Павић: Запад своју „украјинску нервозу“ претвара у све јачи притисак на Србију

• Ангажовани су разни ”прагматичари” да нас по свим могућим медијима убеђују зашто је зарад нашег националног интереса важно да капитулирамо. Наравно, они то не зову и неће звати капитулацијом, већ ”нормализацијом”, ”историјским споразумом”, ”јасним опредељењем за западне интеграције”, па чак и ”стратешким партнерством” са главним светским агресором
• Наслушаћемо се и оптуживања Русије за неразумевање ”тежине ситуације” која ће натерати Србију да јој ипак уведе санкције. Чак ће се чути аргументи попут оног да је Русија ”била некоректна” према Србији кад је покренула Специјалну војну операцију 24.2.2022, што би ваљда требало да значи да би према Србији било много коректније да је Русија пустила украјинске неонацисте да истребе или протерају руско и проруско становништво из Донбаса
• Убеђивање Срба да ”бити на правој страни историје” подразумева одрицање од сопствених светиња и идентитета, окретање леђа пријатељима зарад ”интереса” и колаборацију са водећим светским агресором – није само јалов него и морално одвратан посао
• Намеће сепитање: како је колаборационизам у Србији – а и у Српској – постао нешто што је уопште могуће представљати као друштвено прихватљиво?

РАСТУЋА нервоза еуроатлантског Запада, услед све очигледнијег краха његове циничне и крваве украјинске политике ”до последњег Украјинца”, огледа се, између осталог, и у све већим притисцима на власти у Србији да коначно ”легну на руду” и помире се са отимачином свете косовско-метохијске земље.

И, као по команди – а то ”као” се у многим случајевима може слободно изоставити – ангажоваше се разни ”прагматичари” да нас по свим могућим медијима убеђују зашто је зарад нашег националног интереса важно да капитулирамо.

Наравно, они то неће звати капитулацијом, већ ”нормализацијом”, ”историјским споразумом”, ”јасним опредељењем за западне интеграције”, па чак и ”стратешким партнерством” са главним светским агресором.

Пуниће нам главе, као што то већ увелико и чине, географским лекцијама о томе да је, забога, Србија део Европе, па зато и не може мимо ње – иако се ни на једној географској карти европски континент не означава као ”ЕУ“.

Говориће нам ганутим гласовима о ”будућности наше деце”, како никад више ниједна мајка не треба да закука, а Србија ”врати у деведесете”, без одговора на питање – шта ће нам онда уопште војска.

Стављаће у исти кош оне који су за Бајдена и америчку дубоку државу, која нам територију отима, са онима који симпатишу Русију и Путина, који нам територију штите.

Убеђиваће нас, са озбиљним изразом лица, да је Русија урадила у Украјини исто оно што је НАТО учинио нама.

Оптуживаће Русију за неразумевање ”тежине ситуације” која ће натерати Србију да јој ипак уведе санкције. Чак ће се чути аргументи попут оног да је Русија ”била некоректна” према Србији кад је покренула Специјалну војну операцију 24.2.2022, што би ваљда требало да значи да би према Србији било много коректније да је Русија пустила украјинске неонацисте да истребе или протерају руско и проруско становништво из Донбаса.

Свачега смо се већ наслушали, а и по свој прилици – наслушаћемо се. У исто време, у медијима ће бити све мање места за другачије, супротстављене ставове.

У име ”европског пута” и ”демократизације”, такви гласови, као што се већ десило широм ЕУ, биће цензурисани и маргинализовани.

Оно што је најгоре, сав тај силни дефетизам ће нам се представљати – и представља се – као нешто најпристојније и ”грађански најодговорније”. Што доводи до логичног питања: како је колаборационизам у Србији – а и у Српској – постао нешто што је уопште могуће представљати као друштвено прихватљиво?

Како је сарадња са агресором и окупатором постала нешто што се може продавати јавности као врхунски чин патриотизма и ”политичке мудрости”?

Део одговора садржан је у недавној изјави потпредседника ПДП-а Игора Црнадка који је, критикујући недавни позив председника Републике Српске на јединство или у прихватању или у одбијању западних ултиматума везаних за Косово и Метохију, констатовао да ”део друштва, који је заробљен у прошлости, не жели Србију на Западу и чини све да европски пут пропадне и никада неће подржати такве одлуке”.

Дакле, битан део наратива који треба да поништи или умртви свест о томе ко нам је распарчао земљу, ко нас је бомбардовао и подржао све наше непријатеље против нас, и ко нам отима најсветији део наше земље – јесте да тај исти агресор заправо представља ”будућност” која нема алтернативу.

Другим речима, није важно то што агресор и окупатор сеје смрт свуда у свету, што има убедљиво највећи војни буџет, што је започео више ратова у последњих стотинак година него све остале земље на планети заједно, што нам ем отима земљу ем је исту загадио осиромашеним уранијумом и претворио је у највећи конц-логор на отвореном на планети.

Много важније од свега тога је што агресор има феноменалан пи-ар, што може да ствара новац ни из чега у практично неограниченим количинама, што његови холивудски глумци или поп звезде изгледају тако добро, што су његовим политичким и дипломатским представницима уста пуна ”демократије”, ”људских права” и политичке коректности, што не преза од тога да човека претвара у дресираног киборга и то представља као неопходан ”еволутивни” скок у развојном путу човечанства.

Привид добро упакован у омот неупитног прогресивистичког императива омогућава и легитимизује исту ону врсту извртања и изругивања стварности какву је практиковала тоталитарна и свеприсутна Партија у Орвеловом дистопијском роману ”1984” у својим слоганима ”Рат је мир”, ”Слобода је ропство” и ”Незнање је моћ”.

У истом рангу са овим свесним и намерним логичким контрадикцијама, које би требало да слуде нормалног човека, јесу и данашње тврдње главних носилаца прозападне мисли, попут оних да је ”НАТО је одбрамбени савез”, да је ”ЕУ најуспешнији мировни пројекат свих времена” а руска интервенција у Украјини ”ничим изазвана”.

Заправо се мисли, а не сме се јавно рећи – да је у име ”модернизације” (шта год она стварно значила у суштинском а не пропагандом смислу) све дозвољено и да се, аналогно томе, све може и мора трпети. Од окупације па до отимања земље, па до (истинског) геноцида.

Да је Хитлер имао овакав пи-ар, односно овакве глобалне медије са оволиком мрежом локалних испостава и, још важније, овако ”прагматичне” колаборационисте у довољно великом броју, питање је да ли би уопште било потребе за данашњим натовским Четвртим рајхом поред још увек живог и ”модерног” Трећег.

Но, колаборационизам заснован на виртуелној реалности суочиће се на крају са истом судбином која управо задешава оне које су веровали у сопствене лажи у Украјини и улетели у ратну авантуру као гуске у маглу, односно са истом судбином која је задесила њихове претходнике.

Удариће у зид реалности. А затим и зид последица.

Убеђивати Србе да ”бити на правој страни историје” подразумева одрицање од сопствених светиња и идентитета, окретање леђа пријатељима зарад ”интереса” и колаборацију са водећим светским агресором није само јалов него и морално одвратан посао.

Судећи по последњим анкетама, огромна већина Срба то ионако зна. За разлику од многих који претендују да их воде или их ”подучавају”.

Извор:
ИСКРА