Или непријатељ или будала

Пише: Олга Андрејева

Емоције пацифиста изгледају ми крајње чудне и дубоко неискрене.

Ја сам против рата и убистава – то се сад чује са разних страна.

Али, извините, да ли ви заиста мислите да су наши војници који се боре у Донбасу за рат?

Бити против рата је као бити против гравитације.

А бити против гравитације значи не разумети како функционише физика.

Јесте ли против?

Бити сад против рата значи искрено не разумети како је историја функционисала у последњих сто година.

Бити сад против рата може да значи две ствари. Или човек поштено ради за Запад, као „добри Рус“.

Или човек искрено не разуме шта се дешава.

Нема много опција. Или си непријатељ или си будала.

Нажалост, видим да је других више него првих.

Сваки дан читам о жртвама и једва се суздржавам да не заплачем. То је нормална хришћанска емоција. Али разумем шта се дешава.

Пре тачно 100 година створен је СССР. Стаљин је био на челу одбора за националности. Понудио је да се земља задржи управо у оном облику у коме је постојала пре 1917. године. Односно, у облику јединствене државе са неким федералним правима националних територија.

Али Лењин је морао да отвори врата Совјетске Русије за улазак нових чланица, европских држава, где су се такође спремале револуције. Стога је он лично инсистирао на јединственом облику савеза, такорећи, равноправних држава.

То је била потпуна глупост и чиста формалност.

Границе су исцртане тамо где их никад није било. Руско царство је познавало кнежевине и губерније, али не и пуноправне државе у свом саставу.

Ниједна од совјетских република, осим РСФСР-а, није поседовала државотворне ресурсе. Чисто економски, све друге је хранила, поучавала, организовала само РСФСР.

Правно, нико овим државама није хтео да дâ право на самоопредељење. Механизам још није био разрађен.

Али, управо је то право, фиксирано у уставу, створило подлогу за национализам свих врста. И пре свега за украјински.

Цела историја СССР-а је историја уступака, повећаног финансирања и територијалних поклона Русије националним територијама.

Стаљин је 1946. желео да то заустави и да реформише Савез у јединствену државу, фиксирајући права хегемона за руски народ. Није успео.

Оно што се потом догодило постало је могуће само захваљујући утицају Запада.

У време Горбачова, националне територије нису имале државотворни ресурс, као ни под Лењином.

Што се тиче односа Русије и Украјине, ево у чему је ту ствар.

Ми се одавно налазимо у стању неке политичке дволичности.

Либерални пројекти Русије и Украјине формирали су нешто попут сијамских близанаца. Степен узајамног прожимања пословних и финансијских интереса либералних власти УкроРусије био је огроман.

Али ми се сећамо 90-их. Главни интерес власти била је отворена пропаст земље. Овде зарађујемо – тамо живимо. А тамо – то је на Коста Брави.

Од говора у Минхену, Путин покушава да врати назад финансијске токове који истичу из земље.

Мало тога је успело.

Сад многи људи кажу да је Русија 2014. године могла да преформатира Украјину, да је извуче из орбите НАТО-а, и да се тако прође без крвопролића.

Али тада Русија још није постојала! Постојало је само то сијамско створење – УкроРусија.

Ко би и како могао да реформише било шта у Украјини, ако имамо заједнички бизнис?

Тек у последњих 8 година, а посебно у последњих годину дана, ова патолошка веза је прекинута. УкроРусија се распала на Русију и несрећну територију која је изгубила државност.

То што је урађено Украјини у годинама после Мајдана тешко је разумети. Ми новинари добро смо знали како је њено становништво унакажено монструозним политичким притисцима. Земља је живела на нишану 8 година. Прилагодила се и поверовала да је идеја о величини украјинског народа истинита.

Али украјински народ никад није постојао. Као што нису постојали московски, уралски или сибирски народи. Украјински народ се појавио тек у Лењиновој геополитичкој игри.

Бесмислено је сад говорити да смо за 30 година изгубили Украјину. За 30 година изгубили смо много више – Русију.

Ово што се сад дешава је рат између Русије и УкроРусије. И дешава се на нашој територији, можда у много жешћој форми него у Украјини. То није грађански рат. То је рат елита.

Народ то веома добро разуме. И очекује победу не само на фронтовима, већ и унутар земље.

Недавни чланак Медведчука о партији мира је отприлике такав пример размишљања елита – као на почетку Специјалне војне операције. Е, да, сад ће нам добри хуторјани изаћи у сусрет са кнедлама и цвећем. Не, нико неће изаћи.

Сваки тријумф мировне партије у односима са Украјином сада је само одложени рат.

У присуству гравитације, јабука ће свеједно пасти. Чак и ако се сад прикачи за грану.

Једини пут до мирног решења јесте лишавање Украјине државности и победа реалне Русије над УкроРусијом.

У овом контексту, прича о пацифизму звучи веома чудно.

„Не“ рату – то значи „да“ пропасти наше две земље.

Значи ли то и „да“ руском Мајдану?

Ова шала уопште није смешна.

Извор:
ЕТОС