Годишњица ослобoђeња Аушвица: Комеморација без потомака жртaвa и ослободилаца

На данашњи дан 1945. године војници совјетске Црвене армије ослободили су највећи нацистички логор у Европи Аушвиц – Дипломатски представници Русије и Израела другу годину за редом нису позвани на комеморацију жртвама у Пољској

Време пролази, сада је то већ један озбиљни људски век који нас раздваја од страхота највећег концентрационог логора нацистичке Немачке, све је мање преживелих да положе венце у знак сећања на оне убијене пред њиховим очима, али њихова сведочанства остају да надживе учеснике страшних догађаја и буду опомена онима који желе да је чују.

Аутентична сведочанства преживелих записана су у бројним књигама, монографијама, онлајн архивама музеја и институција које чувају од заборава патње појединаца који су преживели Други светски рат.

„Дочекали су нас војници, есесовци, као и жене. Дочекали су нас пси и пиштаљке, урлање и вриска, наредбе да испразнимо воз, пометња…“.

„И рекли су: од сада се не одазивате на своје име. Ваше име је ваш број. Осећала сам се као да више нисам људско биће“.

„Видео сам убијање много невиних људи. Видео сам обешене људе. Али и даље нисам био спреман за Аушвиц. Задах је био неподношљив. Била је то женска барака, на поду су биле смрзнуте локве крви и мртва тела која су лежала свуда“.

Злокобно место

Са капије логора Аушвиц катанац су скинули војници руске Црвене армије 27. јануара 1945. године. Биле су то дивизије 60. армије, према историјским изворима, до стратишта први су стигли војници 100. и 107. стрељачке дивизије. Сведочење о уласку о женску бараку тог јануарског дана припада мајору Анатолију Шапиру који је описао свој први сусрет са Аушвицом.

Према сведочанствима војника Црвене армије било је необично тихо, злокобно, неки од њих нису ни схватили да су се нашли иза капија логора, а тек касније ће ово место надомак Освјећима добити назив фабрика смрти, јер то је заиста и било. Размере страдања и тада и данас тешко су појмљиве.

Наводно је Хајнрих Химлер одабрао Аушвиц на територији окупиране Пољске за место где ће се извршити монструозна замисао Адолфа Хитлера да реши јеврејско питање једном за свагда.

Логор је почео да прима прве затворенике у јуну 1940. године, први транспорт чинили су Пољаци, и за пет година колико је постојао, у њега је, према проценама, депортовано најмање 1,3 милиона људи, од којих је најмање 1,1 милион ту и скончао.

Систем логора Аушвиц чинило је више од 40 под-логора, а најозлоглашенији и највећи Аушвиц-Биркенау саграђен је 1941. године, да би наредне почео да прима прве затворенике.

У Биркенауу је 1944. године било више од 90.000 логораша. У њему су биле гасне коморе и четири крематоријума у којима су се спаљивани лешеви убијених свакодневно. Око 90 одсто жртава Аушвица скончало је на овом месту.

Повратак непожељан

У пет година историје људског бешчашћа у Аушвицу је убијено око милион Јевреја, 70.0000 Пољака, 25.000 Рома и 15.000 ратних заробљеника из СССР-а.

Јевреји из целе Европе депортовани су у Аушвиц, већина са документом који је носио немилосрдну нацистичку напомену „повратак непожељан“.

Гас којим су убијани, циклон Б, први пут је испробан на Пољацима и руским ратним заробљеницима.

У септембру 1941. група од око 600 совјетских заробљеника и 250 Пољака уморена је циклоном Б и то је била највећа група убијених током фазе морбидног тестирања смртоносности и ефикасности овог гаса. Исту судбину наредних година доживеће стотине хиљада јеврејских мушкараца, жена и деце.

Марш смрти

Ослобођењу Аушвица претходила је још једна тешка патња логораша коју су историчари касније прозвали „Марш смрти“.

Видевши наступање руске војске и схватајући да је расплет близу, Немци су средином јануара 1945. почели да празне Аушвиц и уклањају трагове онога што се догађало између његових бодљикавих жица и ограда.

Почели су да демонтирају крематоријуме, а 56.000 људи изведено је из главног логора и подлогора и по хладноћи и зими натерано на марш ка Горњој Шлезији. У фабрици смрти остављени су болесни, умирући и они за које се сматрало да су превише слаби да издрже дугачко марширање по хладноћи уз уперене цеви стражара. Током „Марша смрти“ умрло је око 15.000 људи.

Само дани су их одвајали од ослобођења.

Не чуди, стога, што је војнике Црвене армије у Аушвицу сачекала гробна тишина и 7.000 логораша од којих је већина била више мртва него жива. У логору је откривено 600 лешева, али био је то само делић ужаса који ће се тек сазнати о овом месту.

Најмрачније обележје Холокауста

Ослободиоци су касније сведочили да су наишли на собу пуну дечије гардеробе, неке умрљане крвљу, на сандуке златних зуба извађених логорашима умореним гасом, на сандуке пуне исечене женске косе.

Један од војника Црвене армије причао је о дечаку који је био жртва монструозних експеримената Јозефа Менгелеа, којем је одсечена његова нога, а пришивена нога неког другог несрећника и који је, како је писао војник својој жени, сада лежао у болници сав у гноју и умирао. Размере ужаса биле су тако велике да их је било немогуће сакрити.

Више од 230 војника руске Црвене армије погинуло је у борбама за ослобођење Освјећима и логора Аушвиц, међу њима и командант 472. регименте. Сахрањени су на градском гробљу у Освјећиму.

Аушвиц је постао симбол страдања Јевреја, најмрачније обележје Холокауста и покушаја да се на крајње нељудски и у историји до тада невиђени начин истреби читав један народ, у коморама фабрике смрти.

Дан ослобођења Аушвица од 2005. године обележава се и као Међународни дан сећања на жртве Холокауста.

Без Русије и Израела

Руски конзул у Кракову, према најави из амбасаде Руске федерације у Пољској, положиће данас венце на споменик погинулим затвореницима у меморијалном комплексу Аушвиц, као и на градском гробљу где су сахрањени руски војници погинули у ослобађању логора.

Руски амбасадор у Пољској Сергеј Андрејев изјавио је да другу годину за редом амбасадори Русије и Израела нису позвани на комеморацију у Аушвицу, која се организује сваке године под покровитељством пољског председника Анджеја Дуде.

Последњи пут дипломатски представници земаља из које потиче највећи број жртава и оне која је ослободила логор, говорили су на комеморацији 2021. године. Она је због пандемије вируса корона организована у онлајн формату.