СЛОБОДАН АНТОНИЋ: НАРОД ЈЕ НА СТРАНИ РУСИЈЕ

Истраживања јавног мнења показују да су грађани Србије листом против увођења санкција Русији.

Када су Ђорђе Вукадиновић и НСПМ, још у мају 2022, изашли с подацима да је преко 80 одсто граћана Србије против санкција Русији, против уласка у НАТО и против давања Косова зарад уласка у ЕУ, многи су скочили и рекли – „То су надуване цифре!“ и „Немогуће је да је то тачно!“.

Међутим, још три истраживања, од који је једно рађено непосредно пре, а два одмах после Ђорђевог истраживања дала су исти или сличан резултат. При томе, треба нагласити да су сва три истраживања долазила од агенција за које би тешко могло да се каже не само да су „проруске“, већ чак и да су „просрпске“ – по речнику наше другосрбијанштине.

Да подсетим, по истраживању НСПМ, против санкција Русији било је 82 одсто грађана Србије, за увођење санкција 7 посто, док 11 одсто није имало став (овде). Ако дакле одбијемо ове који немају мишљење, то је статистички преко 90% људи, међу изјашњенима, који су против санкција Русији. А то је фактички – једнодушност!

Непосредно пре Ђорђевог, урађено је истраживање тзв. Института за европске послове. Кажем таквозваног, јер то није никакав институт, него невладина организација, коју води Лео Бешири. Он је добио резултат, такође сличан Ђорђевом, по коме је 76 одсто грађана Србије против санкција Русији, а 76 одсто испитаника тврдило је да нам је Русија пријатељ (овде).

Недељу дана после истраживања НСПМ, објављено је још једна сондажа – Демостатова. Она је показала да је 71 одсто испитаника против санкција Русији, да чак 21 одсто грађана Србије сматра да наша земља треба да стане јасно и гласно на страну Русије, а чак 50 одсто њих сматра да Србија не треба да се придружи антируском табору ЕУ/НАТО земаља чак и по цену санкција и несташица – односно, свега што подсећа на деведесете године (овде).

Ово је веома важан налаз, јер код нас другосрбијански политичари и пропагандисти непрекидно настоје да заплаше грађане Србије „враћањем у деведесете“, које ће се тобоже десити ако нешто не урадимо што је по вољи Брисела или Вашингтона. Дакле, и поред тог застрашивања, видимо огроман проценат оних који остају при чврстом ставу да Русији не треба уводити санкције чак и по цену „повратка у деведесете“.

И треће истраживање, објављено два дана пре Демостатовог, а које је урадила ЦРТА, показало је да 72 одсто испитаника сматра да су за рат у Украјини криви Запад и Украјина, 72 одсто сматра да је Русија морала да интервенише због ширења НАТО на исток, а чак 83 одсто испитаника било је против санкција Русији – што је већи проценат него код Вукадиновића (овде).

Дакле, ово прво истраживање НСПМ, које је било дочекано на нож, показало се као релевантно и тачно! У том светлу, онда, ваља посматрати и истраживање НСПМ чији су резултати саопштени 1. новембра (овде). У односу на прво њихово истраживање прошло је пола године, при чему су, у међувремену, и поједини провладини медији о рату у Украјини почели да извештавају амбивалентно, преносећи често украјинску пропаганду и дезинформације НАТО стране (рецимо, Српски телеграф – видети овде)

Међутим, и ово последње истраживање НСПМ показало је да је 81 одсто грађана Србије против санкција Русији, 83 одсто је против чланства Србије у НАТО (само 4 одсто је за улазак у НАТО!), а чак 80 одсто испитаника је против уласка у ЕУ ако то мора бити плаћено давањем Косова заузврат (овде).

Очигледно, имамо посла с јасним и чврстим опредељењем наших грађана, импресивним по уделу у бирачком телу, што политичари неминовно морају да узимају у обзир код доношења одлука. Јер, када као државник или политичар доносите одлуке, морате да водите рачуна какав је став грађана Србије – не само зато што вам следе неки избори, већ зато што је то ваљда нормално у демократском поретку.

Истина, постоји и једно недавно истраживање, које је представљено тако да, по њему, „увођење санкција Русији не би подржало 64 одсто грађана Србије док је 16 одсто испитаника за усаглашавање са ЕУ по том питању“ – односно за увођење санкција (овде). То је дупло већи удео испитаника који је за увођење санкција него у истраживању НСПМ (где је било 8 посто).

Одмах да кажем, нисам видео оригинално истраживање, али по репутацији дотичне агенције да поставља сугестивна питања – о чему сам већ писао овде – не бих се смео заклети да овај резултат није добијен тако што су испитаницима, поводом увођења санкција, понуђена два одовора: 1) „не“, и 2) „да, да бисмо се ускладили са политиком ЕУ“. Тиме се на некоректан начин повећава удео оних који су за увођење санкција. Но, чак и уз то, опет је добијено да је две трећине грађана Србије против санкција Русији.

Наравно, наши овдашњи компрадорски медији настоје да овако јасно и чврсто опредељење грађана Србије некако амортизују, забашуре и омаловаже.

Прва тактика је да кажете – то није тачно. Али, видели смо да и њихове агенције добијају исте или сличне резултате, тако да ова тактика није баш особито успешна.

Друга тактика је да кажете – то је све резултат доминације руске пропаганде у Србији. У доминацију руске пропаганде овде могу да верују само они који протеклих двадесетак година нису живели у Србији, него су пали директно с Марса. Јер, само једна америчка агенција (USAID), према сопственим подацима, у медије Србије и у овдашње НВО, од 2001. до 2019, уложила је 140 милиона долара! (овде).

Не знам да ли су Руси, у истом раздобљу, уложили овде и један једини долар у наше медије и НВО. Али, тврдити да је овакво опредељење српског јавног мнења резултат „малигне руске пропаганде“ – то је стварно у најмању руку дрско и представља отворено лагање.

И трећи аргумент, трећа тактика, јесте да се каже: „Па, зар ћемо ми да слушамо шта мисле људи који су, најчешће, необразовани  и неинформисани? Да питате ђаке да ли треба избацити математику, 80 одсто би то тражило. Па, нећемо ваљда да и њих за такве ствари слушамо?“

Природа овог аргумента је више него јасна. Наши грађани ту се третирају као некакви малолетници, којима ваљда треба старатељ – а тај старатељ је, дакако, наша компардорска, другосрбијанска каста. Но, ми нисмо никакви прваци, па да о свету око нас слабо шта знамо. Наш народ, када су у питању санкције и политика Вашингтона и Брисела, има непосредно историјско искуство.

Србија је прошла кроз све то кроз шта сада пролази Русија – санкције, медијску манипулацију, пропагандни шиболет, дехуманизацију целог народа и његове културе… Овај народ се тога веома добро сећа, ми старији то смо доживели, а ови млађи су чули од родитеља како је то било. Србима, дакле, не треба никаква руска пропаганда да препознају у овој ситуацији на чијој страни је правда, а на чијој кривда. А Србима још мање треба некакав старатељ који ће уместо њих да одлучује.

Дакле, мишљење народа мора да се поштује, поготово ако хоћемо да будемо демократско друштво. Врло често наши аутоколонијални пропагандисти Путинову Русију означавају као ауторитарно, тоталитарно друштво, које не води рачуна о демократској вољи народа. Али, пазите сад, исти ти компардорски пропагандисти у случају Србије, када постоји једна врста народне једнодушности, односно јасно изражене воље да се не уводе снакције Русији, хладнокрвно и, рекао бих, безобразно из шешира извлаче аргументе који су отворено антидемократски, ауторитарни и апсолутно неприхватљиви.

Отуда је поштовање воље грађана Србије, воље српског народа, срж политике која жели да буде истински демократска – што ће рећи народна и правдољубива. Ко то не жели, нека на неком другом месту, у некој другој земљи – ако то може и ако му то дозволе – прави своје приватне затворе, и своје приватне концентрационе логоре. А Србе и Србију да оставите на миру.

Извор:
СРПСКО-РУСКО БРАТСТВО