Час историје на гробљу у Пећи

Сваки трећи споменик је уништен или оштећен. На гробљу нема капије, ни дела ограде, све што је могло да се скине и прода ‒ узето је. Капела Светог Николе, тешко је оскрнављена: паљена, рушена, али не и срушена

Приградска села око Пећи готово да су се у потпуности спојила са градом. Једино кад се пође према Дечанима куће постају ређе и удаљеније, а више је и неискоришћене земље. Та земља је углавном српска, а власници нису пристали ни по коју цену да је продају Албанцима, иако ту више не живе безмало четврт века.

Некадашње српске куће препознају се јер су углавном остале у рушевинама ‒ и то је знак да ни оне нису продате. Оне које и купе, Албанци прво руше, па на том имању изнова зидају; од неких од њих чух да је то зато јер су српске куће при градњи освештаване, а то би за њих значило као да у свом новом дому остављају неку врсту проклетства, духова који их прогоне…

Тим правцем вози ме таксиста Реџеп, не много говорљиви и помало југоносталгични Албанац.

Југоносталгични, али не и србоносталгични, можда највише из личних разлога, будући да су му српски полицајци, како каже, „избројали ребра““ у једној истрази 1999. године. Вели да је те године умало изгубио главу, иако се и сад заклиње да није имао никакве везе са УЧК.

Ипак, он ради за новац и није претерано заинтересован за приче о политици или високим идеалима. Ведар је, мада резигниран ситуацијом на Косову у којој је у његовом родном крају све мање младих, а корупција и непотизам разједају све поре друштва.

Прича све супротно од наших дежурних дефетиста: да су њихови пописи становништва нетачни и лажирани, да њихове жене одбијају да живе у великим породицама као некад, да им је економија разорена а сав капитал у рукама нарко-картела, да су зависни од Запада комe у неком моменту могу постати и монета за поткусуривање са Русима.

O Србима са поштовањем

Као и многи Албанци из успутних сусрета у Пећи, о Србима говори са поштовањем, толико да те приче прерастају у митове о српском тајном наоружању, увежбаној војсци у Нишу и Врању спремној да обноћ заузме Приштину.

У једној кафаници чак сам чуо причу о Слободану Милошевићу који живи под лажним именом у Москви, и има утицаја на политику Владимира Путина.

Тешко је не насмејати се тим причама, али свака слична мимика мења ток приче и затвара саговорнике који су, колико причају о себи, заинтересовани и за ситуацију у Србији. Чули су, веле неки од њих, да се ту гради и зида и питају се откуда то стижу инвестиције. Мом сапутнику о ретровизору виси неки муслимански верски симбол, попут мини-курана на бројаници. Верник је, муслиман, мада, како каже, не много укључен у живот верске заједнице, будући и да за верске поглаваре нема превише похвалних речи.

Загледан сам у снежне врхове Проклетија, који ме, као да су неки српски Атос, опчине у свако доба године. Мало изван Пећи, на левој страни, остаје скретање за пркосно српско село Гораждевац, једино опстало као компактно у овом делу Метохије.

Ви идите, ја нећу

Нешто даље, удесно и узбрдо, ишло би се у страдално Бело Поље, национално мешовито повратничко насеље у коме је потекао сада већ легендарни Милош Ћирковић који је, пошто су и војска и институције напустили ове пределе, изговорио чувене речи којима се и посветио: „Ви идите, ја нећу.“ Ја остајем. И на страшном месту постојати, као да је најречитије сведочио стару српску законитост.

И остао је, чувајући свој праг и борећи се против терориста до последњег даха. Тело му никада није нађено. Мештани кажу да је он још дуго после 1999, као какав митски јунак, ходио по Проклетијама и узнемиравао Арнауте.

Али с њим у вези стоји и читава једна архетипска слика данашњих Срба у косовским енклавама: њихов колективни поклич је баш такав, да они неће да иду са својих светиња и огњишта и онда када се неки други повуку.

(Поменимо ту, бар још неколико детаља везаних за ово село у коме још увек опстају и неке вишедетне српске породице. Одавде је пореклом и новомученица Марица Мирић, коју су УЧК-е, иако тешко болесну и непокретну, силовали и убили пред беспомоћном мајком; нашао је, обешчашћену и масакрирану, почивши митрополит Амфилохије и пренео у Патријаршију где је сахрањена на монашком гробљу. Али у истом том селу, испод спаљеног иконостаса, митрополит је нашао и последњег живог створа након злочина: једно мало бело јагње, чије је присуство у запаљеној цркви било више него симболично.)

Али, пре него што би се нашли на раскршћима на којима би скренули у поменута села, морамо да прођемо и још једно свето место за Србе – Пећанце. То је православно гробље, смештено у непосредној близини града.

Исконски призив

Обично, крстарећи Метохијом аутобусом, више пута сам пролазио поред овог места и, нажалост, никада нисам био у прилици да га обиђем. Моји су преци у Шумадију дошли из ових крајева пре скоро 300 година, у Другој сеоби Срба под патријархом Арсенијем Јовановићем. Па опет, на овој земљи као да осећам неки исконски призив, као да ме везује за себе и опомиње да јој се враћам, изнова и изнова. Сада сам, ето, на пећком гробљу у којем нема никог мог. А опет, као да су сви моји.

Сећам се једног текста етнолога Татомира Вукановића, када је срео стару Призренку у црнини, која тужи над хумкама стрељаних ђака у Шумарицама о неком помену одмах после 1944/45. Питао је, уплакану, кога је изгубила и ко јој је ту стрељан, а она, бришући рукавом сузе, разоружала га речима: „Стрељани су ми Срби!“ Тако сам се и ја осетио, тог снежног али благог фебруарског дана у Пећи: Срби су ми сахрањени. Срби су ми остављени. Споменици су ми оскрнављени…

Пећ је град од великог значаја за српску историју и тренутно бројно стање Срба у њему стога не представља никакав валидан податак за коначан закључак о заједници чији се покојници сахрањују на варошком гробљу.

Поред тога што је вековима српски Сен Дени, место починка патријараха српских, Пећ је и вишевековна тачка отпора и опстанка. Према попису становништва из 1961, у овом граду било је скоро 40 одсто Срба (и тада у нову нацију издвојених Црногораца), а даљи политички и демографски процеси учинили су да их је две деценије касније било двоструко мање. Ипак, ратове деведесетих у овој општини дочекало је око 18.000 Срба, што је цифра коју треба имати у виду када се разматра површина највећег српског гробља у крају.

По једна, за душу

У Пећкој патријаршији снабдео сам се свећама, не бих ли свакоме од давно уснулих и напуштених упалио по једну, за душу. Просто, нисам ни помислио, а ни могао знати да гробље обухвата површину од осам хектара. И да се на њему налази преко 2.300 споменика!

Ограда је потпуно уништена

Али, отприлике је сваки трећи уништен или оштећен. На гробљу нема капије, нема ни дела ограде, све што је могло да се скине и прода ‒ узето је. Капела Светог Николе, и моје крсне славе, тешко је оскрнављена: паљена, рушена, али ипак не и срушена. Иконостас је уништен, зидови са спомен-плочама некадашњих добротвора изгребани и полупани, врата изваљена, а изнад њих… злогласни потпис починилаца: „UČK“.

A около стотине и стотине оборених и оштећених споменика и излупаних крстова. Чак и неколико отворених гробница, код којих није јасно јесу ли и на њих ударали исти ти злочинци, или су то сами невољни српски изгнаници, бежећи дубље у Србију, у брзини ископавали и собом носили и кости својих родитеља и дедова, као што су 1996. радили у сарајевском пољу и другде.

На таквом месту и сам сам изгубио везу са ма каквом реалношћу. Као да сам у слободи и у регуларним условима и као да изблиза не вреба никаква опасност, почео сам да се крстим и палим свеће крај свих тих уништених споменика: Милану, Веселинки, Николи, Милени, Ранку, Зорки, Димитрију, Воју… а кад ми је, после неког времена, почело да понестаје свећа, а крај порушених споменика није се ни назирао, начинио сам од њих један сноп, запалио приближене фитиље и у себи помињао сва српска имена која су ми падала на памет: Јована, Радоја, Михаила, Милована, Томислава, Ђорђа, Гаврила, Бошка, Марка, Павла, Благоја, Лазара… па Милице, Марије, Стане, Љубице, Данице, Кате…. пламичак спојених 50 свећа дуго се није гасио. Чак ни онда када сам се вратио у Реџепов ауто и лагано кретао назад, ка српској енклави где сам био смештен.

Са таксистом више нисам говорио. Под свим утисцима, заборавио сам и на обећање да се о мом трошку почастимо чувеним Пећким пивом.

На улазу у варош крај које ћемо се раздвојити, проговорио је он. „Пратио сам шта радиш“, започео је разговор на српском јужњачком акценту, настављајући са питањем имам ли ту кога од предака. Нисам сигуран да ли је веровао мојим одговорима и да ли сам за њега заиста био само историчар који обилази српска гробља и храмове.

Стара Србија

На крају, ипак, Реџеп ми је рекао нешто што ни многи од нас не знају. Зна он, вели, да је ово била СФРЈ и Космет, али зна и да је ова земља за нас Стара Србија – употреби баш тај израз, на југословенском јавном сервису забрањен од постанка до данас. А, стискајући ми руку, додао је уз осмех и нешто попут завета: „Долази овде увек и увек слободно обилази ваше цркве и ваша гробља. Ја ћу да ти помогнем. Док обилазите ваше и ми вас ценимо. Кад ви продате ваш крст, ко ће да вас цени?!“

Слушао сам и након тога дуго ћутао о теми која се чини толико замршеном и компликованом, а која је заправо и више него јасна. Добри Реџо казао је оно што нам не кажу ни неки који нас воде: да предаје нема и пораза нема. И да наше косовске битке нису завршене, већ трају у свима нама, од 1389. до у вечност.

И да појмови витештво, јунаштво, слобода, част, правда за свих тих 634 године боја нису променили значење.

Извор:
РТ