по Шумадији населити европске Цигане (и уписати их у матичне књиге као да из Шумадије никад нису ни излазили), а Србија бити сведена на „безначајну балканску енклаву“ и „жртвована зарад »зелене Европе«“.

А док се све то не догоди, Србе би имало смисла подсетити макар на неке необичне појединости из последњих стотинак година њихове (и „европске“) историје. Једна би од њих, рецимо, могла бити она да су фашизам и комунизам једнако злочиначке идеологије и о томе би нам најбоље могли сведочити двојица америчких председника. Први је В. Вилсон и он се слави по томе што је 1917. године послао у Русију Троцког и Лењина с налогом да тамо изведу „револуцију“ и припреме основу за уништење православља; они то врло успешно обавили и остали заслужни за то што је њихово дело подмирено десетинама милиона (највише руских, али и иних) глава.

Други је био Ајзенхауер и њега помињемо зато што је 24. авг. 1954. потписао декрет о забрани сваког облика комунистичке памети: кад је комунизам, после Другога св. рата, наиме, најавио повратак својим творцима, они у њему нису препознали своје дело, неколико његових најистакнутијих представника посадили на електричне столице и одлучили да је та идеологија добра за разарање других, али да није за домаћу употребу.

Навикнути на то да верују у све оно што им „отуд“ долази, и што се све потписује  латиницом, Срби су се лако навикли и на оно што им је Броз доносио па данас тако успешно посрћу под његовим тековинама (неки то, истина, чине с радошћу, сви они припадају Србима латиничке вероисповести – НВО-Србима, Србима-сорошевцима, Србима-комунистима, Србима-мондијалистима, Србима-трговцима, хабсбуршким Србима, Србима-фашистима, ЛГБТНЗ+-Србима и сличним истањеним и наркотизованим Србима).

Ја морам признати да не знам колико таквих има (волео бих да их видим постројене), али мислим да их нема више од оних 16% који мисле да треба Русима увести санкције и свим Србима набацити робијашке уларе, а њих (тј. те „шеснаестопроцентне Србе“) унапредити у гониче робова и одликовати их ЛГБТНЗ+-орденима (с „лентама“ и „мачевима“) за послушност бајденовским и евроунијатским содомистима и протувама.

Видели смо напред шта Европа припрема Србима и ваља признати да она у својим пројектима „рачуна“ на сарадњу с поменутим отуђеним и одљуђеним представницима „српске врсте“ и све о чему овде говорим те се врсте не може тицати ни по којој линији, а односиће се на оних 64% Срба који говоре српским језиком и противе се увођењу санкција Русији, али и на оних 20% који „не знају“ ни шта су их питали нити шта су то „санкције“. (Такви су, рецимо, они Срби који латиничким паролама бране Јадар од Рио Тинта и Ане и Зоране или београдске улице од њихове содомије, а да су их питали ко су Руси, они би једноставно одговорили: »Устани кад изговараш руско име«!

И тиме одскочили од оних „ситнопроцентних Срба“ који ће, амбасадорски елегантно, ланути да „на њихову жалост – Русија још постоји“.)

Те Србе, дакле, имам на уму кад говорим о њиховом језику и писму, а одговор на питање зашто је то писмо сметало једино српским крвницима који су надирали са запада показује да су отуд долазиле неке чудне „свете књиге“ у којима се проповедало затирање Срба уопште(па нам Салко Селимовић сведочи о томе како су у Брозовом ратовању страдали Срби-муслимани, а Никола Милованчев о томе како је „србосјек“ тумачио ватиканску мисију међу Србима-католицима на северном Јадрану).

Све се то нашло у основи српских страдања и за време Броза и после њега, а српски језик, такав какав је, успео да се докотура до наших дана. И дочекао да неки који су донедавно њиме говорили почињу њиме да блеје по неким новим правилима, а неке да га оптужују да није „родно осетљив“ и да су несрећне зато што њиме никако не могу ускладити оно што им се ишчашило у глави с оним што су понеле међу ногама. Језику ипак ваља признати да ни једнима ни другима нити може помоћи нити им шта дугује и он остаје у најдубљем дослуху с оним својим носиоцима који су једино умели да му служе и никад нису знали ни да га сапињу нити да га тероришу.

Језик је, наиме, издржао вишедеценијски терор којем га је изложила брозовска памет и опет се нашао тамо где га је та памет покушала завиличити, тј. пред 84% својих српских носилаца, са сасвим јасним изгледима да се свих терористичких тековина отресе.

А најкрупнија је од тих тековина она да српски има два писма и да је по томе јединствен међу свим светским језицима, али ваља рећи да је то важило док је било Срба-католика, тј. док је сав штокавски дијалекатски простор био српски, а кад су се католици преселили у усташе, православним Србима остала је, сасвим природно, једино ћирилица. Први покушај да се то уреди учињен је уставном одредбом 2006. (чл. 10) кад је прописано да су „у Републици Србији у службеној употреби српски језик и ћириличко писмо“, али је комунистичка власт, у складу с брозовским манирима да се „не треба придржавати закона као пијан плота“, петнаест година избегавала да ту одредбу примени, а онда јој се недавно наругала некаквим „законом“ којим је та уставна одредба обесмишљена (боље је рећи — осрамоћена).

Томе свему, међутим, треба додати и још један удар на српски језик који је дошао „из стручног еснафа“: српски правописци показали су се као бољи комунисти него лингвисти тиме што су ону уставну одредбу „спустили у правописну фусноту“ и тамо јој дотурили тврдњу да је за статус српске ћирилице значајније неколико деценија комунистичких злочина него десетак векова њене непрекинуте традиције.

Од новог Српског правописа ваља очекивати да ће више поштовати науку него неуку политику и да ће за оних 84% Срба оверити ћирилицу као једино писмо њиховог језика и из оне уставне одредбе уклонити облик „службеној“ јер осим такве употребе постоји још само приватна, а њу су забрањивали једино усташе и, тек малкице, комунисти (тиме што су на њу гледали као на знак српског  национализма, али се никад није смело поменути да су се латиницом, осим комуниста, потписивали и сви њихови фашисти, а међу њима и сви они „шеснаестопроцентни »Срби«“ и сва њихова напред поменута братија).

При чему треба очекивати да се они неће одрећи своје „брозовске“ тековине и да ће свој „хрватски“ и свој „босански“ језик неговати онако како се негује сваки страни језик, по правилима реципроцитета па колико српског језика у Босни и Хрватској – толико „хрватскога“ или „бошњачкога“ (не „босанског“) у Србији. И да о томе одлучује Министарство на основу закона, а не министарска секретарица – приватним писамцетом (непосредно или преко шалтера Бошњачког националног вијећа).

И тај језик у Србији може бити једино српски, и српски лингвисти могу се једино њиме бавити, а за све оне друге његове „прирепке“ не би се морали занимати ако би хтели да остану лингвисти, а да не порасту у лингвисте- трговце попут неких европских славистичких катедраната специјализованих за „изучавање“ четирију заједничких српских језика па сад ваља очекивати да ће они, заједно са Сњешком и баба Муниром, поучити Чомског како да успостави десетак „заједничких“ енглеских или двадесетак таквих арапских језика. (А први би међу таквим умњацима могао бити онај са Сорбоне који је, укључујући монтенегриски у своје босанскохерцеговачкохрватскосрпско науковање, поменуо и малкице друкчију кинеску могућност: тамо има, поучава нас он, око 240 дијалеката, од којих би, по критерију разумљивости, макар стотинак могло имати статус језика, али је Кинезима, иако их има мало више него оних „сорбонских“, довољан један кинески језик – онај мандарински.)

Време је да се Србима врати ћирилица – као српско Свето писмо. Српска лингвистичка наука морала би стати иза тога захтева, а ако се она у томе буде „нећкала“, биће то знак да је нема и да је српско име дефинитивно – убијено. И у томе убиству Српској академији наука припало врло високо место због њених навијачких заслуга.

* Ово отворено писмо упућено је председнику Скупштине Републике Србије, Председнику Републике Србије, Министарству просвете Републике Србије, Министарству културе Републике Србије, Матици српској, Српској академији наука и уметности, Одбору за стандардизацију српског језика

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ