Фјодор М. Достојевски, КАО ШТО СЕ МАТИ РАДУЈЕ КАД ЈОЈ СЕ ДЕТЕ ПРВИ ПУТ ОСМЕХНЕ, ТАКО СЕ И БОГ РАДУЈЕ КАД МУ СЕ ГРЕШНИК ОД СВЕГ СРЦА МОЛИ

— Ујутру изађох да мало шетам по граду — продужи кнез чим се Рогожин мало умири, премда му је смех још непрестано грчевито и као у наступу дрхтао на уснама — видим, тетура се по дрвеном тротоару један трештен пијан војник. Прилази мени: »Да ти продам, господине, овај сребрн крст: за двадесет копјејака ћу ти га дати; сребрн је.« Гледам, у руци му крст, и мора да га је оног часа са себе скинуо, на плавој од зноја умашћеној трачици, али крст олован, то се на први поглед могло видети, великих размера, осмокраки, правог византијског облика. Извадих двадесет копјејака па му дадох, а крст одмах онде на себе метнух; а по војниковом лицу се могло видети како је задовољан што је глупом господину подвалио, па се одмах диже да попије оно што је за крст добио, то је већ ван сваке сумње. А ја сам, брате, био под најјачим утиском свега онога што ме тако запљуснуло у Русији; ништа ја о њој пре нисам разумевао, растао сам као бесловесан, и Русије сам се некако сањалачки сећао за оних пет година у иностранству. Дакле, идем ја па се мислим: не, да причекам још мало пре но што оног христопродавца осудим. Јер бог зна шта се све у тим пијаним и слабим срцима крије. После једног часа, враћајући се у хотел, наиђох на жену са одојчетом у наручју. Снаша још млада, детету је могло бити тако шест недеља. Тога дана јој се дете, по њеном опажању, први пут осмехнуло откако се родило. Гледам је, она се тако побожно, тако побожно прекрсти.

»А шта ти је, снашо?« рекох (јер ја сам се тада о свему распитивао).

»Па ето«, вели, »исто као што се мати радује кад први пут примети да јој се дете осмехне, исто тако мора да се и бог обрадује сваки пут кад угледа с неба да му се грешник од свег срца моли.«

То ми та снаша рече, скоро тим истим рецима, тако дубоку, тако фину и истински религиозну мисао, мисао у којој се сва суштина хришћанства одједанпут изразила, то јест сав појам о богу као о нашем рођеном оцу и како се бог радује за човека као што се отац радује за своје рођено дете, што је најглавнија мисао Христова. А проста сељанка! Додуше, мати је… и ко зна, можда је та снаша била жена баш оног војника. Чуј, Партене, ти си ме малочас то питао, и ево ти сад мој одговор: суштина религиозног осећања не потпада ни под каква мудровања, ни под какве преступе и злочине, и ни под какве атеизме; ту има нешто друго, и вечно ће бити друго; ту је нешто такво чега ће се сви атеизми вечно моћи само површно дотицати, и вечно ће сви они говорити о другом. Али главно је то што ћеш најјасније и најпре на руском срцу уочити! То је једно од првих мојих убеђења која из наше Русије износим. И ту онда има шта да се ради, Партене! Има шта да се ради у нашем руском свету, веруј ми! Сети се како смо се ја и ти у Москви састајали и разговарали, једно време … И ја никако нисам хтео да се овамо враћам. И никако, никако нисам мислио да се опет овако с тобом састанем! Али сад свеједно! … Збогом, до виђења! Бог нека те чува!

Извор:
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ