Репортажа из Мариупоља: Све за Викторијом Мотрјук остало је у тридесет километара дугом тунелу
Пише: Михаило Меденица
Тунел. Све за Викторијом Мотрјук остало је у тридесет километара дугом тунелу испод Мариупоља…
У једном, од колико ко зна колико тунела који су водили из злогласног Завода „Иљич“ негде у…
– Слободу! Где друго, све друго је значила сигурна смрт. Све друго је било болно и дуго ишчекивање смрти, због чега…-све за Викторијом Мотрјук остало је, рекох, у тунелу, и није остало ништа, и најбоље је тако…
Питаш ме шта бих урадила да је сутра 24. фебруар 2022? Скинула бих униформу, то је оно што сигурно знам да бих урадила, и седела с децом у нашем стану на Јужном мариупољском брегу, па шта нам Бог да..? У ствари, можда бих баш у униформи отишла до руског војника, села крај њега, загрлила га и питала: „Зашто, брате, шта ће нам све ово“?– да, питам, али сутра није тај дан те године када је као украјински војник, припадница 56 моторизоване бригаде, запосела положаје око Завода „Иљич“, већег брата злогласног „Азовстаља“, и чекала као непријатеље оне чијим језиком говори, оне с којима је одрасла, оне из оног града из којег је седам година раније преселила у Мариупољ…
– Дошла сам из Доњецка, мојег града, града којег неизмерно волим и волећу заувек, из града који сам силом неприлика морала да напустим. Не, не због тога што сам Украјинка, напротив… Ја сам Украјинка која је одувек била проруски оријентисана, читава моја породица је таква, сви смо били протитвници Мајданске револуције и презирали шта је тад учињено… Па, ја сам живела у Доњецку те судбоносне 2014. године, била уз мој град и моје људе. За мене нису били ни побуњеници, нити отпадници, нарочито не непријатељи, али…- то „али“ је оно што је за Викторијом остало у тунелу којим је побегла смрти, смрти у коју су безумници били спремни да је гурну.
Њу, њена два сина који су се са хиљадама цивила склонила у „Иљич“, и Хектора, пса којег, ево заједно шетамо у проклето хладној мариупољској ноћи, негде на ехо од „Азовстаља“ и силних авети којима покушава да утекне рушевинама и улицом без светла.
– Најпре сам по доласку у Мариупољ радила као фризерка годину дана, а онда сам одлучила да се пријавим у војску, одувек сам то желела, а у том тренутку сам то и сматрала својом дужношћу према домовини. Униформа украјинске војске за мене је била понос и лице моје државе, али нисам желела да на том поносу и лицу буде руске крви! Све сам желела али то не, заиста нисам, и нема капи крви на њој, и не мораш ми веровати, не правдам ти се, немам разлога баш као што нисам имала ни разлога да пристанем на овај разговор, али шта и зашто да кријем. Била сам војник, никада више не бих обукла униформу, мајка је прекинула сваки контакт са мном због ње, силна фамилија и пријатељи, и све што желим је да све ово престане, све што желим је…- застане, у гутљају пива покуша да удави сузе… Као да све у њој застане, замре па на мах оживи…полако испијамо пиво, пиво далеко брже испија нас…
– Да, тог јутра 24. фебруара дошао је официр „Азова“ и наредио где да се моја бригада распореди по положајима.
„Азов“ је командовао свима, од полиције до војске, њихова команда је била амин и ту није било поговора! Знам да су током борби користили просторије пуне деце као своје положаје, била су им живи штит, а затим би се повлачили одатле остављајући ту сироту децу као мете, но доста о њима, нисам била део те приче већ војник регуларне војске, веровала сам…- све у шта је Викторија веровала нестало је као пена с овог поганог пива.
Поверовала је пропаганди, бесомучно лажној и проклетој пропаганди Кијева, мада је имала исувише година за то, година живота у Доњецку с Русима, но није моје ни да судим, нити да праштам… Ћутим, слушам, записујем, отпијам, кунем проклето хладну маирупољску ноћ!
За мене довека руског Мариупоља, на толико имам права.
У том Мариупољу Викторија Мотрјук данас живи слободно, па ако то није довољно против све кијевске пропагадне и лажи, шта јесте..?
Но, вратимо се који месец уназад, у минулу зиму и погано хладне дане…
– Неко време смо држали положаје око „Иљича“ и у њему, а како су борбе бивале све жешће повукли смо се у круг фабрике, читава моја јединица, полиција, морнаричка пешадија и стотине, хиљаде цивила…- са Викторијом су пошла и њена деца, заправо два сина, о судбини ћерке која је с баком остала у стану није знала ништа.
– Ситуација је из дана у дан бивала све страшнија: Руси су напредовали, сваки отпор је био узалудан и глуп, гинуло се због чега, због кога, али… Руска војска и снаге Доњецке народне републике су нас позивали да се предамо, гарантовали безбедност, гарантовали живот, но наша команда је била другачија… Заправо, наш командир је био најобичније смеће које није марило ни за цивиле, нити за нас, нити га је интересовало што су деца са нама, чувао је своју главу и нудио наше на тацни…- месец и по дана је трајала агонија Викторије Мотрјук.
Не Викторије Мотрјук војника, већ Викторије мајке која је за сваким метком и гранатоом која би погодила „Иљич“ трчала са својег пложаја до бункера у којем су били цивили, њена деца…
– Највећи страх сам имала да граната не погоди бункер и да не остану живи затрпани. Трчала сам преко брисаног простора као без душе само да стигнем до деце, да их видим, да ме виде, а затим се враћала на положај недалеко одатле, и тако дан за даном, сат за сатом, минутом за минутом, све док…- све док људи нису почели да пуцају по шавовима, док војници нису почели да извршавају самоубиства желећи да прекрате агонију, све док следовање од парчета хлеба и једне бомбоне, што је делила на три дела, није постало превише, барем што се тиче оних који су били спремни да њену главу и главе њене деце не понуде за своју.
Руси су нудули живот, команда им је великодушније нудила смрт…
– Људи су постали очајни, али то је очај који се не може описати, очај који се ни са чим не да измерити или упоредити. Очај кад се човек схвати да нема за шта да се бори, да нема шта да брани, да нема ни једног разлога да ратује, али најгоре је кад више не може да нађе разлога да живи, а ја сам морала због своје деце, због све деце која су била у „Иљичу“…- и то нас враћа на тунел кроз који је Викторија успела да побегне, или је заправо заувек остала у њему..?
– Окупили смо се једнога дана и одлучили да је доста свега, покушаћемо тунелом да се пробијемо па шта буде. Не сви, неки нису желели по цену живота да напусте „Иљич“, неки су желели борбом да се пробију, а ја сам само желела да ухватим децу за руку и да одемо некуд где ништа од овога више неће постојати…- и покушали су, најпре 13. априла, дана када су сви они што су сулудо јурнули оружјем остали на пољима иза брезове шуме: морнаричка пешадија најпре и највише.
– После тог покушаја вратили смо се у бункре. Пола дана хода до излаза, пола дана назад. Тунел једва широк да прође човек, пун воде, пацова, таваница се урушавала, киша је јурила низ њу, секла нас је и парала арматура што је вирила из зидова, чинило се да нигде нема краја и чинило се да је свему крај…
Следећег пута, који дан касније, поскидали су униформе, пресвукли се у цивиле и пошли поново.
– Деци сам само рекла да трче преко чистине која води до улаза у тунел и да се не окрећу, да трче колико могу и не могу, само да се не окрећу и не застају. Нису ме послушали, застајали су и вриштали: „Мама, пожури, не идемо без тебе!“ Руси нису пуцали у цивиле, ни у кога ко није подигао пушку ка њима…- поново исти мрак, исти кораци од пола дана и читавог живота, исте ране од јуче или који дан раније, исти плач деце, исти старци који су падали по тунелу, иста агонија која се морала завршити…
Руси су нудили живот- команда издашно сигурну смрт!
– Разданило се већ кад смо негде далеко од „Иљича“, скоро код улаза у Мариупољ из правца Доњецка изашли кроз једини отворени пролаз недалеко од руских војника. Били су у шоку, нас тридесет излази једно за другим и стајемо ко утваре. Били смо прва група која се предала. Војник је командовао да један приђе и говори у име свих. Одвезли су нас недалеко од Марупоља, у село Сартану, у слободу, у нешто што се најближе може назвати слободом и тад сам једноставно препукла, пришла официру и рекла да сам била војник. Чему више лаж, превише их је било, шта сам даље имала од ње..?- ништа, наравно, до седам месеци истраге по затворима руске армије, њих четири, и претешке тишине о деци…
– То ме је убијало што ништа нисам знала о синовима и ћерки! Није ми тешко пало робијање, робија је та тишина у којој сам живела не знајући ништа о њима…- Руси су нудили живот, и нису слагали, старијег сина је бивши супруг пронашао и одвео са собом у Москву, млађег је прихватила нека жена, а ћерка је са баком успела да се домогне Грчке.
– Када су прошле све провере, када је утврђено да нисам починила никакав злочин, да нисам опалила ни метка већ била интендатн, болничарка, све што је невољницима требало пуштена сам на слободу…- и тада Викторија Мотрјук као да је затворила неки зачарани круг у којем је јурила себе саму- затражила је да се врати у свој град, онај у којем је увек било места за њу- Доњецк!
– Нисам имала коме до другарици из детињства. Дочекала ме је раширених руку и сузама, друге дарове нисмо имали једна за другу… Месец дана сам провела код ње, поново шетала градом свог детињства, поново срела неке дивне људе који ми речју ни на чему нису замерили, људе за које нисам желела да верујем да их моји Украјинци гранатрају већ сам се лагала да то чине неки луди плаћеници, но…- након месец дана својег Доњецка, који ју је крвав и израњаван волео једнако као оних дана пре него што је све отишло силним тунелима лажи, вратила се и свом Мариупољу, млађем сину и -Хектору, овом брду од пса.
– Прошла су тек два месеца, све је ово за мене ново, много тога је са оном Викторијом остало у тунелу, и нека је.
Бол. Све што осећам је бол. Због свега бол. Због свих бол. Бол јер је све могло и морало бити другачије…,проклето, проклето хладна мариупољска ноћ. Ветар с мора, вражији, кажу…
Довршавамо пиво и цигарете, они су одавно довршили нас…
Није моје ни да судим, нити да опраштам.
Имала је Викторија Мотрјук права на ову причу, толико о томе.
Због себе, због свих оних који још могу да пронађу своје тунеле…
Извор:
ИН4С