БОЖИЋНА ПОСЛАНИЦА 2022.

категорија Православље / дана 08/01/2023 у 8:05 часова /

ksenofont

К С Е Н О Ф О Н Т

По милости Божијој

Православни Епископ

Епархије рашко-призренске

у ЕГЗИЛУ

Свему свештенству, монаштву и свим правовјерним
синовима и кћерима Српске православне цркве у Отаџбини и расијању,
сверадосни хришћански поздрав:

МИР БОЖЈИ! ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Ходите, видимо верни, где се то роди Христос,
следимо и надаље, тамо где иде звезда,
са мудрацима, источним царевима.
Ономе, коме ангели непрестано тамо поју,
пастири сад свирају достојну песму: „Слава на висини…“ говорећи,
Данас, у пећини рођеноме, од Дјеве и Богородице, у Витлејему јудејском.
(сједален по полијелеју, на јутрењу Божића)

На чудесни овај празник, браћо и сестре, децо наша духовна, коју песму, химну и хвалу да одаберемо као најлепшу којом је опевана ова тајна побожности, како нас учи Апостол Павле, да се Бог јави у телу. Све је лепо, све је дивно и све је чудесно, јер: „Дјева данас Пресуштаственога рађа…“, Један од Тројице постаје један од нас, постаје оно што није био – човек, а не престаје, од пре векова до после свега времена и све вечности, да буде Онај Који Јесте.

Коју дакле, песму духовну одабрати као најлепшу испевану овом дивном Празнику, који дар одабрати, што га твар приноси Творцу који нама себе приноси? Свако из ризнице своје износи оно најлепше и најбоље, питајући се: шта да ти принесемо, Христе? Јер, свака твар, која од Тебе постаде, приноси ти благодарност: ангели – песму, небеса – звезду, мудраци – дарове, пастири – чудо, земља – пећину, пустиња – јасле, а ми – Дјеву која постаје мајка…како певамо на вечерњу Божића.

У хладној пећини витлејемској, повијен у пелене и на сламу положен, чека, драга браћо и сестре и нас Богомладенац, да му и ми у ову свету ноћ рођења Његовог принесемо дарове. Знамо ми, Христом и у Христу позвани, са Апостолом Павлом, да нема ту: „ни много мудрих по тијелу, ни много моћних, ни много племенита рода… (1. Кор. 1, 26); и са Петром знамо да: „Сребра и злата немам, него што имам то ти дајем…“ (Дaп. 3, 6). Зато, ни сребра ни злата од нас не очекује ни Христос, нити Црква Његова, него оно што му је мило и пријатно, а то је да погледа у срца наша и у душе наше и у њима Себи, са Оцем и Духом нађе пријатно и чисто, миомирисно и топло обиталиште. Да њему, Богомладенцу витлејемском, буде код нас и у нама топлије и пријатније него у хладној витлејемској пећини.

Зато смо се, како је од древности Света Црква и установила, припремали, свако по својим моћима и благослову Свете Цркве, постом и молитвом, да дом душе наше буде припремљен и чист за овај велики и свети дан и празник. Зато се радост празника и огледа на лицима свих вас, а посебно миле наше дечице, која као свети положајници и симболи доласка најмилијег нам госта, и сами дочекују и радују се Божић Бати, који постаде један од њих, постаје њихов сабрат у телу, да би и њих и све нас усинио и учинио боговима по благодати и усиновљењу.

Немогуће је зато, људским речима и људском разуму, изрећи сву радост и сву хвалу која приличи очовечившем се Богу, али као људи чинисмо и чинимо све што је до нас да таквом дивном Богу, коме једином приличи хвала и жртва срца и усана, барем мало узвратимо, сећајући се да смо бескорисне слуге, певајући, радујући се, поправљајући се, припремајући се да принесемо и примимо „твоје од Твојих“, да се међусобно поздрављамо и мирбожамо, радосно говорећи: ХРИСТОС СЕ РОДИ!

Само такав и само тај мир, не онај од људи, као што га свијет даје, него мир Божји, остави нам у наслијеђе Христос да га чувамо, да га бранимо и да га ширимо по читавој васељени и творевини Божијој, да бисмо и сами могли бити названи истинским миротворцима и Синовима Божијим.

Једино ти и такви, луди Христа ради, хришћани, слаби, презрени и ради Христа „као на смрт осуђени“, који и устима и срцем исповедају ову дивну и велику тајну побожности, да се Бог јавио у телу, могу се назвати истинским миротворцима и истинском децом Божијом, истинским јунацима, колико год мали, малобројни и наизглед немоћни били, истинско су они семе Цркве, предавши себе у потпуности под благи јарам доброте Христове.

У свим вековима и свим покољењима, овај космички важан догађај отеловљења и уприсутњења Бога у телу међу нама људима, давао је снагу, врло често прогоњеним и презреним хришћанима да у трпељивој радостотворној тузи носе крст овоземаљског бивствовања и надахњивао небројено мноштво хришћана да исповједнички и чак, ако је потребно и мученички проживе и окончају краткотрајни овоземаљски живот, не узимајући удела у бесплодним делима таме, него их одбацујући и изобличавајући, како нас и учи Апостол Павле (Еф. 5, 11), разликући истину од лажи, бело од црног, светлост од таме, правду од свеприсутне кривде… не заборављајући на речи пророка Исаије који каже: „Тешко онима који зло зову добро, а добро зло, који праве од мрака светлост, а од светлости мрак, који праве од горког слатко, а од слатког горко!“(Ис. 5, 20)

Како су нам битне ове речи данас, у време орвеловског новоговора, и дистопијске нове реалности, лажне уравниловке Новог светског поретка, убрзане и потпомогнуте програмираном двогодишњом пандемијом, када министарства „истине“ и „љубави“ помно мотре кроз мисаону полицију да се строго казне „зломисли“, новоговорски несагласне са „новом реалношћу“ Четврте индустријске револуције и „Великог ресета“ који би напокон требало да устрашене убеде да је рат мир, задовољне робове да је слобода ропство, виртуелном стварношћу обогаљене да је незнање моћ, духовно обогаљене и осакаћене да је 2+2=5.

Страшније од тога, како нас учи бесмртни Достојевски кроз кошмарне снове Ивана Карамазова, у којима нечастиви учи како у људима треба само уништити идеју о Богу да би пали сви пређашни погледи на свет и пређашњи морал, да би удружени људи узели од живота сваку срећу и радост коју им он може дати, без појма о Богу, само на овоме свету. Такав човек, поучава нас Достојевски, узвишен духом божанске (наравно лажне, сатанске), титанске гордости, појавиће се као човек-бог.

Управо и Преподобни Јустин Ћелијски, тумачећи бесмрте мисли великог Достојевског, разјашњава нам богомудро о том човекобогу, човеку без Бога, у коме хуманистичко европско учење о човеку ради човека оприсутњује најстрашнији могући пакао и да само у Богу, једином истинском, Богу оваплоћеном у човека, Богочовека, човјек проналази пречисти смисао свога човечанског бића.

Авај, како данас, пред својим очима, видимо остварење пророчанстава ових далековидих и тајновидих богоумудрених људи. Од концепта транслатлантизма преко трансџендеризма, Велики Инквизитор, прогнавши Бога на небо, на земљи агресивно, као каквом прљавом баруштином, напаја милионе људи, обезбеђујући им хлеба и игара, па Homo Sapiens-a „усавршава“ у новонајављеног, трансхуманистичког Homo Deus-а, Човекобога, који на земљи, може, треба и мора да живи без икаквог знања и осећања Бога, јер је, напокон, сам, змијином обманом постао лажни, мали, самодовољни бог дистопијског друштва у коме су сви једнаки, али су неки једнакији од других.

Још од оног страшног трена када је, у едемском врту, обећала нашим прародитељима да ће бити као богови, до данас прелукава змија не посустаје да преко синова противљења, таме, погибли и смрти, надахњујући фанатичне жречеве прогреса у овој воденици смрти, показујући примере богова-идола са спортских терена, позорница, малих и великих екрана, смартфона и таблета, скупштинских говорница и партијских клубова, министарских портфеља и председничких фотеља. Човек улепшан, усавршен, ажуриран и трансхумано побољшан нуди се данашњем свету као нови бог, човекобог, а уствари, по речима оца Јустина, само јадно мливо смрти лажног прогреса и просвећења.

Зато, браћо и сестре, драга децо духовна, и данас, као и свагда, не заборављајмо да нам је животни императив, и по заповести Христовој, да стражимо, да чувамо то Царство Божије које је унутра, у нама самима, да се обучемо, по речи Апостола Павла, у свеоружје Божије, јер не ратујемо против крви и тела, него против поглаварства, и власти и господара таме овога света, против духова злобе у поднебесју.

Зато, нека светлост овога дивног богочовечанског Празника, у коме заједно празнују ангели и људи, и словесна и бесловесна твар, обасја и наша срца и наше душе, да их припремимо за живе и словесне олтаре Бога Живога, коме се клања свака твар и чија власт јесте и биће у векове векова. Само тако оснажени припремљени, моћи ћемо се назвати истинским синовима Божијим по благодати и усиновљењу, синовима светлости и синовима Царства.

Увек, а посебно у ове свете дане, не заборавимо на оне који самују и који тугују, оне који у немаштини и сиротињи проводе дане и убого празнују, поделимо и са њима радост Рођења Богомладенца, јер ће се тако новорођени младенац објавити у нама, да се ми објавимо Његови. Такве Синове Царства посебно поздрављамо на овај дивни празник и са њима срцем и душом састрадавамо.

Од срца честитамо овај дивни празник свој нашој духовној деци, браћи и сестрама који страже и страдају, под окупацијом Косова и Метохије већ, ево двадесет и три године. Молимо се Цару Мира и Господару Правде и Истине да им дарује снаге да не малакшу и да опстану, чувајући пре свега, веру православну, а онда и светињу Косова и Метохије, са надом да ће Христос, Сунце Правде да обасја и намучено Косово и окупирану Метохију.

Поздрављамо и сву нашу духовну децу у свим српским земљама и широм васељене православне, молећи се Богомладенцу Христу да их утврди и укрепи у Цркви и вери Православној. Посебно се молимо за мир Светој Руси и данашњој Украјини и за све православне који тамо страдају, знајући из личног искуства колико је страшно и тешко ратно страдање. Нека Господ, давалац сваког добра, и њима подари свој истински мир, не као што га свет и лажни светски миротворци дају и продају, него како сам Он, оставља и даје свима.

Мир витлејемског Богомладенца да буде са свима вама, да вас утврди и укрепи у свакој Правди и Истини својој, да бисмо љубили Њега и једни друге истинском, богочовечанском љубављу.