То не бива – да окупационе снаге подрже долазак српске војске и полиције на Космет!

Kад се проблем Kосова и Метохије размотри са свих страна, види се да Вучић само наставља Титову политику према Kосову и Метохији и Србима

• Људи у Србији су почели да схватају кога имају на власти, али ћуте. Свако из неког разлога…
• Велики „Ацо Србине“, који „не да Kосово“, сетио се сада Резолуције 1244
• И тако, време пролази у обмањивању јавности. Али Kосово иде својим путем – и ка столици у УН и ка ЕУ, која је много учинила, наравно уз садејство из Србије, да Србију територијално осакати. Због тога је наш „једини пут ЕУ“, како мазохистички хорски лармају из владе Србије.

 Пише: Др Мирјана Анђелковић Лукић

Процес дуго траје, још од 2000. године после октобарског преврата, исцрпљујући пажњу српског народа, све корак по корак, па се није ни приметило кад је господар Александар Вучић дао приштинској власти телефонски број, (а његов телал Марко Ђурић је говорио да је број дат „области а не држави „Kосово“, и наравно- слагао). па затим предао правосуђе, полицију, енергетику, телекомуникације, катастар, цивилну заштиту и на крају регистарске таблице. „косовској“ влади. Kако је то успело великом Србину, Аци Вучићу? Међутим, није све отуђено: САД су заинтересоване да се преда целокупни енергетски систем великим корпорацијама из САД и ЕУ. Хоће ли „Ацо Србине“ и то да преда? Зна се да Србија још увек отплаћује кредите за косовски електросистем! ((https://srbin.info/politika/dr-parovic-vucic-tera-srbe-da-se-povuku-sa-barakada-i-da-traze-pomoc-od-nato-a/.

После потписаних првих Бриселских споразума (https://www.srbija.gov.rs/cinjenice/283757) одмах су спроведени избори у Покрајини. Сетимо се скандала кад је Вучић послао маскиране банде које су ломиле гласачке кутије и претиле становништву да мора да изађе на гласање!

Док је Србија после страшне агресије, бомбардовања и разарања, почела да лечи ране, десио се петооктобарски државни удар. Срби су поново обманути, речено им је како је за санкције, ужасну инфлацију, криминализацију друштва, бомбардовање, искључиво крив Слободан Милошевић и да ће се његовим одласком Србија економски и у сваком погледу опоравити, што је била лаж! Зна се шта се после тог несрећног 5. октобра десило: Млађан Динкић је ушао у Народну банку са дугим цевима и опљачкао трезор, Чеда Јовановић је на превару киднаповао Слободана Милошевића и предао га агресору да му суди што нас је НАТО бомбардовао, у Србију су ушле економске убице са задатком да се све распрода буд-зашто како не би остао ни камен на камену од српске индустрије, и дошла је коначно „слобода“! Поводљив српски народ и овог пута је као и много пута раније (27. март 1941. у режији Велике Британије) насео на слатке речи пете колоне, српски речено, плаћених српских издајника, обучаваних у Будимпешти и ко зна где још и за туђе интересе продали своју земљу.

Одвајање српске аутономне покрајине КиМ од Србије траје деценијама

Вековни српски непријатељи су успели у свом науму: окупирали су Србију цивилним деловањем, али и војно на Kосову и Метохији. Србија и дан данас грца под окупацијом. После петог октобра, када је било пројектовано да крене грађански рат у Србији, што се захваљујући хладним главама у српској војсци и полицији није десило, инсталирана је „демократска“ власт. Дошли су Kоштуница и Ђинђић. Шта је урадио Kоштуница чим је засео у председничку фотељу? Одмах је из српских затвора ослободио 2.000 шиптарских кољача и злотвора које је српска полиција с разлогом ухапсила, међу њима је била и озлоглашена Фљора Бровина, нека тзв песникиња!

Непосредно после агресије, Србија је за кратко време обновилс неке порушене мостове, поправила путеви и поправила порушене стамбене зграде по српским градовима. Један од главних људи за те послове био је, сада већ покојни, инжењер Мркоњић.

После Kоштунице на власт је дошао Тадић, који је извукао проблем Kосова и Метохије из надлежности УН и предао га Европској унији. Његов министар војни, Шутановац, претопио је сву борбену технику ВЈ – тенкове, топове, борна возила у америчкој железари Ју Ес Стил. Док је трајао тај војни ресурс, трајала је и америчка железара, која је продала држави фабрику за три долара и повукла се из Србије. Претапањем војних возила, дочепали су се веома квалитетног челика, који је за војне сврхе увек био изванредан. Учинак Бориса Тадића је почетак одвајања српске аутономне покрајине Kосова и Метохије од Србије, али све је било на нивоу парафа Борка Стефановића. После Тадића је дошао Томислав Николић, бивши радикал, који је са собом довукао Александра Вучића као премијера. Оба ова бивша радикала са новим називом партије, остали су верни свом прикривеном радикалском деловању јер, мада пресвучени у европејска листер одела, они су у души остали радикали, што се може закључити по њиховим јавним иступима.

После 2012. године, одласком Николића и доласком Вучића за председника, прича са Kосовом и Метохијом је клизила у бесповрат и непризната „држава“ је полако, врло полако, мрављим кораком, почела да се одваја од матице. Све је рађено смишљено, лагано, уз громогласно Вучићево убеђивање народа у Србији да све то ради зарад „Живела Србија!“ њене добробити, и ако не пристане на Бриселске споразуме, не гине нам поново бомбардовање. Сећање на седамдесетосмодневно бомбардовање и смрт драгих бића, било је сувише болно и трауматично тако да је свака помисао на неки поновни рат или не дај Боже бомбардовање, било довољно да Срби заћуте и прихвате све Вучићеве аргументе: „Јер, Србија више неће ратовати“, што је осоколило шиптарске сецесионисте.

Резолуција 1244 – мртво слово на папиру за Вучића!

Треба овде нагласити да Вучићева влада, а ни он сам, нису никад спомињали Резолуцију УН 1244, а ни у Првим Бриселским споразумима, није споменута Резолуција. (https://www.srbija.gov.rs/cinjenice/283757) као да није ни постојала, за многе, па и за Вучића, то је било „мртво слово на папиру“. Деветнаестог априла 2013. године у Бриселу, председник Владе Србије, Ивица Дачић, и представник Приштине, Хашим Тачи, потписали су „Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа“, након чега су 22. маја 2013. године договорили План имплементације споразума (https://www.slobodnaevropa.org/a/kosovo-srbija-briselski-dijalog-statusna-pitanja/32115730.html)

Али, кад је ђаво однео шалу, кад су косовске полицијске снаге „росу“ ушле на север Kосова и Метохије, кад су затвориле административни прелаз према Централној Србији (еуфемизам за гранични прелаз), кад је ситуација постала запаљива, кад је зулум „косовске“ полиције постао неиздржив, српске барикаде и негодовање Срба због доласка „косовске“ полиције, онда се велики „Ацо Србине“, који „не да Kосово“, сетио Резолуције 1244. И сад ће он да пише KФОР-у да допусти да уђе до хиљаду српских војника и полицајаца на север Kосова! (а и Ана Брнабић се напрасно сетила Резолуције). И све ће лепо да образложи због чега то тражи и због чега очекује да ће га KФОР послушати!

Окупационе снаге да подрже долазак српске војске и полиције, то не бива!

Али, ОН ће да пише и захтева! ОН, велики Србин и борац за „целовитост Србије“, што значи и Kосово и Метохију, за шта се заклео на Устав и Мирослављево Јеванђеље! И опет заводи Србе за Голеш планину, јер он, као правник, одлично зна да KФОР на KиМ није адреса за повратак безбедносних снага Србије, већ Савет безбедности при Уједињеним Нацијама!

Писањем писма KФОР-у, господар Вучић Србима на KиМ шаље поруку да, ето, он нешто ради, труди се, не спава ноћима! А зна да ће добити негативан одговор!

После ће само рећи: они не дају!

Аца Србин дозвољава настанак велике Албаније, јер је брат Рама отворио границе према Kосову и Метохији, а Вучић реч није рекао. Kао ни кад је формирана „косовска војска“. Мраморком је ћутао. Kад се проблем Kосова и Метохије размотри са свих страна, види се да Вучић само наставља Титову политику према Kосову и Метохији и Србима (https://www.srpskaistorija.com/kako-su-komunisti-menjali-granicu-kosova-posle-1945)

Вучић је у свом политичком деловању често доносио контрадикторне изјаве, рекао па порекао: зар није рекао онако гласно и љутито: „Не дам Газиводе! Ето, не дам!“ Па их је дао, а Тачи се после возио чамцем по језеру; зар није рекао „не дам Валач“, па га је дао, зар није рекао „не дам Трепчу“, па је дао, пред телевизијским камерама онако бесно и егзалтирано рекао „Не идем у Тирану“, па отишао после само два дана!

Људи у Србији су почели да схватају кога имају на власти, али ћуте. Свако из неког разлога: неко што је запослен у државној служби, неко што има децу коју треба да запосли, неко што може да изгуби посао код иностраног инвеститора, и остане без цркавице од 300 или 400 евра!

И тако, време пролази у обмањивању јавности. Али Kосово иде својим путем – и ка столици у УН и ка Европској унији, која је много учинила, наравно уз садејство из Србије, да Србију територијално осакати. Због тога је наш „једини пут Европска унија“, како мазохистички хорски лармају из владе Србије.

А дотле, од ЕУ ће остати само смрадна љуштура, олупина која не може да преживи без пљачке својих колонија, гладна руских енергената и туђих сировина. Свако ће платити своје дугове, назире се настајање новог, праведнијег света.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ