Хорепископ Наум: Теологија болести

У наредном прилогу доносимо предавање Његовог Преосвештенства Хорепископа хвостанског и барајевског Г.Г. Наума на тему „Теологија болести„. Предавање је одржано на пролећном Сабору архијереја и настојатеља манастира одржаног у манастиру Преподобног Јустина Ћелијског у Барајеву 29. априла ове године.

Уредништво

Ваша Преосвештенства, преподобни оци и преподобне матере,

Христос Васкрсе!

На претходном Сабору сам умољен да за овај Сабор припремим пригодно предавање на тему „Теологија болести“. Уз Божију помоћ прикупио сам зрневље светоотачког учења о болести, самљео га воденицом свог слабашног разума и од тог брашна направио духовни хлеб – овај рад који сада желим да прочитам. Тиме испуњавам Вашу молбу а себе чувам од осуде за непоказану љубав. Тема је актуелна, много се говори о болестима и многи болују, ретко ко је данас потпуно телесно здрав, те је у таквим околностима веома битно чути и реч Светих и богоносних Отаца о болести како би се човек правилно поставио према њој.

Теологија болести

Узрок болести

Троједини Бог је све саздао Словом Својим. Човек је круна Божјег стварања. Стварању човека претходи саветовање у Тројичном Божанству, после чега сва три Божанска Лица, Отац, Син и Свети Дух, непосредно и лично стварају човека, тако рећи својим сопственим рукама, по лику своме, као родоначалника човечанског света. Тело му је саздао од земље и задахнуо га духом живота, те поста човек душа жива (1. Мојс. 2, 7). Човек је, дакле, тајанствени, само Богу познат, спој тела и душе, видљивога и невидљивога, земаљскога и небескога, временскога и бесмртнога, просторнога и бескрајнога. Душа је живот и животворно начело у човеку а тело је орган, оруђе. Тело је као харфа, благовести Свети Атанасије Велики, на којој душа, разумна и бесмртна, као музичар свира. Прави живот човеков је живот душе. Душа је жива када живи у заједници са Богом, тј. када живи по Његовој светој вољи, по Његовим светим заповестима. Душа може живети без тела али тело не може без душе.

Створен по лику Божјем, човек је из руке Божје изашао непорочан, свет, бестрастан, безгрешан, безазлен, бесмртан. Његова душа је била богочежњива. Био је као неки други Анђео способан за бескрајно усавршавање у мудрости и добродетељи, за примање савршенства, за достизање подобија Божјег. И тело првих људи, створено Богом, било је безгрешно, бестрасно, и самим тим и слободно од болести, страдања и смрти.

Окусивши од забрањеног рода, по наговору лукаве змије – ђавола, наши прародитељи су преступили заповест Божју и тиме отпали од Бога, праведности, безгрешности, светости и блаженства, вечнога живота, умрли су душом. Због присне и тесне везе душе са телом првородни грех је и у телу наших прародитеља произвео болести, муке и на крају смрт. „Болести, немоћи и терет искушења сваке врсте проистичу из греха,“ вели Свети Григорије Палама. Због греха је престала савршена хармонија тела и душе, настао је рат тела са душом.

Због греха су наши прародитељи истерани из раја, изгубили су у многоме власт над природом и животињама, земља је постала проклета с човека, почела је да рађа трње и коров (1. Мојс. 3, 18).

Пошто сви људи воде порекло од Адама, то је првородни грех путем наслеђа прешао и пренео се на све људе. Примајући од Адама људску природу, сви људи са њом примају и греховну исквареност, која као неки магнет вуче да се чине лични греси, слични Адамовом, због чега се подвргавају казни као и Адам, тј. многим болестима, невољама и смрћу. Теодорит Кирски јасно говори: „Човек није закону смрти изложен због греха Претка, већ због свог сопственог греха“, желећи тиме да потврди заједничку одговорност свих грешних људи за наслеђе које их погађа, не негирајући тиме Адамову праодговорност и наследни карактер пале природе. Додајући своје личне грехе прародитељком греху, људи развијају и умножавају последице греха. Због тога је сваки човек, уколико греши, једним делом одговоран за болести које погађају не само њега самог него и друге. Ову истину преподобни Јустин Ћелијски изражава речима: Ми људи, криви смо сваки пред свима, и сви пред свакиме и пред животињама.“ Грех је људски род одвео на пут болести и патњи, а крај тог пута јесте смрт.

Господ Христос је род људски ослободио последица Адамовог греха. Људска природа, пала у Адаму, обновљена је у новом Адаму – Богочовеку Христу, који немоћи наше узе и болести понесе (Мт. 8, 16–17; Ис. 53, 5). Као што се у Адаму човекова природа разболе од трулежности, тако је у Христу опет стекла здравље, истиче Свети Кирил Александријски. Својим Оваплоћењем Христос је нашу природу обожио. Својим искупитељским делом Он нас је ослободио робовања греху и ђаволу. Својом смрћу, Он је нашу смрт уништио, а Својим Васкрсењем људима нови и вечни живот даровао. Међутим, пошто се грех понавља у свету, његове последице и даље погађају људску природу и читав космос. Христос је, наиме, укинуо закон греха, прекинуо тиранију ђавола, смрт учинио безопасном, капијом раја, али Он није укинуо ни грех, ни деловање демона, ни болести, ни телесну смрт, ни последице греха уопште, да не би вршио принуду над слободним вољама које су њихов узрок.

Иако део Цркве, у којој је Царство већ присутно, човек у својој актуелној телесности остаје потчињен последицама греха, тј. погађају га болест, патња и телесна смрт, с тим што сада Богочовек Христос својим болом носи наш крст, узима наше болести, део нашег бола и муке, освећује нашу патњу, наше крстоношење. Вера у Господа Христа, смирено ношење свога крста, покајање и благодарност Богу на свему, људску патњу сада преображавају у радост и човека уводе у рај.

Свети Максим Исповедник благовести: „Док је бол за нас раније био праведна последица греха и на неки начин дуг који је наша природа због њега плаћала, Христос је, својом незаслуженом патњом, од њега за нас створио средство осуде греха и приступања божанском животу.“

Болест тела је због тога само мали ивер животног крста који хришћанин треба благодарно да носи кроз живот да би био достојан Христа и да би га следио на путу спасења (уп. Мт. 10, 38; 16, 24; Мк. 8, 34; Лк. 9, 23; 14, 27). Ако свесно не искуси Христове патње, душа никада неће бити у заједници са Њим, тврди Исак Сиријски. И апостол Павле говори: „Ако с Њим страдамо са Њим ћемо и Васкрснути“ (Рим. 8, 17).

Болест праведника

Због свега горе реченог дешава се и да светитељи болују, и то много више од других људи. Питајући се зашто Бог дозвољава да светитељи на толико начина испаштају, Свети Јован Златоусти даје осам одговора: „Прво, да би онемогућио да узвишене врлине и чудесна дела светитеља код њих изазову гордост. Друго, […] да им не буде указана почаст већа него што треба да буде указана људима и да их не гледају као богове више него као на обичне смртнике. На трећем месту, да би сила Господња још више заблистала. Четврто, да би стрпљење светитеља добило више сјаја, и да би се видело да Богу не служе из интереса него да за Њега осећају чисту љубав, пошто су му једнако одани и када су опхрвани патњом […] На петом месту, да би нас навели да размишљамо о васкрсењу мртвих; јер када видимо да праведник пун бројних врлина из живота одлази тек пошто је боловао од безброј болести, и против своје воље помишљамо на будуће суђење. Шесто, да би се они који осете несреће умирили и утешили видевши да су најсветији осетили исто такве па чак и веће несреће. Седмо, да вас /…/ узвишеност њихових дела не наведе да поверујете да је њихова природа другачија од ваше и да није могуће да поступате као они. Осмо, да вам најзад покаже у чему се заиста састоји срећа и несрећа.“

Још један разлог због кога и светитељи пате од болести је демонска злоба. Пошто нема утицај на душу ђаво напада тело светитеља болешћу. Због везе која спаја тело и душу, он се нада да ће шкодећи телу узнемирити душу, одвојити је од молитве, од самог Бога, довести ја, ако је могуће, до проклињања Бога, као што се види у случају праведног Јова (Јов. 2, 6–7).

Бог допушта ђаволу да мучи светитеље болестима јер жели да их болешћу претопи као злато у огњу, да им да духовно благо и духовно познање, које им здравље не би могло дати.

Болести тела и болести душе

Није непознато да многи грешници имају одлично телесно здравље. Њима здравље тела не служи да живе у светости и правди, да се сједине са Богом. Због тога здравље, са духовне тачке гледишта, није апсолутно добро као што и болест није апсолутно зло, јер сама по себи нема моћ да човека одвоји од Бога. Болесно тело не може да науди здравој души. Болест је стога само привидно зло. Она чак може да представља истинско добро ако је човек прихвати као посету и милост Божју, као средство духовне изградње и сједињења са Богом, тј. спасења. Једино зло у правом смислу речи у овоме свету је грех. Он једино одваја од Бога, а иза сваког греха стоји ђаво.

У великом броју случајева болест бива због греха и страсти. „Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што горе не догоди“, рекао је Господ раслабљеном у бањи Витезди пошто га је исцелио (Јн. 5, 14). Острашћена душа често своју болест преноси на тело. Страсти остављају своје печате на телу. Свети Теофан Затворник пише: „Неспокојство душе и страсти кваре крв и шкоде здрављу.“

Када је последица личних грехова, болест није израз гнева Божјег и злонамерна казна Божја, него позив на покајање, указање на болести душе и опомена другим људима да не греше (уп. 4. Мој. 12, 10, 2 Цар. 5, 27, 2 Дн. 21, 18; 26, 19, 1. Сам. 3, 18).

Бог кажњава тело за грехе душе да би души вратио здравље. Малом казном онога што се види исцељује оно што се не види. Привременим мучењег мањег и пролазног подсећа на вечно мучење већег и непролазног.

Болест је плод греха али је она и огањ који спаљује наше грехе, прочишћује наше жеље, убија страсти. Свети Јован Златоусти подвлачи: „Бол нам је дат због греха а бол нас ослобађа греха /…/. Грех рађа бол а бол убија грех.“

Некада болест није због греха него ради славе Божје, као у случају слепорођеног човека из Јеванђеља. На питање ученика: „Рави, ко сагреши, овај или родитељи његови?“, Господ је одговорио: „Не сагреши ни он ни родитељи његови, него да се јаве дела Божија на њему“ (Јн. 9, 1–3).

Када човек живи по вољи Божијој, када се светим тајнама и светим врлинама очисти од сваке нечистоте тела и духа и постане обиталиште Свете Тројице, онда настаје хармонија душе и тела, а душа своје здравље преноси на тело, на коме се сада, као на неком огледалу, примећује сјај душе. Лица равноангелних људи, боговидаца, блистају божанским сјајем као што је некад заблистало лице Мојсијево на Хориву при боговиђењу (уп. Изл. 34, 28–35). Свети Јован Лествичник сматра „да ни тело ових бесмртника више није подложно болестима (противно свим природним законима). Јер, њихово тело је очишћено, и на известан начин (дејством пламена чистоте који је у њима пресекао пламен страсти), начињено нетрулежним“. Врлински живот је разлог дуговечности многих светитеља који су и у дубокој старости били крепки и здрави. Пустињак Евагрије сведочи: „Ми, у пустињи, ретко имамо болести.“

Болест, тај гласник несреће човечанства, може учинити да човек јасно види слабост свог бића и уопште људског рода, своју пролазност, крхкост, немоћ, своје границе, да у пуној мери осети да је прах (1. Мој. 3, 19), да се врати себи, да се смири и пред Богом и пред људима, да преиспита свој живот и размишља о циљу живота, да одбаци страсно везивање за овај свет, да размишља о невидљивом духовном свету, да се сети блаженства оних у рају и казне оних у паклу, да се приближи Богу као његовом истинском почетку и истинском циљу, да се врати Богу као блудни син. „Болесничка постеља често бива место богопознања“, примећује Свети Игнатије Брјанчанинов. А Свети Јован Златоуст јасно говори: „Бог уопште није дозволио /болест/ зато да би нас понизио већ зато што је желео да нас учини бољим, мудријим и покорнијим Својој вољи, што је суштина сваког спасења.“

У болести тело се мучи а страсти слабе. Због тога болест замењује подвиге поста, бдења и телесних трудова. “Пост и спавање на земљи одређени су нам ради уништавања сладострашћа. Ако, дакле болест, слаби сладострашће, такви поступци су сувишни“, учи нас света Синклитикија.

Болешћу Бог враћа човека на пут врлине и усавршава га у њима. „Немогуће је да тело не пати у болестима и мукама ако волимо врлину“, пише Свети Исак Сиријски. Она смирава тело и душу, смањује приземна осећања душе, доноси покајање, подстиче на скрушеност. Све ово чини да се у души створи повољно расположење за молитву која је дисање душе, наше највеће богатство и сједињује нас са Богом.

Значај трпљења

Болест је и Јововско искушење и испитивање наше љубави према Богу. Човека који дуго пати у болести демони нападају помислима роптања, обесхрабрености, туге, љутине, раздражљивости, очајања, револта. Тада је пре свега потребно обући се у оклоп трпљења, свагда имајући на уму речи Господње: „Трпљењем својим спасавајте душе своје“ (Лк. 21, 19), „Ко претрпи до краја тај ће се спасти“ (Мт. 10, 22), и речи апостола Павла: „Будите у невољи трпељиви“ (Рим. 12, 12). Од велике је користи и срдачна спознаја истине да Бог боље него ми сами зна шта нам је потребно, да нас безгранично воли, да нас не оптерећује преко наше снаге да не можемо издржати. Велика утеха човеку долази и од речи Господњих: „Нећу те оставити нити ћу од тебе одступити“ (Јев. 13, 5). Када Господ са исцељењем касни, то је због тога што жели да нас учврсти у вери, нади, трпљењу и другим врлинама. Слабост тела не треба да обесхрабри болесника јер се сила Божја у немоћи показује сасвим (2. Кор. 12, 9). Бог је близак болном срцу које Га призива у патњи, пише Свети Исак Сиријски. И ако болест води ка смрти, не треба се плашити јер „ако се наша земаљска кућа, телесни шатор, разруши, имамо здање од Бога, кућу нерукотворену, вечну на небесима“ (2. Кор. 5, 1). Пример убогог Лазара, који је задобио рај а да ништа посебно није учинио, осим што је стрпљиво подносио болест и сиромаштво, може болеснику да улије велику духовну снагу.

Богољубива душа у болести не малаксава јер се свагда сећа апостолских речи: „Ако се наш спољашњи човек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан“ (2. Кор. 4, 16). А Свети Mакарије благовести да ће „душе, које су биле изложене разним патњама, било да су их изазвали људи /…/ или да настају од болести тела, примити исте награде као и мученици, уколико буду до краја сачувале трпљење.

Савршени у Господу су у трпљењу болести видели велику духовну корист. Тако, Ава Серид, ученик светог Варсануфија, при јакој грозници није од Бога затражио да га излечи ни да ублажи његов бол, већ да му да трпљење и благодарност. Преподобни Венјамин, врлински монах египатског скита, који је имао дар исцељења болести, и сам се разболео од тешке и дуготрајне водене болести. Отекао је до те мере да су монаси били принуђени да га преместе из његове келије, у другу, пространију, и да због тога скину врата његове келије заједно са довратком. У другој просторији направили су му посебно седиште, пошто није могао да лежи. У својој невољи он је наставио да исцељује друге, а онима који су га сажаљевали саветовао је да се моле за његову душу, а за тело да не брину. „Кад ми је тело здраво онда немам неке нарочите користи од њега. Сада пак када сам болестан оно ми не наноси никакву штету,“ смирено је говорио.

Тешко болесни Преподобни Исаија Отшелник је Авви Петру, који га је посетио и изразио саосећање одговорио: „Толико измучен болешћу, ја једва успевам да задржим у сећању грозно време (смрти и суда Божијег). Кад би моје тело било здраво, сећање на то време било би ми потпуно страно. Кад је тело здраво, тада се у њему лакше подстичу дела непријатељска према Богу. Патње нам помажу да чувамо заповести Божије.“

Трпељиво и смирено ношење крста болести од Бога допуштене, за душу је корисније од сваког добровољно изабраног подвига. Врлина трпљења је велики дар од Бога и даје се трудољубивом хришћанину који је у смиреној молитви тражи и свим силама јој тежи. „Трпљење гради искуство, а искуство наду, а нада не постиђује, јер се љубав Божија излила у срца наша Духом Светим који је дат нама (Рим. 5, 4–5),“ вели богомудри апостол Павле.

Духовни лекови

По учењу Светих Отаца духовни лекови у болести су пре свега Свете Тајне Причешћа и Јелеосвећења, Часни Крст, Света водица и молитва.

Свето Причешће је лек бесмртности. У Светој Тајни Причешћа причасник прима само пресвето Тело и саму пречасну крв Господа Христа, сједињује се Њим. Сјединивши се са Богом, човек живи Богом и Његовим вечним животом. Причасник од Бога добија обожење, освећење душе и тела, опроштење грехова, просвећење разума и чула, здравље душе и тела, духовне дарове. Безбројни су примери исцељења после Светог Причешћа. Отац Јован Кронштатски нас уверава да су се у његовој пастирској пракси, после Светог Причешћа догађала многобројна исцељења тешких болесника, чијем се оздрављењу нико није надао. „Ако се Свето Причешће прима достојно са надом, оно може да исцели сваку болест“, благовести Свети Јован Златоуст. Достојно се, пак, може причестити само човек који се за причешће припрема постом и молитвом, испитујући себе и савест своју очистивши од грехова покајањем. Без овакве припреме причешће бива на осуду. „Који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега. Зато су међу вама многи слаби и болесни, и доста их умире“, упозорава богопричасни апостол Павле хришћане у Коринту (1. Кор. 11, 29–30).

Света Тајна Јелеосвећења, или свештање масла, јесте Света Тајна у којој се хришћанину, помазивањем извесних делова тела освећеним јелејем, невидљиво даје благодат Божја, која исцељује душевне немоћи – грехе, а понекад и телесне болести (Преп. Јустин Ћелијски, Догматика Православне Цркве III). Света Тајна Јелеосвећења је истовремено и покајање, и молитва за исцељење, и завет да ће се након исцељења водити богоугодан живот, измољење благодати Божије, која би дала снагу да се то све испуни. Свештеник се у њој моли: „Исцели свог слугу од телесних и духовних немоћи које га муче и оживи га благодаћу Христа Твога…“ Свети Апостол Марко сведочи о многобројним исцељењима која су чинили Апостоли: „И помазиваху уљем многе болеснике и исцељиваху“ (Мк. 6, 13). А свети Апостол Јаков препоручује хришћанима: „Болује ли ко међу вама? Нек дозове презвитере црквене, и нека се моле над њим, помазавши га уљем у име Господње. И молитва вере ће спасти болесника, и подигнуће га Господ; и ако је грехе учинио, опростиће му се“ (Јк. 5, 14–15). Циљ ове Свете Тајне је не само излечење телесних болести, него и духовних болести и опроштај грехова, јер свака телесна болест за свој основни узрок има грех, чак иако се не ради увек о личном греху. Опроштај грехова, пак, даје се само искреном покајнику. Без покајања немогуће је задобити милост Божју.

Крсни Знак је такође средство исцељења. Велика је сила Часнога Крста. Крст је симбол победе Господа Христа над грехом, смрћу и ђаволом, и стога победе над болешћу која је последица греха. У стихирама на празник Воздвижења Часног Крста, Црква га у више наврата назива „лекарем болесних.“

Богојављенска водица, или нека друга света или благословена вода, често доноси оздрављење онима који је са вером пију, сипају на тело или стављају на оболели део тела.

Најважнија активност човека у болести треба да буде молитва. Она иде испред лекара и лекова. „Злопати ли се ко међу вама? Нека се моли Богу“, препоручује Свети Апостол Јаков (Јк. 5, 13). Да би трпељиво подносио болест, али и да би од ње био излечен, болесник треба да са вером вапи Богу, као слепац из Јерихона: Исусе, сине Давидов, помилуј ме! (Лк. 18, 38). У болести ћемо се молити Богу за исцељење, али ћемо увек на крају додати: „Али не како ја хоћу, него како Ти хоћеш. Ако не исцелиш, дај ми трпљење да до краја изнесем крст свој“, знајући при томе да Бог зна шта је за нас најбоље и да кроз трпљење у болести Он често даје човеку узвишене духовне дарове. Тако вољу Божју стављамо испред своје и избегавамо самољубље.

Да би човеку дао тражено излечење, Бог од човека захтева само једно – да Му се моли с вером. Све што узиштете у молитви верујући, добићете (Мт. 21, 22), вели Господ својим ученицима. „Како си вјеровао нека ти буде“, каже Христос капетану (Мт. 8, 13); а жени која пати од крвоточења (Мт. 9, 22; Мк. 5, 34; Лк. 8, 48), као и грешној жени, каже: „Вера твоја спасла те је“ (Лк. 7, 50), исто као и слепом (Мк. 10, 52) и човеку оболелом од губе (Лк. 17, 19). Ако Бог не услиши молитву значи да, или болесникова вера није довољно велика, или није довољно чиста, или му је болест кориснија за душу. Да је неверје или маловерје препрека за долазак исцељења, јасно је из речи еванђелиста Матеја: „И не учини ондје (Христос) чудеса многа због неверја њихова“ (Мт. 13, 58).

Понекад Господ одлаже оздрављење и после усрдне молитве вере, да би се показало смирење и вера, као у случају жене Хананејке (Мт. 15, 21–32), а понекад брзо услиши, као у случају исцељења десет губаваца (Лк. 17, 12–19).

Пламена молитва може учинити дух човеков тако јаким да он болове и патњу не осећа: „Када би дух био тамо где треба да буде чак ни уједи отровних змија и шкорпиона не би могли да изазову твоју физичку патњу“, пише Свети Варсануфије болесном брату. Оваква молитва је дар Божји подвижницима Христовим, светитељима Божјим, и веома је ретка. Но, понекад је бол толики да човек нема снаге да се моли. Болеснику у том случају преостаје само да немо остане у присуству Бога. Када је Свети Доситеј, ученик Авве Доротеја, занемоћао у болести и више није могао да се моли, Авва Доротеј га је поучио: „Oстави молитву; само се опомињи Бога и сматрај као да је пред тобом“ (Поуке Аве Доротеја, Манастир Хиландар 2000).

Поред молитве Богу, у болести је потребно молити се Мајци Божјој, која нам је спаситеља родила и чије су молитве свемоћне, и светитељима Божјим, који су животом својим угодили Богу и имају велику слободу пред Господом. Много је моћна усрдна молитва праведника (Jк. 5, 16), истиче Свети Апостол Јаков. Они помажу директно или преко својих моштију, икона, уља из кандила и других освештаних ствари. Многобројни хришћански храмови су нове бање Витезде, у којима се болесници на молитви вере лече од својих болести, често, по мерилима лекара, неизлечивим.

Молитве ближњих такође су корисне болеснику. Христос каже: „Ако се два од вас сложе на земљи у било којој ствари за коју се узмоле, даће им Отац мој који је на небесима. Јер гдје су два или три сабрана у име моје, ондје сам и ја међу њима“ (Мт. 18, 19–20). Молите се Богу једни за друге, да оздравите, поручује Свети Апостол Јаков (Јк. 5, 16). Да човек може да буде излечен молитвом једног човека, или неколицине других људи, сведочи нам јеванђеље о исцељењу одузетог, кога су четворица носила и спустила кроз кров куће пред Господа. Видевши веру њихову (Господ) му рече: „Човече, опраштају ти се греси твоји“ (Лк. 5, 20) а потом га исцељује. На молитву жене Хананејке Господ је исцелио њену болесну кћер, говорећи: „О жено, велика је вера твоја, нека ти буде како хоћеш“ (Мт. 15, 21–28).

Тражење исцељења у молитви изгледа чак као задатак за хришћанина, како то, на пример, пише Свети Исак Сиријски: „Онај ко је болестан и ко зна за своју болест дужан је да тражи исцељење.“

Благодарност Богу

У својој болести човек не треба само да тражи исцељење, него и да благодари Богу. Свети Апостол Павле пише: „На свему захваљујте; јер је ово воља Божија за вас у Христу Исусу“ (1. Сол. 5, 18). Благодарност Богу у болести је суштински циљ болести. Благодарност и трпљење у болести су два крила, која болесника уздижу до највећих духовних висина, до Раја. Од болесника се само оне и траже. Преподобни Пимен Велики је говорио: „Три монашка делања равна су по своме достојанству: кад неко правилно безмолвствује, кад је неко болестан и благодари Богу, кад неко обавља послушање са чистом мишљу.“

„Ово је највећи подвиг: савладати се у болести и Богу упућивати химне захвалности“, каже Ама Синклитикија, која је и сама патила од веома тешке и дуге болести, до саме смрти. Због тога је потребно да према болесницима имамо велико поштовање, јер неки од њих преко болести долазе до светости. Можда се међу њима крије нови Јов.

Ако човек не носи благодарно крст своје болести, него ропће на Бога, очајава, страхује, пада у униније, онда он на тај начин отвара врата своје душе за демоне. Тело тада најчешће још више пати, а душа постаје још болеснија. Тада болест не постиже свој циљ. У болести је потребно уздићи се изнад невоље болести, у њој видети горки лек за своју душу, пут ка душевном здрављу, карање Господње препуно љубави а „свако карање, док траје, не чини се да је радост, него жалост, али после даје мирни плод праведности онима који су кроз њега извежбани“ (Јев. 12, 11).

Лечење

У случају болести хришћани се могу обратити лекарима и употребљавати лекове које они препоручују, сходно Сираховим саветима: „Обрати се лекару, не одбацуј га, јер ти је потребан. Каткада ти је здравље у његовим рукама“ (Сир. 38, 13–14). „Господ је саздао од земље лекове, и благоразуман човек неће их потцењивати“ (Сир. 38, 4). Свети Василије нас поучава: „Тврдоглаво је одбити помоћ лекарског заната.“ Избегавајући замке гордости и високомислија и сами светитељи су тражили помоћ доктора и узимали лекове, иако су својим молитвама Богу могли добити исцељење. Тим више онај ко није савршен треба да тражи помоћ доктора и користи лекове. За оног ко је слаб одлазак лекару није грех већ смирење, пише Свети Варсануфије, који је сам дао благослов Авви Доротеју да обавља послушање болничара и да изучи лекарску вештину.

Када се обраћамо лекарима и узимамо лекове, важно је да не заборавимо да кроз њих заправо лечи Бог, једини лекар душе и тела, који рече: „Видите сада да сам ја, ја сâм, и да нема Бога осим мене. Ја убијам и оживљујем, раним и исцељујем, и нема никога ко би избавио из моје руке“ (5. Мој. 32, 39). Бог даје леку лековито својство, Он умудрује људе да праве лекове, Он даје знање лекару да лечи и препоручи корисне лекове болеснику. Све ово дар је љубави Божје паломе човеку да би га овај прослављао. Исто тако, када узима одређене лекове, хришћанин се моли Богу да му преко њих подари здравље. Када оздрави, хришћанин благодари Богу на указаној милости. Леп пример благодарности Богу за оздрављење видимо код светог пророка Језекије (2. Цар. 20, 7), који не сматра колач или смокву за једини узрок здравља и уопште им не приписује своје оздрављење, већ се захваљује Богу што је створио смокве.

Човек који се у болести не узда у Бога него у лекаре и лекове душом је умро, хулитељ је Божји и станиште демона.

Код светих Отаца налазимо и случајеве где они, са расуђивањем, савршенима у Господу дају свој благослов да не траже помоћ доктора и не узимају лекове, него да трпе и сву наду положе на Бога. То чине јер знају да ти духовни горостаси могу да трпе и да их неће победити помисли гордости и високомислија у случају да добију исцељење на сопствене молитве. Ово правило свети Оци не намећу као правило за све хришћане. Тако Свети Варсануфије свом духовном сину пише: „Кад је реч о одласку лекару, савршеном је намењено да све препусти Богу, чак и ако је то тешко; али слаб се показује лекару.“

У сваком случају, хришћанин, било да је изабрао пут лечења медицином, било пут трпљења и полагања наде само у Бога, увек има у виду Божју вољу, тежи душевном добру и све чини у славу Божју. Увек му је на уму истина да Господ Христос жели превасходно да излечи наше духовне болести, да Он тело лечи само да би затим прешао на лечење душе, да оздрављење тела симболизује и најављује духовно оздрављење читавог бића. Такође, никада неће сву бригу усмерити само на тело, јер зна да брига само за тело значи изгубити за вечност и душу и тело.

И поред тога што болест човека духовно изграђује, ипак је не треба желети нити намерно изазивати. Дужни смо да чувамо своје здравље да бисмо га користили за богоугодни живот и слављење Бога. Свети Tаласије препоручује: „Третирај своје тело као слугу заповести чувајући га колико год можеш од свих болести.“ Здравље треба више волети од болести. Црква се на Литургији моли за очување или опоравак здравља свих својих верника. Здрав човек може да присуствује богослужењима, пре свега Светој Литургији, што је највеће духовно благо. За величање Бога човек нема довољно снаге ни када је потпуно здрав, а камоли у болести, када му се већи део снаге расипа у борбама тела. Далеко је пожељније ту енергију утрошити на испуњавање заповести.

Нагласимо и то да је тражење здравља код гатара и врачара, чаробњака и надрилекара издаја Бога и велики грех. „Боље нам је да умремо, него да идемо непријатељима Божијим. Каква је корист тело исцељивати, а душу погубити…“ писао је Свети Јован Златоуст.

Телесно здравље, ипак, и за светитеље као и за све људе, на овом свету, не може бити савршено, оно је на неки начин, мања болест чак и када не показује своје дејство. Савршено здравље наступиће у будућем веку, после свеопштег Васкрсења и Суда, јер „треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост, и ово смртно да се обуче у бесмртност“ (1. Кор. 15, 53). Тада ће људи бити као анђели на небесима (Уп. Мк. 12, 25, Мт. 22, 30, Лк. 20, 35–36). Тела ће тада бити духовна, неподложна болестима, патњама или било којој промени. Тело ће тада имати савршено здравље. И телом и душом човек ће бити причасник божанске природе, за шта га је Бог и створио. Васкрсење Христово у то нас уверава. Њему, Васкрслом Господу нашем, нека је и од нас свака слава, част и поклоњење, са Оцем и Духом Светим, сада и увек и у векове векова. Амин.

Христос Васкрсе!

Извор:
ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРОЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ