АБЕЦЕДА ТРАДИЦИОНАЛНИХ ВРЕДНОСТИ. III ДЕО. „ПАТРИОТИЗАМ“ П (МИР)

Константин Малофејев
протојереј Андреј Ткачев
Александар Дугин

Константин Малофејев: У следећем делу „Азбуке традиционалних вредности“ говорићемо о слову „П“ – патриотизму. Једна од традиционалних вредности је у указу председника Русије означена као „патриотизам, држављанство, служење отаџбини и одговорност за њену судбину“. Александре Гелевич, па шта је патриотизам?

Александар Дугин:  Патриотизам је оно за шта је човек у стању да жртвује свој живот. Ово је најважнија дефиниција. Чак су и Римљани имали овај израз: Dulce et decorum est pro patria mori („Слатко је и славно умријети за Отаџбину“). Слатко и лепо. И само да умрем. То значи да постоји нешто што очигледно превазилази вредност људског живота. Ово је Отаџбина. Ово је наша Отаџбина.

Када доведемо у везу патриотизам са спремношћу да одбранимо своју земљу, своју државу, свој народ, своју земљу пред евентуалном опасношћу, одмах успостављамо праве размере. Ово је највећа вредност. Јер  истински је вредно само оно за шта сте заиста способни да дате свој живот, за оно што чини темеље на којима се налазе начела Отаџбине. Сходно томе, свако исмевање државе, свако кршење права грађанина који је део државе, народа, јесте задирање у вредност сопственог живота. Чак и више од наших живота. Ово је богохуљење. И то треба казнити на најстрожи начин.

Отуда  свети карактер љубави према Отаџбини. Ако ценимо свој живот, а увек га ценимо, колико  више  мора бити Отаџбина, пошто за њу дајемо свој живот. А када овај критеријум применимо на људе који се, на пример, ругају нашој Отаџбини, пљују је, дозвољавају себи да јој се ругају, испада да они заправо омаловажавају вредност нашег сопственог живота. Како да одговоримо на ово? На пример, да ли смо спремни да идемо на фронт и бранимо земљу у тешкој критичној ситуацији? И можемо ли мирно да се односимо на то да се у уметности, или у свакодневном животу, или у политици, наша Отаџбина понижава?

Патриотизам је веома снажан, дубок почетак, који или постоји, а онда заиста мења целу структуру, читаву скалу наших реакција, чак и свакодневних, или га нема. И ако сада имамо патриотизам, љубав према отаџбини, одговорност према отаџбини и народу као традиционалну вредност која је заштићена законом, то захтева да се целокупно наше друштво  реструктурира на патриотски начин .

Патриотизам постаје, у извесном смислу, идеологија. И власт добија тај карактер, тај свети садржај, који се мора чувати не само у рату, већ и у мирном животу. Заштитите од оних који задиру у његове вредности, покушавајући да омаловаже његову вредност. Јер ако дамо своје животе за Отаџбину, онда Отаџбина почиње да заиста важи. Заиста вреди тачно онолико колико смо спремни да платимо за то. То директно зависи од искрености, дубине и пожртвованости са којом му служимо.

Константин Малофејев:  Шеф државе Владимир Владимирович Путин је једном рекао:  наша национална идеја је патриотизам . Онда је ова фраза звучала прилично банално. Тако се чинило људима који не разумеју дефиницију патриотизма коју сада износимо у јавност. Али држава је само правна фикција. Па, шта је држава? Не постоји, не можете да га додирнете.

У потрошачком друштву, у друштву егоиста, то није потребно. А на то нас, савремено човечанство, гура актуелна западна агенда. Сви треба да постанемо грађани метаверза Гугла, Фејсбука*, Епла. Јер, кажу, каква је разлика у којој држави живите? „Важно“ шта се дешава у паметном телефону, „важно“ је ваш аватар. Можете бити део овог глобалног мрежног света, а не део државе.

Чини се да се то појавило сасвим недавно, тек у 21. веку. Ево таквог „застарелог“ стања и „новог лепог“ метауниверзума будућности. Али овај спор између државе и недржаве, метауниверзума, стар је три, ако не и три и по хиљаде година. Држава је настала као правна фикција, као удружење људи о заштити једни других, о служењу једном идеалу, о једном Богу, о једном цару. На тај начин, као велика породица, као велики клан, људи су се ујединили у државу.

Али врло брзо, буквално неколико векова касније, настала је још једна правна фикција – правна лица. Колико то банално звучи, зар не? Али правна лица су оно што стоји у темељима Гугла, транснационалних корпорација, банака, метаверзова. Правна лица су се окупила не око породичних вредности, не због заштите или заједничке будућности, већ  због профита. О профиту.

Дакле,  патриотизам је оданост држави  као правна фикција. Верујемо у државу онолико колико се осећамо њеним делом. Живи у нама, и докле год то чини, живо је. А ако нисмо патриоте, ако бежимо, исплазимо језик, од тога што нас је Отаџбина позвала да испунимо своју дужност, онда у овој ситуацији нисмо патриоте, ми смо део нечег другог.

Али ми смо посвећени сопственом друштвеном налогу или некој другој „дивној“ ствари. Повезан са профитом, повезан са зарађивањем новца. Раније смо говорили о томе како се традиција разликује од модерности, од модерности. Традиција је вечност, а модерност тренутно пролази.  Дакле, овде су држава и недржава веома различите врсте људског постојања.

Постоји личност која постоји зарад једне свете, сакралне државе, да би генерације његових потомака биле исте као и он, јер имамо јединствену културу и једну државу. А постоји човек који живи за себе, овде и сада, за своју удобност и себичност. То је оно што разликује патриоту од непатриоте.

АД:  Ове две врсте људи о којима говорите се у социологији називају „хероји“ и „трговци“. Хероји су људи патриотизма, а трговци су људи глобалног космополитског отвореног света. А у нашем случају, у одобреним Основама државне политике, то је тип хероја, патриоте који је препознат као нормативан, узоран и законом заштићен. А ово је веома важна позиција.

Протојереј Андреј Ткачов:  Једна од најсјајнијих и најупадљивијих слика нове митологије, филмских слика последњих деценија је Данила Багрова.

Сазнао сам да имам

имам огромну породицу.

И стаза, и шума,

у пољу сваки клас.

Река, плаво небо

онда све своје.

Ово је моја домовина

Волим све на свету!

Ова наивност човека који је, такорећи, сишао са неба, одговара светоназору готово свих руских људи. Стога га је волео сав народ. То је оно мало патриотизма које нам се, сликовито речено, увлачи под кожу уз нашу крв. Иначе, о томе се разговарало и у совјетско време. Има сјајна песма:

Где почиње Отаџбина?

Са слике у вашем буквару.

Са добрим и верним друговима,

живећи у суседном дворишту.

Или можда почиње

из песме коју нам је мајка певала.

Пошто у било каквим суђењима

никада нећемо бити одведени.

То је оно што треба подржати и неговати. Не знам, можда је потребан нови Балабанов да Данило Багров настави да живи (обојици Царство Божије). Али постоји и видећи, интелигентни,  свесни патриотизам. Што укључује познавање ваше историје, њених мрачних и светлих страница, успона и падова. Сва ова синусоида мора да прође кроз ваше срце. Дакле, како је Пимен написао у Пушкиновом „Борису Годунову“:

за грехе, за мрачна дела

Понизно су молили Спаситеља.

Да то буде јасно

два осећања су нам дивно блиска,

у њима срце налази храну:

љубав према родној земљи,

љубав према очевим ковчезима.

Исти Римљани су говорили да је  потребно борити се за огњишта и олтаре. Огњиште је породица, олтар је свети топои народа. Имајући у себи ову природну природну љубав према материнској топлини, према „сваком класићу у пољу“, осећајући да је „све ово моје“, овде треба додати и  виђену свесну љубав према својој Отаџбини,  саосећање према њој. Не само да се поносим њиме или да се одушевим њиме, већ  да саосећамо  са њим у његовим тешким историјским искушењима.

Ово је све моја прича.

Не могу да се сетим овога

и немам право да не знам за то.

Ово је наша породица са вама.

Ово је наша биографија са вама.

На крају се испоставља да се о теми патриотизма мора говорити само у стиховима. Ово је веома висока тема. Она је веома поетична. А руска историја и књижевност нас једноставно терају да о томе говоримо у стиховима. Стога бих свему наведеном додао да је потребно на сваки начин неговати и чувати ову живу поткожну родољубиву жилу у човеку, у којој легнете на земљу и пољубите је, као код Достојевског.

У исто време, кроз себе треба да провучеш читаву трагичну историју своје Отаџбине, да и она постане део тебе. Јер војник не гине само за условни Краснојарск или Ростов на Дону. Бори се за све што је било и за све што ће бити.  Ово је веома дуготрајна ствар која обликује и конкретну особу и читаве генерације.

А.Д.:  Важно је нагласити да  патриотизам може и треба да буде научни. Да, родољубље је заиста оно осећање о коме сте ви, оче Андреј, говорили. Што је, наравно, својствено свима нама, руским људима. Можда се чак чини да говоримо о оним стварима које сви знамо тако дубоко, само до наших корена. Али патриотизам  није све. Постоји и  знање. Знање о тешкој судбини руског народа, о  дијалектици руске историје, у којој има успона и падова, има забуне, издаје, а има оданости и подвига, има злочина и чуда.

И све ово треба да буде разумљиво људима. Патриотизам се мора васпитавати, он се не рађа сам од себе, него гаји. То значи да  образовање, култура, па и наш начин живота морају носити јасан патриотски вектор.  Да се подсетимо етапа наше историје, да градимо, да разумемо повезаност времена. Будућност је изграђена на прошлости, а мост је садашњост. А патриотизам нам је веома важан да бисмо имали истински.

Када смо део судбине, део историје нашег народа, наше државе, ми имамо потпуно другачији однос према ономе што данас радимо. Јер радећи нешто данас, настављамо оно што је рађено раније. И ми стварамо, и постављамо темеље за оно што ће се касније радити. У супротном, ако се прекине ова патриотска традиција, патриотска веза између епоха, онда нећемо имати државу. Држава се мора поново успоставити, ако хоћете, поново покренути у свакој фази, на сваком новом кораку.

К.М.:  Русија ће завршити ако не буде патриотског васпитања.  И  наша велика мисија ће се завршити. Патриотизам је главно осећање у Царству, у држави царског типа. Јер  Империја је хијерархија. И само у Империји ће се воља свих људи који служе држави кретати у једном правцу. Ово је значење хијерархије.

А у демократији, они су усмерени  у различитим правцима, свако за себе. И тако држава никуда не иде, стоји. Или забавља, храни или на неки начин користи одређеним људима унутар њега. Дакле, у Царству је главно осећање осећање патриотизма. Јер морате бити свесни да је држава  виша од вас, више од  вас. И тако треба васпитавати човека.

Ово је високо васпитање, ово је високи идеал. Лако је изнети оно што би требало да буде топло и задовољавајуће. Свака животиња може да се носи са овим задатком. Али одгајати нешто што је више од онога што задовољава, више од онога што само мени треба – што је  опште добро, а што сам за друге, за своје пријатеље, што служим и цару и отаџбини – то су ови узвишени идеали су могући само уз  култивисани патриотизам.

А ако се патриотизам не гаји, настаће друштво хананског типа, друштво трговаца. Постојаће друштво у коме људи не разумеју зашто би требало да се макар мало повређују зарад других. За шта? Ја имам своје добро и бринем се о томе. А патриотизам је свакако мој последњи благослов.

Управо су ти људи измислили идеју да су држава и држава различите ствари. Као, волим државу а не волим државу. А то се не дешава. Постоји једноставан критеријум: хоћеш ли умрети за њега или не? И то је то. Без обзира да ли сте велики патриота или не, тест је исто тако једноставан: да ли сте спремни да умрете или не? Не? Ти уопште ниси патриота. Ниси ти мали родољуб, ниси никакав родољуб. А ако си спреман, патриота си. Ево тако једноставног критеријума за највећу традиционалну вредност наше вољене Отаџбине.

* Мета – компанија која поседује низ друштвених мрежа (укључујући и Фејсбук), у Русији је препозната као екстремистичка.

Извор:
КАТЕХОН