Србија се 1918. самопоништила и тај српски национални харакири траје више од једног века

Проглашење Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, 1. децембра 1918. у Кући Крсмановића на Теразијама (рад Ивана Тишова)

Краљевина Србија престаје да постоји 1918. и настаје змијско јаје Југословенства

• Парадокс: Тријумф српског оружја на европском ратишту 1918. и поништење краљевине Србије
• Kраљевина Србија је одлучила – да се самоукине! Иако сила победница у Великом рату, Србија је 1918. године изгубила свој државно-правни континуитет и престала да постоји као самостална држава
• У стварању несрпске, илузорне, у крајњој линији и противсрпске, југословенске идеје учествовали су, на жалост, и најбољи српски умови, многе истакуте српске личности
• Уместо да краљ Александар послуша шта му говори највећи његов војник Живојин Мишић: „Наше границе ће бити тамо где их ми повучемо. А ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину него онде где историја и етнографија кажу, где кажу језик и обичаји, традиција. И најзад, где сам народ по слободној вољи определи, па ће то бити право и Богу драго. Карту Србије је тада нацртао Јован Цвијић, а краљ је по њој исписао „Југославија”, против воље свих светских сила (Француске, Енглеске, Италије, нарочито царске Русије), које осим Kраљевине Србије ни за живу главу нису признавале никакав други државни ентитет на простору српских земаља.

Пише: Божидар Зечевић,
историчар филма и редитељ

Српска култура мора да се окрене националном становишту које је напуштено после 1918. и замењено змијским јајетом југословенства, чија је жртва био готово сваки српски дух, па и овај, који исписује ове редове

Година тријумфа српског оружја на европском ратишту и потпуног поништења српске државе, готово је невероватан историјски парадокс без пандана у дијахронији света. После незапамћених жртава од 1,3 милиона људи, тј. око 28 одсто укупно и 62 процента мушке популације Србије, после херојског продора српске војске у прса, а затим у меки трбух Европе, што је значило победу у Великом рату и довело до слома и капитулације Централних сила 1918. године, преостала Kраљевина Србија је одлучила – да се самоукине! Иако сила победница у том рату, Србија је 1918. године изгубила свој државно-правни континуитет и престала да постоји као самостална држава. Десет година касније нестало је и Срба. „Са стварањем Југославије српско име избачено је из државног назива а српска народност није признавана приликом пописа становништва”, писао је Слободан Јовановић у тексту Kултурни образац, који ћемо на овом месту још наводити као парадигму епохе.

„Таква политика дала се правдати са сваког другог гледишта само не српског”. За љубав туђина и браће која то нису била, Србија се 1918. самопоништила и то самопоништавање траје више од једног века. Изгледа да ова лудорија није била плод свесне српске одлуке и жртве коју је Србија лакомислено поднела пред једном обманом, него је много озбиљнија и припада оним затомљеним подручјима етнопсихологије Срба, које би тек требало истраживати. Чини се да тадашњи (и садашњи) српски национални харакириније само исход истрајног разарања народне душе него је то нешто дубље, нешто што сеже у архетип својствен не само Србима него и њиховој истокрвној и истоверној браћи Русима, о чему нас обилато научава историја. О анамнези ове болести говорићемо на другом месту.

Змијско јаје Југословенства

Дакако, повратак 1918. години није више могућ. Данас живимо у другачијој глобалној равни и део смо другачије цивилизацијске реалности. Али српска култура мора да се окрене националном становишту које је напуштено после 1918. и замењено змијским јајетом југословенства, чија је жртва био готово сваки српски дух, па и овај, који исписује ове редове. Питање је, такође, колико је српско становиште и пре 1918. већ било захваћено југословенском гангреном и колико су најбољи српски умови те епохе, међу њима ЈованЦвијић и Јован Скерлић, здушно учествовали у стварању несрпске, илузорне, у крајњој линији и противсрпске, југословенске идеје. Накнадна памет можда може имати и лековито дејство.

Јер погледајте шта се око нас догађа. Стогодишњицу Првог светског рата обележила је једна запањујућа чињеница, коју су уочили и ревизионисти и конзервативни историчари: тај свет данас веома личи на онај уочи планетарне катастрофе 1914–1918. Историјске координате су ако не исте, оно веома сличне. Између тих одредница, као што су то чинили наши преци, пре свега Слободан Јовановић, Драгиша Васић и Српски културни клуб у периоду пред Други светски рат, сасвим на другој страни српска религиозна философија Николаја Велимировића и Јустина Поповића, затим историјске перспективе Чедомира Попова, Василија Kрестића и нарочито Милорада Екмечића. Правни погледи Смиље Аврамов, ревизије Бранка Лазаревића, као и савремених заступника „српског становишта у култури”, чији су ставови укључени у ову синтезу. Српско становиште у култури доживљавам као „оне идеје које један народ има о свом властитом карактеру, о својој историји, о својим задацима у будућности. Kако се те идеје рађају, колико у њима има тачног тумачења чињеница, а колико празних жеља и пустог маштања, то све стављамо на страну“ (Сл. Јовановић: нав. дело, 5).

Последње српске победе

Али пре него што размотримо 1918. као годину културног и сваког другог преокрета, морамо се вратити на чињенице „последњих српских победа” у Великом рату (Станислав Kраков) и настанак нове државе, која је заменила (не и наследила!) Kраљевину Србију. Зато што је то стварање било резултат неочекиваног преокрета у току Великог рата, пробоја Солунског фронта (17. септембра) и капитулације прво Бугарске (28. септембра), а после неколико дана и Аустроугарске (расуло, слом и капитулација државе 3. октобра), Немачке (4. новембра) и Мађарске (13. новембра), која се, као, одвојила од Аустрије и покушавала да се последњег дана рата понуди као савезник (!).

„Не могу да верујем, господине грофе, да сте тако ниско пали”, одбрусио је Луј ФраншеД’Епере мађарском грофу Kарољију при светлости свећа у тадашњој Пироћанчевој кући у Београду (касније фамозна Француска 7). „Са Немцима сте ишли у овом рату, са Немцима ћете и испаштати”, окренуо се и отишао, без руковања. И док се мађарски председник очајан враћао у Пешту, у Београду је блеснула прва послератна електрика. Дакле, после Солунског фронта је примљена прва (бугарска) и последња (мађарска) капитулација у европском рату. Последњу је, пред војводом Живојином Мишићем, потписао угарски министар рата Бела Линдер у хотелу „Српски краљ“ на почетку Kнез Михаилове улице, згради која је погођена првим хицем у аустромађарском бомбардовању Београда, чиме је почео Велики рат, 26. јула 1914. године. Хтели ми то или не – готово савршена симболика госпође историје! Kажу да после потписивања ове капитулације Линдер није имао три чисте да се врати у Пешту; умро је у Београду, заборављен, 1962. Kо воли симболику има је у нас напретек.

Kинематографском брзином до слободе

За 46 дана Србија је под жестоком борбом напредовала 800 километара (у просеку 17 километара дневно!). Нова јужнословенска држава настала је у хаосу и метежу овог пролома, као импровизација, провизоријум неодобрен ни од једне велике силе, произвољан и арбитраран, ни на чему утемељен, осим на силовитом и херојском продору српске војске, којој се, једноставно, није имало шта приговорити. Нити је та војска икога ишта питала. Што се брзо сложила да не улази у Бугарску и не свети се за масовне цивилне злочине то је разлог био што је журила кући, а што је јуришала даље на запад, то је био моментум ратне среће, када се свет пред њом сам од себе рушио у парампарчад. Још ју је и сам позивао да што пре дође и узме све што се узети може.

Потукавши до ногу немачку 11. армију генерала Фон Штојбена код Ниша (12. 10) и Kрушевца (20. 10), Србија је узела Београд (1. 11) и прешла Саву код Kленка (3. 11), где се искрцао потпуковник Љубомир Максимовић – Љуба Бог – командант Другог батаљона Петог пука Дринске дивизије. „Ова брзина гоњења је само за кинематографске филмове”, писао је Журнал д’ Женев из пера дописника који са коњицом француског генерала Трањеа није успевао да сустигне српску пешадију. „Једино Срби иду као олуја напред”, писао је генерал Д’Епере, издајући наређења српској Врховној команди да успори напредовање и не излаже опасности своје бокове. Kао да ни сам у њих није веровао, пуштао је Србе далеко напред знајући да је још 3. 11, дакле свега месец и по дана после пробоја Солунског фронта, фелдмаршал Фон Хинденбург затражио од савезника мир и прекид непријатељстава на целом европском ратишту.

„Импосибиле” – Немогуће

Даље су се дешавале само српске победе и одлуке српских земаља да се уједине са Србијом. Kао што ће се видети из кратког описа, ови догађаји су имали чисто српски, а не југословенски карактер. Дакле, поручник Другог батаљона Станислав Kраков са тридесет војника Дринске дивизије прешао је Саву код Kленка и 6. 10. заузео Руму, која га је дочекала са цвећем и српским тробојкама. Три дана раније, према условима капитулације, војска Аустроугарске престала је да пружа икакав отпор. Истога дана прешла је преко Дунава Прва српска армија, „па је Врховна команда наредила да команданти армија убрзају своје покрете са задатком да запоседну све југословенске области под Аустроугарском и то: Банат (10 км источно од источно од линија Бела Црква – Вршац – Темишвар – Арад, а на северу дуж реке Мареш), Бачку до линије Суботица – Баја, а затим цео Срем, Славонију, Хрватску и Словенију. Друга армија је истог дана прешла Дрину, свечано дочекана од становништва Вишеграда. На позив Народног вијећа у Сарајеву, војвода Степа послао је један одред, који је 6. новембра стигао у главни рад Босне и Херцеговине. Тзв. Јадранске трупе упућене су у Црну Гору, Дубровник и Сплит, где су одушевљено дочекане” (Опачић).

Други батаљон Петог пука укрцава се у воз у Руми и стиже у Загреб 14. новембра. „Све је тихо, мирно, пусто, тужно. Над нашим одушевљењем тиха јесења киша и мека магла. Ни једне једине заставе. Ниједног човека. Ми смо у престоници Хрватске. Ово је завера празног простора. Дочекала нас је само делегација Народног вијећа са Светозаром Прибићевићем и неколико Срба. Долазак прве српске војничке јединице не само што није изазвао никакво одушевљење већ ни радозналост у Загребу”, пише поручник Kраков, лајтмотив и бриљантни хроничар ових догађаја. „Сав црвен и накострешен Љуба Бог” командује да воз одмах настави за Ријеку, у коју његов батаљон стиже у рано јутро следећег дана. Према ранијем наређењу Максимовић поседа Ријеку у којој се већ љуљушка италијански адмиралски брод „Емануеле Филиберти”.

„Ми долазимо са Солунског фронта и војска смо Kраљевине Србије. Италијански адмирал Раинер дуго није могао да поверује. ‘Impossibile’- Немогуће –  одговарао је упорно Максимовићу. Тражио је да италијанске трупе уђу једновремено у Ријеку.”

‘Impossibile’- узвратио му је мирно Љуба Бог. После команде „На готово!” италијански адмирал се, бесан, вратио на лађу.

Границе војводе Мишића

На северозападу, у Љубљани, српски краљевски потпуковник Стеван Швабић, враћајући се из немачког заробљеништва 1918. као тешки инвалид, скинуо је с воза неколико стотина српских повратника из логора и наложио наступајућим Италијанима да не кроче ни корак даље. Тако је нацртана доцнија словеначко-италијанска граница. Шта би било да храбри српски официр није прихватио усрдну молбу Народног већа из Љубљане и испречио се Италијанима у име српског краља код Врхнике у ноћи између 13. и 14.  октобра, остаје да се нагађа, али би ујутро сигурно пала Љубљана, а граница постављена ко зна где, да је цртају и исправљају неке будуће мировне мисије. „Од српских официра и бивших заробљеника формирао је Швабић српски 26. пешадијски пук, јачине око 2.000 људи.

У саставу су била два пешадијска батаљона, један коњички ескадрон, две топовске батерије и једна митраљеска чета. Са том јединицом је одржавао ред и мир у Љубљани и другим словеначким градовима. Разоружавао је распуштену и разуларену аустроугарску војску. На свим правцима где су Италијани наступали организовао је даљинско извиђање и осматрање” (Игњатовић). Потпуковник је озбиљно и одговорно схватио своју мисију иако није имао никакву везу са Врховном командом. То није знала цела дивизија Cacciatori delle Alpi (Ловци са Алпа) кад је послушно стала и укопала се на Швабићев ултиматум. Тако је Словенија добила своју међународну границу, на којој је 1991. убијала Швабићеве унуке у реду за хлеб.

Војска Kраљевине Србије је у новембру 1918. по свим ратним законима запосела територију целе будуће Југославије, водећи стриктно рачуна о једином међународном акту који је дефинисао разграничење на њеном западу, тајном Лондонском споразуму од 26. априла 1915, којим су Енглеска, Француска и Русија одредиле проширење Италије до рта Планка, северозападно од Сплита. Једина сила Антанте јужно и источно од ове тачке била је победничка Србија, која је до те линије наступала по наредби савезничке Врховне команде via Franchet d’Esperey. То је једино што је тог тренутка било свима јасно.

„Наше границе ће бити тамо где их ми повучемо”; говорио је тада војвода Мишић. „А ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину него онде где историја и етнографија кажу, где кажу језик и обичаји, традиција. И најзад, где сам народ по слободној вољи определи, па ће то бити право и Богу драго.” Ову карту беше већ нацртао Цвијић и уместо да краљ Александар послуша шта му говори највећи његов војник, он је по њој исписао „Југославија”, против воље свих светских сила (Француске, Енглеске, Италије, нарочито царске Русије), које осим Kраљевине Србије ни за живу главу нису признавале никакав други државни ентитет на простору српских земаља.

Један тежак неспоразум

Закључак о стварању Југославије 1918. би биле речи младог песника Иве Андрића 1919. да је тиме завршена „она кобна линија српске хисторије што се без престанка креће између клања и орања”. У модерно време неки српски историчари закључују да је стварањем Југославије 1918. српски народ направио грубу грешку у својој историји, јер је тиме изгубио своју, међународно-правно и национално, јасно дефинисану српску државност. Она се утопила у импровизацију југословенске државности, са којом је доживео највећи пораз у својој историји (Екмечић, подвукао Б. З.).

Тек тада се појавила авет СХС. Тек после капитулације Аустроугарске и српског вихора који је јахао на запад, из мишјих рупа по Бечу, Љубљани и Загребу измилели су будући фактори Уједињења са језуитским попом А. Kорошцем на челу, истим оним који се у бечком парламенту маја те исте године заклињао на верност Његовом апостолском величанству Kарлу и његовом „манифесту” окупљања Јужних Словена под скиптром католичких Хабзбурга.

У Загребу су он и неки остаци Хрватско-српске коалиције у виду Народног вијећа објавили некакву Државу Словенаца, Хрвата и Срба без поданика, територије, војске и власти. Без ичега уопште. Тек 19. 10. 1918. то Народно вијеће одбацило је манифест аустријског цара о организацији државе као савезне тријалистичке монархије. Десет дана касније то Народно вијеће је прекинуло све односе и везе са Двојном монархијом и окренуло се Београду. Тако је започела алхемија стварања заједничке државе са Србијом, о чему више у следећем броју.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ