Са прве линије фронта у Доњецку: „Чаробница“ је рекла своје, па ко послуша…
Пише: Михаило Меденица
Где би помислио да има најмање времена човек га заправо има највише – у рату.
Седим обучен на ивици кревета и чекам. Алексеја. Као конобара на плажи у Сутомору, поремећена аналогија али тако је, друго ми ништа не пада на памет.
Од поноћи чекам Алексејев позив. Само да зазвони и толико.
Тако је договорено: звони, прекине, облачим се и силазим, нема никакве приче.
Понекад ми је, признајем, помало смешна та конспиратива, но то је кад у рату ум ишчаши- што си ближе смрти то живот има више смисла…
– Сиђи…- нисам очекивао ни толико. Требало је само да зазвони…
Као јелек навлачим панцир, гледам шта ћу с чашом пуном опушака, соба заудара на дим цигарета а пушење је строго забрањено…
Парадокс рата: читав хотел изгелерисан, уместо прозора махом некакве фолије, али је пушење забрањено…
– Прва линија…- Алексеј као да ме још једанпут тестира, заправо искрено, братски брине, толико га познајем, но моје је да одговором бескомпромисно- да!
Касно је за премишљање.
– Идемо, брате- одговарам тобож храбро, као да идемо на јутању кафу, није то ништа, а једино су ми лица кћери пред очима. Њима ми и смркава и свиће у Донбасу…
– Идемо прво на Маринку, чекају нас тамо, а касније, видећемо за касније…- то је оно о чему говорим: касније у Доњецку не постоји. Касније је све што није овога часа.
Касније је за оне које дан промаши, а гранате забораве, или обратно, све је у мученом Доњецку једнако исправно и погрешно.
Маринка је једна од неколико тачака прве линије фронта. Годинама баш с ње Украјинци гађају Доњецк, град жељан сна…
Поносан сам- да- што су те линије фронта умногоме укопали Срби, они много бољи од мене на чије име и војничку славу данас пролазим куда за друге нема пута!
Додуше, много га и не траже. Само Срби о Доњецку јављају с његових рана, где крвари и док крвари, остали (изузев Руса), из његових кафића и далеких заветрина…
– Искључи све на телефону што може да ода локацију, не пали цигарету, ни корак више него што је потребно, иди за нама, тачно куда ми будемо ходали…- на некој смо далекој ветрометини, одавно замакли с последњих трагова нечега што би се могло назвати путем. На смрзнутој земљи некадашњих ораница, чини се..?
Земља ко камен, и тврђа. Скорило се крви у леду. За кукати.
С камене земље у шуму, густу и голу, прострељену, мало где читаву…
– Добра срећа, брате…- вели Фторој, командир „Чаробнице“ скривене у шуме, колико може.
Наравно, није му то име, ратни надимак, позивној, како овде веле.
Чаробница је систем „торнадо“, вишецевни лансер ракета, пакао на точковима.
Пакао што се бори за шаку раја коју су звери размериле да Русима не припада. Ништа осим смрти Русима не припада…
– Од првог дана смо овде, по потреби на којој линији фронта: Доњецк или Луганск, али смо ту и не одступамо ни метар јер ничије не освајамо већ ослобађамо своје…- иста реченица по ко зна који пут, но друге и нема- Рус није желео рат, није га тражио али није ни узмакао кад су дошли по њега. Нису са хлебом и сољу дошли но са мером за гроб свега што се руским зове…
Возимо се полако и кришом, колико се може, до линије одакле ће „Чаробница“ …
Фторој, Кум и још једно дете, барем тако изледа. Све су то људи под маскама, но лица им и не тражим већ- очи!
Очи ратника су нарочите. Нема у њима сутра, ни жала због сутра. Има вечности…
Нешто времена, нешто километара и нешто ћутње- стижемо на линију одакле ће „Чаробница“ рећи шта има, па ко чује и послуша…
Грувају хаубице. Пуца ледена покорица. Покушавам да пронађем какав збег од ветра но вазда нађе све љући, уједа, кида до костију.
– Све добро…- пита Алексеј, види да модрим.
– Да!- како да одговорим шта друго, ја сам овде на сат- два, колико ми дозволе, а они..?
Ко њих пита како им је?! Како је човеку којем годинама родну њиву преоравају гранате?!
Што је данас прва линија фронта јуче је била летина.
Сеју се ровови- жању се гробови…
– Брзо, помери се, сад ће! Чим испали своје трком назад, нема задржавања, брзо ће непријатељ отркити позцију, трком назад! Пазимо на тебе, не брини…- не бринем, заиста, не међу Русима!
Није то фраза, знам да би живот дали да сачувају мој, а шта ја да дам за њихове? Слово у њихову славу, но да ли је довољно..? Да сва слова шара земаљског изврнем и испишем мањкало би их само очи ратника да опишем…
Где сеју ровове, где жању гробове…
„Чаробница“ је рекла своје! Ко чује и ко послуша..?
Грувају хаубице, сухоји у бришућем лету, тик изнад нас, дословно.
Чини ми се да пружим руку извукао бих пилоту цигарете из џепа. Надам се да пуши, тако бих запалио, само два дима, добра, дубока, јака…
Од страха, признајем. Нисам га осећао, но сад не могу да умрим шаке. Лажем да се тресу од мраза.
– Брзо, Миша, идемо- никако да се свикнем на то: Миша, све чекам да се тај одазове па да и ја пођем за њим…
Распоредили су се у формацију тако да мене заштите преко брисаног простора до оне шуме, голе, густе и прострељене.
По чему то мој живот вреди више од њихових?!
Они би свој дали за мене, а шта ја да дам за њих..?
Слово, је ли то довољно?!
Словом се добија рат, но често је слову потребно мачем прокрчити пут…земљани, тврђи од камена, скорила крв у ледену покорицу…
Задовољан јутром? Не, презирем га, искрено!
Ничега лепог у рату.
Ово је плодна земља дивних људи, рађала је, сад узима…
Бије са свих страна. Небо земљу- земља небо, а Рус, ко и Србин, вазда и да издржи и да придржи, земљу, небо…
– Идемо сад у Пески, Кијевски рејон, на други фронт, у ровове…- само вози, добри мој брате, па где год стигнемо, свуд је неки фронт.
Онај у човеку, најтежи, можемо ли тамо на јуриш..?
Земља ко земља, све јој једно: житница- гробница, рађа па рађа…
Јуримо за Пески, линију фронта с другога краја, ка батаљону „Рус“, познатијем као батаљом Светог Архангела Михаила.
Алексеј вади пљоску, отпијамо један за другога, наздравиш себи живоме за душу…да је сачуваш.
Глава је багатела, душа је прескупа…
– За побед!- а, чему другоме, Алексеј мој?
– За победу!- одговарам, верујем у то.
Нико са толиком љубављу не пева о животу одлазећу у смрт, до Србин и Рус!
Која то сила може да порази…
Идемо, има до Пескија, можда и превише…
Извор:
ИН4С