СОНЕТНИ ВИЈЕНАЦ – КОСОВО РАНО МОЈА

1.

Куд без тебе, Божурпоље славно,

крви врела, што течеш кроз вене,

отвори ми капије, Призрене,

закључане стоје већ одавно.

Да љепоту Љевишке угледам

и да бијеле пољубим јој скуте,

да упалим свијеће утрнуте,

да јој кажем да је ником не дам.

Из корова избавим темеље,

што је некрст палио и крао,

гдје је Силни Душан столовао.

Да зидамо нове Архангеле.

Да вратимо светињу Бистрици.

Очи моје, сви моји видици.

2.

Очи моје, сви моји видици.

Ту се наше још вериге њишу,

запретена жишка на огњишту.

Душанови кличу оклопници.

Продали те злоће и нељуди

мучки, крадом нису нас питали,

понизили, претке и издали.

Ко још срце продаје из груди.

А ти ниси, душо, на продају,

света земљо, христоликог лица,

ти си наша жила куцавица.

То некрсти морају да знају.

Ћуте свеци свезани у жици.

Сузо моја, болне душе крици.

3.

Сузо моја, болне душе крици.

Није привид да смо преварени

ал’ од Бога нисмо остављени,

човјечанство сво у невјерици.

Зар се туђе може својим звати?

Један народ што никог не дира,

ктитор цркви, лаври, манастира,

са огњишта древног протјерати.

Ту је наша кућа и колијевка,

наши двори, и златни кондири,

без Косова ни Србин не живи,

само Божје и српско довијека.

То тапије свједоче нам правно.

Од мајке те одвојили давно.

4.

Од мајке те одвојили давно.

Похарали нису присвојили,

ту су Срби од вајкада били.

О, Косово Божурпоље равно!

Голема те туга опасала,

на лицу ти нема веселости,

предака се разљутиле кости,

Симонида слијепа прогледала.

Дошло вријеме, ваља војевати,

дошло вријеме бити, ил’ не бити,

од сјемена кукољ раздвојити.

Душаново царство да се врати.

Соколова да полети јато.

Вољом Божијом Србима си дато.

5.

Вољом Божијом Србима си дато.

Да те воле, бране и чувају,

да те никад никоме не дају,

да не будеш никада продата.

Да останеш заувијек светиња.

Мит и завјет свакога Србина

у насљедство са оца на сина,

да од свјетских одбраниш се псина.

Христолико поље разапето,

одољеваш бомбама и бури,

проплакали црвени Божури.

Газиместан наше мјесто свето.

остављено у аманет роду,

одабраном небеском народу.

6.

Одабраном небеском народу.

Бог је Србе себи одабрао

небеском их царству примакао.

Да шетају по царскоме своду.

За тебе се силе отимаше,

за тебе се љуте битке биле,

чувале те анђели и виле,

ал’ те Срби никоме не даше.

У теби су наши манастири,

Немањића лавре и светиње,

лоза, грожђе, богате љетине.

Царска вина, краљеви путири.

Дријевни корјен српскоме народу.

Реликвија да останеш роду.

7.

Реликвија да останеш роду.

Да Видовдан Крсну славиш славу,

кад је Лазар положио главу.

Причест примаш о великом Году.

Да памтимо српске витезове,

и све ране Павла Орловића,

Обилића, младог Косанчића,

Југ Богдана, његове синове.

И последњу Кнежеву поруку

„Није важно сила колика је,

већ Косово света земља да је“.

Истргнуту Дамјанову руку.

Мит си роду, свима је познато.

А сад цвилиш тужно и издато.

8.

А сад цвилиш тужно и издато.

Не можеш се одупријети хајци.

Отргли те из наручја мајци,

мада нико нема право на то.

Проклетије остале проклете,

свједоци сте злочина и зала,

гдје кидише и врана и ала,

како руше богомоље свете.

Сви злочини крећу с Проклетија.

И небо се на нас наљутило,

па видике све нам заклонило.

Склон’те мјесец да сунце засија.

Зраку сунца свети Метох иште.

Не дамо те, наше судилиште.

9.

Не дамо те, наше судилиште.

Коријени се твоји разгранали,

робовали, ал’ те нисмо дали.

Бриго наша и наше стратиште.

Не дирајте у прошлост р’јечиту

Све су лажи, она истина је,

записана свједочи и траје.

Не сломисте Србију вјечиту.

Она није ником робовала,

с пуном софром сваког дочекала,

али своје ником није дала.

Сваком храбро на биљегу стала.

Никад нико не смије те дати.

Опет бићеш српско и остати.

10.

Опет бићеш српско и остати.

Наш си завјет и наша икона,

престоница православног трона,

док нас има не смију те дати.

У памет се, браћо, завађена,

мајчино сте млијеко обрукали,

и све претке што су за вас пали.

Иста вам је судба досуђена.

Откупите гријехове од Бога.

Преци вам се нису инатили,

у невољи заједно су били.

Туђег брата не зови за свога,

Косово се не смије продати.

Метохија опет мора сјати.

11.

Метохија опет мора сјати.

Тужно цвиле Високи Дечани.

Зашто Света земља се не брани,

дјецо моја, зар ћете нестати?

У гето вам чељад затворили

и палили светиње без стида,

крст ломили, не имали вида,

у штале вам цркве претворили.

Куда ћете браћо, без Косова?

Да л’ још неки војсковођа има?

Косово је срце у грудима.

Косово је земља Србинова.

Врати, Боже, дјецу на огњиште.

Остаћеш нам вјечно Светилиште.

12.

Остаћеш нам вјечно Светилиште.

Вид, заклетва и све наше што је,

о, Косово, дично име моје.

Боже, народ само правду иште!

Род ће српски опет да се врати

својој њиви, своме винограду

никад није изгубио наду.

Љетину ће своју сабирати.

Божур свето цвијеће заливати.

Грачанице звона ће да звоне,

засијаће олтар и иконе

код Дечана окупљати свати.

Слога браћу заувјек спојити.

Јека труба побједу јавити.

13.

Јека труба побједу јавити.

Тропрста ће жуборит’ Бистрица

Оливеру потећ’ суза с лица.

Православље цијело веселити.

Иван, Панто, дјеца Гораждевца

сво ће село звати у сватове

да остваре давне снове своје.

Видовдан ће да прославе свеца.

Не дамо те, гнијезо Србиново,

не дамо те ником, срце из груди,

живи вјечно заклетва нам буди.

Вратићемо Царство Душаново.

Опет ћемо ново гн’јездо свити.

А Косово мора српско бити.

14.

А Косово мора српско бити.

Браћо моја, што сте посвађани

пупчаном сте врпцом повезани,

немој братске да кидате нити.

Туђа мајка брата родит’ неће,

ни маћеха млијеком задојити.

Без Косова неће Срба бити.

Браните Метох и божура цвијеће.

Како ћете пред Милоша стати,

а шта рећи лијепој Оливери,

што је српски народ изневјери.

Косово се мора сачувати.

Да побједе круну му предамо.

Куд без тебе Божурпоље славно.

Зорка Чордашевић из Бијељине
О Божићу 2022. Љета Господњег

Извор:
ГАЗИМЕСТАН