Велики српски војвода Петар Бојовић: Ухапсила га ОЗНА, а комунисти забранили присуство његовој сахрани

Припремио: Миомир Ђуришић

На данашњи дан, 20. јануара 1945. године умро је српски војвода Петар Бојовић, учесник у свим ратовима од 1876. године до 1912. године, када је унапријеђен у чин генерала. Од 1915. године био је начелник Генералштаба, а у септембру 1918. године командовао је српским снагама у пробоју Солунског фронта, послије чега је добио чин војводе. Војвода Петар Бојовић, рођен у Мишевићима код Нове Вароши 1858. године. Најбољи ученик, првак у својој класи, бриљантан теоретичар. Учесник је српско-турских ратова током којих је био у штабу Врховне команде. Мијењао је неколико дужности све до избијања Балканских ратова 1912. године, када је постао командант Коњичке дивизије.

У Првом балканском рату Бојовић је био начелник Штаба Прве армије од октобра 1912. године. Истакао се током Кумановске и Битољске битке, послије којих је добио чин генерала. У Другом балканском рату био је начелник Штаба Прве армије која је однијела побједу у битки на Брегалници. У Првом свјетском рату је био командант Прве армије до рањавања. Када је донијета одлука да се трупе повлаче ка Албанији, Бојовић је тада (децембар 1915. године) постављен за начелника Врховне команде. Поднио је оставку начелника Врховне команде јуна 1918. године, због неслагања око проширења Солунског фронта.

Затим је опет постављен за команданта Прве армије, којом је командовао и у битки код Доброг поља. Због ратних заслуга  септембра 1918. године добио је чин војводе. Именован је начелником Главног генералштаба војске Краљевине СХС 1921. године. Због предлога да се оформи Врховни војни совјет, који би оцјењивао и постављао кадар, је пензионисан. Био је то предлог којим се залази у компетенције Врховног команданта — краља а овај то није могао да му опрости.  Петар Бојовић, живио је у пензији до 1941. године. Враћен је у службу 1941. године и постављен за Врховног инспектора војске Краљевине Југославије.

Током Априлског рата постављен је за помоћника врховног команданта Краљевске југословенске војске, младог краља Петра II, а послије капитулације војске био је у кућном притвору у Београду све до краја рата.  Након окупације, Њемци су покушали да искористе и злоупотријебе његов углед у народу и ставе га у своју службу. Посјетио га је Франц Нојхаузен, генерални опуномоћеник Рајха за привреду Србије. По доласку у његову кућу поздравио га је и рекао да зна шта он значи за српски народ, па га због тога позива на сарадњу са органима и снагама Рајха у Србији у интересу српског народа и Рајха. Војвода Бојовић је њемачком изасланику одговорио:

„Господине, ви знате да сам ја по професији војник, да цијеним сваку војску, па и вашу војску. Ваша војска у овом тренутку је окупатор моје земље и ја ни у каквом облику, све док окупација траје, са том војском не могу сарађивати. Молим вас да ми учините услугу и обезбиједите да док окупација траје праг моје куће не пређе њемачки војник, а ја се обавезујем да за то вријеме нећу из куће изаћи.“

Њемци војводу за све вријеме рата нијесу дирали; напротив, имали су дубоко поштовање према овом славном ратнику и њиховом противнику из Првог свјетског рата. Међутим ослободиоци су имали другачији третман за славног српског војводу По ослобођењу Београда ухапсила га је ОЗНА.

Упали су у кућу војводе Петра Бојовића. Кад су ушли, примијетили су војводин мундир преко столице, а на столу војводину шапку. Већ и сама чињеница да је Бојовић био “краљев војвода” била је довољна да примијене силу: најприје су шутирали његову војводску шапку, а потом су, послије грубих ријечи насрнули и на слабашног војводу, тада на завршници девете деценије живота. Војводин син Добросав скочио је да заштити оца, али је савладан снажним ударцима и убрзо потом упућен у робијашницу Сремске Митровице. Војвода Петар Бојовић је  притвору  мучен, па затим пуштен, а убрзо је и преминуо. Остало је и забиљежено да су комунисти забранили присуство његовој сахрани, под пријетњом да ће бити ухапшен и кривично гоњен свако ко дође на сахрану.

Извор:
ИН4С