АЗБУКА ТРАДИЦИОНАЛНИХ ВРЕДНОСТИ СЕРИЈА VI „ЖИВОТ“

Константин Малофејев
протојереј Андреј Ткачев
Александар Дугин

Константин Малофејев : Данас, у следећем делу наше „Азбуке традиционалних вредности“, говорићемо о слову „Ж“ – животу.

Александар Дугин: „Живот“, како доказују наши историчари лингвисти, није матерња руска реч. Стара руска реч је „трбух“. То је значило „живот“. Али „живот“ се појављује у Символу вере да би описао  одређени облик живота, „живот будућег века“. То јест, сама реч „живот“, чини се, толико је једноставна и позната, захтева веома озбиљну студију.

„Стомак“, као физичко постојање, сугерише једно. А „живот“ није само бивствовање у свету, биолошки процес. Живот је бити у име циља, у име трансформације. Ово је живот  духа. Односно, сама реч „живот“ првобитно је значила не сав живот, већ духовни живот. Дакле, када кажемо, ослањајући се на православно наслеђе, да је живот вредност у нашој руској традицији, у нашем руском контексту, очигледно претпостављамо необично постојање.

Обично постојање није вредност, оно  постаје  када постоји циљ, идеал. А „живот будућег века“, ова формула из Символа вере, говори нам више о значењу речи „живот“ него само руска реч која је наводно свима доступна. Иначе, и Грци су имали два различита појма – „βιος“ и „ζωη“. У руској традицији, реч „живот” у почетку има узвишено духовно значење.

Наше схватање живота као традиционалне вредности истовремено је повезано са библијском причом о замени Исака приликом жртвовања Аврама јагњетом. Бог није желео људску жртву. Није хтео да одузме живот човеку и заменио га је жртвеном животињом. Јер је живот човека представљао живот Христов. А када одузмемо живот другој особи, у извесном смислу чинимо нешто слично богоубиству. Јер они који су распели Христа задирали су у оно најважније – у живот Божији. А наш живот добија смисао и постаје вредност када се оријентише у овом високом кључу. Стога, са овом вредношћу, све није тако једноставно.

Протојереј Андреј Ткачов:  „Када се грозд напуни соком, о томе кажу: „Немој га оштетити, у њему је благослов!“ – читамо од пророка Исаије, труднички стомак жене која постаје посебно лепа у периоду рађања, ово су вероватно најлепше слике чињенице да је  дар живота светиња“. Хоћу ли да дођем до порођаја, а не дам да родим?“ – каже Господ.

Насупрот овим Господњим речима, папа Јован Павле II је пустио у оптицај познати израз „култура смрти“. У њему је комбиновао абортивну контрацепцију, сам абортус, промену пола и културу самоубиства, масовна погубљења, еутаназију. Све што срамоти и убија човека на почетку и на крају пута, и што вас спречава да живите у његовој средини, све је то назвао „културом смрти“. И овај концепт је нашироко реплициран.

Шта видимо на ТВ-у? Свугде те ова плава зеница погледа: пуцањ и крв. И ова филмска крв не може, пре или касније, да се испљуне. Живимо и пљускамо на овој крви, навикли смо на њу, иако је неприродна. И све остало о чему сам горе говорио је такође „култура смрти“, коју формира човек који је заборавио своје сродство, који умире од унутрашње празнине, и због гордости не тражи помоћ од Бога.

Горимо од невере и венемо,

подноси неподношљиво…

И он зна своју смрт

и чезне за вером… али је не тражи…,

– написао је Фјодор Тјучев. Дакле,  живот је Бог . Његов хебрејски корен „хаиа“ касније је ушао у све друге речи изведене из њега. Име Божије је повезано са њим. Адамова жена Хава (Ева) била је живот, јер је у њој видео  мајку свега живог. Живот је од Бога и Бога. Бог и жена.

Дакле, „комадање“ њене материце абортусима, кварење њене душе и тела, њено уклањање из породице – то је  сам врхунац рата са животом. И тек онда долазе ХИМАРС, и „три седмице“, и тактичко нуклеарно оружје, и бактериолошки напади. Прво треба да убијете жену. Јер она је Кхава, она је живот. Овако ја видим проблем.

К.М.:  Законодавац, када је у Основама државне политике записао живот као традиционалну вредност на првом месту, наравно, није мислио на нешто тако узвишено. Наравно, пошао је од уобичајене оцене вредности људских права и слобода. Како пише у нашем Уставу, „свако има право на живот“. Како је пре нас писало у француском уставу после одговарајуће револуције. Тако пише у свим другим демократским уставима.

Стога, наш законодавац, наравно, није тако дубоко копао. Али постоји проблем: он је сам створио ову дубину, ми је сада нисмо пронашли. Оног тренутка када је ову вредност назвао „традиционалном руском духовном и моралном вредношћу“, она је престала да буде само људско право на живот у смислу права и слобода. У овом тренутку, то је постало  традиционална духовна вредност. И шта је то? Ово је хришћанска, јеванђелска вредност.

Дакле, живот, у том високом смислу те речи, о коме сада говоримо, од овог тренутка је престао да буде само правна норма. У супротном, то би било забележено у Кривичном законику, а не у Основама државне политике о традиционалним вредностима.

А живот за православног је Живот Вечни.  А то значи да је све што штети нашем Спасу, нашем Вечном животу,  противно руским традиционалним духовним и моралним вредностима. Односно, сам законодавац је, уписавши живот у Основе државне политике, овој једноставној фрази из људских права и слобода дао огромну, океанску дубину.

И опет су се вратила сва значења о којима смо већ говорили. Приоритет духовног над материјалним, историјско памћење. И живот у високом смислу, у овоме о коме сада говоримо. То значи да  државна политика не треба да води у смрт, већ у Царство Небеско.  То значи да било какав разврат, сваки неморал, све што је противно спасењу душе, не може бити подржано државном политиком.

А то значи да било која представа, било који филм, било који уџбеник, било која књига која је добила право да буде објављена на територији Русије, ако нас води у смрт, ако нас учи разврату, ако нас позива на самоубиство, разочарање у живот, јер је црно, противречи овој вредности. Дакле, једноставна, али тако дубока и вечна реч „живот“ даје нам прилику да говоримо о специфичностима. Чињеница да  држава не треба да доприноси духовној смрти.

АД:  Сасвим тачно. У овом случају, држава постаје  стање живота.  Да је реч о кривичној норми, био би један разговор. А живот као вредност је нешто друго, реч је о истини, о суштини, о смислу. Држава која живот види као највишу вредност, наравно, мора да га сачува у најдубљим темељима. На пример, не подвргавати живот десакрализацији, не покушавати да пронађемо или створимо вештачки живот.

Не можете раставити геном, не можете покушати да вештачки имитирате удисање душе у Адама, ово је свети чин Бога, који од глинене лутке прави праву, смислену личност, свог представника на Земљи. Немогуће је тражити ову мистерију тамо где је немогуће пронаћи. Живот се мора заштитити као сакрамент, не дозволити да се у њега уђе недозвољеним путем.

Библија каже: „Страшно је пасти у руке Бога живога. То  је живи Бог. И много, много пута у Библији пророци говоре: живи Бог, живи Господ. Он не само да  јесте, Он  је жив. А да је Он једноставно био, то би могао бити обичан апстрактни принцип (на пример, правда) или универзални закон, или универзални принцип. Али  руке живог Бога су веома озбиљно и веома директно осећање. Живот је увек нешто што нас задивљује својом фундаменталном природом. Увек је више од нас самих. И ова оданост животу, заштита живота од стране државе чини државу живом. Није мртав механизам, већ живи организам.

К.М.:  У овом случају нема сврхе правним споровима о томе када беба има право на живот: од тренутка зачећа или од тренутка рођења? Ако говоримо о животу у тако високом смислу, о каквим абортусима онда можемо говорити у држави која има тако традиционалне вредности?

АТ:  Библијска откровења такође говоре о паралели живота и смрти: „Поставио сам пред вас живот и смрт, благослов и проклетство. Дилери смрти нису само трговци оружјем. Зар дилери дроге нису дилери смрти? Шта је са порнографима? Јер крв се пролива само тамо где се пролије семе. Без проливања семена, нема ни проливања крви. Свети Николај српски пита: „Шта је веће – семе или крв? Семе. Јер у крви нема семена, него је будућа крв у семену.“ А ако се семе неконтролисано проспе, онда ћете сигурно доћи до крвопролића.

Не морате бити дубока особа да бисте се мучили са тако узвишеним идејама. Али размислите о њима, и схватићете – истина је. Ово је истина самог живота. Сам живот, који је од Бога дарован живима. Дакле,  неморал је, шта год да се каже, смрт. А животно стање мора бити проницљиво. Мора бити далековид и пратити грех не у фази извршења да би казнио оно што је већ учињено, већ у фази његовог настанка. 

У том смислу, наравно, имамо на чему да радимо. Јер није свако постојање достојно имена живота. На пример, људи који служе доживотну казну изгледа да постоје, али је мало вероватно да ће своје животе назвати „животом“. Кажу: „Ја постојим, али ово није живот.“ Да, и у паклу, интелигентна створења не престају да буду. Али ово више није живот. Па хвала законодавцу који је неопрезно унео тако једноставну реч у тако дугачку листу.

А.Д.:  Или, напротив, са намером…

А.Т.:  И овде нема једноставних речи.

КМ:  Било је то слово „Ж“ – живот.

Извор:
КАТЕХОН