Креће се лађа француска (4): Гробница мрачна као савест хладна и очајна

Готово сто година касније, људи који задиханим трајектом, а он брунда и гунђа, путују од Игуменице до Крфа, могу да виде, ако хоће, како се, од брода ка мору, пружају беле траке, танке, прозирне, брзе, као одбљесци нечијег даха.

XXIII

Војска воли ред. Због тога прави под конац уредне архиве. Француска морнарица своју чува у Винсенесу, у Service hisorique de la Defense.

У њему постоји СС подсерија, у којој су материјали које је производио Други одсек Генералштаба Ратне морнарице, EMGM/2.

Сва документа о ономе што се дешавало код Дарданела, на Лемносу, сакупљена су у кутији SS Eb 128.

И када их човек прегледа, брзо схвати да о „Светом Фрањи Асишком“, о Ле Танкуфу, нема ничег. Ни једне једине речи.

Команда барата великим бројевима. Њих и памти, оне који их стварају, сваки својом појединачном судбином – не.

Све се сабира, док не постане непрепознатљиво. Остане само цифра. Сто хиљада, двеста хиљада, милион. То што иза сваког тог броја, када се подели на сабирке, постоји јасно име – Пјер, Џон, Ханс, Идриз, Душан – команду не занима, као што је не занима ни то што име значи један живот, историју, жељу, сан, бол. Људи и јесу у рату, само да би били сабрани.

И бродови, исто.

Сам за себе, „Свети Фрања Асишки“ је био небитан. Његов капетан, такође. Сваки морнар, и сваки „шетач“ којег су превозили, исто.

Свим морима и ратиштима плове, пролазе, ти мали механички проклетници, машине духови, на које нико не обраћа пажњу, препуштени сами себи. Од возова, камиона, до коча и шкуна, пуни рањених, убијених, незанимљиви чак и када нестану у експлозији гранате, или подводне мине. Они су ту и били да би превозили статистику, попуњавали је, да би број, коначни, на задовољство разних команди, био већи.

Ле Танкуф је брзо схватио колико је безначајан. На сваки упит који би послао команди, захтев да му се додели још доктора, болничарки, да се снабде завојима, морфијумом, дезинфекционим средствима, као одговор је добио једно штуро „Не.“ Времена да се њиме баве, једноставно, нису имали.

Притом га је и даље мучио смрад, чинило му се да му се увукао под кожу и да не може да га се ослободи, и да ни киша, ни ветар, којима се све више излагао, стојећи на палуби, не могу да га сперу.

Рањеник, па ни „шетач“ није само парче меса које превозиш са обале на обалу. Он је, пре свега, бар док не издахне, или не оздрави, велика фабрика излучевина, коју мораш да превијаш, храниш, појиш, да јој стално додајеш, да би из ње, несрећне, цурило још више.

Лежећи на палуби, по креветима у собама, између кревета, по ходницима, они су радили све оно што сваки човек ради. Знојили се, ране им се гнојиле, крварили, пишали и срали.

У контролисаним, свакодневним условима, то није никакав проблем. Постоје разне медицинске справе којима се то олакшава, од катетера до гуске, постоје и обучене болничарке које знају све то да почисте, оперу, промене постељину, пресвуку човека.

На броду, дугачком непуних педесет метара, широком мало мање од девет, на којем о више стотина рањених брину један доктор и пар болничарки, ништа слично није било могуће.

Газило се по гноју, пишаћки и измету, по ћошковима су стајале гомиле усране и упишане постељине, а одавно је нестало и сапуна и било ког средства којим би се то могло опрати. Велики бродови су снабдевани, мали нису били довољно важни за то.

На палуби је требало да буде лакше. Због кише, због ветра, због морнара који су је поливали из великих кофа са водом.

Није било тако. По немирном мору, по којем је шкуна поскакивала, уздизала се, пропадала, а рањеници на њој још и повраћали, настајао је чаробан призор. Теране водом, и основним законима физике, излучевине свих врста весело су летеле по палуби. Попут бујице, ударале су у разне препреке, прскале на све стране. Ниједан делић брода није био неукаљан. Смрадом.

„Доста усран Божић чекамо, мој пријатељу, доста усран“, рекао је ведро капелник Буше, огрнут непромочивом кабаницом, пришавши Ле Танкуфу на палуби, док је овај, секстантом, проверавао да ли је и даље на добром курсу.

„Боже ми опрости,“ прекрстио се капелник, „због богохуљења, тако да о најчистијем празнику говорим, гром ће ме спржити. Опет, да ли сте приметили, драги мој, наша врста је једина која организовано пиша и сере и организовано убија. Свашта смо измислили, од гаћа, до сенкрупа и канализације, да би организовали срање, да не причам о сјајним изумима за организовано убијање. Цивилизација, мислим да се то тако зове. Други серу где стигну и убијају када су гладни. И ми то зовемо дивљина. Интересантно, зар не. То како рат све то мења, па, ево и срање нам клизи из руку, престаје да буде организовано, и све се нешто питам, када ће и са убијањем то да нам се деси. Ох, света дево Маријо, шта причам, на Божић, Боже ме опрости. Одмах ћу да се покајем, због грешних ми мисли.“

Онда је треснуо чизмом о палубу, да стресе са ње комадић гованцета, мунуо капетана лактом, намигнуо му, и наставио:

„Знате како пише код Исаије, шта се деси ако се искрено покајеш: Буду л’ вам греси као гримиз, побелети ће попут снега; као пурпур буду ли црвени, постат ће као вуна.

Шармантно, зар не. Само нема ништа о томе шта да радимо ако су нам греси браон, као говна. Или жути, као ова вода по којој управо газамо, пријатељу мој. Може ли то да побели? Ето, видите, не могу да се зауставим, срање ме опште понело.

Но, нисам зато дошао, трице и кучине, уобичајена преиспитивања бедног духовника, не обраћајте пажњу, молим вас.

Него сам чуо, када смо били у Мудросу, када то беше, пре неки дан, да ћу још само мало бити ваш сапутник. Да ви идете, негде, а ја остајем на маленом копну, мртве да оплакујем, молим за спас душа јадних. Шта кажете, драги мој, да ли је тачно.“

„После Нове године, обавићемо до тада још неколико тура“, потврдио је Ле Танкуф. „Нисам још добио наређење, али су ми саопштили, баш тада када сте и ви чули.“

„И?“, весело ће капелник, „Где вас сада води пут?“

„Крф“, одговорио је Ле Танкуф који је, уместо секстанта, у рукама сада држао двоглед, и приневши га очима, прегледао хоризонт: „Јонско море“.

„Ох, дивно, баш дивно“, обрадовао се капелник, „Имао сам прилику да будем на острву. Господе, како је зелено. Маслине, поморанџе, папирус. Видећете, то је нешто најближе рају што можете да нађете. Претпостављам да је то заслужени одмор?“

„Не знам“, одговорио је Ле Танкуф, спустивши двоглед, „надам се, а, опет, не верујем. Свакако ми је драго да ће ово да се заврши, не верујем да постоји ишта горе, мислим, шта може да буде горе, зар не?“

Обојица су се насмејала, пријатељски загрлила, и капелник је ведро отишао до своје кабине.

Када је ушао, из свог стола је извукао флашу и брзо натегао.

Једну ствар није рекао Ле Танкуфу.

Да му је основни осећај, који је имао на Крфу, био – страх. Цело острво је мирисало на златоглав, који је прекривао ливаде.

А он је знао да и у Хаду цветају златоглави, и да душе умрлих лутају његовим пољима.

Попивши и последњу кап из боце, капелник је клекао, и почео грозничаво да се моли.

На палуби је Ле Танкуф, широко раширивши ноздрве, покушавао да ухвати мирис мора, ветра. Онда је погледао чизме, биле су прекривене смрдљивом, жутом водом и говнима.

„Биће боље“, помислио је, „биће боље“.

Небо се грохотом насмејало. Сироти, наивни, поручник.

XXIV

Још од Аристотела, свака трагедија мора да садржи, редом, трагичног јунака, трагични сукоб, трагичну кривицу и трагични крај.

Таква трагедија, уређена, одиграна по правилима, требало би да води до пречишћења оних који је гледају, да изазове катарзу.

Пуковник, наш трагични јунак, пун трагичне кривице због нечега што није скривио, у трагичном сукобу са фарсом у коју су претворене његове вредности, идеје, чак и сумње, имао је проблем више.

У целом игроказу, био је и гледалац, онај који чека трагични крај читавог хора дечака, изненада и без разлога пребачених из сасвим друге представе у ову, само да трпе, да буду мучени, и убијени.

Катарзу је доживео када су стигли у Фијери, и када се сручио са коња, док је поручник викао. „Доктора! Доктора брзо!“

Однели су га у неки хан, и установили да му је десна страна тела укочена и да је ослепео. „Мождани удар“, рекао је доктор, и погрешио. Пуковник је, једноставно, одлучио да не гледа више.

Није то било одустајање. Никакво избегавање казне, напуштање дужности. Остаће ту, изгураће до краја. Више је изгледало као нека врста договора, са самим Богом. Да буде крив, али у мраку.

Да осети, како изгледа то, где их је довео. Да чује, све, али да не може да уради, ништа.

Мрак је поштен, даје ти шансу да опипаш. Ту упознаш како стварно изгледа све то што си гледао. Додирнеш бол, откријеш изглед глади, осетиш, под руком, сваку рану, сваки прекинути нерв, пуноћу крви, ивице меса и коже.

У мраку, не можеш да престанеш, да гледаш.

Тако му се чинило, данима, док је лежао на простирци у хану. И препустио би се томе, готово уживао, да га један део мрака није опомињао да пожури.

И када су, после пар недеља, из команде послали једног капетана, да се распита и пребаци пуковника у болницу, затекао га је, поново на коњу.

Поручник Миленковић га је буквално завезао ремењем за животињу, и, дохвативши узде, збуњеном капетану рекао:

„Све је у реду. Идемо до кампа, до деце.“

„Али…“, покушао је збуњени капетан, свестан колико ће његов извештај да буде идиотски.

„Све је уреду“, поновио је поручник који је знао шта мучи јадног официра. „Слободно напишите да је добро, и да је срећан. Не види више.“

„Побогу поручниче“, забезекнуо се капетан, „па где ћете га таквог?“

„До краја, капетане“, одговорио је поручник. „Идемо до краја. Обећао сам му.“

Капетану се, причао је после, врло поверљиво, другим официрима, тада учинило да се пуковник, укочен на коњу, смеши. Једним делом лица.

И био је у праву. Трагични јунак, дотеран до краја, био је задовољан. Својим крајем.

Свет око њега претворио се у дубоку сенку, у којој је распознавао само звукове, и то оне пријатне, најпре влажног и свежег медитеранског ветра, а касније и мора, бродова, и галебова. Дечаке није чуо. Не зато што није хтео. Они, просто, више нису ни јаукали. Нису имали снаге.

XXV  

У театру апсурда будалаштине немају краја. Кренеш на једну страну, удариш у зид, одбијеш се, вратиш се на другу страну, опет удариш у зид, одбијеш се, вратиш… и тако, у недоглед.

Регрутима се управо то десило. Десет дана су се пробијали, од Драча, до Фијерија, а онда им је речено да се покупе и крену назад. У Драч.

Као да умреш, па те неко оживи и објасни ти да треба да умреш још једном. Велики режисер, садиста, тражи да поновиш кадар смрти још једном, и још једном и још једном.

Чак ни генерални инспектор није могао то да уради. И јесте да је, када су му италијански официри саопштили да је, у договору са српском командом, одлучено да се регрути врате до Драча, пристао на то, тражећи да ипак добије десетак дана пре покрета, да опорави трупе, али, онда, свестан да командује полумртвом децом, ипак није могао.

Зато је, слично свом претходнику, кренуо да пише депеше, телеграме, извештаје, стотине и стотине њих. Команди, министру, италијанској команди, поново министру, команди.

Тражио је храну, новац, опрему, лекове, брашно, рубље, сапун, воду, дрва, све. Понављао је да у Фијерију мора да остане бар десет дана „услед очајног стања трупа“, свађао се са италијанским официрима, писао скупштинским посланицима.

У све се онда умешала и Влада, подигла конверзацију на ниво виши од локалних команданата, обратила се савезницима, посланства су тражила аудијенције и писала писма, министри су користили лична познанства, и на крају је одлука ипак промењена.

Поподне 25. децембра, генерални инспектор је обавештен да може да помери трупе до Војуше, одакле ће наставити до Валоне.

За то време, умирало је, дневно, између 40 и 60 регрута.

Они живи, по сведочењу др Петра Перића, боловали су и даље од рана на ногама, „готово половина официра и регрута болује и од катара стомака и црева усред једноставне и недовољне хране и употребе прљаве воде за пиће“, такође, „у великом степену су обољења плућних органа, услед оскудице одела, простирки и прекривача.“

Тај извештај, и многи други, могу, поново, да буду претворени у слике. На тим сликама јасно се виде дечаци у ритама, усрани, прљави, вашљиви, гладни, упалих лица, са црним колутовима испод очију, са крпама на крвавим ногама, како седе у блату крај Фијерија, кисну и чекају да се све заврши. Да умру.

Ипак, нису сви чекали. Онај део који је још имао снаге, или тек био довољно очајан да све проба, не би ли преживео, почео је масовно да бежи. Грчка је била близу, и за тих десетак дана у Фијерију, више стотина подофицира и регрута је успело да побегне, да пређе у Грчку.

Они који су ухваћени, стрељани су.

И интересантно је то како се тај обичај никада није променио.

У последњих сто година, свет се увећао, некако проширио, у сваком смеру, откривена су разна права, људи се боре за њих, јавност гори тражећи заштиту за птице, китове, коале, за оне са дислексијом, за оне истог пола, другог пола, трећег пола, филателисте, фетишисте, праве, криве, грешнике, преступнике, свеце, негде је чак уведено и право одбијања одласка у војску, али, нигде, никада, није промењен тај обичај: да војнике који побегну са ратишта осуде, или стрељају.

Они су дезертери, суди им Преки суд, и нико, никада, нигде није ни пробао да се против тога избори.

Рат је најпоштованија институција у нашој историји. Бити у рату је дужност, већа од било које друге, и она мора да буде испуњена.

Као да је прихваћено, од свих, да је та обавеза, међусобног истребљења, важнија од свих других обавеза, преча од њих, изузета, и постављена на трон пред којим клечи климоглаво човечанство.

Чак и када га се грозе, рат је за људе – нормалност, очекивана. Превише циљева, вера, вредности, новца и народа постоји за које се мора ратовати. Без икаквог поговора.

И када те пошаљу негде, да убијеш, будеш убијен, да тобом командују лудаци који не знају шта хоће, када те муче, одузму ти све, када изгладниш, разболиш се, право да побегнеш немаш.

Као када би један човек којег би пустили да побегне из рата, којег не би јурили, хапсили, убили, дао сигнал свима осталима: О да, могуће је побећи.

Ратишта би остала пуста после тога, сви би побегли, а то је нешто што ова цивилизација не може себи да дозволи. Она је на рату и настала.

Зато, код Фијерија, стрељање.

Пуковник Мирко Стојић, чврсторукаш, црнорукаш, првосвештеник дисциплине, борбе, који никакве везе није имао са резервним трупама, једноставно је покупио дечаке које су спроводили Италијани који су их и ухватили у бегу. Постројио их је на некој ливади, и стрељао.

Члановима Анкетног одбора, после рата, рекао је да су резултати преког суда били „одлични“, и да би генерални инспектор, да он није „реаговао“, на Крф стигао тек са неколицином регрута.

То да би, можда, у свему томе, остали живи, није узео у разматрање.

Захваљујући његовој одлучности, свој кратки живот је код Фијерија завршио Радивоје Ј. Марковић, 18 година стар, село Рудинац, тамо негде, код Велике Плане.

Нема шта о њему посебно да се каже. Јесте био мали кабадахија, и знао је, у Рудинцу, другу децу и да излема, да украде, из цркве, кафане, кућа, што свакако није довољно, не би требало да буде довољно, за смртну казну.

До Фијерија је, као и толики други, стигао бос, изнемогао, поломљен, и једноставно му је било доста.

Није се он нигде сам пријавио, покупили су га, повели, изгладнели, напатиле се ваши по њему, болештине, и само није хтео више.

Још када су стигле вести да су неки пребегли, у Грчку, да су им тамо дали храну, пиће, излечили их и обукли, није сматрао да више и један трен треба да чека.

Покупило се њих четрнаест, из разних чета, и побегло.

То што су убрзо налетели на италијанску патролу, био је пех. То што је та патрола налетела на пуковника Стојића, била је неминовност.

Радивоје је ионако стрељан оног дана када је кренуо из Рудинца. И сви други, са њим.

„Пу, мајку му јебем побегуљску, где га ја не доватих пре, по дупету би тај добио“, сиктао је наредник када је јављено да су дечаци стрељани, и онда викао на остале:

„Јесам ли вам рекао да се не мрдате без мене, маму вам вашу. Видите колико лудака иде овуда, убија, набија на колац, на курац да их набијем. Немој да ми се неко помако из кампа, нану ћу му јебати, и све по списку, разумеш?!“

Разумели су га, а и нису ни могли да се мрдну.

Ни тада, ни када су, који дан касније, пребачени до Војуше, да чекају полазак за Валону.

Ту, код уске, прљаве и хладне реке, највише их је умрло. Камп код Војуше био је логор смрти, у правом смислу те речи.

Пусто парче земље, без и једне грађевине, шатора, заклона, са три стране ограђено бодљикавом жицом, док је, с четврте, била река, Војуша.

Сместили су их и поставили италијанске страже око логора. Простирки није било, прекривача није било, воде није било, и деца су спавала на мокрој земљи крај реке, изрованој кишом која је све време лила, увлачећи се, ношена ветром, у сваку пору.

Генерални инспектор је о томе известио, 1. јануара 1916. године:

Фалило је само: „Срећна Нова Година.“

Интересантно је да је ову депешу послао нашем посланству у Драч, уз молбу да о свему обавести Врховну команду. Прича о надлежности, ненадлежности, и даље је трајала. Цивилне власти су случај гурале војсци, војска га је враћала цивилним властима.

Деца код Војуше за то време су умирала. А наредник је, врло брзо, морао да направи избор.

И вероватно не би да није, већ у првих пар дана, лично закопао, редом:

Милана А. Петровића, 17 година, највеселијег у строју, смеђег, пегавог, који је, у Призрену, направио од крпа неку лопту и све време је носио са собом. „Крпе ти свете јебем“, рекао је наредник над гробом и прекрстио се.

Радована В. Павловића, 17 година, потуњеног сељачког сина, који је покушавао да пусти бркове, и све време сумњао, у другове, наредника, владу, рат, а највише у своје шансе да преживи. „Јебо те Бог, ваљда у њега не сумњаш“, рекао је наредник над гробом и прекрстио се.

Јована П. Стојановића, 17 година, једног од близанаца, вижљастог, црне косе, чупавих спојених обрва, који је најгласнији био у строју, добацивао, задиркивао, али и све време држао чврсто брата за руку. „О, у уши небеске да их јебем, па нека те чују“, рекао је наредник над гробом и прекрстио се.

Светозара Т. Вељковића, 16 година, најбољег ђака школе у Мраковцу, који је хтео даље, у Плану, за учитеља, али га нису пустили, болешљив је био. На пут је кренуо скроз прозиран, и наредник је био убеђен да ће њега првог изгубити, Како је стигао до Војуше, тих, неприметан, нико није знао. „Памет му јебем, школовану, ово је она и смислила,“ рекао је наредник над гробом и прекрстио се.

Вељко Г. Драгутиновић, 17 година, није сахрањен. Он је био најнеспретнији од деце, све време се саплитао, падао, још код Митровице је поломио руку, бару је прешао тако што су га друга деца буквално вукла, и у Војушу стигао изубијан, крваве главе и крвавих ногу. Ту је пробао, мучен дијарејом, да се искења у реку. И загазио је у воду, спустио чакшире, саплео се и пао. Онда је пробао да устане, пао још једном, па је замлатарао рукама, крикнуо „Јаој, мајко“, али га је вода дохватила, повукла од обале, и после само неколико секунди, већ се удавио. „Јебо ти матер смотану“, викао је наредник гледајући како Војуша носи Вељково тело, са допола скинутим чакширама, па се широко, још једном, прекрстио.

И ту, под мрачним небом, чије је болесно надувене и црне облаке ветар нанео готово до земље, да посипају хладну кишу, као из ведра, наредник је почео да посматра оне који су остали.

Пуних осамдесет дана је трајао њихов заједнички пут и он се, невољно, одупирући се, некако ипак сродио с њима. Онако грубо, војнички, просто их је заволео, одбијајући, и даље, то да призна. Прутом никога од њих није потегао још од Охрида, и више је глумио бес, строгоћу, пошто их је одавно изгубио.

И сада су му остала деветорица. Шансе, да сви преживе, нису постојале.

„Уф, рачун ти јебем, бар пола да ми претекне“, мислио је док их је гледао, а онда је, не без језе, схватио да је почео да их процењује.

„Пу, сису ти одвратну“, пљунуо је себи на чизме, „шта радиш то са децом, сестру ти коњску“.

Онда је прутом ошинуо по блату, направио неколико кругова око гомилице измета на коју је налетео, и понављао: „Говно једно наредничко.“ Онда је стао, и поново их погледао, скоро кришом.

„Јебем му баш, не могу сви“, поновио је сам себи, па се снуждио, сагнуо главу, али је она наставила да ради. Ако има девет регрута, за то ће да добије четири конзерве и још пола једне.

Ако један отпадне, рачунао је, имам четири конзерве и пола једне на њих осам. Готово кришом је погледао дечаке.

„Не мрда ми се Михајло, близанац“, мислио је грозничаво, „њега нико не може да спасе, цапнуће, сваки час, јадничак један, јебем му сиротињу“.

Ето, то је то, наставио је да сабира, њих осам, четири конзерве и још пола, па ако… погледао је поново дечаке.

И није било тешко да се схвати. Они који су још могли да ходају, могу, ваљда, да преживе. Ови, што леже, Бог нека им мир небески да, шта друго.

Онда је бројао. Алекса је лежао, Ранко П. Марковић је лежао, Јанко Б. Стојковић је лежао, Добривоје М. Селаковић је лежао. Са Михајлом, близанцем, њих пет. „Пет ти мајки“, прошаптао је очајан, али се рачун, одвратан, а једини могући, наставио.

Четири конзерве, и још пола једне, на њих четворицу. По сто педесет грама, и још мало.

„Јебига“, рекао је сам себи, „ваљда ће бити довољно, дете им јебем, шта друго“. Онда је помислио како ће сам сигурно у пакао, па се насмејао, и руком показао ка небу, па око себе.

„Види“, викнуо је у вис подигнуте главе, „погледај доле јебем те великог, овде! Већ сам у паклу! Шта ми можеш!“

Увече је дошао до Алексе, овај је, склупчан, лежао на шињелу, отворених очију, и шапутао.

„Шта радиш сине?“ питао је наредник чучнувши крај њега.

„Бајам“, тихо је одговорио Алекса, „мати ме научила.“

„Шта бајаш?“

„Басме.“

„Басме? Како иду?“

„Гинивоје, да угине, Венивоје, да увене, Сенивоје, да усане…“

„Гинивоје, како?“

„Да угине. Венивоје…“

„Да, да, да увене. Јел могу и ја с тобом?“

„Може, господине наредниче.“

„Хајде.“

„Певац пева да сване, мажем бољку да спане.“

„Певац пева…“, тихо је поновио наредник.

„Чудотворна биљка дошла, чудотворни људи траже, чудотворни старац стиже, чудотворне травке има, чудотворну руку носи, чудотворну бритву има, чудотваран басан баје“, изговарао је Алекса, тихо, док га је наредник пратио, као да се моли.

„Вртим вртим, па увртим, вртим вртим, па развртим, боље вртим да увртим, него што ћу да развртим. Пу, пу, пу.“

„Пу, пу, пу“, поновио је наредник, ставио шаку на Алексину главу, насмешио му се, подигао и отишао.

Спустио се до реке, гурнуо руке у џепове, обесио нос, а онда су рамена почела да се му тресу. „Божија деца, мајку ту геџованску, Божја деца“, мислио је плачући. Онда се тргао, окренуо, и кренуо назад, док му је глава, све време, вртела, готово спасоносно, или се бар њему, у грозници, тако чинило. Очај не може да препозна бесмисао: Ако скикну четворица, остаје четири кутије. За њих четворицу, и има још пола оне једне. Таман за Алексу.

Седамдесет пет грама.

Када су после три дана кренули за Валону, у песку, крај мора, сахрањен је Михајло П. Стојановић, близанац, све са спојеним обрвама.

„Јебем ти прсте, кроз које је твој песак прошао“, рекао је над гробом наредник и широко се прекрстио.

XXVI  

Мрак није ипак био казна каквој се пуковник надао. Био је гори. Слике су се ваљале кроз сенке, не да би га тек бичевале, што је желео, на шта је био спреман, него као тихи додатак језе хладном ветру који је шибао кроз логор на Војуши. Мучнина је тежа од било ког ударца.

Пробао је у неке од њих да се смести, да их начини чак лепим, али, и када би у томе успео, оне су га избацивале, терале даље, у оне кадрове у којима је јако светло осветљавало сваки промашај, сваки бол. И њен тихи, јасни, презир.

Само пар секунди успео је да остане у времену када ју је упознао, не много лепу, али са јасним ставом да је читав свет њен, па и он, чак и безначајан, као и сваки млади официр који би да освоји све, и одмах. На крају је морао да јој се преда.

Отеран је даље, мрак не подноси патетику, никакво пренемагање, пекмезасту нежност. Он црта грубо, његове слике туку, у мраку се изјашњаваш, ударајући самог себе у стомак, и само порази јарко бљеште.

Она је била чланица „Друштва за васпитање и заштиту деце“, што је, у њеном случају, значило озбиљан рад. Плела је за сирочиће, прала веш, кувала за њих, скупљала прилоге. Недељом га је терала да носе пакете, купују десетине килограма сапуна, а морао је да присуствује и поподневним окупљанима. Ту је њему, и сирочићима, полако, нежно, читала све што је икада објављено у Забавној библиотеци Велимира Валожића и његових синова. Једини тренутак у којем није осећао презир. Недеља поподне. Читање.

И ту се и догодило. Малишан, сличан онима из дворишта његове мајке, које никада више није видео, обгрлио је с обе руке његову ногу, прибио се уз њега, одбијајући да се икада више одвоји.

Он је био збуњен, и прво је помислио како ће мали да му обрише слине о униформу, и пробао је да га одгурне. Онда је нешто бљеснуло у његовој свести, и учинило му се да је то мало тело можда део њега, да је с разлогом ту, и да не треба да се раздвајају.

Погледао је у њу, крајње блесаво озарен, и питао, као дете које напољу нађе мачку, штене, корњачу: „Да га поведемо?“

Она је пришла, лагано одвојила дете од њега, подигла мало тело, и преко његове главе рекла:

„Ниси ти за децу, Светозаре.“

И то, та реченица, тај презир, бубњали су му по глави, док је седео на дрвеној кутији крај Војуше и слушао неког наредника како се дере.

Као да је знала, она, да ће постати то што је постао и да ће све да се заврши овако. Покољем, у којем ће тако свесно да учествује.

Мајка. Њена заменица. Да ли га је проклела?

И није вредело што је и сам, годинама касније, почео да о војсци, рату, себи, мисли и горе него она. И када је први пут, за ручком, вративши се из касарне, изговорио „Не могу више то да гледам“, покушавајући да отпочне разговор, да призна, да јој каже да је била управу, она је, насмешивши се гадљиво, сипала супу у његов тањир, и, уз исти онај презир, рекла:

„Да, Светозаре, а опет идеш тамо.“

Никада више није ни пробао. Није могао да поднесе њену прецизност, способност да ствари оголи. Када признајемо грешке, најпре тражимо сажаљење, благи опрост, разумевање. Суштински, покушавамо да се извучемо, а прецизност то не дозвољава. Она не романтизује грехе, напротив, чини их баналним, и, самим тим, страшним, баш онолико колико то и јесу.

Зато му је, изненада, синуло, да његовом мраку, мраку логора, недостаје само једно. Она. Њен отворен презир, способност да ствари назове правим именом.

Поручник је био превише болећив, превише разумевања је имао за њега, и никада не би могао да каже, попут ње, ту непријатну истину.

Да није, за децу. Да их не заслужује. Да то што умиру није казна, за њих. Да је ослобађање.

„Пу, сису ти одвратну“, псовао је неко у близини, „шта радиш то са децом, сестру ти коњску“.

„Наредник“, рекао је поручник када је пуковник окренуо главу у смеру псовки. „Сељачина.“

Пуковник се насмејао половином усана и некако успео да промумла:

„Сељааачиии..на јее барр поош..теее..на, поруу…ч..е. Иии зннаа кооо сммм…о.“

У логору су те ноћи уведене страже. Окружени жицом, дечаци нису могли више да се искрадају и пљачкају арбанаске куће. Пљачкали су другове, себе.

Ујутру су, они које су страже похватале, по наређењу генералног инспектора, ишибани пред стројем.

Пуковник је, без обзира на њихово вриштање, јасно чуо. Глас, и презир:

„Опет си отишао тамо, Светозаре. Опет си отишао.“

XXVII

Покрет је наређен за 6.30 ујутру. Ноћ пре тога падала је киша, и, по речима једног сведока, „нико није могао да спава, осим оних који се никада неће пробудити.

Регрути су покупили шта су могли, оно мало шатора је спаковано, и напустили логор. Мртве и оне болесне до изнемоглости, оставили су за собом, у блату, измету, откривене, често и голе.

Касније су их италијански војници на брзину, не гледајући ко је жив, побацали у реку.

Они живи, стигли су увече, у 21 час, до Салине, километар удаљене од рта Трепорти и залива.

Наредник је успео да доведе осморицу дечака, који су се међусобно придржавали.

Четири конзерве, од по сто педесет грама, кришом је поделио четворици, док је сам, и то да нико не види, пробао да нахрани Алексу. Са седамдесет пет грама.

И јео је он, полако, мрмљајући басме, али није вредело. Буквално се топио, постајао све мањи, и једино је из мршаве, суве фигуре, из које је сваки сок био исцеђен, вирила глава. Била је несразмерно велика, упалих образа, огромних, избечених очију. Уста су зијала отворена, као да покушавају да нешто кажу.

„Пу, пу, пу, Венивоје, да развртим, пу, пу, пу“, понављао је наредник и из вреле мањерке, у којој је кувао, убацивао пиринач у Алексина уста, да би онда, прстима, покушавао да дохвати и врати, све оно што је из њих испадало.

Ту, на биваку, остали су до 16. јануара. Тада су укрцани на брод „Регина Хелена“.

Они који су могли да ходају, попели су се дугачким мостом.

Ранко П. Марковић, Јанко Б. Стојковић, Добривоје М. Селаковић, и Алекса К. Теофиловић, положени су у велике мреже за пренос терета и стоке, и њима пребачени на палубу.

Док их је кран дизао, наредник је, са импровизованог мола, гледао како им главе, руке и ноге, готово без живота, висе кроз дебеле, уплетене конопце.

Алекса већ није био свестан да је стигао до брода. И да овај јесте већи од три куће.

XXVIII  

Неких 550 наутичких миља, од Лемноса до Крфа, Ле Танкуф је прешао за пет дана, иако је ишао дужим путем, пловећи кроз Пелопонез. Гужва коју је створио рат натерала га је да избегне краћу маршруту и уски Коринтски канал.

Све време и он и посада били су посвећени прању, рибању, шмирглању, фарбању, па је са шкуне готово нестао мирис смрти, трулежи, измета.

Заменио га је, поново, оштри мирис лакиране боровине, и једино још Ле Танкуф није био сасвим сигуран да је смрад престао. Зато је готово све време, упркос ветру, и честој киши, провео на палуби.

До Крфа су стигли 17. јануара.

Истог дана, у великој мрежи, Алекса К. Теофиловић пребачен је са „Регине Хелене“ на чамац, а затим на острво Видо.

Два мехура, два света, сусрела су се, после нека три месеца путовања.

И није се догодила никаква експлозија, ништа није колабирало, нестало, у величанственом небеском ватромету. Крај, на жалост, није био тренутан, ни брз. Личио је лагано упадање у црну рупу, на дугачко, мучно, прелажење у ништавило.

Светови су почели да гутају један другог, отимајући и прождирући светлост. Остао је само обзор, видљиви хоризонт на уласку у црну рупу, и једно острво, и један брод, на тој страшној ивици. Згуснута материја рата у рупи, најстрашнија гравитациона сила, коју су чиниле милијарде покланих, убијених, у миленијумима крвавих похода, сама смрт сабијена у сингуларитет, вукла их је невероватном силином, док су, немоћно, гледали у вечни мрак, у сопствено нестајање.

До маја исте године – када је „Свети Фрања Асишки“ скинут са листе болничких бродова, и под другим капетаном, другим именом, пошто је прво прогутано у ништавилу, отишао да превози трговце по афричкој обали Медитерана – сваке ноћи са његове палубе спуштани су мртви у море. У првих неколико месеци, дневна, ноћна рутина, била је до 150 поморских сахрана. Толико је тела могао да прими. Остали су, из чамаца, бацани у море крај самог Вида.

Више га нико није звао „Мали брат“. Звали су га, једноставно, „Гробарски брод“.

Видо су пак звали: „Острво смрти“.

Ле Танкуф, срећом или не, није знао ни где ни зашто долази. Пристао је у градској луци на Крфу, и ту чекао даља наређења, пазећи да не пита превише, да не зна преко оног што му је било потребно.

Време је проводио набављајући залихе, од постељине до дезинфекционих средстава, а опрез га је натерао и да магацин напуни конзервама са лаком.

Све у свему, брод је био чист, затегнут, а у болничком делу монтирано је чак 150 кревета. Ле Танкуф је рачунао да ће бити послат до Валоне, да превезе рањенике, на Крфу се увелико причало о преласку српске војске преко Албаније.

„Никада нисам видео такву трагедију“, рекао му је, док су испијали ципуро у кафани испод старе крфске тврђаве, његов школски друг Шарл Балије. Он је командановао кочом „Шасирон“, опремљеном за борбу против сумарена. На Крф, и до Валоне, стигао је почетком јануара.

Онда му је описивао изгладнеле, болесне, израњављене, прљаве, пуне ваши. Упозорио га на „колеру и пегави тифус“, а Ле Танкуф је у бележницу уписао да од командантуре треба да затражи више доктора, болничарки и лекова.

Никакав одговор на захтев није добио. Уместо тога, стигло му је кратко наређење. Да се 22. јануара, у 6 сати ујутру, укотви што ближе импровизованом молу на острву Видо.

Када је стигао, бацио сидро, могао је, у јутарњој измаглици, да види гомилу прекривену церадом, која је стајала на молу. Ветар би ту и тамо подигао платно, и Ле Танкуф није био сигуран, али чинило му се да испод цераде извирују људска тела.

Уз „Светог Фрању Асишког“ убрзо је пристао чамац, и на шкуну се попео доктор Етјен Пејан де ла Гарандриј, главни медицински инспектор на Крфу.

„Поручниче“, рекао је суво, када му је овај салутирао, „видите ово“, и показао руком на гомилу: „Лешеви, ако вам није јасно. Немамо више где са њима, мораћете да их утоварите.“

Ле Танкуф је стајао мирно, а глава му се пунила не мислима, него смрадом.

„Предаћете их пучини, поручниче, због опште хигијене, то је кудикамо боље. Ево вам наређење, адмирал га је потписао.“

Ле Танкуф је без речи узео комадић савијеног папира који му је доктор пружио, и на исти начин саслушао све детаље које му је овај саопштио. Операција ће бити обављана ноћу, да не узнемиравамо, поручниче, грађане Крфа, доста тога су се нагледали, паника ће да настане, и изволите и кооординате, видите и сами, 22 миље, не морам да вам причам да не палите никаква светла, сумарени заобилазе наше заштитне мреже, и да, видите чиме ћете да оптеретите лешеве, да потону, немојте да вам испливају, доплутаће до луке, коме ћемо да објаснимо да није неки помор настао, епидемија, и имате ли свега што вам је потребно, дезинфекционих средстава, могу да вам пошаљем нешто из централног магацина, да заштитите посаду, и себе, поручниче, ко зна какве ће све болештине да вам буду на броду.

Издекламовавши све то, попут аутомата који диктира неки приручник, главни медицински инспектор је ускочио у чамац и махнуо и даље укипљеном поручнику.

Када је одмакао, Ле Танкуф је издао прву наредбу:

„Прелакирајте, поново, све што можете.“

Ветар је, за то време, на молу, потпуно растерао измаглицу и скинуо цераду са гомиле. Пред поручником су се појавили, јасно их је сада видео, наслагани једни преко других, лешеви.

Његов заменик је пребледео:

„Господе Боже, три метра је висока.“

XXIX

Брод који туристе превози на Видо, данас, од крфске луке путује тачно 12 минута. Окићен је, без икаквог смисла, српском и гусарском заставом, и са њега треште наше јуначке и народне песме, нико капетану није рекао да би био ред да плови у тишини.

Карта за брод кошта један евро. Плови током сезоне, од маја до октобра, превозећи по петнаестак људи у тури. Смрт, претворена у туризам, не уме да се понаша.

У маленој ували, код новог мола, купају се локалци. Ту близу је и ресторан, а десетак минута хода удаљен, налази се маузолеј, који ради до три. Неколицина туриста одшета и до тамо.

Девојка, која седи за столом на његовом улазу, незаинтересовано ћути. И никога нема да исприча, како је то било.

А било је овако:

На Виду је, на самом почетку, фалило свега. Шатора, лекова, доктора, а највише гробова.

Као да је неко пожурио да подвуче цех, да наплати читаво то лудило, бесмисао сваког километра, да објасни и Врховној команди и Влади да, ако они нису надлежни за децу, ево, смрт јесте.

Додуше, послата је једна делегација, коју су чинили министар војни, министар грађевине и неколико посланика, да обиђу регруте, али већ је било касно.

Љубомир Давидовић, који је био члан делегације, написао је, након сусрета са умореном децом: „Питају се неки, јесмо ли платили своју слободу и повећање своје отаџбине.“

Пред њим је, мало пре тога, умро регрут. Узео је своје требовање таина (хлеба), причао је после Давидовић. Узео је потом још једно требовање, из џепа свог умрлог друга. С два таина, добауљао је до кревета, и ту умро, гладан. Између два хлеба.

„Смрт је била бржа него што су гробари стизали гробове да копају“, записао је још Давидовић.

Брод за бродом, истоваривани су на Видо батаљони костура, да умру брже него што је ико могао да замисли.

Камиј Фери Пизани, Француз који је дошао нешто касније на Видо, написао је:

   „После толико дана, регрути и даље умиру. Свакоме од њих био је потребан кревет, соба, болничарка, млеко, бескрајна нега, али на Виду тога сувише дуго није било.
За те мученике, у почетку се бринуо само један лекар. Потом су дошли други доктори, пуни знања и самопрегора. Али, смрт је већ изабрала, превише патње је уништило тела.
Њихов умор коначно би сместили у кревете, и они би умрли. Од умора.
Нахранили би њихову глад, и они би умрли. Од глади.
Осунчали су њихове смрзнуте удове, и они би умрли. Од зиме.“

Рачун је испостављан и био је папрен. Пизани је остао слеђен испред шатора са којег је висио натпис „Кахексични“ (изгладнели).

Оно што је видео унутра, нису били људи, него ствари. Ствари обучене у подеротине, без тела, огромних глава, на којима нису постојали образи, нос, него само исколачене очи које су прогутале читаво лице.

Четири од тих ствари, имале су имена. Ранко П. Марковић, Јанко Б. Стојковић, Добривоје М. Селаковић, и Алекса К. Теофиловић.

Нису се више распознавали, нису знали један за другог, иако су прву тројицу положили онако како су ишли у строју, раме уз раме.

Алекса је, наслоњен на њих, лежао на боку, са главом која као да је одвојена од тела. Била је забачена скроз уназад, разјапљене вилице. Као када човек хвата дах, широко отвори уста, и остане тако, скамењен.

Очи су биле веће од целог шатора, сваког тела у њему. Отворене, искочиле су са лица, изврнуле се, кренуле негде горе, јер су горе, ваљда знали. То, што он није, то – зашто?

Огромни шињел је био отворен, и блуза. Из њих су вирила ребра, свака кост која је остала, када се све друго истопило.

И данас, када неко погледа фотографију „Умирући српски војник“ Милоја Игрутиновића, може све то да види. Исто тело, исту главу, иста уста и исте огромне очи.

Не зна се да ли је на њој Алекса. На неком од 1.054 Игрутиновићевих негатива, који се чувају у Музеју војске, вероватно јесте. Копија једне те исте смрти. У којој је био посебан.

И он и остали дечаци прошли су кроз све оно што данас Светска здравствена организација наводи као „Три фазе гладовања“.

У првој, мозак, као наш најхалапљивији орган, троши глукозе, што узрокује умор, расејаност, дезоријентисаност. Све то се дешавало дечацима док су марширали Косовом. Зато их је Герхард Геземан у Призрену видео шћућурене по угловима. Нису могли да се помере. Нису знали где да иду.

У другој, када мозак нареди трошење масти, у њему престаје свака друга мисао, осим она о храни. Дечаци, у Албанији, нису мислили на породицу, села из којих су одведени, рат, нити било шта друго. Мислили су, при сваком кораку, само на хлеб. На парче меса. Пиринач. Било шта, што се једе. Зато су и бежали, и били стрељани попут Радивоја Ј. Марковића. Реч „Грчка“ за њега је значила „хлеб“, и није могао томе да се одупре. Зато су убијани, као Душан Р. Поповић. Пушка и фишеклија за њега су били хлеб и парче меса. И није могао томе да се одупре. Зато су крали, готово сви дечаци, као у кампу у Војуши, од Арбанаса, од другова. Глад не зна за морал, за правила, и тера те да отимаш.

Трећа фаза је она у којој се човек, дете, распада. Мозак је кренуо да разграђује мишиће. Дечаци, који су били у годинама у којима је уобичајено да расту, развијају се, буквално су преполовљени. Смањили су се, очи су им постале стакласте, кожа се опустила и побелела, стопала су им отекла, ране нису зарастале, били су пуни осипа. И нису мислили више ништа. Постајали су биљке, готово без трунке свести. Последње дане провели су магновењу, вероватно и у кошмару.

Алекса, оличење свакога од њих, манекен глади, више није знао где је.

Наредник их је обилазио, покушавао да им да воду у којој је куван пиринач, али више нису могли ни то да прогутају. „Их, у уста вас баш, хајде бар мало“, псовао је, али псовке одавно нису помагале. Ни њему, ни њима.

Лежали су ту, чекали свој ред, и ништа ту није могло да се уради. Испред шатора, на молу, увелико су бацали тела на гомилу, као да ређају дрва. Неко од њих би, пошто падне на већ послагане, пробало да подигне руку, главу, још живо, а онда би клонуло, без жеље да настави. Ту и тамо, у ропцу су се цимале ноге.

Наредник је изашао испред шатора и рекао војнику који је стајао на молу:

„Слушај ме ти сељо, немој да си заборавио шта ти кажем, да ти не јебем и оца и матер. Када на ове моје дође ред, да ме зовеш, ја ћу да их пренесем, гомилу ти јебем да ти јебем. Разумеш!“

Војник се укопао, „Разумем, господине наредниче“, а овај је пљунуо, прекрстио се и отишао.

Пизари пише да је тик уз тај последњи логор, то стовариште мртвих, било поље ружа и златоглава.

Пуковник је тражио да буде смештен баш ту. Положили су га на неки троножац, а поручник Миленковић се спустио крај њега, и испружио, без снаге и да дише.

Дошли су до краја. Два тврда официра. Које, у школи, у служби, нису успели да науче само једну ствар. Да се никада не запитају, над бесмислом. И над мртвом децом.

У мраку који је постајао све гушћи, пуковник је чуо весла, чамци су долазили са брода да покупе мртве. Ветар је, уз звуке, доносио и мирисе ружа и златоглава. Препознао их је, и сетио се, по последњи пут.

И мислио је, готово у блаженству, о томе како му је некада читала о Хаду, о пољима златоглава по којима шетају душе умрлих, а онда је мрак постао тежи, све то је прекинуто, свака мисао, свако сећање, а он осетио исконски страх, не због смрти, него зато што му је и последњи атом свести, одједном, без најаве, говорио да, можда, уопште није било тако. Слике које је покушао да ухвати, мутиле су се у његовој глави, појављивале се, нестајала. Она, Хад, колона мртвих, цвеће, нека жена, презир, деца. Час је све то било стварно, час би се губило, заједно са њим. Сан, помислио је. Сан. Сада ћу да се пробудим.

И чинило му се да је отворио очи, али и даље ништа није видео, ништа није знао.

Гомила звукова, мириса, све то збркано, сурвано, као лавина, улетело је у његов мрак, и изгледало му је да је, баш тог часа, кућа његовог живота, коју је је вредно градио, почела да се руши, да се губи, у мрачним одговорима, и нестаје, са њима, са њим, без наде да ће икада сазнати.

Остала су само питања.

Ко сам ја?

Зашто је мрак?

И где смо?

Поручниче?

Острво?

Да ли смо стигли?

Да ли је крај?

Умро је у седећем положају и само се превалио на поручника. Овај се пар пута цимнуо, и онда препустио. Ноге су му се исправиле, укочиле, као сваки пут када би извршио наређење.

Крај, господине пуковниче. Остали смо до краја.

XXX

Смрт је тежак посао. Захтева логистику, прецизност, када је има много, онда и брзину, ефикасност. Тражи рутину, ослобођењу сваког осећања, осим оног према самом послу, према потреби да се он заврши.

На Виду су била подигнута два мола, на дрвеним шиповима. Један на југозападу острва, служио је за претовар хране и искрцавање, а други, на северу, резервисан је за транспорт лешева.

Ле Танкуф је приближио „Светог Фрању Асишког“ што ближе молу, једва га контролишући под налетом леванта, брзог, јаког, зимског ветра.

„Превозићемо лешеве, господо, сахрањивати их на мору“, рекао је тог дана посади, окупивши их на палуби. „Тражим да ово доживите као посао, гадан, али посао, несрећнике треба пристојно упокојити.“

Онда је с њима разматрао како то да изведу. Брзо је одредио место на палуби на које ће тела бити смештена. Затим је наредио да донесу гомилу дезинфекционих средстава, да им буду при руци. Све што је могло да послужи као тег, тражио је да прикупе, укључујући и оно што им није, тог трена, значило у машинском одељењу. Од тешких кључева, до врата пећи која су одломили. Послао је и неколико морнара на острво, да прикупе камење.

Предвече, тачно у пет сати, спустио је два чамца у море, укрцао у њих морнаре, и упутио их ка молу.

Од тог тренутка, ништа није било лако, нити пристојно. Војници са мола подизали су тела са гомиле, доносили их до ивице, држечи их за ноге и руке. Морнари су их убацивали у чамац, замахујући њима, као када се убацују вреће.

И већ после прве стравичне туре, првих мртваца који су лупили о под, било је јасно да чамци нису били предвиђени за такав терет.

Rigor mortis, мртвачка укоченост настаје неких 12 сати по смрти. Последица је оне хемије у телу која све оне процесе који нам омогућавају кретање зауставља и покреће нове, који коче мишиће. То све траје док нека друга хемија не крене да ослобађа ензиме који ће све то смекшати до распадања, али за то је, опет, потребно време. Овог пута га није било. Дечаци су, укочени, убацивани у чамце.

Полагали су их уздуж, сабијали под клупе, покушавали да их збију, угурају, али тела су већ била толико крута, да су одбијала читав поступак. Руке нису могли да им савију, ноге да исправе, и стално је нешто искакало, заузимало простор, сметало, као да су мртви, живима, хтели намерно да отежају посао.

Успевали су некако, на силу, да нагурају двадесетак тела по тури, а онда би морнари, седећи на клупама, са ногама на лешевима, одвеслали до „Светог Фрање Асишког“.

Ту је све постајало још горе. Ле Танкуф би спустио платформу, ону од дрвета и платна коју су направили код Дарданела, за рањенике, али проблем је сада био извадити збијена тела са чамца.

Заглављени, укочени, лешеви нису могли да буду извучени, једноставно се нису дали. Са шкуне су зато спуштали ужад, везивали их за мртве руке, ноге, главе, да би их посада са брода вукла, док су их морнари на чамцу цимали. Као да су се натезали са неком невидљивом силом, у веселим играма у самом паклу, док је чамац играо по немирној води, у сталној опасности да се преврне.

Бити мртав, тада, на Виду, значило је пружати отпор. Све што је преостало, несрећним телима, било је да се некако измигоље, или заглаве, да остану, ту, на земљи, што дуже.

Више пута се десило и да успут, од мола до брода, тела просто склизну у море, као да су се неки од мртвих сами бацали, па су их хватали чакљама, откидајући им месо са костију. Онда би их везивали за чамац, и вукли по мору које се нехајно поигравало с лешевима, бацакајући их по таласима.

Део који је следио био је лакши, али подједнако језив. Дизалица је подизала платформу изнад палубе, а онда би неко од морнара дохватио канап који су везали за једну њену страну, повукао га, и тела су испадала, попут шљунка, расипајући се, док се попречна пречка јарбола кретала, с једне на другу страну палубе, како би терет био равноправно распоређен. Као када сипаш цемент на градилиште. Само што је овај цемент с треском ударао о палубу, руке, ноге и главе су одскакале, уз тупе звуке који су били последње што су могли да кажу о мучењу које их је чекало и после смрти.

Онда би на њих морнари набацали хлорни креч, бојећи их у прљаво бело, а дизалица би била спуштена по нову количину тог мртвог људског материјала.

Цео посао трајао је до десет увече. Палуба је била крцата лешевима. Српски свештеник, који је последњи стигао на брод, пошкропио их је светом водицом, мрмљајући молитву коју морнари нису могли да разумеју, али су се све време крстили. У десет и петнаест Ле Танкуф је наредио да се светла погасе и командовао полазак. Застава на броду спуштена је на пола копља.

Неколико сати је требало да се стигне до координата које су му додељење, и све то време је провео у командној кабини, палуба је била натопљена смрадом.

Знао је да је све то само посао, нешто што мора да се уради. Адмирал је наредио, он мора да изврши. Опет, лице му је било искривљено. Смрад је грчио мишиће, кривио уста, скупљао очи.

Испред њега, на палуби, лежала су мртва деца. Све оно о чему је маштао – борба, јунаштво, ране по сопственом телу – сведено је на меру коју није могао да поднесе. На децу, побијену глађу, болештинама. Последица оног посла којем се толико дивио. И који је сада требало да заврши. У смраду.

Стресао се, и дохватио секстант. Морао је некако да избаци то из главе. Он је био капетан, они су били дужност. И извршиће је. Све је добро организовао.

Када су стигли, положили су конструкцију, коју су склепали крај Вида, на палубу. Неколико на брзину састављених греда и дасака, повезних са дрвеном платформом, косо се спуштало до воде.

Покретна трака смрти. Део морнара је био задужен за везивање терета за ноге лешева, други су их подизали, спуштали на платформу, трећи гурали да по даскама клизну у море.

Све се распало у првих пола сата. Производни процес је стао. Ветар је љуљао шкуну, и платформа се откачила и нестала у таласима. Поново су морали да спусте чамце у море, и ангажују дизалицу.

И све је рађено испочетка, само обрнуто. Тела су стављана на платформу, онда је требало да буду пребачена на чамац, а са чамца, потом, бачена у море.

Ле Танкуф је викао на морнаре, већ при првом утовару превидели су да су тела сада, због тридесетак килограма тешких тегова, готово дупло тежа, па се и платформа распала под превеликим теретом. Поправљали су је неколико сати, и кренули поново.

Ефикасности ради, а и да би олакшали терет, овај пут су један тег везивали за два или три леша.

Наравно да није био крај. Канап којим је тег везиван знао је да се одвеже, пукне, па су, око „Светог Фрање Асишког“, убрзо кренула да, попут бова и пловака, искачу мртва тела.

Ле Танкуф је брзо поново променио начин гадне гробарске производње. Један чамац је био задужен за избацивање лешева, други за ловљење оних који су испливали, чвршће везивање тегова, и коначну сахрану.

Да гроза буде потпуна, да ништа не остане не оскрнављено, да живи и мртви још једном плате, побринуо се онај уобичајени ланац какав постоји у природи, и на мору.

Острво, чамце, брод током прелажења те двадесет две миље, па поново чамце, све време су опседали галебови. И били су гладни.

Птице из рода Laridae, познате по томе што једу све, од буба, жаба, риба и свега што дохвате. Плен који је беспомоћан, најлепши је плен – став је који обликује карактер.  Галебови, ваљда им је то посластица, насрћу на мале, тек рођене фоке, и кљуцају им очи из дупљи.

Стрвинарство је зато код њих уобичајено. Зашто да се муче, када неко други може да обави посао. И сада, код Вида, тај други им је послужио праву гозбу. Или им је бар тако изгледало, са висина.

Стотине и стотине њих, сјатило се, на вечеру, испуштајући гладне крике. Слетали су на тела на палуби, на она на чамцима, она која су испливала, забијали јаке кљунове у њих, откидали парчиће меса, не обазирући се на морнаре. Једна од основних карактеристика галебова јесте та да уживају у отимању хране од других.

Прави мали рат, људи и птица, праћен крицима, трајао је док и последње тело није потопљено. Морнари из чамаца су на брод враћени изгребани, изуједани, а по пучини су плутала тела десетине веслима и кукама поломљених и побијених галебова.

Ујутру, смрдљива и изнурена, посада на „Светом Фрањи Асишком“ завршила је посао. Требало им је више од четрнаест сати и Ле Танкуфу је било јасно шта их чека, чак и када исправе све грешке. Дани ће им бити потребни да све то постане рутина, да иде брзо, и за њих и за мртве, да огуглају. И никада у томе неће успети.

Враћајући се ка крфској луци, док су морнари рибали палубу, рекао је свом заменику:

„Лак, што више лака нам треба. Нека оперу, ишмирглају и прелакирају.“

Онда је сишао у своју кабину, заспао, и сањао смрад.

Предвече су поново били крај мола на Виду.

Тела су чекала поред обале.

И тако, данима…

Наредник је, једног поподнева, стајао крај ватре и чизмом празно мрљао по ивицама пепела. „Господине наредниче“, прекинуо га је у том послу војник којег је задужио да му се јави, „време је, утоварују“.

„Маму ћу ја да ти утоварим, немој да их је неко пипнуо!“, викнуо је наредник и појурио ка шатору. Сва четворица су већ лежала испред њега, непомични, мртви, или у агонији.

„Одбиј“ повикао је наредник на војнике који су управо ухватили за ноге и руке Добривоја М. Селаковића, како би га бацили на гомилу.

„То су моја деца, маму вам вашу, ја ћу да их поређам, дужност вам јебем.“

Онда их је подизао, једног по једног, и односио до осталих тела.

Јанка Б. Стојковића, првог. Добровоја М. Селаковића, другог. Ранка П. Марковић, трећег. „Небо ти јебем да ти јебем, нек види колико сте тешки, пропало да бог да“, рекао је и прекрстио се.

Вратио се затим до Алексе, клекао, и лагано му подигао главу. Огромне очи као да су гледала право у њега, али из отворених уста није излазио никакав глас.

„Е мој Алекса, Теофиловићу ниједан, тебе баш нисам хтео да убијем, семе ми јебем проклето“, говорио је тихо, упијен у те велике очи, бришући рукама своје сузе, да би га затим подигао, однео до гомиле, и пажљиво спустио крај другова.

„Спавај са том децом, а ја више нећу, у сан да ми се усерем, смрдљиви“, рекао је, пљунуо, још једном се прекрстио и отишао.

Алекса је лежао на самом врху гомиле, и изгледао је некако жив, као да је још светла било у тим очима, као да је био свестан, и сасвим ослобођен потребе да то покаже, да било шта каже, покуша. Два свемира, два света, стопила су се у његовим црним зеницама, пропала у њих, док су искрице светла некако успевала да се извуку из тог мрака.

Да ли је Алекса знао? Да ли је видео, боље место? Шта је могло да буде у тој убијеној свести?

Рудинац, центар космоса, место великог праска. Читав свет, који је постао Рудинац, мала прљава забит, када већ Рудинац није могао да постане свет. Где је кренуо одатле. Када?

Сећања су била превише изгладнела, није их било. Сваки осећај се смрзао, свака мисао истопила. Наредник је био још ту негде, без псовки, само љута сенка, преко мутног неба.

Гинивоје, да изгине.

И то је било све.

После, само мрак.

Првог су га убацили у чамац, набили ногама под клупу, и прекрили другим телима.

Последњег су га истоварили на палубу „Светог Фрање Асишког“. И поново је био на врху гомиле, поново као да је жив, као да је још било неког чудног, готово бљештавог сјаја, у тим огромним очима.

Ле Танкуф је некако осетио. То, да је коначност стигла, да је укрцана на брод, да плови ивицом, и да ће он да нестане. И видео је то дете, још из кабине. Изашао је на палубу и морнарима, који су управо хтели да Алексу прекрију хлорним кречом, кратко рекао: „Станите.“

Стао је испред мртвог детета, смањеног, истопљеног, и јасно је могао да препозна тај мали свет, и себе, како лагано у њега корача.

Улазио је у нешто сићушно, као када покушаш да угураш бродски канап у иглу за шивење. Немогуће, али сада се ширила, пред њим, увлачла га и, одједном, нашао се у огромном свемиру, већем од било чега што је икада могао да замисли.

Као сунца, око њега су бљештала тела, привлачила га, одбацивала даље, у мрак.

Лутајући Холанђанин, удављен, да вечно плови, њиховим свемиром.

Никада се није осетио тако малим, као пред тим телом, тим очима. Кренуо је руком да их затвори, али је одустао. Не можеш да склопиш свемир, који нестаје. Треба да светле, до самог краја.

И целе ноћи, вративши се на командни мост, није могао да одвоји поглед од тог дечака. Ни када су му везали тег за ногу, ни када су га пребацили у чамац, када су га спустили у море.

И чинило му се, док је тело нестајало, да из дубине нешто бљешти, да се, те очи, никада неће угасити. Море је мирисало на лакирану боровину.

Његов лични свемир, онај у којем су били родитељи, кутија, лицеј, другови, Беатрис, удављен је те ноћи, нестао је у оном другом свемиру, 22 миља далеко од Крфа, и он је то сасвим јасно знао.

Онда је погледао свог заменика, који је, због смрада, држао марамицу на лицу, и рекао, нешто што му је тек тада, по први пут, пало на памет:

„Да ли сте приметили. Нисмо добили списак.“

„Какав списак, капетане“, питао је заменик.

„Имена, драги мој. Њихових имена. Данима их сахрањујемо, а не знамо како се зову. Не постоји списак. Мислите ли да ико зна?“

Заменик је слегнуо раменима, а Ле Танкуф је још једном погледао у море. Није више видео ништа, никакав трачак светла.

Онда је отишао до своје кабине, из фиоке извукао кутију, ставио је под мишку, и донео на палубу. Парчетом канапа чврсто је везао велики камен за њу, и бацио је у море.

У зору је подсетио заменика на лак, вратио се до кабине, и сео у столицу, свестан да више не сме да спава, никада.

Није хтео да сања, смрад.

 

Епилог  

Сваки рат се заврши, мора тако, да би почео нови. Дечаци који с преживели враћали су се кући током 1918. и 1919. године, како који, са разних места на која их је права војничка служба, којој су дорасли 1916. и 1917. године, одвела.

Ђорђе Р. Тимотијевић, рањен у главу и врат на Кајмакчалану, стигао је први, још пре краја рата, на воловским колима, без гласа, без свести, и остао је такав готово годину и нешто дана, да би онда, нем и мрачан, умро.

Стојан П. Јанковић, дошао је пар месеци по примирју, из престоног града, у којем држао стражу крај државне штампарије.

Петар М. Златић, у село је стигао крајем године, из Босне, у којој је службовао у команди места у Травнику.

Јован Д. Марковић, вратио се тек 1919. године, последњи, из Дубровника, у којем је догурао до чина каплара, радећи за команданта железничке станице, капетана Војића.

Село Рудинац је било црно, смањено. Много се мужева није вратило, много старих и жена је свисло. Деца која су остала била су невесела, тупа и мрачна. Кафана и црква одавно су затворене. Митар је побегао пред Аустроугарима, Бог зна где. Поп Петар убзо затим је умро, од срца заливеног претераним количинама ракије.

И није било никаквог славља када су њих четворица стизала, али је било питања. Жене прекривене вранама звале су их да сврате, на ракијицу, слатко, само да им кажу, шта је са њиховом децом.

Није им се причало, нису знали шта, ни како, него су само сагињали главу, окретали се, и одлазили.

После је Стојан направио тај списак, који ће касније послати и новинама. Забележио је име сваког дечака, где и како је умро, и окачио га на врата бившег задружног дома. У њему је сада била смештена нова месна канцеларија.

Несрећне жене углавном нису знале да читају, па су из канцеларије мало мало извлачиле ћату, пристиглог из Плане, и терале га да погледа, пронађе име. „Да, да Радивоје, Марковић, шта пише“, и „Да, да, Михајло, Стојановић и Јован, они су вам близанци, шта пише“, „Драгослав, Никодијевић, шта каже, леба ти“. Он би прочитао, суво, чиновнички, а оне би га обасуле гневом и питањима, „како мислиш удавио“, и, „што је црни стрељан, ко га стрељао“, и „шта причаш нестао“, и „како се смзло дете“… Ћата се бранио, махао рукама и псовао посао који му је тако беспотребно уваљен, а обећали су му синекуру у општини.

Алексина мајка је просто знала. Нико ништа није морао да јој каже. И само је питала Јована, када се вратио и рекао да је био на мору:

„А мој, Јоване, где је? Јел сарањен?“

И Јован јој је рекао, да постоји то острво, да се зове Видо, и да је Алекса положен тамо, у море.

До краја свог живота Алексина мајка је сваку ноћ проводила на његовом кревету, повлачећи покривач, плашећи се да ли ће он, блесав, умети да се покрије. У том мору.

*

У септембру 1926, године, пошто је претходно избрисан из Лојдовог регистра бродова, „Свети Фрања Асишки“ је стручно исечен, уништен и расходован, у једном бродоградилишту у Данској, специјализованом за избацивање бродова из историје. Брусилице, тестере, чекићи, сломили су, распрачали, сва сећања која су се у њему наталожила. Радници су их, потом, разваљена, не знајући шта раде, бацили на сметлиште. Не оно на које се одлаже лоша историја, него свако памћење.

Исте године, на самом њеном почетку, у „Политици“, на страни са читуљама, изашао је кратак, непотписани ин мемориам, у којем су заблежени пуковниково име, година рођења и смрти, уз само једну реченицу: „Вечни помен теби, твојим илузијама, и твом стиду, знам да си га имао.“

У Генералштабу се после причало да је то сигурно објавила његова жена, која је, после рата, одбила његову пензију, напустила њихову кућу, отишла код сестре, и наставила да помаже сирочићима. По тим причама, никада више, до краја живота, није поменула његово име.

Некако истовремено, онај чудни човек, у градићу Етрета, у Нормандији, који је носио капетанску униформу, представљао се као гробар, и живео у кући претрпаној конзервама лака, примио је писмо са Корзике.

Отворио га је и прочитао на веранди, пушећи лулу, уобичајено скупљених и запитаних очију, а онда га дуго држао у руци, и гледао море.

По њему су клизиле шкуне белих једара, и чинило му се да види како, из њих, у таласе, бацају људска тела.

Онда се насмешио, поново погледао у писмо, и још једном прочитао:

Хладан ветар је дувао са Атлантика. Човек је пуштао дим из луле у њега, пратећи како га разноси, као прошлост, сећања, и како све то тече даље, километрима далеко. Можда баш у онај други свет, свет који је видео гледајући у те велике, дубоке очи, у читав свемир у њима, свемир у којем се удавио.

Онда је климнуо главом, задовољно, и рекао, гледајући море:

„Сада ти знам име. Алекса.“

И када је то изговорио, догодило се оно што се дешава у теорији хаоса. Хиљадама километара далеко, у Општој државној болници у Београду, на одељењу интензивне неге, лежао је један други човек. Данима је био у коми, ударен штапом у кафанској тучи коју је, пијан, сам започео. И као да је чуо неки глас,  изненада је отворио очи, насмешио се, прекрстио и, без псовке, мирно изустио: „Време је, сине, сад зна.“ Онда је умро, као да умире намерно, са циљем. И умро је ослобођен страха, убеђен да је у паклу био, као ђаво сам, и да тамо сигурно неће да иде. Крај кревета му је била уредно сложена наредничка униформа. 

*

Готово сто година касније, људи који задиханим трајектом, а он брунда и гунђа, путују од Игуменице до Крфа, могу да виде, ако хоће, како се, од брода ка мору, пружају беле траке, танке, прозирне, брзе, као одбљесци нечијег даха.

А када им се то деси, не могу да не помисле, сете се, како је живот, сав живот, баш ту настао, у мору. И како су можда, и сви они, све те дечије душе, враћени на сам почетак, на поновно стварање. И да су, ако је то тачно, Алекса и остали дечаци сигурно ту негде, у разним формама и облицима, на месту на којем и треба да буду. Довољно је далеко од копна, и од историје коју нису желели, баш колико ни она њих.

Не знам, али знам да на Крфу, у граду, одмах поред Српске куће, веома званичног музеја, који ради само до два, постоји малена Српска радња. У њој може да се виде једна више од сто година стара сабља, и гомила сувенира, мајица, шајкача, официрских шапки, и разних књига.

И ко туда пролази, може да спази човека, мршавог, већ седог, који седи на столици испред радње, смештене испод аркада старе жуте зграде. Тај човек, онима који хоће да слушају, прича.

Од њега сам, због њега сам, а зове се Жељко Поповић, чуо причу о броду, пуковнику и изгубљеним дечацима.

И да та прича, суштински, није завршена.

Зато што никада није испричана.

(КРАЈ)