За сад чисто теоретски!

Пише: Игор Мојсејев

Свет се налази на ивици нуклеарног рата. „Заклети пријатељи“ и „заклети непријатељи“ могу да ударе на нас у било ком тренутку својим нуклеарним арсеналом. Да Зеленски има такво оружје, одавно би га употребио.

Али тај ударац можемо задати и ми. И то ће оштро променити ток непријатељстава у Украјини – као што је својевремено атомско бомбардовање Хирошиме и Нагасакија бацило на колена милитаристички Јапан са милионском војском.

За сада, ово је табу тема за дискусију. Кажу да нам наша нуклеарна доктрина са концептом узвратног удара не дозвољава да ударимо први.

Али свет се променио до непрепознатљивости. Увучени смо у крвави међусобни рат, и њему се не назире крај. А чвор нерешивих противречности се сваким даном све чвршће стеже.

Дакле, можда га пресећи једним ударцем? У име наше будућности? Где и по којим објектима – за сада чисто теоретски – он може да се нанесе?

Ефекат Хирошиме

Према званичној верзији, која се више од пола века периодично појављује у домаћим медијима, Американци су бацили атомске бомбе на Јапан како би застрашили Совјетски Савез. То је истина. Али не сва.

Године 1945. борбе на острвима под контролом Јапанаца биле су веома тешке за Американце. Јапански пилоти камиказе дивљали су у ваздуху, без оклевања управљајући своја „летећа торпеда“ на бокове, јарболе и палубе америчких бродова. Била је то бескрајна ноћна мора. За мање од три месеца скоро четрдесет бродова је послато на дно, око четири стотине је пробијено и избачено из строја.

Војници, маринци и морнари гинули су на хиљаде. Само на Окинави Американци су изгубили 12.000 војника. Укупно је на Тихом океану погинуло скоро педесет хиљада војника. У Перл Харбору, Јенкији су у једном дану изгубили седам хиљада морнара. Био је то шок за целу земљу. А онда – педесет хиљада за три месеца. По целој Америци летели су „бели лабудови“ сахрана. За америчко друштво које није навикло на велике ратове, то су били „неприхватљиви губици“.

Американци воле да рачунају не само профит, већ и потенцијалне ризике. А елементарна рачуница је показала да ако се овако настави, онда ће током битака у Тихом океану америчка војска изгубити од шест стотина хиљада до милион војника.

Морало је нешто да се уради. И Јенкији су одлучили.

У мрачној ноћи августа 1945. године, два америчка транспортера су полетела са острва Тиниан и кренула ка Јапану. У њиховим утробама почивала је будућа ноћна мора Јапана и целе планете – две атомске бомбе са љубазним именима „Дечко“ и „Дебељко“.

А онда су се две нуклеарне печурке подигле на небо, претварајући стотине хиљада уснулих становника у радиоактивну прашину. Али Јапанци су се предали. Спашени су животи стотина хиљада америчких војника.

Који су ризици за Американце?

Могу ли САД, имајући позитивно (за њих) нуклеарно искуство, да организују још један нуклеарни рат – овог пута у Европи? Па, зашто не? Шта их спречава? Шта они ризикују? Након успешног бомбардовања Хирошиме, они су такође били спремни да разбију Совјетски Савез – као део операције „Дропшот“. Четрдесет руских градова, у којима су се налазиле велике фабрике војно-индустријског комплекса, могли су преко ноћи да се претворе у нуклеарни пепео. Агресоре је зауставила само чињеница да је генерални комесар државне безбедности Лаврентиј Берија успео да покрене атомски пројекат у земљи, услед чега је Совјетски Савез стекао сопствено „оружје одмазде“. И Јенкији су се повукли.

Међутим, Лаврентиј Берија је стрељан. А савремене руске власти на свим нивоима су више пута изјављивале да ми никада нећемо први употребити атомско оружје, ни у ком случају и ни под каквим условима. Била је то фатална грешка. У реалној геополитици не треба убеђивати потенцијалног противника да нећете први напасти. Таквом изјавом дајете му стратешку иницијативу. То га смирује, развезује му руке и даје колосалан карт-блаш да против тебе води хибридни рат. И он вас сатерује у свој коридор могућности, успут вам постављајући стоп заставе које није тако лако прескочити. Што су Американци сјајно демонстрирали. И још нас воде овим „коридором могућности“.

Какве опасности за Американце носи Трећи светски рат у Европи? Па, генерално, никакве. Радијација до њих неће стићи. Американцима није жао ни Европе, ни Украјине, ни Русије, ни било које друге земље на континенту. Баш нимало. Европски део Евроазије ће највероватније изгорети у том рату, али ће остати азијски део иза Урала. Овде практично нема „људског покривача“, али су планетарни ресурси огромни: од нафте и гаса до шума и воде.

И што је најважније, у лонцу овог рата ће нестати словенски свет (укључујући Пољску) и као минимум омражена Русија. После тога, Кина ће подвити реп и предати све своје позиције. Даље од Урала, где се налази трећина свих светских ресурса, биће могуће отерати најмање милијарду Кинеза. И они ће користити те ресурсе, послушно служећи интересима Англосаксонаца.

И тај поредак ствари ће бити успостављен на векове. Демографска неравнотежа у арапском свету и на црном континенту може да се исправи уз помоћ неке следеће сиде, ковида или новог бацила, узгојеног баш ту, на локалном „помоћном материјалу“. Не живот, већ англосаксонски сан.

Како срушити планове Американаца?

Ову ситуацију могу преокренути три варијанте нашег понашања. Прва. Карипска криза-2.0. Морамо створити ситуацију стварне претње нуклеарним ударом по Америци. Баш као што је у своје време радио Хрушчов. Американци би заиста требали да се реално плаше. И цео свет мора бити на ивици нуклеарног рата. Тек пред претњом нуклеарне зиме на Флориди и у Калифорнији наши „партнери“ ће постати сусретљивији. И са великим степеном вероватноће да ће се предомислити. И почеће да преговарају, као што је то својевремено учинио председник Џон Ф. Кенеди.

Варијанта два. Организовати глобалну технолошку катастрофу за главне операторе рата у Украјини, која ће их натерати да нагло пређу на унутрашње проблеме. То може бити било шта – цунами, неки локални Чернобил, Фукушима или тако нешто. На крају, имамо и „оружје судњег дана“ и „торпедо Апокалипсе“ – вишенаменски подводни комплекс „Посејдон“. Он је у стању да се непримећен прикраде и на територију Сједињених Држава и на обале Енглеске. Сви атомски научници знају да би нуклеарна бојева глава која би детонирала код источне обале Сједињених Држава створила цунами висок десет метара, поред штете изазване самом нуклеарном експлозијом. Такав талас је у стању да збрише целу источну обалу САД. Или прекрије целу територију Енглеске.

Али ми из неког разлога и даље причамо да никада нећемо користити нуклеарно оружје. А о могућностима тог „Посејдона“ углавном више волимо да ћутимо. Иако с времена на време наша „торпеда Апокалипсе“ обављају своју радну стражу и на обали Енглеске и близу обала САД.

Варијанта три. Њу је својевремено предложио политиколог Сергеј Марков. Као одговор на нападе Оружаних снага Украјине на Запорошку нуклеарку, ракетном салвом погодити нуклеарну електрану у граду Хмељницки. Уколико дође до хаварије, радиоактивни облак ће прекрити целу бандеровску област – Западну Украјину и део источне Пољске. Можда Американци рачунају на ово. Словени се уништавају атомским оружјем – шта може бити пожељније? То јест, опет се уклапамо у њихов коридор. Отпада.

Варијанта четири. Послати „нуклеарни поздрав“ од „Мистера Посејдона“ само старици Енглеској. Комплетно британско нуклеарно оружје – то су четири нуклеарна подморничка носача ракета „Вангард“. На боковима носе двеста двадесет пет термонуклеарних бојевих глава. Локације британских подморница су добро познате. Најмање две су на борбеном дежурству. Друге две се налазе у луци Фаслејн у Шкотској. Још четири нове подморнице класе „Дредноут“ су у изградњи. Две – у бродоградилишту Бароу-ин-Фернес, две – на локацији Ролс-Ројс у Дербиширу.

Можемо ли ми једним нуклеарним ударом угасити све четири подморнице? Технолошки, то уопште није тешко. Са тачке гледишта лаика, то је изнад добра и зла. Са становишта војног стратега – или „на ивици фаула“, или ризик у границама разума. Посаде ће умрети. Неки део Светског океана и енглеског острва биће заражени. Још један члан нуклеарног клуба у Европи – Француска – никад неће ући у нуклеарни рат, ни у ком случају и ни под којим околностима. Французи ће чак и аплаудирати – њихови заклети непријатељи коначно су добили своје.

Теоретски, постоји ризик да се за острвске Саксонце „заложе“ америчка „браћа по разуму“. Али тада ће и они добити адекватан одговор. И не само од „Посејдона“ који се крије близу њихових обала. Стога, највероватније, ни они неће ризиковати. Али ток операције у Украјини ће се променити преко ноћи. Као бомбардовање Хирошиме у Јапану.

Варијанта пет – у стилу Дона Корлеонеа из „Кума“: ударити по свима одједном. Али тада постоји ризик да нећемо угасити све ракете на два континента. И нама ће стићи одговор. Ризично.

Најкрвавија – шеста варијанта – одвија се пред нашим очима. Зове се „Велики словенски масакр“. Управо сада Словени Украјине, Русије и источне Европе убијају једни друге у степама Украјине. И то се мора зауставити што је пре могуће. А време овде игра против нас.

„Зашто Русија губи време?“ – пита политиколог Сергеј Марков у свом телеграму. И сам одговара: „Зато што Русија жели мир, а не ескалацију рата. Зато што Русија увек одговара, а не напада. Зато што Русија у свим ситуацијама покушава да нађе најмирнији одговор. Међутим – сад је то позиција жртве. А то само хушка агресора у лицу САД и НАТО. Време је да Русија од стратегије одговора пређе на стратегију напада на агресора. Не треба се устручавати да будемо агресивни“.

Све тачно речено. Остаје да пређемо са речи на дела. Или ћемо наставити да убеђујемо све да не желимо Хирошиму, да губимо наше војнике, да и даље останемо у наметнутом статусу жртве.

Извор:
ЕТОС