Александар Дугин: Поредак Катехона

Ако разматрамо проблем хаоса у филозофској и историјској перспективи, постаје прилично јасно да је СВО борба Русије против цивилизације хаоса, односно нове демократије коју представљају колективни Запад и његова огољена прокси структура (Украјина).

Параметре ове цивилизације, њен историјски и културолошки профил, њену идеологију у целини, прилично је лако открити. Кретање ка хаосу можемо препознати од прве побуне против орбиталности, хијерархије, онтолошког пирамидалног опсега, који је оличавао поредак традиционалне цивилизације. Даље, стремљење ка хоризонталношсти и егалитаризму у свим сферама се само појачавало. И на крају, нова демократија и глобализам представљају тријумф хаотичних система које ће Запад и даље пажљиво контролисати, али који све више узимају свој данак и човечанству намећу своје алгоритме хаотичности. Историја Запада од Новог доба па све до данас је прича о ширењу хаоса – његовој моћи, интензитету, радикалности.

Могуће је да се Русија нашла насупрот цивилизације хаоса – не на основу јасног и свесног избора. И то је бесповратна и неоспорна чињеница, посебно након почетка СВО. Метафизички профил противника је јасан у потпуности. Али, питање шта је Русија сaма овом сукобу и како може победити хаос, имајући у виду њене основне онтолошке темеље, уопште није једноставно.

Антитеза хаосу

Видели смо да се формално, у смислу теорије међународних односа, ради о супротстављању две врсте поретка – униполарног (западног) и многополарног (Русија и њени опрезни, често колебљиви савезници). Али, пажљивијом анализом се испоставља се да је униполарност тријумф Нове демократије, а сaмим тим и хаоса, док се многополарност заснива на принципу суверених цивилизација, што ништа суштински не говори о том поретку. Поред тога, класичан појам суверенитета, како га разуме реалистичка школа међународних односа, претпоставља хаос међу државама, што подрива филозофски темељ, ако се супротстављање униполарности и глобализму посматра као борба управо за ред и против хаоса.

Очигледно је да у први мах Русија не рачуна ни на шта више од признавања сопственог суверенитета као националне државе и заштите њених националних интереса, а суочавање са контролисаним хаосом глобализма је, у извесном смислу, за Москву било изненађење, па је СВО започета са много конкретнијим и прагматичнијим циљевима. Замисао руског руководства било је само супротстављање реализма у међународним односима – либерализму, али на неко озбиљније противљење инстанци хаоса – посебно не његовом погоршаном облику – руско руководство није рачунало, нити сумњало на такав исход. Па, ипак, нашли смо се управо у тој ситуацији.

Русија ратује управо против хаоса, у сваком смислу ове разгранате појаве, што значи да сва та борба поприма и метафизички карактер. Ако желимо да победимо, морамо да победимо хаос. А то, такође, значи да се начелно поставимо као антитеза хаосу, односно као хаосу супротстављено почело.

Ободи хаоса

Сада треба да се још једном осврнемо на основне дефиниције хаоса.

Према првом и изворном грчком тумачењу, хаос је празнина, територија на којој поредак тек треба да се успостави. Наравно да савремени хаос цивилизације Запада није такав – то није празнина, то је, напротив, прожимајућа експлозија материјалности, која пред истинским онтолошким поретком постаје заиста безначајна, а чији смисао и духовни садржај теже нули.

Друго, хаос је мешавина заснована на дисхармонији, распојасаним сукобима и агресивним сударима. У хаотичним системима превладава непредвидивост, јер сви елементи нису на својим местима, нити теже да буду. Раштимованост и ексцентричност постају покретачи свих процеса. Ствари у свету се буне против реда, настоје да преврну било коју логичку конструкцију или структуру.

Треће, историја западноевропске цивилизације представља стално надувавање степена хаотичности, односно прогресивно нагомилавање хаоса – као празнине, мешања или цепања агресивности на све мање и мање састојке. И, то се прихвата као морални вектор развоја цивилизације и културе. Глобализам је последњи стадијум тог процеса у коме сви ови трендови достижу максималан степен засићености и интензитета.

Чврст поредак

Специјалном војном операцијом, Русија изазива читав овај процес – и метафизички и историјски. Зато у сваком смислу она иступа као алтернатива хаосу. То значи да Русија треба да предложи модел који може да попуни растућу празнину. При чему је обим празнине у складу са снагом и унутрашњом моћи поретка који претендује да га замени. Великој празнини је потребан чврст поредак. То у суштини одговара чину рођења Ероса или Психе између Неба и Земље, или појави човека као посредника између главних онтолошких полова.

Имамо посла са нечим новим, са успостављањем поретка тамо где га нема – где га више нема, где је порушен. За успостављање поретка у таквој ситуацији, потребно је укротити разуздану стихију материјалности, односно ухватити се у коштац са токовима раштркане и раскомадане моћи, надвладати резултате егалитаризма доведеног до граница логике.

У складу с тим, Русија треба да се води највишим небеским принципом који је једини и способан да потчини побуну хтоничких начела. Ова темељна метафизичка мисија се мора спровести у непосредном сукобу са западном цивилизацијом, која представља историјску суму растућег хаоса. За победу над титанским моћима Земље, нужно је бити представник Неба и на својој страни имати његову неопходну подршку.

Сасвим је јасно да савремена Русија, као држава и друштво, не може да претендује на оваплоћење таквог организационог комичног принципа. Она је сама прожета западним утицајима и покушава да одбрани само суверенитет, не доводећи у питање ни теорију напретка, ни материјалистичке темеље природних наука модерног доба, ни техничке изуме, ни капитализам, ни западни модел либералне демократије.

Али како савремени глобалистички Запад ускраћује Русији чак и делимични суверенитет, чини да Русија бескрајно подиже улог. Тако се и нашла у положају друштва које се побунило против савременог света, против егалитаристичког хаоса, против убрзано растуће празнине и убрзаног пуцања. Без да је прво успоставила поредак, Русија се суочила са хаосом у смртоносној бици.

Катехон – Трећи Рим

У таквој ситуацији, Русија једноставно нема другог излаза осим да постане оно што није, али је то позиција на коју је приморана због стицаја околности. Платформа за такво супротстављање свакако постоји у коренима руске историје и културе. То су, пре свега, православље, сакралне вредности и узвишени идеал царства, обдареност катехонском улогом – коју треба видети као упориште за супротстављање хаосу. [1]

Оно што је још опстало у друштву су ставови о хармонији, правди, очувању традиционалних институција – породице, заједнице, морала – које су преживеле, упркос модернизацији и вестернизацији која је трајала неколико векова, а посебно упркос последњем атеистичком и материјалистичком веку. Међутим, то само по себи није довољно. За супротстављање моћима хаоса – на заиста учинковит начин – потребно је потпуно духовно буђење, дубоко преображење и оживљавање духовних основа, принципа и приоритета светог поретка.

Русија је дужна да у себи брзо успостави начела светог катехонског поретка, који је и био постављен у 15. веку, у складу са византијским наслеђем и проглашењем Москве за Трећи Рим. Само вечни Рим може стати на пут разлагајућем току расутог времена. Али да би то учинио, он сам мора представљати земаљску пројекцију небеске вертикале.

Припремљен престо

У црквеној уметности постоји тема „припремљеног престола”, а на грчком је то „хетимасија” (ἑτοιμασία). Приказан је празан престо, са стране стоје анђели, свеци или владари. Тај празан престо симболизује престо Исуса Христоса, на коме ће он седети док суди народима након другог доласка. За сада, до другог доласка, престо је празан. Али, не потпуно празан. На њему је крст.

Таква представа је из византијске и старије римске праксе постављања копља или мача на престо у време када цар напушта престоницу, на пример, када креће у рат. Оружје показује да трон није празан. Владар није ту, али јесте присутан. И нико не може некажњено да задире у врховну власт.

У хришћанској традицији се односи на царство небеско и у складу са тим, на престо Бога самог. После Вазнесења, Христос се уздигао на небеса, али то не значи да њега нема. Он јесте и Он је једини који заиста јесте. И царство његово је „без краја”. Оно је у вечности, не у времену. Стога су староверци толико инсистирали на древној верзији руског Символа вере – „његовом царству нема краја”, а не „неће бити краја”. Христос је увек на свом престолу. Али за нас, смртнике земаљске, у неком историјском периоду – између првог и другог доласка – бива неприметан.

И као подсетник на главну одсутну фигуру (за нас, човечанство), на престо је постављен крст. Посматрајући крст, ми видимо Распетог. Мислећи о Распетом, знамо о Васкрсењу. Обраћајући се срцем Васкрсломе, видимо га како васрсава и поново долази. „Престо је спреман” – његово је царство, његова је моћ. И онда када није пред очима и онда када је отишао. Он ће се вратити. На крају крајева, све су то кретања унутар вечности… У крајњој линији, његова владавина се никада не прекида.

Ступивши у последњу битку са хаосом, Русија се нашла нашла у положају оног, који се бори против самог Антихриста. Али колико смо само далеко од тог узвишеног идеала, који захтева радикалност коначне битке. Па ипак… Русија и јесте „Припремљени престо”. Споља може изгледати да је празан, али није. Руски народ и руска држава носе Катехон. За нас данас важе литургијске речи „зато да Цара свих прихватимо”. Са изузетним напором воље и духа, стављамо на себе терет Оног који обуздава. И то наше деловање никада неће бити узалудно.

Против хаоса нам је неопходан не просто наш поредак – нама је неопходан његов поредак. Његова моћ, његово царство. Ми, Руси, у себи носимо „припремљени престо”, а у људској историји нема светије мисије, узвишеније, нема већег жртвовања него на својим плећима носити Христа, цара над царевима. Али сада је на престолу крст. То је руски крст. На њему је Русија распета. Цури крв њених синова и кћери. И, све то, није само то… Крећемо се директним путем ка васкрсењу мртвих. Имаћемо кључну улогу у овој светској тајни. Уосталом, ми смо чувари престола. Народ Катехона.

________________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:

[1] Дугин А. Г. Бытие и Империя. М.: АСТ, 2022.

Извор:
ИСКРА