Како је некадашњи Лењинград преживео нацистичку опсаду

Нацистичка опсада бивше руске престонице трајала је 872 дана и однела скоро милион цивилних жртава и око пола милиона војничких живота. Пре осамдесет година пробијена је блокада града: операција „Искра“ отворила је уски копнени пролаз кроз нацистичке положаје, након више неуспешних акција. Иако је операција била невероватно важна, победа је узела енормно велики данак. О овом историјском подухвату пише руски историчар и новинар Анатолиј Брусникин за „РТ интернешенел“.

Према немачком плану за Источни фронт, почетни задатак Групе армија Север био је да заузме Лењинград до средине септембра 1941. Међутим, испоставило се да је то немогуће. Мобилизација цивилног становништва за потребе изградње одбрамбених линија јужно од града (махом жена пошто су мушкарци или радили у фабрикама или ратовали на фронту) и отпор Црвене армије спречили су Немце да га заузму. Не желећи да губи време, начелник Генералштаба копнене војске Немачке Франц Халдер убедио је Адолфа Хитлера да тенкове и механизацију пребаци према Москви, а Лењинград остави под блокадом.

Претпоставка је била да ће отпор попустити после глади и хладне зиме, те да ће град с лакоћом бити заузет, док би територија северно од реке Неве била предата немачким савезницима – Финској, која је спроводила блокаду са своје границе. У опкољавању града последња железничка пруга пресечена је 29. августа 1941. године, док је блокада почела 8. септембра 1941, када је заузето место Шлиселбург и практично онемогућен транспорт до Лењинграда.

Санкт Петербург је, одмах по оснивању 1703. године, постао главна руска трговачка лука и поморска база, док је до краја 19. века прерастао и у главни производни центар земље, задржавши свој индустријски значај и након што су бољшевици, који су дошли на власт 1918, преместили престоницу у Москву.

Уколико би уништио Лењинград, Хитлер би се решио и великих совјетских индустријских и војних постројења (у граду их је било више од 300), Балтичко море би учинио безбедним за немачко бродарство, заробио би моћну трговачку флоту и кренуо потом даље ка Мурманску и Архангелску.

Жртава је много више него што указују званични подаци

Лењинград је био апсолутно неспреман за опсаду. Било је немогуће спровести пуну евакуацију три милиона становника за релативно кратко време. Деца су слата у предграђа и села у близини града да би се заштитила од бомбардовања и артиљеријског гранатирања. Међутим, већина се убрзо вратила.

Нису створене значајније залихе хране, а немачки авиони су уништили складишта већ 8–10. септембра, када је блокада почела. До октобра су оброци за становнике који нису радили у фабрикама нити се борили у рововима већ били сведени на 125 грама хлеба дневно, а права глад је наступила већ у новембру.

Наравно, ситуацију је погоршала хладноћа. Испоставило се да је зима 1941. била најхладнија у дотадашњој историји. Средња дневна температура је већ до 11. октобра пала на нула степени Целзујуса и није прешла нулти подек до 7. априла. Резерве горива су брзо нестале, а снабдевање електричном енергијом сведено је на 15 одсто предратног нивоа. Искључено је грејање, канализација и водовод су се заледили. Људи су се у својим становима грејали на мале пећи у које су ложили све што су имали – намештај, подне облоге, тапете, књиге.

Почетак зиме је био најстрашнији. Људи су умирали од хладноће где год су се затекли. У фебруару специјални тимови су уклањали више од 1.000 тела дневно с улица. Према званичној статистици изнетој на Нирнбершком суђењу, 17.000 људи је страдало од бомби и граната док је од глади и хладноће умрло 632.000. Погинуло је и 332.000 војника. Међутим, савремени историчари оцењују да су ове статистике испод стварних губитака.

Опсада Лењинграда брутална као геноцид

У смислу бруталности и обима, опсаду Лењинграда лако је упоредити са геноцидним злоделима, пошто су Немци били свесни последица својих акција. И док совјетско руководство није те чињенице раније истицало, у октобру 2022. године Градски суд Санкт Петербурга опсаду је назвао геноцидом.

„Недавно је и блокада Лењинграда препозната као чин геноцида. Било је крајње време да се то уради. Организујући блокаду, нацисти су намерно настојали да униште становнике Лењинграда – све од деце до стараца. То потврђују њихова документа“, изјавио је руски председник Владимир Путин у новембру 2022.

Иако је лидер Рсуке Федерације рођен десет година након што је пробијена блокада Лењинграда, његова породица је директно погођена овом трагедијом.

На почетку блокаде једноипогодишњи син Путинове мајке Марије Ивановне није успео да изађе из града. Према званичном извештају, дете Виктор је умрло од болести. Мајка је добила само умрлицу.

Како је сам руски председник рекао, она је успела да преживи само због тога што је њен супруг, Путинов отац, рањен на фронту па је добијао веће оброке, које је давао супрузи током њених свакодневних посета болници. То је трајало све док се није онесвестио од глади, а лекари, који су схватили шта се дешавало, забранили даље посете. По изласку из болнице са сломљеном ногом неговао је своју жену, која је од слабости постала непокретна.

Према мемоарима Георгија Жукова, који је одбио покушај напада на Лењинград у септембру–октобру 1941, Стаљин је у почетку сматрао да је ситуација у граду скоро безнадежна и био је усмерен на спасавање Москве. Али очајнички отпор бранилаца града, непоколебљива истрајност његових становника, а касније и херојство бригада које су камионима и колима превозиле оскудне залихе хране у Лењинград дуж јединог пута у град – „Пута живота“ преко леда језера Ладога – натерао је бољшевичког вођу да се предомисли. Почео је да захтева да његове војсковође како знају и умеју што пре пробију одбрану.

Безуспешни покушаји деблокаде

Црвена армија је у више наврата покушала да свим расположивим снагама деблокира град, али без успеха. Буквално дан након успостављања блокаде, 9. септембра 1941, почела је Сињавинска операција. Претворила се у двонедељне противборбе између новоформиране 54. армије маршала Григорија Кулика и немачких снага које су покушале да се пробију до реке Свир (притоке Ладошког језера) у сусрет финским трупама. Да је Вермахт успео да то постигне, не би било речи ни о каквом „Путу живота“, а Лењинград не би преживео опсаду. Операција је пропала.

Подручје између јужне обале Ладошког језера и насељеног пункта Мга (шлиселбургско-сињавински плато) представљало је најужи немачки клин који је физички раздвајао опкољене јединице Лењинградског фронта од јединица Волховског фронта, које су се налазиле са спољне стране обруча. Ширина овог клина је износила 12–16 км, и њега су попут кордона густо заузеле веома искусне јединице 18. немачке армије.

Између 19. септембра 1941. и 29. априла 1942, те 26. септембра 1942. и 17. фебруара 1943. учињено је више од 50 безнадежних покушаја да се напредује ка Сињавину и пункту Мга не би ли се пробиле непријатељске линије.

Само 1941. године, током прве и друге Сињавинске операције, на овом малом комаду земље страдало је најмање 68.000 људи. Било је скоро немогуће евакуисати рањене војнике, а камоли лешеве, преко реке. Тела су сахрањивана на лицу места, понекад и више пута, пошто је непрестана артиљеријска ватра (до 50.000 граната и авионских бомби дневно) роварила земљу и откривала тела. Зимске температуре онемогућавале су да се ископају јаме у замрзнутој земљи, па су смрзнути лешеви коришћени уместо трупаца за ојачавање зидова ровова или кровова заклона и прављење пушкарница.

После победе код Москве, праћене контраофанзивом, Стаљин је поново захтевао да се покуша с деблокадом, што је довело до Лубањске операције између 7. јануара и 10. јула 1942. године. Створена специјално за ову прилику, 2. ударна армија је успела да пробије немачку одбрану. Међутим, због недостатка путева, адекватног снабдевања и довољног појачања, као и неспособности команданта Лењинградског фронта Михаила Хозина, напредовање је стало, а немачке трупе су кренуле у опкољавање. Када је врховна команда коначно дозволила војсци да се повуче, било је касно, опкољавање је завршено. У катастрофалној операцији страдало је око 350.000 војника и официра.

Месец дана касније, крајем августа 1942, Црвена армија започела је трећу Сињавинску операцију. Овога пута Лењинградски фронт је био у рукама Леонида Говорова, много способнијег генерала и педантног артиљеријског официра. Командант Волховског фронта био је Кирил Мерецков, искусни генерал који се борио у Шпанији.

Последњи застој

Нови покушај био је много детаљније испланиран, захтевао је неколико таласа трупа које напредују и које подржавају тешка артиљерија и тенкови у уништавању непријатељских утврђења. Операција је могла да буде успешна, али су Немци у августу појачани 11. армијом, која је изашла као победник из крваве битке код Севастопоља. Предводио ју је један од Хитлерових највиших генерала Ерих фон Манштајн. Црвена армија је изгубила више од 100.000 људи, али је ипак успела да спречи напад Вермахта на Лењинград и ослаби 11. армију, тако да касније, када је послата на Стаљинград, није успела да разбије обруч око 6. армије Фридриха Паулуса.

Међутим, овај покушај пробоја је омогућио Говорову и Мерецкову да боље разумеју терен и способности непријатеља. Стаљин је предложио да следећа операција буде названа симболично – „Искра“. Све је детаљно испланирано уз посебну обуку трупа – нпр. војници су вежбали да прелазе Неву на местима која су била бан видеокруга непријатеља, а један од војника, бивши сликар, ноћу је кришом испитивао немачке положаје које је потом цртао команди.

Са запада дуж јужне обале Ладошког језера наступала је 67. армија под командом Михаила Духанова, са истока је наступала 2. ударна армија, предвођена Владимиром Романовским. Немачка одбрана је била изузетно јака на том подручју.

Заменик команданта Волховског фронта Иван Федјунински, који је био одговоран за целокупну координацију операције „Искра“, водио је 302.000 људи, пет пута више од немачких трупа код Сињавина. Прва фаза је захтевала стварање копнене везе с Лењинградом, друга фаза је имала за циљ заузимање пункта Мга, виталног комуникационог чвора, како би се успоставила железничка веза са централним регионима Русије.

Коначно – пробој

Операција је првобитно била планирана за почетак децембра. Међутим, пошто се Нева због релативно благе зиме полако ледила, одложена је за месец дана. Дванаестог јануара 1943. године, после бомбардовања у зору и два сата артиљеријске паљбе, два фронта су почела да напредују један према другом кроз коридор широк 12 км. Значајан напредак остварен је на западу, где је ударац, супротно очекивањима Немаца, задат северно од Невског мостобрана. Трупе су већ првог дана обезбедиле положај на левој обали Неве површине 6 км са 3 км.

Постигнућа на истоку била су скромнија. Током четири дана напредовање се успорило и потом претворило у рововски рат. Црвена армија је јуришала на немачка утврђења док је Вермахт слао појачање. Тада су први пут употребљени и немачки тенкови „тигар“, који си тада били реткост, један од њих је и заробљен, што је омогућило совјетским и савезничким оклопним војницима да идентификују његове рањивости и науче како да се с њим ефикасно носе.

Најзад, 18. јануара ујутру, истурене јединице два фронта сусреле су се јужно од Радничког села број 5, које се налази на железничкој прузи која повезује Сињавино и Шлиселбург, одбиле су немачки контранапад и до поднева провалиле у утврђено село. Немачка команда је наредила да се напусти Шлиселбург, при чему је око 8.000 војника и официра успешно побегло.

До 20. јануара копнени коридор широк око 10 км јужно од језера Ладога био је очишћен од непријатељских снага. Даљи покушаји, који су трајали до априла, да се непријатељ потисне били су и крвави и узалудни, јер су немци напустили Сињавино тек годину дана касније, у јануару 1944.

Али то преживеле у Лењинграду није много занимало пошто је опсада коначно била завршена. Изградња железничке пруге почела је одмах 18. јануара. Било је потребно само 17 дана да се изгради део од 33 км који је успоставио испоруку залиха у Лењинград и евакуацију преживелих. Спасена је северна престоница Русије и колевка бољшевичке револуције.

Извор:
ИН4С