Академија наука ни као занатска комора

Морају ли српско школство уређивати Немци – некад су скидали српске главе, а сад убијају дечје душе

• Шта је све у Србији продато, шта „изнајмљено“, шта поклоњено странцима, а шта су покрали домаћи лопови?
• Кад је последњи пут САНУ запитала српску власт који је [био] смисао Бриселског споразума… У тој су се кући намножили они који „знају“, али су се безнадежно проредили они који мисле

Пише: др Драгољуб Петровић,
лингвиста и слависта

 Спорење о САНУ на страницама Политике свело се на „техничке“ детаље. Покушаћу овде да им додам и неке суштинске не водећи рачуна о њиховој хијерархији.  

Нека у том смислу појединост која ће нас „увести у причу“ буде – бизарна: САНУ је с Институтом за српски језик потписала споразум о издавању часописа Српски дијалектолошки зборник и сагласила се са тим да се „периодичност“ његовог излажења „усклађује са прописаним правилима Народне библиотеке Србије и Министарства просвете, науке и технолошког развоја“.

Један поглед на САНУ и њен Стенфордов научни кантар

Да је та „правила“ правовремено осмотрила, САНУ је морала утврдити да су она, у најмању руку, саката: да се научна памет постројава од М1 до М11, да за то мере одређује Стенфордова листа, да се према њој одмерило 13 српских академика, али да тамо није било места ни за једног од оних који се баве истраживањима српске националне проблематике; и да на то треба гледати као на нешто сасвим природно јер „страни рецензенти“ обично не умеју читати оно што им се на српском језику поднесе (а ако се неком и догоди да нешто такво и прочита па му се не допадне, он то може или „превидети“ или га оценити као „неприхватљиво“). И отуда је разумљиво да на Стенфордовој листи нема места за српску националну памет.

Комунистички разарачки пројекти уперени против Срба

Као што је, већ скоро осам деценија, нема ни у САНУ кад су је Броз, Ђилас и Кардељ прогнали или у земљу или у ћутање. И тако се могло догодити да САНУ овери сваки комунистички разарачки пројекат уперен против Срба:

• издвајање средишта српске средњовековне државе и „стварање »Македоније«“ (са чим је ишла и инсталација „македонског језика“);
• цепање српског етничког корпуса по „братским“ републичким границама и остављање Срба у Хрватској, Босни и на Косову и Метохији под чизмом њихових ратних кољача (и њихових комунистичких савезника);
• разарање српског школства наредбом да се укину понављачи и да им се омогући да, уз све што „знају“, покажу и шта све „умеју“;
• и то довело до постројавања памети од М1 до М11; и до тога да они који не знају ништа морају бити „ментори“ онима који знају још мање; и да нико од њих не може бити биран „у више звање“ ако се девет пута није нашао на Ђокиној и макар четири пута на Стенфордовој листи.

Ранковић је признао да је до 1951. „ликвидирано 586.000 народних непријатеља“

Сва су та разарања „прошла поред САНУ“ и она се на њих никад није ни осврнула, тј. све их својим ћутањем „оверила“. Према таквом њеном понашању, међутим, морамо бити и „праведни“: комунисти су после „ослобођења“ побили много стотина хиљада Срба, о чему помињемо тек покоју бројку: Ранковић је признао да је до 1951. „ликвидирано 586.000 народних непријатеља“, али се не зна да ли у ту његову математику улази и оних 180.000 дечака пострељаних на Сремском фронту (Антун Милетић вели да је таквих било само 80.000) и 55.000 дечака и деце (од 7 до 15 година) бачених у јаме око Фоче током друге половине маја и почетком августа 1945, као што је извесно да се тамо нису нашли они који су кости оставили на Голом отоку. Та је комунистичка демократија, ваља и то признати, обухватила и неке академике и природно је да су они други брзо усвојили Брозову науку (нарочито од оног тренутка кад је он „стао на чело САНУ“), али је занимљиво да Броза нема већ више од 40 година и да су неке од тих чињеница до САНУ стигле само у оно време кад је она припремила онај Меморандум, у њему подсетила на комунистичке злочине и предвидела да ће се Брозова злочиначка творевина распадати управо онако како јој се то и догодило.

Срби се истребљују и прогоне у Хрватској, БиХ, Црној Гори, Космету…

И да ће и то Срби опет најжешће платити: истребљени су у Хрватској, у Босни се држе на танкој омчи код Брчког, светска криминална заједница стала је иза њиховог прогона с Косова и Метохије, а исту памет брани и „комитски покрет“ у Црној Гори… Нови комунисти, међутим, успели су да ту САНУ потисну и упрљају и она се после тога никад није опоравила: људи који су приредили Меморандум почели су се проређивати и замењивати их они који су стизали и до Ђокине и до Стенфордове листе, али нису умели да мисле ни о чему другом, па ни о томе како неуки министри просвете и науке разарају темеље српске националне традиције и духовности и како њихове секретарице и курири преуређују српску школу прогонећи из ње све оне садржаје и обрасце по којима су се Срби вековима као народ и утемељивали и као народ стигли до комунистичког времена.

На сличан начин САНУ је подржала и „правила“ Народне библиотеке Србије тиме што се, рецимо, није распитала по којим је критеријима она утврдила, „на захтјев Националне и свеучилишне књижнице у Загребу 17. липња 2008. године“, да „хрватски језик“ више није ни налик на српски и да се ти језици заједно више не смеју ни помињати. И по којим правилима ЦИП-оње и ЦИП-уље из националних библиотека утврђују да, рецимо, Бранко Ћопић пише „босански“, да је девет „хрватских књига“ написао  Момо Капор, да су истим језиком  писани Моји проналасци Николе Тесле, Козарачка дјеца и Ријечи које нису заклане у Јасеновцу; „српски и хрватски“ писали су Његош, Б. Радичевић, Мркаљ, Стерија, Сремац; „хрватском ћирилицом“ потписивали су се Змај, Дучић, Меша, Иво Андрић, Р. П. Ного, то још увек чине СПЦ и САНУ, а можемо им додати и књигу „Историја Дубровачке књижевности академика Злате Бојовић: језик – српски, писмо – ћирилично, издавач – Српска књижевна задруга“, а књига гурнута у – хрватску књижевност.

Народна библиотека Србије успешно осрамотила и српски језик и српску културу на гостовању у Канади

Треба овде подсетити и на то да је, рецимо, Народна библиотека Србије успешно осрамотила и српски језик и српску културу на гостовању у Канади 10. Х – 10. ХI 2006. када су се тамо представили „Среја“, „Саша“, Ђинђић, Вук, Хелсиншки одбор за људска права и сл. др., али поред њих није било места ни за Мирослављево јеванђеље, ни за Св. Саву, Његоша, Црњанског, Пекића, Сл. Јовановића, Теслу, није било ниједног сликара, ниједне збирке народних песама, ниједне монографије о манастирима, ништа о Косову, главнина књига била је штампана латиницом, а „ћирилаши“ били означени као — „батинаши“! (Таква је памет на чело Народне библиотеке Србије довођена из Сорошевог предсобља, с налогом да се најзначајнији памтилац и записивач српске прошлости разори и осрамоти изнутра и да се тиме доврши оно што Хитлеру није, сасвим, пошло за руком 6. априла 1941.)

САНУ је, дакле, оверила сва министарска и библиотечка „правила“ која помињемо и тиме признала да се министарка саобраћаја у тим проблемима много боље сналази од онога саобраћајца са Стенфордове листе, као што је за еколошке теме квалификованија министарка која још није научила „сва слова“ него академици и други мајстори који се тим темама баве „у виду заната“. Да није  тако, САНУ би се, коначно, морала сетити да се код највише власти распита и о још покојој појединости о којој су свакако обавештенији од оних специјалаца који долазе из Сорошевог предсобља и/ли Трилатералне комисије и Билдербершког клуба. А таква би питања, рецимо, могла бити и следећа:

Шта САНУ треба да пита власт

• ко је довео Рио Тинто да отрује западну Србију, Зиђин и Данди да то ураде на истоку и где је све, и са чијом дозволом, распоређено оних шездесетак осталих бушача и тровача и да ли су они доведени с кинкеловским циљем да се „Србија сведе на безначајну балканску енклаву“ и у складу с „агендом“ да ће бити „жртвована зарад Зелене Европе“;
• да ли се рудним богатствима и државним енергетским системима мора управљати једино по правилима Трилатералне комисије или би им академијска памет могла понудити неке много поузданије ослонце (својим моћним Одељењем за математику, физику и гео-науке);
• морају ли се све полуге економске моћи налазити у рукама странаца или би било срамота да се понешто од тога нађе и „у домаћим рукама“, тј. шта је све у Србији продато, шта „изнајмљено“, шта поклоњено странцима, а шта су покралидомаћи лопови; и кад је САНУ последњи пут пресудила да је власт некомпетентна и упозорила је на то да је такво понашање, једнако као и препуштање извоза странцима и/ли презадуживање, пречица до дужничког ропства;
• је ли САНУ (са својих четрдесетак „медицинских бесмртника“) икад проверила „протоколе“ по којима су др Кон и његов министар здравља у ковид-болницама пацијентима бушили плућне марамице и дијафрагме и, истовремено, подносили „тешке кривичне пријаве“ против лекара и апотекара који су, „у домаћим условима“, без интубирања и респиратора, сасвим лако лечили своје пацијенте; и кад ће неко за сва та убиства бити осуђен макар као за злочине против човечности;
• морају ли српско школство уређивати Немци и њихове ждерић-жужуловске кољачке филијале, и то по много суровијим правилима од оних по којима су то чинили и у трима ратовима током прошлог века (тада су скидали српске главе, а сад убијају дечје душе); и да ли САНУ заиста верује да је („у том циљу“) требало бацити у блато Завод за уџбенике као најзначајнију српску националну институцију и оним злочинцима отворити могућности да пљачкају српско уџбеничко тржиште; и да ли тиме САНУ оверава схватање српске Владе и њених министара за просвету и науку да им у заслуге треба уписати и то што су у школама легализовали и демократску корупцију и педагошку проституцију;
• САНУ није заслужила приговор за „трагичну судбину »Речника српско-хрватског језика«“ (та се судбина може друкчије оквалификовати), али није јасно како ће она одговорити на нека много „простија“ питања, а једно је од њих сасвим банално: потписник ових редова памти податак (и он је много пута помињан) да је корпус тога Речника премаши[ва]о шест милиона картица, а до дигитализације стигло их је тек четири милиона и двеста хиљада и САНУ једина може разјаснити недоумицу о томе шта се с оном огромном разликом догодило; или објаснити како је „нестао“ орман са сто хиљада картица из једног њеног сектора; или како су нестајале збирке иза којих су остајале само „кутије“ у којима су се налазиле или регистри у којима је забележено да су од приложника преузете, а после никад нису пронађене; или како су из Академијиних подрума изношена и бацана (или „на кило“ продавана) сва стара научна издања.

Све то (а и још штошта) сведочи о чињеници да САНУ није крива за „трагичну судбину Речника“, али јесте за трагичну судбину српске науке: њено се „деловање“ које је овде представљено у мало чему разликује од онога што су (током XVII–XVIII века) Србима, рецимо, приредиле три генерације католичких попова сабирајући из свих европских библиотека, архива, цркава сва сведочанства о Илирима, пренели их у Музеј Илирика у Болоњи и тамо им се – изгубио сваки траг: САНУ се може бранити од неких приговора, али се не може одбранити од злочина над српском науком; 

• министарство за трговачку памет почело је да распродаје и српске школе: „Привредни суд у Краљеву, решењем Фи. број 99/2016 уписао је у судски регистар, у регистарском улошку број 5-288-00, ОШ Khalifa bin Zayed Al Nahyan, податке: Брише се Основна школа »Растко Немањић Сава«, Дојевиће. Уписује се Основна школа Халифа бин Заид Ал Нахјан (Khalifa bin Zayed Al Nahyan), са седиштем у Дојевићу, Фи број 99/2016 – из Привредног суда у Краљеву, А–1250“;
• кад је последњи пут САНУ запитала српску власт који је [био] смисао Бриселског споразума и да ли се ишта од онога што су његови српски потписници, на трагу Брозове комунистичке науке, даровали Шиптарима може разумети друкчије него као издаја пред каквом се Срби никад нису нашли у својој историји…

Издаја пред каквом се Срби никад нису нашли у својој историји…

Могла би се овим питањима прикључити и многа друга, али нека и ово буде довољно за закључак да до САНУ није „стигло“ ништа од овога о чему говоримо. И разлог је за то врло прост: у тој су се кући намножили они који „знају“, али су се безнадежно проредили они који мисле, при чему се ни њихов глас не може пробити кроз хук оних претходних (није случајно да је Одељење друштвених наука сведено на /5+2/ члана и, практично, удављено). И то нас доводи до суштине проблема пред којим се налазимо: Академији се не могу оспорити високи домети у областима којима се баве, али ако се ништа од тих знања не може употребити да се многодеценијско  разарање народа макар успори (ако се већ зауставити не може), логичном се мора сматрати сумња у смисао знања која се мере Стенфордовим кантарима. Срби су, наиме, много више веровали знањима која су долазила из Занатске коморе: та су знања била поштована јер су она човеку служила и олакшавала му живот.

Смисао оних других био је знан само одабраним представницима њихових носилаца – онима који су се припремали не да човеку олакшају живот него да човека униште.

САНУ се нашла распета између једних и других: малкице се измакла од занатлија, а неизвесно је хоће ли се примаћи еминентним зликовцима или се само уписати у њихове водоноше. Између осталога и тиме што је пристала да се научне истине „бодују“ по мерама којима се наука може најуспешније – срамотити.

Србија је имала и школу и науку док се на факултетима полагало тек неколико испита: наишао сам на податак да је пре стотинак година, у струци у којој сам потрошио живот, полагано само три испита, касних педесетих година прошлог века ја сам их положио десет, кад сам се измицао у пензију – моји студенти полагали су их петнаестак, а две-три године касније (кад се размахнула „болоњска памет“) један ми је студент „признао“ да их је положио – 72 (и словима: седамдесетдва).

САНУ је оверила и тај министарски – злочин.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ