Александар Дугин: ШТА ЈЕ ТРАДИЦИЈА?

Говор на 1. сибирском форуму ВРНС

Закон 809, о коме се данас много прича, је прекретница. Генерално живимо у новој ери. Ова нова ера у Русији почела је 24. фебруара након почетка специјалне војне операције, која је за собом повукла огромну трансформацију у позиционирању наше земље у глобалном контексту. Закон „О усвајању основа државне политике за очување и јачање традиционалних руских духовних и моралних вредности“ је фундаментална тачка, најава нове идеологије за Русију.

То није идеологија државе. Код нас је то уставом забрањено. То је суверена идеологија нашег друштва. То је оно што уједињује представнике свих партија на Светском руском народном савету, који се недавно одржао у Москви. Говорили су представници свих партија у Думи. А стварање „Културног фронта“ је исто, лидери и представници свих парламентарних партија. Сви смо јединствени: можда се политички ставови донекле разликују, али ми смо јединствени у вези са овом сувереном идеологијом, што се тиче чињенице да се заклињемо на оданост традицији и традиционалним вредностима. Ово је нека врста метаидеологије: она обједињује странке, представнике власти, друштва, људе, Цркву, традиционалне конфесије. То су традиционалне деноминације које се придржавају традиционалних погледа на вредности. Пре свега, наравно, ово је православна црква, али и друге традиционалне конфесије.

У овој ситуацији, наравно, потребно је много озбиљније приступити томе зашто се те вредности називају „традиционалним“, а шта „традицијом“?

Социолози вероватно знају да је друштво у социологији подељено на неколико типова, који нису само привремене, већ антрополошке, социолошке конструкције: ово је традиционално друштво, које карактерише супериорност духовног над материјалним, јаке породице, вредност живот, морал и континуитет генерација. Традиционално друштво је друштво које даје предност светом. Константин Валериевич [Малофејев] је врло исправно рекао о имањима: духовно, војно имање је постављено на највиши ниво, не зато што су јаки или богати, већ зато што се жртвују, служе, и у својој служби долазе до краја, до лимит. Ово је света ствар, јер, као што су стари Римљани рекли: „Дулце ет децорум ест Про патриа мори“ – „Слатко је и лепо умрети за Отаџбину“. И то је истина традиционалног друштва, Империја, верско друштво. Ово је истина истинског патриотизма. Овде му се Русија данас заклиње на верност.

Традиционално друштво је један од типова у социологији: шта је супротно традиционалном друштву? А ево најинтересантнијег. Социолози кажу да је традиционално друштво супротност модерном друштву. И ту почиње оно најзанимљивије: испоставља се да га пар – Теза и Антитеза – приликом дефинисања појма „традиције“ супротстављају „модерности“ (односно Модерности). Отуда, у социологији, у историји културе, овај пар појмова: традиционално друштво и нетрадиционално друштво. Савремено друштво је нетрадиционално друштво (као што оријентација може бити нетрадиционална). У традиционалном друштву, оријентације су традиционалне: јака породица, дух је изнад материје, али у модерном друштву (европска модерна) је обрнуто. Ово је друштво у коме се све традиционално сматра застарелим, све традиционално мора да се превазиђе. И ове традиционалне вредности европске модерне, почев од буржоаских револуција, од епохе великих географских открића с краја 16. века, методички почињу да се ослобађају. Историја последњих пет векова Западне Европе, са којом смо сада у рату, била је покрет против традиције у корист модерности. И што је више модерности, то је мање традиције. У неком тренутку је изнета догма о прогресу, супротстављена свим верским учењима, свим традиционалним вероисповестима (наводно, човечанство је живело лоше, било „идиотски“, следило неке „традиционалне вредности“, а сада је ослобођено – од Бога, од Цркве, нације, културе, затим породице, пола, па људске врсте). Ово је напредак, ово је Модерна (или модерност). Модерна каже: ми се удаљавамо од традиционалних вредности, губимо свој колективни идентитет, превазилазимо и поништавамо једну за другом традиционалну вредност, а тврдимо супротно. То је оно што је Модерна. Ако желимо модернизацију, ако желимо напредак, развој у овом мејнстрим западном кључу, будите љубазни да уништите Цркве, укинете свете институције, маргинализујете или уништите свештенство, омаловажавате војнике, ставите трговце, олигарха на чело свих трговаца атомизирати друштво, уништити породице, посадити индивидуалистички идентитет нашој деци да што пре нестану са лица земље, умирући од дроге или сиде, замењујући их вештачким киборзима. Пре сто година то је била фантазија, а данас је то програм модерних либералних прогресивних партија, у САД и Европи – „зелених“, трансхуманистичких, родних.

Данас смо у рату са њим у оваквом стању, али све је почело као прилично добра идеја: ослободити човека, открити његов потенцијал, изградити материјалне услове удобности, живети боље, изградити машине – али за ово ви само треба заборавити Бога. Пошто Бог од нас захтева напор, Црква од нас захтева дисциплину, не само права, већ и дужности. Традиција, држава, империја, служба захтевају жртву. И на томе је изграђена цела наша традиционална култура. А породица није само радост, већ и жртва. А љубав је жртва. Када не само уживамо, већ и служимо, и носимо велике обавезе, које нам понекад изгледају готово неподношљиве или тешке, попут служења у Цркви, монаштва, подвига ратника. Такође и подвиг изградње породице и подизања деце.

Традиција је супротна модерној. Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Кирил је на састанку Светског руског народног савета врло тачно идентификовао извор зла: назвао га је термином „секуларизам“. А секуларизам је прелаз из традиционалног у модерно друштво. Од духовног до материјалног, или антидуховног, световног, световног. Ако одбијемо водећу улогу духовне институције – Цркве за руске православне народе, исламске традиције за муслимане, јеврејске традиције, будистичке – онда прелазимо на секуларни поредак и, такорећи, ослобађамо човека од Бог. Особа остаје сама. Ово је модерно. У почетку је модерна значила борбу против Бога: то је био устанак човека против Бога, земље против неба, материје против духа. То је оно што је модерно друштво. А када говоримо о напретку, о побољшању, о да се човечанство развија – са становишта религије је супротно. Ако погледамо очима религиозне особе у последњих 500 година, видећемо не напредак, већ деградацију. Видећемо не побољшање човека и његовог морала, већ супротно: његову потпуну атомизацију, дисперзију, дегенерацију, која се све више убрзава.

И ту се намеће занимљива ствар: целокупна Модерност, целокупно модерно друштво, које је супротстављено традиционалном друштву, у сукобу је са вредностима које се данас одобравају као основа наше државне политике. Ово је глобални конзервативни заокрет Русије по први пут у 100 година. И комунистичке и либералне идеје су прогресивне секуларистичке идеологије. Традиција сматра совјетске примере и страшне 90-е као крајњи облик одбацивања, као изопаченост. Ово је само тријумф материјалног над духовним. Односно, ми смо заправо извршили конзервативни заокрет, који захтева поновно откривање Традиције, ново схватање основа религиозног погледа на свет, које се не сматра некаквим допуном – „обредним службама“ – већ у целини. , почев од стварања света, космогоније. Од Цркве морамо узети не само морал, него и сва њена учења, јер је то суштина Предања. О свету, о човеку, о анђелима, о васкрсењу мртвих, о Страшном суду. „Како то старомодно звучи“, кажете. Наравно, геј парада или исмевање особе у свим облицима, њено спајање пластичном кесом (како верују „мрачни еколози” или објектно оријентисани онтолози) је „прогресивно”. Али племенита, узвишена идеја о Адаму, Каину, Авраму, Господу нашем Исусу Христу, који је дошао да нас спасе – ово изгледа „застарело“. Па, да, застарело је. Штавише, то је антимодерно. То уопште није модерно, јер је истина. Ово је истина за вечност. Традиција је за вечност. За нас је ово шала: „Каква вечност? Да ли је то јако дуго?“ . Не. Вечност је оно што је била јесте и биће у исто време. Ово је сада, ово је друга димензија, вертикална у односу на кретање времена. У данашњем друштву све је хоризонтално. Вечност је вертикала која пролази овде и сада, кроз наша срца. А ово је свежина вечности. То је невероватна виталност духовног погледа на свет, јер Црква није оно што је била пре. А наша религија се не односи на оно што се тамо некада догодило – већ на оно што се дешава овде и сада. А на Божанственој Литургији бива преосвећење светих дарова, овде и сада – и стога заувек. Вечност не значи „дуго време“. Напротив, то је уклањање времена у надвреме. кроз наша срца. А ово је свежина вечности. То је невероватна виталност духовног погледа на свет, јер Црква није оно што је била пре. А наша религија се не односи на оно што се тамо некада догодило – већ на оно што се дешава овде и сада.

Постоји још једна важна тачка: када социологија разматра концепт традиционалних и модерних друштава, она истиче још један феномен: тзв. Постмодерна. Шта се дешава на прелазу из модерне у постмодерну? Прво, ово нећемо разумети ако не узмемо у обзир Предање. Традиција је потврђивање светих, вертикалних, духовних вредности. Модерно је одбацивање духовних вредности. Али одбацујући Бога, Модерна одбацује и ђавола (каже: „Нема Бога, али нема ни ђавола“). Он на ово место поставља особу која ће се стално развијати, отварати и постепено трансформисати.

А постмодерна је занимљив заокрет у модерности, који каже: „да, нема Бога, тако је – ми смо га убили – али ђаво јесте”. Постмодерна је откриће сатанског плана Модерне. Тај секуларизам, о коме је пажљиво и тачно говорио Његова Светост Патријарх московски и све Русије Кирил. Он је у свом говору сажео да је резултат секуларизма као идеологије која се супротставља духу, скривеном мотору, управо он – ђаво, и његов гласник – антихрист. А то се поклапа са Постмодерношћу, јер се постмодернистички аутори већ отворено окрећу ђаволу, демонским текстурама, пропадању људске свести, стварању постљудских врста. И заправо, наш председник је у свом говору о признавању четири нова субјекта Руске Федерације назвао западну цивилизацију „сатанском“. Ово није метафора: ово је суштина традиционалног погледа на шта шта је постмодерна. Када у почетку нема ни Бога ни ђавола, а онда још нема Бога, али ђаво јесте.

Са овим ђаволом имамо посла данас у Новом светском рату. Ми смо у рату са њим. Не против Украјине, то смо више пута нагласили. Ми смо у рату са ђаволом. И наравно, да бисмо се ефикасно борили против тога, потребан нам је дубок, традиционалан систем вредности. Јер ако се технички непријатељ може победити, онда се духовни, метафизички непријатељ, бесмртни пали анђео не може победити. Ако је ова цивилизација сатанска, онда то све мења.

Дошли смо до краја приче, али са друге перспективе. Ово није напредак, развој, побољшање, побољшање, удобност, материјална подршка – то су чиреви, пандемија, рат, глад, смрт и уништење. Имамо посла са цивилизацијом пакла. И како да се боримо против тога ако смо и сами део тога? Ако се боримо истим методама, ако смо и сами секуларни, прогресивни, комфорни, либерални – како да победимо колективни Запад са којим ратујемо? Наше друштво је можда било спремно – наши људи постоје захваљујући својој лојалности традиционалним коренима – али политички систем дефинитивно није био спреман да се бори против нечега чије је постојање дуго негирано.

Закон о традиционалним вредностима, говори нашег председника, који постају све конкретнији у погледу традиционалног идентитета Русије, све конкретнији, јаснији, са јасним формулацијама, приближавамо се формулацији ко смо ми данас. Али данас смо са т.з. Предања су оно што смо одувек били, ко су били наши преци, наши оци оснивачи, наши светитељи – они који су поставили темеље наше Руске Цркве, наше руске државности, наше руске породице и наше руске цивилизације. Ову димензију руске вечности морамо стећи кроз нашу руску традицију. Димензија у духовној борби. Да бисмо то урадили, потребно је не само да победимо: треба да се мењамо, мењамо изнутра. Ову духовну битку морамо добити у самом нашем друштву, у себи – у својој држави, у свом народу. Дакле, народ је данас уједињен:

Данас морамо бити уједињени, али морамо да се мењамо: у стању у коме смо данас. Будући да смо суштински зомбовани елементи Модерне и Постмодерности, нећемо добити овај рат, јер је овај рат светиња. Овај рат је заиста смртоносан. Ово је наша последња борба.

Извор:
КАТЕХОН