Епископ Артемије: Косово и Метохија након десет година

Објављено у: Часопис „Свети Кнез Лазар“,
година 2009, број 1-2 (65-66),
стр. 137-144

Предавање у Лондону и Лестеру, март 2009

Историја Косова и Метохије је историја Србије и српског народа. Косово је огледало у коме се огледа сва наша прошлост, садашњост и будућност. Без тог огледала не бисмо знали ни познавали сами себе. Не би нас ни други знали и препознали. Можда, чак, неби се до данас ни одржали на историјској позорници. Можда би нас неке историјске олује или потопи давно збрисали са лица земље. Зато нам је, можда, Бог дао и доделио то наше косовско огледало. Отуда су Срби толико везани за Косово, јер су корени сваком Србину на Косову и са Косова. То је данас јасније него икада раније. Најновија историја Косова и Метохије је тужна и крвава. Она траје безмало 620 година. Започета је чувеном Косовском битком и још није завршена. У тој дугој историји било је мало ведрих и мирних дана. Неких 20-ак година (од 1918-1941). Све остале године и столећа прошла су у тами ропства и на крсту страдања. О томе су написане не књиге, већ читаве библиотеке. Од домаћих и страних писаца. Од живих сведока и приљежних истраживача историје. То обиље сведока и сведочанстава говоре да је сваки следећи период био тежи, страдалнији и крвавији од претходног. Треба само погледати књигу „Плач Старе Србије“ од Јанићија Поповића, где описује последњих сто година под Турцима. Иако је то било још увек турско ропство, главни зулумћари над Србима, над српском нејачи, над нашим светињама били су и тада Арбанаси. Када се чита та књига, и прати развој догађаја у наше дане од 1999. године, стиче се утисак да нам се историја стално понавља. У јачем или слабијем интезитету, али се понавља.

Од јуна месеца те 1999. године, Косово и Метохија су поново па крсту. Они су и пре тога, још за време рата од 1941-1945, и после рата под комунизмом и титоизмом, пролазили кроз огањ страдања, насиља, пљачки, убистава, прогона… Али ових задњих десет година, превазилазе својом суровошћу све што је до сада доживљено и записано у историји. Косово и Метохија на крсту! Може ли се замислити страшнија слика пред нашим очима? Под крстом се не говори. Под крстом се или ћути у болу, или грца у сузама. Поготову Онај на Крсту не говори. Он трпи и пази. И моли се за своје мучитеље: „Оче, опрости им, јер не знају шта раде“. Тако је говорио Распети Господ. Ми, сараспети са Косовом и Метохијом, не усуђујемо се да поновимо те свете речи. Јер наш мучитељи, врло добро знају шта раде и зашто то раде. А то шта они – данашњи терористи и злочинци – косовски Албанци – раде на Косову и Метохији и од Косова и Метохије познато је целоме свету. Јер они своје злочиначке работе већ десет година врше јавно пред очима целога света, у присуству читаве међународне заједнице, присутне на Косову и Метохији у лицу УНМИК-а и КФОР-а, а данас и ЕУЛЕКС-а. Не само присутне у смислу сведока већ под директном њеном управом и влашћу, уз пуну логистику и благонаклоност, која уместо да злочин спречава и искорењује, она га допушта и толерише. Иако је власт УН још увек, макар номинално, присутна и валидна на Косову и Метохији, по њему се и даље слободно крећу стотине и хиљаде терориста и злочинаца. Многи од њих седе у институцијама самопроглашене и наказне творевине ткзв. Независног Косова, са којима међународна заједиица легитимно сарађује.

О свим тим стравичним догађајима годинама смо сведочили широм света (Америка, Европа, Русија) усменим сведочењем и писаном речју кроз многа предавања, интервјуе, публикације. О томе најречитије говори сликом и речју публикација Епархије рашко-призренске и косовско-метохијске „РАСПЕТО КОСОВО“ у своја три издања (септембар 1999. октобар 1999. мај 2001.), на више језика (упоредо: српски и енглески, српски и француски, српски и талијански, српски и грчки, руски и енглески) и растурених широм света у десетинама хиљада примерака. Године 2003. угледао је светло дана „МЕМОРАНДУМ“ о Косову и Метохији у издању Светог архијерејског сабора Српске Православне Цркве, са једним историјским пресеком од првих помена имена Косова и Метохије, са посебним освртом па време од 1999. године, многим подацима о прогнаним (250.000), убијеним, киднапованим Србима и другим неалбанцима, као и списковима до тада порушених и демолираних цркава и манастира. Тај Меморандум је изашао на српском и на енглеском језику, како би сви детаљи били доступни и страним факторима који се баве питањем и судбином Косова и Метохије. Ипак, са посебним нагласком треба поменути публикацију „МАРТОВСКИ ПОГРОМ“, припремљену и штампану у Београду 2004. године, трудом Министарства културе Републике Србије и Музеја у Приштини (са измештеним седиштем), а која третира и сведочи о небивалом полому и погрому српскога народа и наших светиња током само два дана (17. и 18.) марта 2004. године.

Непосредно после тих трагичних збивања, појавила се на светлост дана једна необична књига из пера једног Немца г. Јиргена Елзесера, објективног и безпристрасног посматрача и аналитичара догађања на територији и у процесу распада бивше Југославије. Мада ова књига говори о ратним злочинима на ширем простору те несрећне и бивше државе, ипак је њен главни акценат стављен на оно што се догађало, и што се, нажалост још увек догађа па Косову и Метохији, срцу и души српског народа и државе Србије, те као таква представља неку врсту рекапитулације свега до тада објављеног о догађајима и збивањима на Косову и Метохији у претходних седам година, и не само на српском језику. У овој књизи се износе бестидне лажи и неистине западних медија и пропаганде о жртвама пре и за време НАТО интервенције у косовском сукобу. О Србији – и уопште о подручју некадашње Југославије, у последње време објављено је веома много књига на немачком језику, као и другим језицима, али се ова истиче од свих осталих по својој истинољубивости и објективности. Тиме писац заслужује сваку похвалу и признање јер је пишући ову књигу, ставио истину изнад и испред дневно политичких интераса било кога.

Слична овој је и књига из пера једне странкиње – Иркиње под називом: Прикривање геноцида на Косову и Метохији, у којој на објективан начин, као сведок очевидац, износи нечасну улогу КФОР-а и УНМИК-а у прикривању злочина које су Шиптари чинили над Србима пред њиховим очима, а они се свим силама трудили да ту истину прикрију и сакрију од света. Г-ђа Изолда Хенри, писац ове необичне књиге, у дванаест потресних прича описује сав ужас пакла кроз који су Срби на Косову и Метохији прошли и још увек пролазе. Тих дванаест судбина су само најмаркантнији примери нашег пострадања у новије доба. Међутим, права слика би се добила тек ако би сваку од тих потресних прича помножили са хиљаду.

Очигледно је да све ово што се догађало, и што се, нажалост, и даље догађа на Косову и Метохији, са свим трагичним последицама, представља планирану и смишљену операционализацију уништења српског историјског, духовног и културног простора од изузетног значаја за цео српски народ, његову Државу и Цркву, са јасним циљем остварења главног геoполитичког циља стварања моноетничког Косова и Метохије као друге албанске државе на Балкану, створене само за Албанце. Да би се тај циљ постигао, јасно је и „разумљиво“ да је најпре требало уништити не само Србе као народ (етничким чишићењем, убиствима, притисцима), него избрисати и све трагове хиљадугодишњег присуства Срба на овим просторима. Мере репресије које се користе према Србима су разноврсне, а све оне имају за циљ коначно напуштање кућа и домова, уништавање свих хришћанско-православних светиња и споменика културе који припадају том народу и сведоче о његовом присуству па тој територији током последњих десетак векова, уништавање комплетне инфраструктуре којом се служе припадници српског народа на одређеној територији, коначно до уништења српских гробаља, у којима ни мртви нису поштеђени.

Но сва ова физичка уништења као да Шиптарима нису била довољна. Њихови нови „историчари“ уз велику подршку западних ментора и учитеља почели су увелико да својатају српске светиње и да их приказују као „косовске“, „византијско-албанске“, па чак и „православне“, само не оно што оне уистини и јесу „српске православне светиње“. Безочно и дрско фалсификовање историје и прекрајање чињеница присутно је на сваком кораку, таман као и рушевине и згаришта наших уништених светиња. Шиптарски „историчари“ без срама и стида тврде да су Немањићи заправо били Нимани (!), а да је дечански манастир подигло локално племе Гаши (!), а не краљ Стефан Урош Трећи (Дечански), чија је повеља до данас сачувана како на пергаменту, тако и на мермерној плочи изнад јужних врата дечанског храма. На интернет презентацији „Albanian.com” велелепна призренска црква Богородица Љевишка која је у мартовском погрому веома пострадала, већ је убележена као „најстарија албанска црква на овим просторима“. Сличио се тврди и за „цркву Улпијану“ односно манастир Грачаницу, коју је свети краљ Милутин, највећи српски ктитор, наводно „само оправославио, а која је“, по њима, „припадала албанској римокатоличкој традицији“. Ова албанска теорија већ је добила „право грађанства“, добила је легитимитет „званичног историјског учења које се предаје и ђацима у школама“ злочиначке творевине једнострано и безаконо проглашеног Независног Косова.

У новије време г. Срђа Трифковић, спољнополитички уредник магазина Крониклс са Института за међународне односе Рокфорд у САД, зазвонио је на узбуну у свом Интервју-у за „Глас јавности“, упозоривши српску јавност на наредни след потеза у вези Косова и Метохије, наиме, да ће Влада Србије до краја 2011. године признати лажну државу Косово; прихватити нормализацију односа са „свим суседима“, а затим ће (2012) бити успостављена „Косовска православна црква“, да је власт у Србији, али и у Републици Српској, већ почела да бира подобног наследника Патријарха Павла који ће ради „опстанка Срба на Косову пристати на успостављање „Косовске православне цркве“.

Страшно је физичко и систематско уништавање српских православних цркава и гробаља па Косову и Метохији после завршетка рата, а која се врше и до данас, али је много страшнија и погубнија за наш српски народ и нашу Цркву њихова „обнова“ коју врше Шиптари (дакле, исти они који су их уништавали) по Меморандуму из 2005. опет уз помоћ Запада (СЕ), а по благослову и уз асистенцију СПЦ. Тако да ће их Шиштари сутра „с правом“ својатати, чиме ће коначно бити избрисани сви трагови вековног историјског присуства Срба на Косову и Метохији.

Сви злочини и варварства поменути и описани у овим књигама, и многи други поменути и описани у другим публикацијама, воде потпуној измени идентитета духовне и културне колевке српскога народа, Косова и Метохије, претварајући их од чисто хришћашске области у нову исламску џемахирију у срцу Балкана и Европе. Садашња исламизација Косова и Метохије није нешто о чему се просто мисли, разговара, дискутује. То је уствари, једна сурова стварност коју ми, хришћани Срби, свакодневно доживљавамо и осећамо на својој кожи ево скоро десет пуних година. Овде није реч о простој „исламизацији“ каква се у протеклим вековима вршила и спроводила у многим деловима света, него о насилном искорењивању једног хришћанског народа (српског) из његове духовне колевке. Да то није просто нечије „мишљење“ довољно је погледати, и макар летимичио поново нагласити шта се на Косову и Метохији десило у задњих десетак година, конкретно од јуна 1999. године, па до данас.

Укратко, измењен је национални и религиозни индетитет Покрајине. Са Косова и Метохије насилно је протерано две трећине хришћанског становништва (око 250 хиљада), порушено и уништено преко 150 православних цркава и манастира, од којих су многе грађене у 13. и 14. веку, и као такве представљају праве бисере православне српске културе и уметности средњег века, док је истовремено подигнуто преко 400 нових џамија уз помоћ Саудијске Арабије и осталих исламских земаља из Персијског залива. Уништено је на стотине српских гробаља са хиљадама полупаних и поломљених надгробних споменика и крстова. Говорити детаљније о уништавању српских домова и остале имовине, о бројним пљачкама и грабежи захтевало би посебну студију. Ако се томе дода број убијених и киднапованих Срба, број рањених и повређених, све врсте насиља и пљачке, број напада на хришћане Србе и наше светиње (о чему није могуће детаљно говорити у једном кратком предавању, а о чему, као што је речено, постоје читаве књиге написане), тек онда се добија права слика терора, етничког чишћења извршеног у „миру“ под влашћу и покровитељством УН и ЕУ.

Политика која све те злочине омогућује на почетку трећег миленијума у срцу Европе, и сама је злочиначка. Просто није могуће схватити како је могуће да САД и њене савезинце из ЕУ воде огорчену борбу против тероризма широм света (Авганистан, Ирак, Хамас итд.), а на Косову и Метохији исти такав џихадски тероризам толеришу и подржавају. Као да ЕУ није свесна да, допуштајући насилну исламизацију Косова и Метохије и ударање базе за милитантни џихад у тој српској покрајини, руши и саме своје темеље на којима почива, јер џихад не зна за границе. Његово деловање са Косова ускоро ће осетити и сама Европа, вероватно и Америка.

Дуго смо се надали да ће САД и ЕУ ово узети озбиљно у обзир посебно док се тражило решење питања будућег статуса за Косово и Метохију, те да ће помоћи да се тај проблем реши на принципу поштовања стандарда међународног права, Хелсиншке конвенције и резолуције СБ УН 1244, по којој је Косово саставни и неотуђиви део територије демократске државе Србије, што треба и да остане. Нажалост, наша надања се нису испунила. САД и ЕУ су здушно радиле на охрабрењу Шиптара да 17. фебруара прошле (2008.) године једнострано, нелегално и нелегитимно прогласе своју другу државу на Балкану под називом Независно Косово, што су Америка и неке земље ЕУ ускоро то и признале. Ипак, две трећине земаља у свету нису одобриле тај насилнички акт те, и поред огромног притиска, ни до данас нису признале ту наказну творевину. Многи у свету знају да на основу међународног права, само у оквиру постојећих граница државе Србије, легитимно је и могуће тражити и наћи решење за бољу будућност свих грађана Косова и Метохије, чији је оно неотуђиви део, пружајући косовским Албанцима гаранцију свих оних права које свуда у свету уживају националне мањине у појединим државама под условом да оне те државе и признају. Стога смо уверени да Косово и Метохија, поред свега што се десило, никада неће бити самостална, независна држава, или још тачније речено: Косово и Метохија никада неће моћи бити издвојено из државно-правног система Србије, никада не могу бити нешто што није Србија. Било какво наметнуто решење, па и ово безаконо проглашење независности, Србија и српски народ никада неће прихватити и дати своју сагласност на њега. Јер, просто речено, такво „решење“ и не би било решење, него вид окупације и насиља основаног на привременој сили. А из историје знамо да је свака окупација привремена и пролазна. Што се на силу узме, силом се и губи. То знају и они који себи дају за право да уређују туђу кућу по свом нахођењу.

И на крају, да само напоменемо да и поред све борбе за опстанак нашег народа н Косову и Метохији, наша Епархија рашко-призренска је смогла снаге да прошле (2008.) припреми и изда једну вредну књигу на основу архивских докумената сачуваних у епархијској Архиви, под називом „ШИПТАРСКИ ГЕНОЦИД над Србима у 20. веку“, као сведочанство континуираног злочина и геноцида које Шиптари (Албанци, или Арбанаси) вековима врше над нашим народом, углавном под заштитом разних окупатора и завојевача (Турака, Немаца, комуниста), или данас међународне заједнице оличене у КФОР-у, УНМИК-у, ЕУЛЕКС-у. Та књига је у Београду доживела две промоције: на октобарском Сајму књига (22. 10. 2008.) и на Коларцу (09. 12. 2008.), као и једну на Косову и Метохији у манастиру Грачаници (25. 01. 2009.). И ова најновија књита, као што је на промоцијама речено и наглашено, као и многе пре ње, поменуте и не поменуте, уверава све наше злочинитеље и њихове менторе да се на таквим злочинима, на невиним и недужним жртвама, на рушевинама светиња и гробаља не изграђује срећна будућност ни за кога. Што пре схвате ту просту истину утолико ће бити боље за све. Остајемо у нади.

05. фебруар 2009. Епископ АРТЕМИЈЕ