Сурово комунистичко прекрајање српске историје, културе и традиције

Vardarska-banovina

Како је Јужна Србија ампутирана из српске историје

  • Jедно од важнијих питања је и када се то десило. И, шта је, уопште, српски југ? И да ли ико приметио да српски државници икад цитирају краља Петра?
  • Тако данас на једној фресци у Прохору још увек могу да се назру четници, како се у народном оделу и са шубарама, наоружани скривају у козјачкој гори, а из равнице и манастира им стиже храна и основна помоћ. Да, четници су били осликани и на фресци и то је било нешто најнормалније
  • Број српских свештеника које је бугарски окупатор, претежно на југу, уморио 1913‒1918, скоро је идентичан ономе које су проузроковале усташе у НДХ 1941‒1945.
  • Краљевина Југославија је неговала какву-такву успомену на јунаке и мученике као што су били (игуман Владимир Протић и монахе Јована и Арсенија из Прохора); о томе говори и спомен-плоча која је подигнута у самом манастиру 1933, а недалеко одатле и величанствени споменик на Зебрњаку, код Куманова.
  • После 1945. име четника постало је забрањено, скривено, и онда су ишчезнули најпре из уџбеника, а онда и из колективног сећања нових генерација
  • Од једног истог света из троугла Гњилана, Врања и Куманова, створене су у време комунизма малтене три државе и две православне цркве.
  • Српски југ био је ампутиран из јединствене српске свести. А насилно наметнуте авнојевске границе постале су темељи нових идентитета, које су од некада регионалних прерасле у националне

Пише: др Немања Девић, историчар,
научни сарадник Институт за савремену историју у Београду

На једном недавно одржаном научном скупу историчара у Врању (Прохору Пчињском), током дискусије покренуло се питање шта југ Србије представља у српској прошлости и садашњости. И није могло а да не заболи само овлаш додиривање чињеница које говоре о војводи Лунету и Ђорђу Скопљанчету, Гвозденом пуку из Топлице, преко српског Манчестера као синонима за међуратни Лесковац, до Ђоше и Шпица, рођака из провинције и првих асоцијација на српски југ стотинак година касније.

Било би врло занимљиво да нам неки мастер рад на Одељењу за историју у Београду покаже (знамо да се то неће догодити) који су мотиви југа били доминантни у српској штампи 1920-их, који 1930-их, а који 2020-их година и како се и под којим утицајима та слика мењала.

Али, једно од важнијих питања је и када се то десило. И, шта је, уопште, српски југ?

У периоду пре 1941. када су нам прве асоцијације на то подручје јунаштво, способност и вредноћа јужњака, под тим појмом се подразумевала област пре свега обухваћена Вардарском бановином, којом се управљало из Скопља.

Ратовање Срба са Турцима, Бугарима и Арнаутима крајем 19. и почетком 20. столећа

Ма од каквих болести та држава боловала, а можемо их набрајати, у њеним читанкама и уџбеницима славили су се подвизи српских четника, а сваки основац (треба погледати сјајне читанке Љубомира Протића за трећи и четврти разред основне школе Краљевине Србије, које су се користиле и у првој Југославији; пре петнаестак година Завод за уџбенике урадио је њихова репринт издања) морао је да зна за подвиге војводе Мицка и војводе Анђелка, Лазара Кујунџића, војводе Вука и Воје Танкосића, бојеве на Четирцу, Хочи и у Челопеку, учили су и певали без да се икоме правдају песме српске епске вертикале, укључив и “Српска ми труба затруби”, тј. “Спремте се, спремте, четници”, односно “Планино моја, планино”…

Како то невероватно звучи у ери где поједини директори школа забрањују прославу Светог Саве, или одбијају да за Дан државности емитују химну “Боже правде”…

Колико је то било уобичајено и нормално, изнова сам се уверавао док сам разгледао манастир Прохор Пчињски и његову непосредну околину.

Древна задужбина краља Милутина посебно је добила на политичком значају када је крајем 19. и почетком 20. столећа постала упориште четника (савременим речником казано: српских специјалаца) убациваних у Стару Србију, када је Прохор постао једно од средишта њихове акције. Ту би долазили из Београда или из Шумадије, ноћили заштићени густим шумама планине Козјака, и потом духовно и телесно нахрањени кретали по ноћи у неизвесне походе и ратовање са Турцима, Бугарима и Арнаутима.

Тако данас на једној фресци у Прохору још увек могу да се назру четници, како се у народном оделу и са шубарама, наоружани скривају у козјачкој гори, а из равнице и манастира им стиже храна и основна помоћ. Да, четници су били осликани и на фресци и то је било нешто најнормалније. Као што им је у истом манастиру, од ктитора обнове Недељка Ковачевића, до његових првих сарадника, подигнута без страха од политичке коректности и спомен-плоча као “четничким добротворима”.

Спомен костурница Зебрњак 1937. код Куманова , ремек дело архитекте Момира Коруновића

Живи спаљени игуман Владимир Протић и монаси Јован и Арсеније

А онда је дошао Први светски рат, и улога Прохора код нових окупатора није заборављена. Светили су се у свом бесу, између осталог хапсећи и овдашњег игумана Владимира Протића и монахе Јована и Арсенија ‒ живе су их спалили у шумама недалеко од манастира.

Једно ново истраживање показује нам на скрајнуту или заборављену чињеницу: број српских свештеника које је бугарски окупатор, претежно на југу, уморио 1913‒1918, скоро је идентичан ономе које су проузроковале усташе у НДХ 1941‒1945.

Колико пута треба поновити да потоња Краљевина Југославија са својим елитама (поготово политичким, мада ће Арчибалд Рајс посебно критиковати интелектуалну) није била идеална, ако посматрамо како се понела и према српским ветеранима и према старосрбијанским крајевима у новој држави у којој је радије другим народима чинила политичке уступке или склапала компромисе.

Портрет свештеномученика, Игумана Владимира Протића, који је жив запаљен од Бугара 1915. године

Кадрови који су слани на југ били су далеко од савршених, па ипак треба имати у виду да је Краљевина располагала са осакаћеним (након Балканских и Великог рата) кадровима учитеља, лекара, начелника. Али огрешили бисмо душу када бисмо рекли да није неговала какву-такву успомену на јунаке и мученике као што су били ови из Прохора; о томе говори и спомен-плоча која је подигнута у самом манастиру 1933, а недалеко одатле и величанствени споменик на Зебрњаку.

Григорије Божовић и Станислав Краков оживели сутрадиције старих српских земаља (Старе Србије)

Треба погледати фотографије из 1937. и величанствене прославе 25-годишњице ослобођења старих крајева, па видети колико се србовало и тих 1930-их, кад критичари Карађорђевића говоре да је српска национална мисија већ увелико била загашена. Коначно, писци од Григорија Божовића до Станислава Кракова у међуратном периоду уздигли су слику српског југа на један нови пијадестал, популаришући до максимума оживеле традиције старих српских земаља (Старе Србије).

А онда је дошла 1945. И све се преокренуло. Фреска из Прохора са српским четницима, прекречена у време бугарске окупације, остала је још дуго скривена и од очију ослободилаца. Треба ли помињати и да је митрополиту скопском Јосифу био забрањен повратак у његову епархију, у којој је већ тада директивама из врха КПЈ сејано семе македонског раскола?

Име четника постало је забрањено, скривено, и онда су ишчезнули најпре из уџбеника, а онда и из колективног сећања нових генерација. “Булументе брадатих вашљиваца што су некада светло име четника загадили изметом издаје” – присећам се једне синтагме (данас бисмо рекли типичног говора мржње) на тему четника из хронике НОБ-а.

Григорије Божовић, вођа српског покрета у Македонији, стуб српске културе и традиције на југу Србије

На њихово место долазила је епопеја Сутјеске и Неретве, Саве Ковачевића и Саве Сирогојна, и спомен-обележја (од Кадињаче до Јасеновца) несвојствена српском етосу и српској традицији.

Стара гробишта четника из Македоније су оскрнављена и запустела

Стара гробишта четника из Македоније су оскрнављена и запустела. За песму “Спремте се, спремте” се надаље, деценијама, одлазило у затвор. Колико нас данас има појма о Владимиру Протићу и његовој сабраћи, живим буктињама? Имају ли споменик или трг барем у свом Врању? Или се култура сећања односи само на јужноморавске бригаде НОВЈ, од којих као да почиње наша историја?

Коначно, најбољи сликари Старе Србије, Краков и Божовић, били су директне жртве режима. Први протеран, а други стрељан од комуниста. (Григорије Божовић (Придворица, (15. новембра 1880Београд, 4. јануара 1945) био je књижевник, професор призренске богословије, један од вођа српског покрета у Македонији)…

Потом су стрељане и протеране и њихове књиге и требало је да прођу деценије па да се појаве у рукама нових генерација читалаца. Ко се данас осим србиста и историчара сећа великог Анђелка Крстића (српски национални радник, песник, приповедач, романописац и драмски писац)? Са њиховим одласком, гасило се и сећање на величанствено име Старе Србије.

Манастир Прохор Пчињски место окупљања Срба и симбол стварања српске свести о припадању овим простирима на југу Србије

У суштини, од једног истог света из троугла Гњилана, Врања и Куманова, створене су малтене три државе и две православне цркве.

Нова истраживања историчара Игора Вукадиновића о томе како су се градиле фабрике у социјалистичкој покрајини Косово, док су у Врању и околним местима сељене или затваране, дају нам одличне статистичке податке на ту тему. Део једне исте традиције и једне исте херојске вертикале, опеван у “Јовки Кумановки” и “Џам Стојанки”, насилно је преломљен, поцепан на два дела.

У Македонији зацементирано прекрајање српске историје

Најновији догађаји и аутокефалија МПЦ постигли су да такво насилно прекрајање историје и идентитета зацементирају. Сада је Милутиново Нагоричане не српски, већ македонски манастир, или је само привремено уступљен на коришћење?

Симбол успеха српске војске у Балканским ратовима, на Зебрњаку крај Куманова, најпре је разорен од Бугара 1942, али ништа мањи злочин није било и његово вишедеценијско препуштање зубу времена од стране комуниста. Данас се недалеко од њега подиже безмало једнако монументални споменик Албанцима палим у буни против македонске државе.

Напослетку, сам Прохор Пчињски у историји је постао познат по заседању АСНОМ-а (иако има сведока који говоре да се он није ни одржао у овом манастиру), науштрб свих ранијих сјајних догађаја и личности.

И тако је од српског југа почела да се гради слика као о нечему старом, далеком и слабашном. У следећој фази кувања жабе, то далеко постајало је и страно, а слабашно отуђено и неприхватљиво. Српски југ био је ампутиран из јединствене српске свести. А насилно наметнуте авнојевске границе постале су темељи нових идентитета, које су од некада регионалних прерасле у националне.

Војвода Анђелко Крстић Дримколац, српски писац, учитељ, пореклом из “Мале ШУмадије”,југозапад Македоније, село Лабуниште

Од српског Манчестера (Лесковац) остали су само ћевапи.

И све би то био још само један уздах и ламент, да недавно у издању “Катене Мунди” не дођох до марљиво прикупљених и приређених говора краља Петра Првог Карађорђевића. Осветника Косова и Старе Србије. Преводиоца “Слова о слободи”, последњег владара задужбинара и заточника моћи устава. Да човек чита и да се надањује.

И да размисли о забрањеној речи “реинтеграција”, изговореној пред полазак српске војске на Косово у октобру 1912. Рече тада краљ Петар: “Моја ће војска у Старој Србији затећи поред хришћана и Србе муслимане, који су нама исто тако драги, а с њима и Арбанасе, хришћане и муслимане, с којима наш народ живи заједно (…), обично делећи с њима срећу и несрећу. Ми им свима носимо слободу, братство и једнакост у свему са Србима”.

Изнад јунаштва и заштите себе од других, на делу је морало да буде и чојство и чување других од себе…

На крају, на ову тему, остаје и питање: Је ли ико приметио да српски државници икад цитирају краља Петра? И зашто не?

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ