Чувени Теодорин прстен је прстен Константина Немањића, млађег сина краља Милутина

Текст и фотографије: Зоран Влашковић

У првом дану 2023. Народни музеј Србије објавио историјско откриће о златном прстену из  мананстира Бањска

“Имамо новост за вас – новија истраживања показују да је то био вероватно прстен Константина Немањића, млађег сина краља Милутина и брата Стефана Дечанског, трагично пострадалог 1322. године”, званично је објавио Народни музеј Србије

Овако је некада изгледао мананстир Бањска

Чувени Теодорин прстен, мајке цара Душана, пронађен у манастиру Бањска (1313 – 1317) код Звечана на северу Космета 1915. године, није Теодорин, како се до сада мислило, већ  је то био вероватно прстен Константина Немањића, млађег сина краља Милутина и брата Стефана Дечанског, трагично пострадалог 1322. године”, званично је објавио  на самом почетку 2023. године Народни музеј Србије.

Теодорин прстен, ремек-дело српског златарства који потиче из 14. века  чува се у Народном музеју у Београду. Најновија истраживања показују да он уопште није припадао краљици Теодори, мајци цара Душана!

Део саркофага краљице Теодоре

Прстен  из 14 века

Такозвани Теодорин прстен пронађен је у једној од гробница у цркви Светог Стефана у Бањској, а посебно је познат по ћириличном натпису који се налази око врата прстена и гласи: “Ко га носи нека му Бог помогне”.

“Новија истраживања показују да је то био вероватно прстен Константина Немањића, млађег сина краља Милутина и брата Стефана Дечанског, трагично пострадалог 1322. године”, наводи се на Фејсбук профилу Народног музеја Србије.

Како Народни музеј наводи  даље, од када је пронађен, овај прстен са представом двоглавог орла погрешно је приписиван краљици Теодори, мајци српског цара Душана, будући да се мислило да је реч о њеној гробници.

“Резултати археолошких и антрополошких анализа посведочили су да је на месту налаза прстена био сахрањен мушки члан породице Немањић, који је у тренутку смрти имао око 40 година”, наводи се у објави Народног музеја.

Мистерија златног прстена краљице Теодоре, мајке цара Душана, траје готово цео век, откад је ископан у манастиру Бањска крај Звечана. Изузетни примерак немањићког накита заобишла су безбројна турска пустошења током 500 година док је почивао у тмини краљевске гробнице, а игром судбине поново је заблистао на светлу дана 1915. усред пакла Првог светског рата. Прстен је  један од најлепших споменика српске средњовековне уметности и занатства.

Предат музеју 1926. године

У уписној књизи Народног музеја из 1926. стоји да је “прстен из Бањске” овој установи поклонио адвокат Благоје Барловац, потомак једне од најугледнијих српских породица, чије порекло води с Космета.

Стручњаци наглашавају да је овај комад накита изузетан примерак средњовековног златарства, које је цветало у Новом брду и Трепчи, али да није обичан украс. Прстен је пронађен у старом гробу у припрати манастирске цркве. Кад су видели двоглавог орла на глави прстена закључили су да је реч о гробу високог велможе.

У Народном музеју истичу да је веома мало сачуваних златних прстенова високог ранга у Србији и да овај прстен нема премца. Његова вредност, у време кад је направљен, одговарала је вредности двогодишњег пореза који је плаћало сеоско домаћинство. Посебан значај прстену даје хералдички симбол двоглавог орла и јединствена урезана формула „Ко га носи помози му Бог“. Тај заштитни натпис истовремено га чини и хришћанским и магијским, а додатну моћ му дају вукови изгравирани на карикама. Овакво прстење смели су да кују само посебни мајстори ковачи.    У средњовековној Србији, која је описивана као земља злата, било је много драгоценог накита.

Источноримског двоглавог орла имао је право да користи само онај ко је у роду с царском породицом. Немањићи су били први међу балканским владарима који су се ородили с царском кућом Палеолога и добили право да користе симбол империјалног двоглавог орла „који закриљује и исток и запад“.

Носио га краљ Александар

Забележено је и то да је краљ Александар једно време прстен носио на руци, а потом као привезак на ланцу за сат, сматрао га је амајлијом, међутим, када су и до њега стигле приче да је реч о светињи и да је, чим је одвојен од особе за коју је специјално кован, прстен уклет и да доноси несрећу, краљ је пожурио да га се што пре отараси, па га је поклонио свом пријатељу, тадашњем адвокату Благоју Барловцу који се такође бојао проклетства, па је Теодорин прстен 1926. године у тајности предао Народном музеју у Београду.

Да ли је овај комад накита био кобан за краља нико не зна, међутим, после Александрове трагичне погибије у Марсељу сумње су постале још веће. И адвокат Барловац је преминуо непосредно након што је прстен предао Народном музеју. Легендама о прстену придружила се и она да не сме да га носи рука недостојна Немањића.

Те 1915 године истовремено са овим златним прстеном у манастиру Бањска пронађен још један, сребрни прстен који је, како се претпоставља, мистериозно завршио у колекцији једне моћне београдске породице, а потом је прошверцован у иностранство и данас је у власништву једне богате српске породице. Не зна се колико је плаћен.