Јовановић: Сме ли Београд бар да пита: Није ли план Шолц-Макрон узурпација мандата СБ УН?

СРБИЈА МОРА ПОКАЗАТИ ЗАПАДУ НЕ НЕЋЕ ДАТИ КиМ И НАЦИОНАЛНИ ИДЕНТИТЕТ ЗА „БОЉИ ЖИВОТ“

* Видимо да се тзв. „фуснота са звездицом“, тактиком корак по корак, претвара у некакву  „звезду водиљу“, која сепаратистичкој врхушки из Приштине отвара врата појединих међународних асоцијација, форума и мисија, а ми смо на јавном плану или индиферентни, или чак и задовољни, тешећи се да се, ипак, поштује „звездица“. Кратковидо!

* Не сме се здраво за готово примити да је отимање Косова и Матохије од Србије данас мање релевантно за мир и безбедност у Европи него што је то био случај отимања Судета септембра 1938. од Чехословачке. Вредно је подсећања да је и тада то рађено „иза леђа Русије“.  Имају ли то историјско искуство у виду Шолц и Макрон као и САД које тако здушно подржавају њихов план за насилно одузимање Косова и Метохије од Србије?

* Пардоксално је да, док високи представник САД Дерек Шоле током званичне посете, усред Београда поручује да је неопходно поштовање „устава“ криминалне, сепаратистичке творевине, нико не осети потребу да га, бар протоколарно, подсети на принцип поштовања Утава Србије! А, управо смо обележили 140 година дипломатских односа Србије и САД!

* Иако је ЗСО прихваћена као компромис, сада нам се, изгледа, нуди редукована варијанта ЗСО, у виду „плана“ Шолц-Макрон, унапређеног у „план ЕУ који подржавају САД“

_________________________________________________________

Аутор: Живадин ЈОВАНОВИЋ,
председник Београдског форума за свет равноправних

ЧИТАМО и слушамо да ће се Србија у вези са важним питањима постављати у складу са својим интересима. Србија ће се по критеријуму својих интереса постављати према кампањи Запада да тзв. Косово учлани у међународне организације, према притисцима Запада да уведе санкције Русији, према плану Шолц-Макрон.

Такав критеријум коликогод изгледао логичан, оставља простор за различита тумачења шта би у одређеним околностима могло да се оцени као интерес Србије. Ово, утолико пре што се редовно, уз погледе на егистенцијална државна и национална питања, укључујући и на будућност Косова и Метохије, нашироко говори о високом степену економске и финансијске зависности Србије од Запада (инвестиције, трговина, донације, „бенефити“, заједничке вредности и сл.).

Принциијелно је неприхватљиво да се питања суверенитета и територијалног интегритета, као круцијална питања трајног опстанка државе и нације, третирају у пару са економским, финансијским или питањима чланства у ЕУ која су, неупоредиво мање значајна и подложнија променама.

Коликогод жељни инвестиција, бржег развоја и бољег живота – није упутно да се полакомимо и ослонимо на слаткоречива обећања оних који су нас толико пута у историји изневерили. Једноставно, морамо бити начисто да то нису упоредиве вредности и тиме се руководити у свакој прилици.

Морамо узети у обзир и чињеницу да су у историји Европе и нека друга наметнута решења нуђена као „спашавање мира“ а у стварности су широм отварала врата глобалној катастрофи.

Не сме се здраво за готово примити да је отимање Косова и Метохије од Србије данас мање релевантно за мир и безбедност у Европи него што је то био случај отимања Судета септембра 1938. од Чехословачке. Вредно је подсећања да је и тада то рађено „иза леђа Русије“.  Имају ли то историјско искуство у виду Шолц и Макрон као и САД које тако здушно подржавају њихов план за насилно одузимање Косова и Метохије од Србије?

Чини се да недостаје доследно позивање на принципе, право и Устав Србије који су трајна и непроменљива основа заштите виталних националних и државних интереса.

За Србију као независну, суверену и мирољубиву земљу принципи представљају трајни ослонац, право и  обавезу. То је њена историјска тековина, обележје идентитета и залога њеног угледа у Европи и свету.        Пардоксално је да, док високи представник САД Дерек Шоле током званичне посете, усред Београда поручује да је неопходно поштовање „устава“ криминалне, сепаратистичке творевине, нико не осети потребу да га, бар протоколарно, подсети на принцип поштовања Утава Србије! А, управо смо обележили 140 година дипломатских односа Србије и САД!

Принципијелно посматрано, једина „црвена линија“ не треба да буде само чланство тзв. Косова у ОУН, већ чланство у било којој међународној организацији суверених држава.

Видимо да се тзв. „фуснота са звездицом“, тактиком корак по корак, претвара у некакву  „звезду водиљу“, која сепаратистичкој врхушки из Приштине отвара врата појединих међународних асоцијација, форума и мисија, а ми смо на јавном плану или индиферентни, или чак и задовољни, тешећи се да се, ипак, поштује „звездица“.

Кратковидо!

Пошто знамо да је тактика Запада да се делимични међународно-правни субјективитет комплетира у пар корака, онда, штагод нам нудили или говорили – не можемо прихватити улогу посматрача.

Када је реч о лобирању Запада за чланство у Савету Европе, поред јасног принципијелног супротстављања, нормално би било и формално свакој земљи чланици изнети став да би Србија такав потез третирала као грубо кршење основних принципа и критеријума СЕ, контрапродуктиван преседан и провокацију!

Принципијелних аргумената има на претек.

Што се тиче притисака за увођење санкција против Русије, њих је увео Запад, а не Савет безбедности УН, који је за такве мере једини овлашћен орган на свету, зато су оне неправне. Уз то, санкције су, као што је Србији из болног сопственог искуства добро познато, нехумане те их Србија не прихвата, превасходно из принципијелних разлога.

Огромна већина светске заједнице, у којој су и стратешки партнери Србије, такође не прихвата санкције Запада против Русије.

Изгледа да смо задовољни ставом Дерека Шолеа да Заједница српских општина мора да се формира. Као да у сенци остаје његов став – али у складу са „уставом“ тзв. Косова.

Иако је ЗСО прихваћена као компромис пре толико година, без ичијег позивања на ичији устав, сада нам се, изгледа, нуди редукована варијанта ЗСО, али као део новог компромиса у виду „плана“ Шолц-Макрон, унапређеног у „план ЕУ који подржавају САД“.

Сме ли ико да званично постави питање: није ли то узурпација мандата Савета безбедности УН?

„Олакшавање дијалога страна“ – што је улога ЕУ – одређена резолуцијом ГС УН и не може бити покриће ни за какве притиске, уцене, рокове, „дилове“ или ултимативне планове, ма од кога долазили.

Рат у Украјини, признавање илегалне сецесије Приштине од водећих сила Запада и њихових сателита, на валу злочиначке агресије НАТО 1999., нису разлози за релативизацију потребе непрекидног истицања принципијелних позиција Србије заснованих на међународном и уставном праву.

У вези са тзв. планом Шолц-Макрон, потребно је увек изнова афирмисати принципијелну и конструктивну позицију да је Србија спремна на дијалог и преговоре који воде мирном, праведном и одрживом решењу које ће бити у складу са Повељом УН, резолуцијом СБ УН 1244 и  Уставом Србије.

Све што није извршено из резолуције СБ 1244 и договора постигнутих у међувремену, потребно је да се изврши.

Треба јасно ставити до знања да Србија неће прихватити трговину нити наметнуто решење супротно међународном праву и свом Уставу.

Србија очекује од ЕУ, од сваке њене чланице појединачно, као и од земља које подржавају улогу ЕУ, пуно поштовање мандата ГС УН који је дефинисан као „олакшавање дијалога страна“.

Добро је што је Србија препознала настојања Запада да, из својих геополитичких разлога, изолује Савет безбедности, посебно Русију и Кину, као његове сталне чланице и стратешке партнере, од процеса дијалога и решавања питања Косова и Метохије.

Немар према историји, поготову од стране Француске и Немачке, изазива забринутост.

Најзад, пошто смо већ сви свесни велике економске и капиталне зависности Србије од ЕУ и Запада уопште, дубоко верујем да би било корисно да смањимо ту причу како у Бриселу, Берлину, Лондону и Вашингтону не би помислили да је Србија скоројевићка творевина спремна на трговину – Косовом и Метохијом и националним идентитетом за „бољи живот“ у њиховом схватању.

Да, и да се подсетимо шта то беше политика уравнотеженог распореда економских интереса.

Извор:
ФАКТИ