Меркел, Минск и куповина времена

Сад имамо и званичну потврду да се Запад за сукоб у Украјини спремао годинама, али није једини

Први ћу да се захвалим Ангели Меркел што је признала да је Запад примирјем у Минску септембра 2014. хтео да „купи време“ Украјини за припрему рата против Русије. Скоро свима је то било јасно већ одавно, али када то тако отворено каже неко чија страна у овом сукобу глуми некакву моралну узвишеност, онда њене речи имају посебну тежину.

Како би мало „глајхшалтовала“ своју политику према Русији са садашњим русофобичним курсом канцелара Шолца, Меркелова је немачком листу „Цајт“ ове недење изјавила како је примирје у Минску било „покушај да се Украјини купи време“, које је Кијев искористио да ојача своју војску.

„Украјина из 2014-2015 није Украјина коју видите данас“, додала је Меркел. „Како се видело из битке код Дебаљцева ране 2015, када је Путин лако могао да их прегази. Притом сумњам да би НАТО могао тада толико да помогне Украјини као што то чини данас.“

Казнена експедиција

Ко се не сећа, украјинска „казнена експедиција“ на Донбас је код Дебаљцева у фебруару 2015. претрпела друго катастрофално опкољавање (прво је било у августу 2014. код Иловајска), и њени остаци су се повукли у Артемјовск – од тада преименован у Бахмут где се ових дана воде жестоке борбе.

Меркел у суштини вели да ни Украјина ни Запад тада нису били спремни на сукоб са Русијом, али данас ето јесу. Тим поводом су неке руске тзв. ура-патриоте завапиле како је Кремљ требало већ 2014. да пошаље војску у Украјину и тада „заврши посао“.

Из те перспективе, чини се наивном прозивка Запада за „махинације, манипулације и све врсте извртања истине, закона и права која се могу замислити“, како се изразила потрпарол руског Министарства иностраних послова Марија Захарова поводом признања Меркелове.

Па зар Москва не зна да Запад тако ради већ деценијама? Зар нису обраћали пажњу на искуство Срба, од Дејтона и Кумановског споразума до 2013. и Брисела, па не знају да Запад редовно крши не само обећано већ и потписано?

Неће бити да је Захарова та која је наивна у овоj ситуацији. Москва је и те како обраћала пажњу на искуство Срба; Владимир Путин га је чешће помињао него власти у Београду! Тешко да им је могло промаћи признање „мајдановског“ председника Порошенка већ августа 2015. да је Минск био куповина времена, или објава његовог саветника Луценка да би за Кијев најбољи био „хрватски сценарио“ из 1995. са свим што то подразумева. Путинов говор на почетку операције у Украјини је показао да су у Кремљу свега тога били свесни.

Империја лажи

Што се тиче односа према Западу, довољно говори што га је Путин том приликом крстио као „империју лажи“, а приметићете да од тада у Москви више не користе синтагму „наши партнери“, коју су годинама ионако рабили полу-саркастично.

Кад већ памтимо вероломност Запада и маштамо шта би било да је Москва интервенисала „на време“, ваљало би се присетити да је Русија исто тако стајала по страни када је Аустро-Угарска 1908. анектирала Босну и Херцеговину. Тако је морала, због катастрофе у рату са Јапаном три године раније. Али то нечињење је после био језичак на ваги за одлуку цара Николаја II да устане против бечког ултиматума Србији, шест година касније.

Амерички историчар Давид Фромкин („Последње лето Европе“) тврди да се Немцима у јулу 1914. у ствари журило да зарате против Русије, док она још за то није била спремна. Исту је рачуницу имао и Адолф Хитлер, јуна 1941. Немачка је, судећи по речима Ангеле Меркел, у Минску 2014. ишла на неку „трећу срећу“.

Ако је туча неизбежна – удари први

Путин је небројено пута показао да га занима историја, посебно руска. Не верујем да је случајно баш у октобру 2015. изјавио да га је „лењинградска улица научила пре 50 година једном правилу: ако је туча неизбежна, удари први“.

Из свега овога намеће се одговор да нису само Запад и Украјина „куповали време“ за неизбежни сукоб, у којем је улог цео свет а поља Донбаса су само један од фронтова. А ко је ту боље пазарио, чини ми се да ћемо сазнати врло брзо.

Извор:
РТ