Протојереј Андреј Ткачов: Велики брат или Свевидеће Око?

Велики брат је још једна пародија на Свемогућег Бога, а човек под бесконачним очима телевизијских камера је пародија на Аврама

Човек целог живота учи да чита. Једном савладавши слова у школи или независно од ње, касније је принуђен да учи да чита по лицима, да се сналази у различитим знаковним системима, а понекад од умећа читања (на пример, језик саобраћајних знакова), зависи и његов живот и живот оних поред њега.

Свака култура представља сложени систем обавештавања, упозоравања, подсећања на прошлост и забрана.

Човека који не зна да чита културне знаке прогутаће нејасна стварност слично као што ће смртоносни пројектил убити човека који је занемарио натпис „Не улази – убиће те!”

Треба да научимо да читамо.

Понекад људи истичу знакове своје припадности субкултури. Тада се на основу начина везивања кравате и на основу марке сата на запешћу, боје марамице која вири из џепа или на основу цртежа тетоваже одмах о човеку сазнаје управо оно што он сам жели да о њему знају људи коју умеју да запазе ове нијансе.

Понекад, напротив, неко дрско обележава територију, разбацује знаке свог присуства, али људе око њега баш брига, зато што нису научени да читају специјалне знаковне системе.

Тешко је рећи с чим тачно имамо посла у овом случају, али су се на билбордима у Кијеву појавили плакати који најављују долазак „Великог брата” у Украјину.

Наизглед, све је јасно – телевизијски шоу, по угледу на који су били снимљени „Иза стакла”, „Дом-1” и „Дом-2”, који су се код нас приказивали. Могућност да човек лако постане „звезда” плативши за то потпуним излагањем и вишедневним животом пред зеницама безбројних телевизијских камера. Уједно нас правилан однос према овом шоу-програму води још даље или нас барем приморава да се упознамо с неким књижевним делима. Имам у виду Орвела и његов роман „1984”.

То је јарка, оштра антиутопија у којој свакако има прозрења, ако не и прозорљивости. Европска мисао је рађала „утопије” дуго и упорно. У преводу „утопија” значи „оно што не постоји ни на једном месту”, односно оно чега у природи нема, али бисмо веома желели да постоји. Овим именом људи су називали измишљене земље у којима је, како су мислили аутори утопија, живот срећан и безбрижан. Писци су мислили да су утопије рај на земљи, али резултат пажљивог читања ових снова јесте тескобан осећај да је човек доспео у прави концентрациони логор. Такав је живот у идеалној држави Томаса Мора, такав је политички платонизам, ако га пажљиво читамо. Али ствар није била тако страшна док живот није био идеалан, и док су његови идеални модели  живели само у главама мислилаца.

Све се променило у ХХ веку. Људи су одлучили не само да просто сањају о рају на Земљи, већ и да га створе. Резултат великог рада и огромних крвопролића, као за инат, уопште није био рај, већ прави пакао или његово предворје на земљи. Управо тада су се у књижевности појавили романи-антиутопије. Бредбери, Орвел, Замјатин и делимично Платонов, приказали су у својим књигама трагичан крах сна о дивном друштву. Код Андерсена је ружно паче постало лабуд. Код Орвела је лабуд постао љута гуја. Много тога су писци-антиутописти писали на основу онога што су видели, а много онога што се још није десило било је откривено њиховој стваралачкој интуицији.

Велики брат, или тачније Старији брат јесте тајанствени лик који управља животом Океаније – државе која је описана у Орвеловој књизи. Нико у Океанији не зна да ли Велики брат заиста постоји, али његови портрети гледају човека са свих страна. „Велики брат те гледа” – гласе плакати насликани тако да се човек осећа у видном пољу лика куд год да крене.

Земља којом руководи Велики брат је тоталитарна држава. Ова држава поставља захтеве не само у погледу човековог понашања, већ и његових мисли. У њој постоји појам као што су „мисаони злочини”, односно мисаоно супротстављање режиму или неслагање. Довољно је да човек доспе на испитивање или на мучења која се спроводе у Министарству љубави (sic!) – и испричаће о себи било шта. Осим Министарства љубави постоји још и Министарство правде, које лаже 24 часа дневно; Министарство мира, које стално води ратове. Укратко, слика је препознатљива. Препознатљива и страшна.

Вреди прочитати ову књигу. У сваком случају, тешко да ће човек који је прочита пристати да учествује у шоу-програму.

Наш народ, који није преживео филмску, већ стварну пресу тоталитарне власти требало би да одгаји у себи известан унутрашњи страх, извесну заштитну реакцију на покушаје заглупљивања, управљања свешћу и гажења душе прљавим чизмама. И ништа од тога. Још су у успоменама многих жива стварна посматрања, још увек некоме у сан долазе сећања на права испитивања – а већ се телевизијски шоу, који је име преузео од измишљеног концентрационог логора, појављује на екранима. У праву је био Серафим (Роуз), који је посебно место у историји ХХ века поклањао Дизниленду и ГУЛАГ-у. У Дизниленду светлуцају ватрице, деца на рингишпилу радосно вриште – а у позадини се види кула са стражаром и бодљикава жица, али на њих нико не обраћа пажњу. За сада.

Али ово што је речено представља само горњи слој појаве. Идемо даље.

Човеку су својствени стид и тежња да се макар накратко сакрије од туђих очију. Право ограђивања кревета од туђих очију или скривања иза преграде од шпер-плоче давали су чак и градитељи социјализма који је личио на касарну. За човека је неприродно да се стално налази у туђем видном пољу. А у овом случају наилазимо на добровољни пристанак човека да уђе у „кавез” и да обнажи свој живот пред телевизијским камерама без икаквог изузетка. Такође се ради о жељи огромног броја људи да посматрају човека који је потпуно лишен интимности и тајне.

У питању је једна од две ствари: или ће ови експерименти унаказити све оне који на њих пристају; или се ради о већ унакаженим ликовима за којих је живот оно што обично доноси смрт.

Експерименти на човеку нису само оно што је откривено и осуђено на Нирнбершком процесу. Под знаком експеримената на појединцима и читавим народима историја се креће већ више деценија. У прошлости су остали експерименти парења примата и човека, у Лету су канули покушаји стварања међународног братства радника помоћу преливања крви, али су их заменили други опити. Преместили су се у ону област психе, у онај скривени и тајни мрак где живи сећање, где се чују глас савести, глас крви и родна свест.

Одбацујући табуе, кршећи забране, копајући до подсвесних дубина, експериментатори покушавају да допру до сржи личности. Покреће их жеља да ослободе човека, да промене његове мисаоне кодове, да га учине чедом новог века и нових простора. Они ће највероватније поцепати, а не исцелити сироту личност, ови смели – или подли експериментатори. Гурнуће човека у леђа и само ће убрзати његово кретање према провалији у чијем правцу се он ионако креће.

Велики брат је још једна пародија на Свемогућег Бога, а човек под бесконачним очима телевизијских камера је пародија на Аврама. Онога коме је Господ рекао: Ја сам Бог Свемогући; иди преда мном и буди непорочан (1 Мојс. 17, 1). И Аврам је ходио пред Богом, сећао Га се, и саму свакодневицу је претварао у непрестано служење.

Велики брат (нека ово име буде збирно за све сличне шоу-програме) се обраћа човеку који је већ заборавио или који великом брзином заборавља на постојање Свемогућег, и говори му: „Навикни се на то да те увек виде. Заборави на стид. Прави се да глумиш на филму. Цео живот у суштини и јесте игра. Не тражим од тебе никакву непорочност. Не само то, потребан си ми управо порочан. Буди порочан и ходи преда мном.”

„Буди порочан без икакве гриже савести и имај на уму да те увек посматрају” – ове речи које одишу хладноћом гроба једном могу бити упућене свим становницима Земље.

Наши идејни противници воле да говоре да ми, попови, вечно плашимо људе желећи да их држимо у потчињености. Шта да се ради, не могу да убедим у супротно људе који су уверени да је ова теза тачна, а нећу се нарочито ни трудити. За мене је много важније да другим људима, који читају Библију, пренесем библијски поглед на оно што се дешава унаоколо. Да их, на пример, научим да у дресеру и дивљим животињама у циркуској арени виде бледу слику рајског живота у којем су животиње слушале Адама и виделе у њему господара, а не непријатеља. Или да се слушајући временску прогнозу сете Христових речи: Лицемери, лице небеско умете распознавати, а знаке времена не можете (Мт. 16, 3).

Ето, гледајући на плакату велико око и речи „Велики брат” не могу да се расејем читав рој мисли и асоцијација. То су мисли о Божијој свеприсутности и хођењу пред Њим. То су мисли о томе како тоталитарна држава покушава да се угледа на Бога и да подметне себе уместо Њега.

То су мисли о прошлости, које су, као што је познато, и о будућности, која само што се није помолила иза хоризонта.

То нису једноставне мисли. Опасно је уронити у њих кад човек седи за воланом аутомобила. Зато за воланом покушавам да расејем мисли и укључујем радио.

По правилу, у то време на радију говори неки чиновник из Министарства правде или Министарства љубави.

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ