Фјодор М. Достојевски, ДА, ЗА ОВАКАВ МОМЕНАТ ЧОВЕК МОЖЕ ДАТИ САВ СВОЈ ЖИВОТ

Размишљаше, између осталог, о томе да је у његовом епилептичном стању постојао један ступањ већ скоро пред самим нападом (ако би напад добијао на јави), кад би, усред неке туге, душевног мрака, притиска, његов мозак у тренуцима наједном чисто плануо, па би се необично јако напрезале све његове животне снаге. Осећање живота, самосвести, скоро би се удесетостручило у тим тренуцима, који би трајали колико муња. Ум и срце би му се обасјавали необичном светлошћу: све сумње његове, сва беспокојства, чисто би се одједном смирили, прелазили би у некакво највише спокојство пуно јасне, хармоничне радости и наде, испуњено разумом и схватањем најдубљих узрока.

Али ти тренуци, ти блесци, били су тек само предосећање оног коначног магновења (никад не дужег од једног секунда) којим би почињао сам напад. Тај секунд био је, наравно, неиздржљив. Размишљајући о томе магновењу доцније, већ у здравом стању, он би често говорио себи да сви ти блесци највишег самоосећања и самосвести, па, дакле, и »највишег бића«, нису ништа друго но болест, поремећај нормалног стања, а кад је то већ тако, онда никако и нису неко највише биће, него, напротив, треба да буду уврштени у најниже.

Међутим, он дође, најзад, до ванредно парадоксалног закључка: »Па шта онда ако је то болест?« закључи он најзад, »шта мари ако је тај напор ненормалан, кад је ето његов резултат онај тренутак осећања којега се човек сећа и разматра га већ у здравом стању, једна највиша хармонија и лепота, кад он човеку даје нечувено, дотле неслућено осећање употпуњености, мере измирења и узбуђеног молитвеног сливања са највишом синтезом живота?«

Ти магловити изрази изгледаху њему самом врло појмљиви, премда још одвећ слаби. А у то да је то збиља »лепота и молитва«, да је то збиља »највиша синтеза живота«, у то он није могао сумњати, нити би какве сумње могао допустити. Јер он у томе тренутку није сневао никаква привиђења, као што су она од опијума, хашиша, или од вина, која понижавају разум и унаказују душу — привиђења ненормална и нестварна.

О томе је он по завршетку болесног стања могао здраво да расуђује. Ти тренуци били су само једно необично појачавање самосвести — кад бисмо морали да то изразимо само једном речју — самосвести и у исти мах самоосећања у највећој мери непосредног. Ако је њему у том тренутку, то јест у оном последњем свесном моменту пред нападом, полазило за руком да јасно и свесно каже себи: »Да, за овакав моменат човек може дати сав свој живот!« онда је, наравно, тај моменат сам по себи и вредео колико цео живот.

Уосталом, дијалектичку страну свог закључка он није бранио: отупелост, душевни мрак, идиотство стајаху пред њим као јасна последица тих »највиших тренутака«. Он то, дабогме, не би ни хтео озбиљно оспоравати. У закључку, то јест у његовој оцени тога тренутка, без сумње се крила погрешка, али стварност осећања ипак га је унеколико збуњивала.

Шта, збиља, да се ради са стварношћу? Јер је то стварно било, јер је, ето, он сам стизао да каже себи у том тренутку да би тај тренутак, по безграничној срећи коју он у тај мах потпуно осећа, могао и да вреди колико сав живот. »У том тренутку«, као што је једном рекао Рогожину у Москви за време њихових тамошњих састанака, »у томе моменту мени некако постаје јасна она необична реч: да времена више неће бити.« — »Вероватно«, додаде он смешећи се, »то је онај исти тренутак за време којега није стигао да се пролије оборени крчаг с водом епилептичара Мухамеда, док је њему пошло за руком да у том истом трену ока сагледа сва Ал-ахова обитавалишта.«

Извор:
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ