Континуитет двоструке игре

Пише: Милан Четник

Изјава председника Републике Хрватске Зорана Милановића, у Петрињи, 30. јануара ове године, сигурно није лансирана да би загрејала српска срца ни да би Срби, макар на тренутак, густирали или сеирили.

Милановић је, у свом осебујном реторичком стилу, убрзаним диктатом, саопштио свој правнички и политички став о Косову и Метохији, односно ноторну, али за фарисеје „богохулну” истину да је „Косово” (Космет) „узето”, „анектирано” и „отето” од Србије и да је тиме „срушен концепт” међународног права.

„То смо урадили ми (Хрватска) и међународна заједница”, рекао је.

Био је то, у већ дугачком низу, само један од Милановићевих испада, најновији отклон од политички и војнички монолитног и пропагандно чопоративног ангажмана „колективног Запада” (изузимајући Виктора Орбана) у апокалиптичном украјинском крварењу.

Отимачина Космета, радиоактивним, политичким и дипломатским чинодејствовањем, то рашивање крунских регула инетернационалног државно-правног поретка, на Западу је представљено као „преседан без преседана”, дакле као ексклузивна операција која се никад раније није десила нити ће се, убудуће, било ко моћи позивати на њу (отимачину) као на своје легитимно право.

Кога је брига што је тај резон елементарна оштроумна лудост (оксиморон).

Устоличење те, од Србије отете покрајине у државу је једнократни чин, међународноправна фатаморгана, залеђена у изолованом тренутку времена. Тако конструисано „Косово” постаје некакав Тиски цвет глобалистичке јуристике, држава са посебним потребама.

Све су то јасне импликације Милановићевог става.

Зашто хрватски председник таласа унутар западњачке политичке бонаце?

Милановићев отац потиче из алкарске Цетинске крајине, одувек расадишта необичних и упечатљивих ликова, где је као дете и младић често боравио. То искуство и генетика објашњавају његов карактер. Али, тешко да утицај подинарске буре и опојних ливадских трава уз Цетину на чула и ум, може објаснити, за многе непојмљиво Зораново солирање у овом светском лому утопљеном у армагедонске страхове.

Тек кад се завири у хрватски историјски „бекграунд”, кад се повуку паралеле, указују се зраци смислености.

У предворју „трећег” светског рата, што је пројекција свих који са зебњом прате мултипликовање украјинског рата и нуклеарну реторику која је прати, треба се присетити стратегије хрватских политичких и интелектуални елита у претходним светским ратним конфликтима.

Као саставни део Аустроугарске монархије, Хрватска, са такође крунским земљама Далмацијом и Славонијом, напала је Србију без милости, учествујући у страшним злочинима над цивилима у Мачви и Подрињу.

За то време хрватски политички емигранти, које је Никола Пашић већ 1914. године наговарао да оснују Југословенски одбор који би се борио за заједничку државу, чекали су да виде како ће проћи црно-жуте експедиције у тучама са српском војском.

Тријумф на Церу и Колубари за Анту Трумбића, Франа Супила, Ивана Мештровића и остале није био довољно убедљив. Тек кад је постало јасно да ће Италија стати на страну Антанте и добити Далмацију за награду, 30. априла 1915. Трумбић са Супилом, Мештровићем, Хинком Хинковићем и Франком Поточњаком и двојицом босанских Срба, оснивају у Лондону поменути одбор.

Или трупе на терену, или интелектуални врх у Лондону, неко је морао бити у победничком строју.

Кад су српски сељаци, на подручју некадашњег аустријског Карловачког генералата Војне крајине (Лика, Банија и Кордун) устали у лето 1941. против усташког ножа „хрватски марксисти”, рекао је Фрањо Туђман, потрчали су да преузму устаничку команду како то не би урадили „четници”, тврди исти Туђман. Загребачки комунисти довели су ту и уметнике, интелектуалце и учитеље који су почели да кроатизују локалне Србе.

А партијске вође, најпре Андрија Хебранг, па после њега Владимир Бакарић, шаљу, под фирмом „хрватских бригада”, најелитније јединице у Босну, за пратњу Титовом Врховном Штабу, не марећи за одбрану и опстанак окружених Срба. Са Неретве и Сутјеске, на Банију се, од 4.100 послатих партизана вратило 550 преживелих и рањених.

Биланс Другог светског рата, за Хрвате, лапидарно је утврдио Стипе Месић, у говору пред хрватским проусташким емигрантима у Аустралији: Хрватска је двапут победила, и 1941. и 1945. године.

Онај ко у светским ратовима игра на обе постојеће, понуђене опције, ко у катаклизмичном времену покрије обе опречне, закрвављене стране, и уз то „кани” победити – не може изгубити.

Извор:
ЕТОС