Захар Прилепин: Разумем их што су ме укинули – и ја њих желим да укинем!

Нису ме укинули само у Украјини него на свим континентима, остали су само Куба и Кина. Моји бивши агенти ми чак и не шаљу извештаје: за њих сам заразан

Нежни поглед кроз гвоздену завесу

Руски издавачи књига тугују: ах, Стивен Кинг и Џоан Роулинг одоше с нашег тржишта. Акуњин још није: па где ће га тако великодушно хранити као овде? Али свашта се може догодити.

Ту и тамо прочитам, у ствари, праву идеју: ако наши или страни противници Специјалне војне операције напусте тржиште књига, онда људи који су изгубили прилику да читају Кинга и Акуњина неће стати у ред за књиге ватњика („гуњаша“) и милитариста.

Има ту неке формалне логике: Русија се тако представља као деспотија која своје читаоце лишава избора. Али нема шире слике – и сад ћу је ја оцртати лаким потезима.

Нема нових издања, нема проблема

Постојао је такав писац – Максим Горки. Пре око 100 година био је један од најпопуларнијих писаца на свету. Дефинитивно – у првих пет. Штавише, био је најпопуларнији драмски писац на планети, престигавши по броју представа Ибзена и Чехова. И само је Шекспир могао да се такмичи с Горким. Сабрана дела Горког – драгоцене вишетомне књиге! – објављена су на свим главним језицима света. Био је истинска суперзвезда.

Али онда се Горки вратио у СССР, подржао Стаљина и током наредних пола века његовој репутацији су задати невероватно јаки ударци. Горки је на крају постао готово опсцен. Његове књиге нису постале мање генијалне, али су њега укинули.

Вероватно не знате какву је заглушујућу светску популарност совјетска књижевност уживала 30-их година прошлог века. Ево неколико бројева.

Роман Николаја Островског „Како се калио челик“ преведен је до 1938. на 78 језика, а тиражи на свим континентима достигли су милионе.

Шолохов је био светска звезда на нивоу Хемингвеја и Ремарка: „Тихи Дон“ је до 1938. преведен на 55, а „Узорана ледина“ на 53 језика. У то време су романи „Тимур и његова чета“ Гајдара и „Бели се усамљено једро“ Катајева преведени на 43 језика – читала су их деца широм света, уз књиге Киплинга и Марка Твена.

После рата, без претеривања, „Повест о правом човеку“ Пољевоја постала је светски хит – десетине превода и милиони продатих примерака.

Међутим, у једном тренутку је одређеним факторима постало јасно да је совјетска књижевност превише тражена и, упркос тржишту и другим глупостима, почели су да је отворено и тајно укидају.

Полако, тихо, али врло одлучно.

И током не тако дугог временског периода – укинули су је.

И нико се, знате, није узрујавао у стилу: „Наши читаоци неће ваљда читати Флеминга уместо Горког и Шолохова“. Нема нових издања, нема проблема.

И ја њих желим да укинем

Едуард Лимонов је до 1991. био прилично успешан европски писац, преведен на двадесетак језика и награђиван од стране њихових институција. До тада су само у Француској објављене 22 његове књиге. Али он се најпре вратио у Русију и супротставио се Јељцину, а онда отишао да подржи Србе. Усликан је с пушкомитраљезом, чиме се он, треба признати, просто разметао, и за неколико недеља је избрисан са светског тржишта књига. Од тада њега нико тамо две деценије заредом није преводио, дистрибуирао или рецензирао.

И при томе нико се у целој Европи није забринуо на тему: „Шта сад да раде читаоци Лимонова, да читају Кинга?“ Укинули, и то је то. Кад сам 2005. стигао у Француску и питао за Лимонова, они су ми тихо одговорили: „Није уобичајено да о тој особи говоримо наглас.“

„А његове књиге – има ли их бар у антикварницама? – питао сам.

„Нема нигде његових књига“, рекли су ми.

И заиста их нигде није било.

Они своје тржиште регулишу по свом нахођењу.

Моје књиге су биле преведене на 25 језика, чак, веровали или не, на украјински, где сам 2014. године био најпродаванији страни писац.

Онда су ме укинули, и разумем их. И ја њих желим да укинем.

Али су ме укинули не само тамо него на свим континентима, остали су само Куба и Кина. Моји бивши агенти ми чак и не шаљу извештаје: за њих сам заразан.

И једва да постоје бар једне новине у Европи које ће написати: „Знате, то није добро.“

То је за њих одавно сасвим нормално.

И само овде код нас шире руке и говоре: „Па неће ваљда Лукјаненко заменити Кинга?“

Па, баш нас брига.

Кинг није ни Горки ни Шолохов. Није то нека нарочита трагедија.

Али ми ћемо, наравно, бити тужни и кршити руке: о, опет гвоздена завеса!

На фону западних циника и манипулатора, тако смо смешни.

Толико смешни да то чак није смешно.

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ