Зашто су албанске власти „окупирале” брдо Ђоковац

У свом науму Приштина би и да преоре гробље у Дрену. – Док једни тврде да ће ту бити још једна војна база, други помињу цементару

Дрен, Абрашки луг, брдо Ђоковац – На само пет километара од Лепосавића, са магистралног пута који води од Косовске Митровице и даље ка Јарињу и централној Србији, улази се уз село Дрен. Чисто српско село које се наслонило на Дренску реку.

И са леве и са десне стране, уз локални асфалт који води ка руднику Бело Брдо, још теку потоци, па се пут излокао, а пре само недељу дана бујица је однела мост ка сеоском гробљу којe је такође у плану да се узурпира, да се избришу српски власници.

Одлуком коју су аминовали Албанци у косовској влади, у јануару ове године, планира се експропријација брда Ђоковац које се с леве стране локалног пута наслонило на имања сељана Дрена, а пружило се до атара села Мекиниће.

Дели се ово брдо на две катастарске зоне. На ону која припада Дрену и ону, кад зађете с друге стране брда, месној заједници Лешак, сељанима Засеља.

За Приштину је то, „једно брдо”, за Србе је „отимачина”, „нова окупација”.

Припада по земљишним књигама територији општини Лепосавић, а има парцела које су и друштвена и приватна својина. Није то само „обично” брдо које Приштина хоће да насилно отме, није то само „катастарска зона” од 84 хектара, то је брдо које значи векове и живот овдашњих сељана који се спомињу још у 13. веку.

Житељи Дрена или некада Дријена, где су пре више векова дошли Срби из црне Горе, још увек сабирају утиске од недавних поплава које је Дренска река, притока Ибра начинила, а већ им је нови „мач за вратом”.

Албанске власти намерачиле су се на њихову шуму, на њихове куће и имања, а не преза се ни од тога да им се преору прадедовски гробови. Затре постојање.

Кренусмо пут Дренске реке, до гробља где је вода стигла до првих споменика. Мост на реци однесен, а преко провалије једна климава даска преко које са дрхтавим ногама прелазимо. Газимо у муљ, у блато, пред нама крстаче, нови и стари гробови…

Са нама кренуо и сељанин који је био вољан да нам покаже пут до гробља до којег се стиже уским асфалтним путем. Да нас преведе преко оне даске где нема моста, али и да нам се изјада и каже нову муку коју им је Приштина задала.

„Хоће да нам отму и гробље, да нам отму земљу. Није то само брдо. Ту су наши векови”, говори док заједно обилазимо гробове његових најрођенијих. Сестре и брата који су млади отишли.

Ту су му сахрањени и родитељи, баба, деда, прадеда.

„Са ове стране, тамо у брду, које се наслања на моје имање, па до овде, до међе са селом Мекиниће, све то хоће Приштина да узме. Има ту приватне и државне шуме. Али то је све наше, српско”, прича док руком показује цео тај потес брда Ђоковац уз Дренску реку, а наслања се на баште, њиве, на куће Срба који живе у нади да ће „држава Србија, успети да спречи још једну отимачину српске земље”.

Застајемо пред црквиштем, које датира из средњег века, где се овдашњи Срби на Марковдан, 9. маја окупљају. Тад је сеоска слава.

Поново преко оне даске враћамо се на локални пут, док нам овај сељанин, радник у Лешку објашњава да је свих 300 Срба Дрена, и још толико у селу Мекинића, али и места која се пружају ка Белом Брду – у страху.

Никоме није јасно да ли ће Курти да подиже нову полицијску или војну базу, или по неким нагађањима хоће да експлоатише камен, за потребе фабрике цемента, која је била у плану да се гради још педесетих година прошлог века.

„Причали су ми старији да су 1956. године рађена испитивања и да је процењено да је у брду нађено више од 15 милиона тона лапорца, чијом би се би се прерадом добијао цемент. Кажу да је брдо богато и зеолитом и да би експлоатација могла да се врши најмање сто година. Тих година, доле крај магистрале, биле су направљене и бараке, у којима су боравили геолози који су вршили испитивања. У Дрену је направљено и железничко стајалиште, одакле би се теретњацима односила руда. Али, како су причали, због велике загађености, од каменолома се одустало. Направљен је касније у Ђенерал Јанковићу”, говори нам овај кршни Србин, док ветар с Копаоника брише, а поче и снег да веје.

Поздрављамо се са сељанином, зове нас на кафу, зове да се угрејемо.

По ко зна који пут нам понавља да му ни иницијале не стављамо у новине.

„Гадно је време. Да нам земљу узима Србија, па и да ми напишеш име. Овако…” Разумели смо се.

Спуштамо се опет на магистрални пут, идемо ка Абрашком лугу, пењемо са на само брдо, одакле поглед пуца и на Дренску реку и околна села, али и магистралу која иде ка Јарињу, на Лешак. Пењемо се, неких два и по километра од магистрале, путем који је излокан и где је ауто једним точком на земљи која се осипа, а другим у ваздуху.

Ветар не стаје, брише. Довикујемо се, а на метар једни од других.

Под ногама пршти лапорац, онај исти који ће можда Албанци, како се прича, да предају Немцима. Да се прода српска земља, а Немци да експлоатишу богатства.

Око нас клека којој је овде на висини од 680 метара природно станиште. Храстове младице, али и храстови чије дебло тек обема рукама да обухватите.

Никада у овом делу Лепосавића није било Албанаца. Пролазили су Немци за време Другог светског рата, а и сад налете као део мисије Кфора.

Нико са сигурношћу овде не може да вам каже шта Куртијева влада планира.

Ако буде база, „зацементираће” и овај део лепосавићке општине. Већ су „због интереса за јавни значај”, узета лепосавићка имања у атарима албанских села Шаљска Бистрица и Кошутово.

Сада се узима Дрен, село Засеље, које фигурира ка Лешку, а до којег са брда на којем ломе хладни ветрови, воде козје стазе.

Од прошлог лета, узурпирала је Куртијева камарила српска имања у Зубином Потоку, направљене полицијско војне базе, сада су се намерачили да заокруже „пројекат” и на крајњем северу Космета.

Војна база или цементара, нико не зна шта ће да буде. Срби су решени да своја имања не дају. Општина ће одлучити шта ће да уради са оним што је друштвена својина. На састанку у општинској згради чуло се да је ангажован и адвокат, а о намери Приштине обавештен је званични Београд.

Извор:
ПОЛИТИКА