ЗЕЧЕВИЗИЈА – Устају Срби из Бахмута

Ако се руска зимска операција 2023. ускоро заврши потпуним сломом украјинског фронта и уништењем одбрамбене моћи силом наметнуте мајданске државе, догодиће се то на вертикали Бахмут–Краматорск–Славјанск, коју су пре два и по века настанили Срби Милоша Црњанског са Павлом Исаковичем као средишњим ликом једне епохе српске и руске историје

Друга књига Сеоба Црњанског јавља нам се опет у ватри нове војне за опстанак истокрвног и истоверног народа. Чудни су путеви историје, збиље и фикције, која нас је изненада поново спојила у огњишту последњег великог рата на тлу Европе. Бог хоће да тај рат пређе у одлучну фазу тамо где је пре 270 година и почео, на тлу Новорусије, управо у Бахмуту, где се Исакович настанио 1753. године и где је оставио своје српске кости. Са тачке гледишта Зеленског и његових атлантских господара, Бахмут, стара српска тврђава, требало је да постане ударна песница грандиозне казнене експедиције, нека врста увеличане антиправославне „Олује“ по усташком узору и америчкој замисли, што је требало да збрише Донбас, гигантску привредну зону на истоку руске (У)Крајине, коју су 2014. укронацисти претворили у Антирусију. Између реке Дњепар и речице Бахмутке, која се у њу улива, довукли су моћну концентрацију убојних средстава НАТО-а, оклопних и самоходних артиљеријских бригада, ХИМАРС-а, урагана и ољха, авиона, дронова, добро обученог и до зуба наоружаног људства четврте армије по снази у Европи, којом и данас командују НАТО специјалци и назвали је, крајње цинично, „Слобода“. Градић Бахмут су претворили у бетонску тврђаву испресецану добро утврђеним рововима и подземним ходницима са дубоко укопаним комуникацијама у бившим рудницима гипса и соли. Тада су допрли до костију Павла Исаковича и српских хусара из романа Црњанског, али нису знали да управо ту копају и свој властити гроб. Група „Вагнер“ већ је испробала ефикасан мишомор за ове пацове. Бандеровски је план био другачији: да одавде крену у „Бљесак“ и „Олују“ који ће ликвидирати руске покрајине Доњецк, Луганск, Херсон, Запорожје и друге и отерати преостало становништво у Руску Федерацију, као што су Хрвати учинили са Србима из Крајине у августу 1995. Путин је све то знао и није више чекао ни часа него је ударио први и за мање од годину дана опколио и лишио сваке наде војну главнину Антирусије, коју се, ових дана, спрема да уништи.

ХУСАРИ ПУСТЕ СТЕПЕ

У јеку ове борбе, као неко мало чудо или мали, али видљив и необично читак знак, појавила се у новембру прошле године студија већ готово заборављеног српског академика Мите Костића (1886–1980), карловачког професора и директора Историјског института САНУ, објављена пре тачно сто година у издању Српске краљевске академије под насловом Српска насеља у Русији, Нова Србија и Словеносрбија, (сада у издању куће Catena Mundi), коју Црњански мора да је читао док је спремао своје Сеобе. Све је ту брижљиво истражено, записано и објашњено. Епопеја српског народа који је одлучио да напусти Аустрију током развојачења поморишке и потиске Војне крајине и непрестаног притиска Запада да их покатоличи, расрби и утопи у безличну масу његових поданика (фрапантне су подударности са данашњим стањем), одвеле су најбоље српске коњанике и њихове породице у Русију, где су их Петар Велики (1723) и његове наследнице Ана, Јелисавета и Катарина Велика населили у пустом и негостољубивом крају тек освојене (У)Крајине, коју су у безбројним сукобима и ратовима чували прво од Турске (1735–1739), а затим од Шведа, Пољака и Пруса, чији су главни град Берлин на крају и заузели, 1760. Предводили су их српски официри, доцније руске војсковође Витковићи и Прерадовићи (и једни и други из Херцеговине), Панићи, Вулини, Перићи, Шевићи, Стојанови и Текелије, од којих је Петар постао фелдмаршал царске војске. У ретким временима мира, првих 3.000 хусара с породицама насељавали су се дуж Дњепра, по наређењу царице, „од Бахмута до Луганска, у пустињи“ (тј. степи) и то генерал Шевић у Луганску, а генерал Прерадовић у Бахмуту, где је главни лик Сеоба Павле Исакович служио као драгонски старешина.

По опису Симеона Пишчевића, чије је мемоаре пажљиво читао Црњански, „била је то земља отврдла, дивља и можда од створења света необрађена и лежала је од древних времена без сваке користи, пуста и без народа“. Положај досељеника упоређује будући руски генерал „са бродоломницима, који се занесени валовима на пусто острво хране зељем, корењем и ловом, тако (да) смо и ми дошли у пусту степу и земљу таку, где од створења света никаква насеља није било ни купити се ничега није могло… Но већ идуће године нестало је нужде, јер су посејали хране за себе и своју стоку, набавили марве, оваца, живине и почели боље да живе. Тако су од пустиње учинили земљу обећану, насељену, обрађену оплемењену и плодом земаљским изобилну“. Шевић и де Прерадовић устројили су од тих досељеника два хусарска пука. Бахмут је изабран за главни квартир, а Бахмутски коњички пук ушао је у састав Славјаносербије“. (Нема још ни помена ни о каквом Артјомовску, који је, ваљда доцније, наречен у каквој губернијској или совјетској канцеларији. Артјомовск се не појављује ни у једном документу из доба оснивања бахмутске крепости, а само име је, биће, још старијег, туркофонског, татарског порекла.)

У СРЦУ КИЈЕВСКЕ РУСИЈЕ

Тамо где се данас воде најжешће борбе и где ће се, по свој прилици, решити рат започет пре непуних годину дана, у Донбаском котлу, живели су и јахали у српским коњичким пуковима они који су још у време Исаковича били на правој страни историје. Док се овог часа воде жестоке борбе око Бахмута, чији се пад очекује после чишћења Соледара, као да из измаглице ратних дејстава искрсавају сени оних Срба који су населили данашњи Донбас: цело херојско позорје Црњанског и трагичног усуда Срба средином XVIII века, који су се, изложени терору затирања националне свести и православне вере решили „в Росију отселитсја“. Јер с њима се тада, под Хабзбурзима, дешавало исто што и Русима данас у најезди антиправославног прозелитизма и агресивног однарођавања. Стара, иста, ватиканска и крсташка, антируска и антисрпска сага добија сада свој историјски завршетак. Две области „Славјаносербија“ и „Новаја Сербија“ са градовима Славјанском и Бахмутом, враћају се тамо где су одувек и биле: у Кијевску Русију. Ни у какву Украјину, која тада није постојала нити су коњаници српског полка за некакве Украјинце икада у животу чули. Тамо су се, под оружјем, заувек настанили хусари Црњанског. „Ти српски хусари“, пише Мита Костић, „су својим војничким врлинама стекли у Русији толико угледа да су код простог народа у дњепарској степи још дубоко у ХIХ век ’Сербъ’ и ’гусаръ’ биле речи истог значења“. Сада, из разривене и смрзнуте степе устају њихове сени.

СРБИ ПОДИЖУ ЛУГАНСК

Сам Павел настањује се у Бахмуту 17. новембра 1753. у кући од липовог дрвета, коју је саградио по српском обичају на форму свог старог дома у Темишвару. Као капетан у српског хусарског пука борио се у Седмогодишњем рату и као победник ушао у Берлин. Његов брат Трифун зарадио је у Берлину пуковнички, а Јован Текелија генералски чин. Српски хусарски пук формиран је у Славјанску још 1729, за време царице Ане. После 1753. године ништа више није сигурно о Исаковичу. У ту годину отприлике и пада престанак српских сеоба. Више немамо података о главном јунаку Црњанског. Изгледа да је умро на свом добру и да је сахрањен у Бахмуту. Славеносрбија је била административна област Царевине Русије, која је постојала од 1753. до 1764. године, на десној обали реке Доњец (између река Бахмутке и Лугања). Декретом Сената Царевине Русије од 29. маја 1753. дат је на слободно насељавање Србима у намери да осигурају заштиту границе, слично као у Леополдовим привилегијама у доба патријарха Арсенија Чарнојевића, пола века раније, у Аустрији.

Насељавање српских граничара у Славјаносербију одвијало се по плану раније израђеном за размештање српских досељеника у Новој Сербији. Квартир се налазио у тврђави Луганску, коју су Срби подигли 1755. године. Командант је био генерал-мајор Јован Шевић, а у његовом штабу је био и онај Симеон Пишчевић, доцнији генерал под Катарином Великом (друг личног „красавца“ њеног Императорског величанства, генерала Симе Неранџића Зорића) и писац знаменитих мемоара. Већ у следећој генерацији, у време наполеонских ратова, Срби су заузимали истакнута места у руској армији. Зна се за оног коњичког генерала Николаја Ивановича де Прерадовича, потомка оснивача Славеносербије, који се као командант једног коњичког гардијског пука прославио блиставим јуришем у Тројецарскј бици код Аустерлица. У Бородинској бици, где се решавала судбина Европе, па све до Париза, где се Наполеон коначно предао, од 37 руских генерала – десеторица су били Срби: Михајло Андрејевич Милорадовић, Јован Јегорович Шевић, кавалер гроф Георгиј Петрович Подгоричанин, Симеон Михаилович Чарноевич, Алексеј Родионович Депрерадович (син старог Депрерадовича) и други, а Ђорђе Арсенијевич Емануел, рођен у Вршцу, заробио је француског маршала Лористона и предала му се, усред Париза, цела француска Национална гарда. Списак официра који су се истакли на бојном пољу наводи још око стотину српских имена уписаних златним словима у меморијал Сабора Христа Спаситеља у Москви, а храбри бахмутски коњаници расејали су своје кости од Москве до Лајпцига и Берлина.

У страшним, судбинским тренуцима историје, када се одлучује не само о једној фази већ о исходу гигантске борбе Русије и православља против богоборног и излуделог Запада, дакле о опстанку човечанства и сутрашњици цивилизације, имају свој удео и стари Срби Бахмута који су већ улазили као победници у Берлин и Париз. Њихове сенке брзо јашу за пројектилима и дроновима и ено их сада на северном небу као гласника словенске саборности која, како је описује наш блажени Јустин Поповић, води претке и потомке, прошлост и будућност света у једну једину и вечну садашњост. Ова „зора са севера“ трепери чудном, изненадном светлошћу у новој, одлучној Реконквисти Руса и Срба, о којој и говори најбољи познавалац и једних и других, академик Јелена Гускова, кад каже: „Без вас нећемо победити!“

Извор:
ПЕЧАТ