Креће се лађа француска (3): Тамо далеко, крај мора

Синдром поновног храњења, како се то данас стручно назива, био је један од главних узрока смрти тих дана. Тела, која су због гладовања буквално погасила гомилу својих функција, нису била у стању да поново покрену своје механизме, крену испочетка. И није било потребно унети у њих неку већу количину хране, већ само залогај или два, па да се хемија толико поремети да плућа престану да раде, крв да тече, бубрези колабирају, органи за варање откажу, срце буквално експлодира, и да наступи смрт.

XVIII

И после толике историје није најјасније шта тачно значи реч „шкуна“ (schooner). Неки је повезују са холандским изразом за нешто лепо, а већина се држи приче о првој прекоморској шкуни, израђеној 1713. године у Америци, и реченицом њеног конструктора Ендрјуа Робинсона, изговореном када је брод поринут: „Погледајте како клизи (scoon).“

И стварно је клизила, док је под Ле Танкуфом секла море ка Дарданелима и рањеницима. Шкуна је најбржи тип једрењака, захваљујући чињеници да може, како то морепловци кажу, да „плови најближе ветру“.

Њена коса једра, за разлику од других једрењака, повезана су директно са јарболима уз помоћ металних прстенова, могу да се покрећу буквално на све стране, и баш због тога, да ухвате ветар под најбољим углом.

Била је, у XVIII веку, омиљени брод кријумчара, способна да умакне свакој потери и да прође кроз сваку блокаду.

Ле Танкуф се тако некако и осећао. Као кријумчар који треба да превезе драгоцену робу кроз блокаду коју су чиниле морске мине и сумарени.

Зато је непрестано двогледом претраживао хоризонт, и на прамац ставио два морнара да без прекида дежурају и пазе на сваку могућу опасност.

Адреналин му је руководио целим телом, чинио га напетим, али му, истовремено, и доносио оно пријатно осећање, које има свако ко је убеђен у величину свог позива, дужности, задатка.

Оно што није знао, оно што ће, веома брзо, од њега начинити резигнираног индолента, неког коме је готово свеједно како ће се све завршити, била је чињеница да је требало да обави пацовски посао, стрвинарски, и да почисти остатке велике крваве гозбе.

До тренутка када је он укључен, операција Галипоље већ је направила озбиљан цех: више од 200.000 мртвих и рањених. Први Лорд Адмиралитета је смењен, али то није превише утицало на његово будућност. Чекало га је још покоља, туђе крви, зноја и суза, и сасвим лепо место у историји. Они који су на Галипољу страдали, у њу су ушли као број, колектив без идентитета, било ког појединачног имена, који се памти само ако је цифра којом се мери погибија довољно гадна. Ова је била.

Наређење које је добио Ле Танкуф, било је сасвим јасно. Доћи до увале Анзак, данас плаже, на Галипољу, покупити рањенике, пребацити их до великог болничког брода „Махено“, сачекати тријажу, лакше рањенике пребацити до Мудроса.

Хиљаде су га сачекале на Анзаку. Читава плажа је јаукала. Поређани по носилима, или просто спуштени на земљу, рањеници су призивали Бога, мајку, или су јечали, цвилели, урлали, док су шакама, ко их је имао, копали песак крај себе, грчевитим покретима које је створио бол сам.

Тинкуф је спас од тих слика и звукова, који су га буквално ошинули када је пришао обали, успео да пронађе у раду, командовању и посвећености.

И без икакве панике, а да ни сам није био свестан како му је то успевало, издавао је сува наређења, беспоговорна. Морнари су га пратили, без и једне грешке. Недеље и недеље обуке и вежбања коначно су се исплатили.

Оба чамца спуштена су у море. За њима, уз бок брода, и платформа за подизање рањених. Убрзо је „Свети Фрања Асишки“, стењао под новим теретом, покретним, унезвереним, и крвавим.

У рату радимо, сами себи, оно што, иначе, радимо животињама. Свака кланица свиња, телади, кокошки, почива на доброј организацији, на производним тракама, на ефикасности.

И тачно се зна ко приводи животиње смрти, ко их удара маљем или ножем, како се одлажу тела, ко их черечи, транжира, ко пакује, ко чисти.

Ле Танкуф је радио ово последње. И био је свестан тога када је први пут пристао уз бок дебеле кланице „Махено“.

Као кипер на градилишту, истоваривао је људски отпад на палубу другог брода. Онда је ишао по још, поново истоваривао, да би, на крају, добио и свој део.

На „Махено“ доктори и сестре обављали су тријажу. Тежи рањеници остајали су на њему, лакше је требало вратити на „Светог Фрању Асишког“.

Ти лакши, добили су и име, сасвим одговарајуће: „шетачи“. Они које нико није хтео, па су шетани, са места на место, са брода, на брод.

Разбијених глава, покиданих удова, избушени, пребацивани су на „Светог Фрању Асишког“, са којег је, буквално, текла крв. Тријажа је била површна, обављена не само у оправданој журби, него и уз онај осећај, тако уобичајен, који је сестре и докторе терао да неке случајеве просто склоне од себе.

Шкуна је била пренатрпана. Смешно је деловао део из проспекта који је превиђао „34 рањеника и шест бродоломника“.

Обе болничке собе су биле пуне, укључујући и простор између кревета. Рањеници су распоређени и по палуби, од прамца до крме, и Ле Танкуф је, баш тада, осетио оно о чему му је причао онај капетан у Бизерти. Смрад. Онај од устајале и свеже крви, смрад црева, измета. Смрад јаука, и смрти.

Натоварен свим тим, „Свети Фрања Асишки“ је лагано кренуо ка Мудросу. Ноћ је већ пала, и Ле Танкуф је наредио да се сва светла погасе, што је била основна мера заштите од халапљивих сумарена, који су вребали свако светло.

Брод је јаукао кроз ноћ, док су један доктор и две болничарке, у тоталном мраку болничких соба беспоштедно рањеницима давали морфијум. На палуби је оне обамрле, утучене, срасле са својим болом, обилазио бродски капелник, који је „Светом Фрањи“ додељен у Мудросу, мрмљајући за њих бесмислене молитве. Рачунали су, ти, којима је метак откинуо уво, шрапнел избио око, или се зарио у бутину, раме, да су оне већ услишене, и да нема потребе понављати их.

Ле Танкуф је, за то време управљао бродом по звездама, надајући се да ће морнари на прамцу ипак некако видети мраком прекривене мине.

И све време је размишљао о смраду. И како да га натера да престане.

Шкуна је лагано клизила, остављајући, за собом, траг крви.

XIX  

Има нечег у тој раздаљини од Охрида до мора (Драча), у тих стопедесетак судбинских и крвавих километара, што свакога, склоног да повезује датуме и догађаје, епохе и раздаљине, тера да размишља о некој врсти узрочности, или бар о кривљењу простора и времена, и спајању оних тачака које и морају да буду спојене, баш због гадних последица.

Мере су, овакве какве данас познајемо, настале као последица крви. Тачније речено, оног порива, или је то вера, или просто жеђ, који нас, људе, убеђује да је она почетак сваког прогреса и просперитета.

Француска револуција је клала и давила у име тог прогреса. Веровала је да ствара нови, бољи свет. Славила је науку, проналаске, покушавала да обликује свет за себе. Хтела је да га измери, објасни, систематизује, измућка у епрувети. Бавила се тиме у револуционарној лабораторији пуној покланих заморчића, као да ће то бити довољно, и оправдање, и изговор, за стотине и стотине хиљада историја, избрисаних до самог заборава.

Нова скупштина је, баш зато, 1791. године, усвојила нову мерну јединицу – метар. И дефиницију која каже да он износи четдесетмилионити део меридијана, линије која спаја полове земље.

Касније је дефиниција промењена, али је метар остао, баш као и килограм, и баш као и километар. Оно што ни Скупштина, ни револуционарна влада која је 1793. декретом потврдила нове мере, нису знали, била је та могућност мешања, омогућена револуционарним почетком, њеним убилачким тежњама, због које су километри могли да буду мерени не метрима, него тонама, меса и крви.

Тако се бар осећао пуковник, када је стигао у Тирану. Није могао да помери терет.

Руке су му биле промрзле, али лед није зауставио дрхтање, једино што га је сада све то и болело, као и нога, која је и иначе, слала оштре сигнале, убоде, при свакој промени времена.

Од Ђукуса је и он пешачио, шепајући, ослоњен на штап. Тада је наредио да се спале сва кола, јер пута више није било, и да се оно опреме и залиха распореди по воловима и коњима. Међу новом теглећом марвом нашао се и његов коњ, и онај поручника Миленковића. И њих су, касније, у стрмим кланцима, изгубили.

У Ђукусу је и поделио по пола хлеба војницима, и по једну конзерву пасуља на свака три регрута. То је било последње што је могао да им да.

И све то је било, не дугачко, него тешко. Тоне и тоне пале су на њега и дечаке док су се спуштали по вододеринама и голом камену, по излоканим стазама, ломећи ноге. Хиљаде и хиљаде килограма, док су се пели по каменитој, шумом обраслој клисури планине Крабе. Вагони терета, када су се пробијали кроз мочварна пиринчана поља која окружују Тирану.

Резервни капетан Владимир Ј. Радивојевић оставио је овакав запис, објављен касније у књизи:

„На висоравни застајем и пропуштам свој батаљон да видим регруте. Пролазе тромо. Неки иду сасвим боси, а многима је ослабила и одећа и обућа, па им ландарају дроњци од хаљина и шљапкају траље и подлоге, уколико се још држе на ногама… Прљави су и нечисти. Већ месец и по не перу се… Разуме се да се ни данас за храну ништа се није могло добити.“

Пуковник готово да није више могао да поднесе. Спустило му се све то на рамена, и то не само километри, ни ране, ни глад, чак ни сам број умрлих, који је нарастао на хиљаде, него све то спојено са његовим животом, каријером, који су, ту, у Албанији, постали само тежак, масиван, промашај.

Школовао се да командује људима, да убија, да прихвати смрт као последњи чин оданости свом народу, својој отаџбини, као дужност и као част. Нагледао се те патетичне славе у три рата. Видео колико представа није ни близу ономе што је стварно. Одавно се запитао да ли и један метар територије вреди толико бедно сатртих живота. Али, опет, успевао је да иде даље, гунђајући, говорећи да не може више да гледа, а, опет, даље. Поштовао је позив, обавезу. Био је убеђен да је то исправно, да друкчије не може и да баш он, пуковник Светозар Илић, може да допринесе, помогне, можда чак и некога спасе, посвећеношћу, дисциплином, вером.

Мртва деца су му лежала на леђима, дробећи, у њему, све оно што је живео, радио, сваку наду у исправност. Обесмислила су разлог, исмејала идеју, довела, до самог бесмисла, све те узвишене термине, велике речи: отаџбина, слобода, част, дужност. Тим фразама је посветио живот, и промашио.

„Шта си то урадио?“, мислио је док је седео у шатору који су једва подигли на мочварном земљишту крај Тиране. Ноге су му биле у блату, отежалу главу зарио је у дрхтаве шаке.

То би га и она питала.

„Шта си то урадио?“, као да му је била мајка.

Ваљда је зато и био с њом. Замена за све што није доживео. Купите мајку за понети. Вуците је са собом. Од касарне до касарне. Од рата до рата. Питаће вас нешто, ништа лепше од прекора. Мајкама се правдаш, никада те неће казнити до краја. Извлачиш се, код мајке, за сваку свињарију.

Једино што није очекивао, није се надао, презиру.

Дете које ти се згади. Када, како, није знао.

Када се вратио из оног првог рата? И био бедан, посрамљен. „Јебаше нам Бугари мајку“, рекао јој је када су легли.

Није га загрлила, ништа му није рекла.

Онда је, Бог зна зашто, срам те тера на разне глупости, пробао да ипак буде велик, да остане непоражен, спере бруку:

„Јебига, бар је моја батерија добро радила. Доста црева смо им просули, маму им Бугарску.“

Није га загрлила, ништа му није рекла.

Или када је дошао са терена, блатњав, бесан, с траговима крви на блузи.

Она му је помагала да изује чизме. „Ишибао сам га као пса“, рекао је. Неки војник је погрешно темпирао детонатор, умало нису сви изгинули. „Џукела, крв му јебем.“

Није га загрлила, ништа му није рекла.

Бог ће га знати. Прек је био, груб, како друкчије, војник.

И јесте, на самом почетку, волео да му она чита. Писменија је била од њега, више знала, идеал никада остварен. Мајка која учи младунче.

Добро, после јесте израсло у звер, али био је њен. Спреман на казну, не баш и на презир. А с њим је спавао, с њим јео, с њим путовао.

Од када?

Можда, да, када су били на вечери? Дружила се са женама доктора, професора, богатих трговаца. А онда је тај, доктор, причао како су, у свету, човеку поново шаку саставили са руком.

Ма немој.

„Е мој докторе, да га ја спичим гранатом, десет вас не можете то да саставите“, смејао се сам својој шали, убеђен да им је показао, испао главни за тим столом, сви остали – сека персе.

Није га загрлила, ништа му није рекла. Спустила је главу, као да се стиди, и за њега и за себе.

Јебига, вероватно је то било.

Или све заједно.

Временом се навикао. Презрено дете. Пристане на то, важно му је да је она још ту.

„Шта си то урадио?“, није била реченица. Био је поглед, израз њеног лица, начин на који би окренула леђа.

А опет, сигуран је био да га воли. Као дете.

И да он воли њу, замену.

Поклањао јој је папуче. Где год да је ишао.

Из Француске, у којој је био као члан комисије која је прегледала нове брдске топове. Бар десет пари.

Никада их није обула.

А деца?

Бог одлучио да их немам, тако је, миран, себи објаснио. Све је до Бога.

„Шта сам то урадио?“

Да је имао огледало, видео би питање. Своју, њену, на страну закривљену главу. За трунку стиснуте очи, као да не верују. Руку која се одмакне од колена, увис, па стане, длан почне да се окреће, прсти се рашире. И све то изгледа, згађено.

Сада, у Тирани, коначно је знао да није до неба. Да је до људи. До њега. И то је знао када му је поручник Миленковић донео лекарски извештај доктора Милана Петровића.

Рекуренс (повратна грозница, настаје убодом ваши) и срдобоља, глад и хладноћа косили су децу још пре Албаније.

Оне који су стигли до Тиране, коначно је прегледао доктор. И записао:

„Теже рањених од ногу има 60 одсто регрута; болесних од разних болести, изнурених, 40 одсто.“

Другим речима, 100 одсто. Није било ни једног дечака који није био озбиљно болестан. И буквално су сви, по ономе што говоре војна правила, били избачени из строја. А и даље су били у строју.

Потом, у извештају др Петровића, пише:

„Разбољевања је било највише од премрзлих руку и премрзлих и рањених ногу, болесних стомака и црева (катар и дизентерија), назеба (бронхитис, запаљење плућа, упала плућне марамице), и реуматизма. Од заразних болести било је случајева заушки и дифтерије. Дневно се јављало за лекарску помоћ 400-600 регрута, али им се лекарска помоћ није могла пружити, јер није било лекова, нити их је та једина болница у Тирани могла примити. Сами регрути били су нечисти и препуни вашију, јер нису имали ни сапуна, ни преобуке.“

Пуковник је лагано одгурнуо извештај од себе, и себе од извештаја, и слегао раменима, немоћно. Погледао је поручника, оно што је остало од њега. Дугачко тело, прљаво, бледо, мршаво, покушавало је да нестане, да пропадне у под, под истим оним теретом под којим се и све у пуковнику распало.

„То је то, а?“, рекао је лагано пуковник, свестан да нема више шта да се прича.

„То је то, господине пуковниче“, потврдио је поручник.

„Побисмо их“, наставио је пуковник, истим, равним тоном.

„Побисмо“, потврдио је поручник којем се вилица тресла.

„Сто одсто“, климао је главом пуковник.

„Дааа“, изашло је из поручника, попут јецаја.

Пуковник није обратио пажњу на то. Није му пало на памет да теши свог ађутанта, ни себе, него је, сасвим мирно, наставио:

„Знаш ли шта ме је највише изненадило, поручниче? То, колико смо упорни. Сви ми. Разумеш, поручниче? Упорност с којом их убијамо. Од првог дана, поручниче, од првог корака. Посвећеност томе, да завршимо са њима, невероватна је, заиста, нисам мислио да нешто слично постоји. Нисмо ни пробали бар да забушавамо, да одложимо, оставимо за сутра, као да мора све и мора одмах, као да не сме да се закасни, да се неко пропусти, и, стварно, откад то нама, ми смо лењ свет, не приличи нам та опседнутост послом, та усредсређеност, потреба да га не прекидамо, ни на секунд.

Од оног трена када смо се нашли пред оном крчмом, знамо, поручниче, ја знам, ви знате, команда зна, да ће све овако да се заврши, да ћемо побити децу. Колико их је било, поручниче? Неких 25-30 хиљада ’97. годиште, и исто толико ’98, па они ’99, и те су нам слали, па деца, још мања, што смо их враћали са Косова.

Колико је то, поручниче? И колико их је сада? Десетак хиљада. Болесних, на смрт. Сто одсто болесних имамо.

И то је запањујуће, зар не. Упорност са којом то радимо. Систематичност, као да пунимо магацин, ред по ред, не граната, него тела. Одакле је стигло то наређење? Одакле толика воља, толико поштовање које имамо према уморству?

Како нам, ни једног дана, није пало на памет да станемо, да одустанемо, пустимо их да оду кући.

И шта ћу, поручниче, ја сам бар мислио, убедио себе да мислим, после првог метра који су превалили, да немамо више где, да не можемо назад, да их вратимо, распустимо, него да морамо да наставимо, још корак, и још корак, и када су били боси, још корак, и гладни, корак, смрзнути, још корак, да је само то решење, ићи напред, корачати, упорно, поручниче, упорно. Бар некога да спасемо, то сам ваљда мислио, или ме је то упорност лагала, ја лагао њу, себе, све друге, само да би наставили.

Никада то нећу умети да објасним, поручниче. Како смо запели, толико, да убијемо децу.

Мајко мила, како смо све подредили том послу. Упорни били, поручниче, невероватно упорни. Без одустајања, без трунке отпора, као да ништа друго нити је могуће, нити треба да радимо. Као да је само небо наредило да их жртвујемо, да докажемо веру, понизност, уклонимо сваку сумњу. И да ли ће неко да нам верује у то? Да ли сте чули тај глас, који је то тражио? Или смо их узели, од творца, и упропастили, побили, без икаквог разлога, али са вером у то што радимо, већом од било код храма, сваке религије, вером у дивљачке обреде, у оно што раде канибали, они који се клањају крви и костима, и ништа у томе не може да их омете.

И шта ћемо да кажемо, после? Да је било за отаџбину, за слободу? Верујете ли ви у то поручниче? Да постоје отаџбина и слобода која толико вреде? Да се не треба посрати и у отаџбину и у слободу које то траже? Да не треба да их буде, да их треба укинути, као идеју, појам? Молох, поручниче, тако нам се зове отаџбина. Молох, бесмислени, којем смо принели рођену децу на жртву….

Али, опет, та упорност, то колико смо били посвећени, дивљачком циљу? Задивљујуће, зар не? Има нечег у том лудилу, нормалан човек не би издржао, готово да мораш томе да се дивиш. Убиству. Упорности.

Ох, Боже, не постоји довољно велика казна за нас. Нема је, поручниче, зар вам се не чини? Гром да нас спржи, сада, овде, о, каква би то ситница била, поручниче, извукли би се, весели. Слажете се? Смрт би нам све олакшала?

Нема пакла за нас, поручниче, премали је за оволики грех, неће нас примити. Зар нисмо управо то доказали? Да постоје злочини за које казне нема.

Шта ја знам, поручниче. Глуп сам, недорастао. И само ми једна ствар пада на памет. И желим то, поручниче, надам се, да је, можда, баш ово, казна. То што сада, овде, данас, стварно и немамо шта друго, него да наставимо.

Без лекова, без хране, без опреме, морамо даље. Са голом и босом децом. Да их још побијемо, свих сто одсто.

Јебига, поручниче, лудачки делује, али на крају вапим да нам је казна управо тај посао. И шта да вам кажем. Ако не можете, слободни сте да одступите, поручниче, ја морам да га завршим.

До последњег поручниче, до последњег. Да је одслужим, поручниче. До краја.“

Ништа више у свом животу поручник није желео, него да оде. А ипак је остао. И обрисао је очи, усправио се, салутирао и лупио потпетицама.

„Вама на располагању, господине пуковниче! Вама на располагању!“

Нешто касније, истог дана, поручник је донео наредбу да се регрути подвргну обуци, док бивакују крај Тиране. Пуковник се насмејао, згужвао депешу, и намигнуо поручнику:

„То сам вам причао. Упорност је чудо. Само што ћемо бар један делић да баталимо. Занемарите, поручниче. Занемарите.“

После, када је остао сам, размишљао је како је то невероватно, то, како лудило, када једном крене, има потребу да буде темељно. Како ствара систем, поредак, логику, измишља правила, оквире, дисциплину, изиграва озбиљност, прави се да је све уреду. Све, по правилу службе, само да не би, ни једног тренутка, посумњало у себе, да не би признало грешку из које је настало.

И савршено је разумео онога ко је наредио обуку. Ни тај није имао шта друго. Него да одслужи, до краја. Казну.

XX  

Постојала је, у Рудинцу, та кафана, „Код ораја“, и у кафани њен власник, Митар, наочит, висок Црногорац. Широка су му била леђа, дугачки бркови и нестварно бели зуби. Без обзира на то што је, по цео дан, пушио љуту херцеговачку крџу. И пио меку, жуту, босанску ракију.

Стигао је у Рудинац из Беча. Без икакве жеље да прича шта је тамо радио, и како се докопао накита и пара, правог малог богатства. Од чијег је једног дела и купио крчму, у селу, довољно далеком, да га нико, никада, не нађе.

Како је кафана била тик уз цркву, сасвим је природно било да главни њен гост буде отац Петар, дежмекасти, ћелави и стално уморни поп, без попадије. Она је одавно одбегла, за неким глумцем. Он је, и пре тога, остао без жеље да зна где је она. Зато и никада није пробао да нађе, да је врати. Није, притом, имао нешто против женскиња, и тешио их је, кад год им је то било потребно. Опет, имати своју жену, некако му је било скупо, и за џеп и за душу. Прича, џангриза и стално све то плаћаш. А и женска ћуд је непредвидива, ко ће тиме да се бакће.

Паре су га привлачиле, више него ишта друго. И како је био писмен, и познавао разне адресе, он и Митар су врло брзо постигли јасан, мада никада изговорен, договор. Митар ће да га поји и служи. Петар, заузврат, неће писати никоме.

Нарочито не да пита свештенике у Вијени, да ли је тамо у току нека потрага. И да ли су се српском конзулу, који је о томе обавестио београдског полиц-мастера, жалиле извесне даме. Да ли у пријави стоји да им је, после дружења са наочитим Црногорцем, нешто пара и накита нестало. А нестао је и он.

Чудо је како интерес уме да створи дивна пријатељства. Из овог, двојице шармантних превараната, настала су бар два обичаја по којима је Рудинац био познат.

Први су била деца која су зачета некако баш у време док су мужеви били одсутни, због војске, посла, трговине, или печалбе.

Други су били вампири. Нигде их није било као у Рудинцу, а први се појавио када се један муж, сасвим неочекивано, појавио у селу раније него што је требало. Шта да се каже. Улетео је у кућу, затекао жену раздрљену, и видео нека широка леђа и бели осмех, како журно излећу кроз прозор.

Муж је жену пребио, као што је био ред, и кренуо да тражи по селу прељубника, али га је зауставио, баш пред кафаном, отац Петар. Где си ти пошао, несрећо, погледај се, ђавли с тобом. Онда му је објаснио, пу-пу-пу, да тражи на погрешном месту.

„Буди Бог с нама, какав црни прељубник. Јасно је да је то вампир“, рекао је несрећном мужу, без трунке сумње у оно што прича, и широко се прекрстио. Ко му не би веровао, у таквој ситуацији.

Муж се одмах искрено следио, и сам прекрстио, пољубио попу и руку и крст, и, пронашавши спас за бруку и срамоту, отрчао кући, да види да ли на жени има уједа. Осим пар масница, све је било уреду.

Како год, од тада се вампир појављивао у разним кућама, када мужеви нису били ту. Поп Петар је пио све више, јео све више и све теже опраштао мужевима чије су жене биле жртве напада.

„Не чуваш је добро“, грдио би јадне људе, „избиваш по цео дан, цркву заобилазиш, прилоге не дајеш, чему си се надао“.

Број деце, који је настао тим чудним околностима, био је све већи. И јесте људима било сумњиво што је крчмар Митар већину дечака, а само су, ко за инат, они испадали из женских стомака, зове „сине“, али би их поп одмах укорио. Срам вас било, неверници, сва су деца Божија, и због тога се и зову „сине“. И то ради свако, нарочито ако је богобојажљив и честит човек, и цркву поштује, попут згодног механџије.

Један од тих који се на свету појавио захваљујући старом веровању у оне који испијају крв и живе вечно, бар док се мужеви не врате, био је и Душан Р. Поповић, најбољи Алексин друг.

Њих двојицу је спојила нека чудна жеља, порив који су ко зна зашто имали, да не припадају гомили.

Деца имају склоност да се окупљају, праве чопоре у којима ће бити сигурни, у чије скуте ће се сакрити када надође невоља, али су њих двојица, просто, била друкчија.

И када су се сви остали клинци удруживали, да лоптом, направљеном од крпа и говеђе длаке, увезаном канапом, играју топуз топа, или с коња на кобилу, или игру врдања, њих двојица су стајала са стране, без жеље да се мешају. Баш као и онда када је чопор окупљан да обесно почини неки несташлук, и у правом малом стампеду угази цвеће испред школе, или некоме подметне псеће гованце на столицу, убаци несрећно маче у сенкруп.

Није их занимало. Презирали су гомилу, без праве свести о томе, онако, из стомака, а гомила је на исти начин зазирала од њих, и остављала их на миру. То им је савршено одговарало. Били су довољни сами себи, и један другом.

Оно у чему су се разликовали, савршено се уклапало. Душан је био брз, муњевито му је радила глава, рађајући план за планом. Алекса је, рођен мудар, представљао оно неопходно парче сумње, не у циљ, него у начин на који може да буде остварен.

И цело детињство су провели уз Душанове планове, и Алексине корекције. О одласку у свет, тамо где је био Митар, или још даље, и о раскошном, богатом повратку у село, где ће их дочекати као кнезове.

Завршили су у свету који их, како им се чинило, није хтео, свету од којег неће добити ништа. При том су били и раздвојени, пошто је Душан, грозничаво тражећи излаз, планирајући спас, још код Митровице заостао, па се придружио крушевачким регрутима.

Нашли су се, поново, ту, крај Тиране, изнемогли, гладни, на мокрој земљи на коју није било могуће лећи.

Алекса је кашљао као магарац, и било му је час вруће, час хладно. Душану су и ноге и руке биле увијене у прљаве крпе, и мучили су га зглобови, али није схватио зашто. То што је доктор, који га је по доласку прегледао, болничарки кратко издиктирао дијагнозу: „Артритис, изазван реуматском грозницом“, њему није значило ништа.

Ни грозница, ни артритис, њега нису могли да зауставе. Па је већ првог дана када су се поново спојили, покупио Алексу, прекинуо га у требљењу ваши, одвукао са стране, и узбуђен, рекао:

„Знам где има хране.“

Алекса га је зачуђено погледао, хране није било нигде, а Душан је, готово шапћући, поверљиво, наставио:

„Арбанаси. Дају за пушке и фишеклије. Све можеш да добијеш. Хлеба, меса, опанке, све.“

„То причају од почетка“, прекинуо га је Алекса, „и нико ништа није добио. Из другог батаљона више од десет њих нестало је у тој трговини, не лупетај Душане“.

„Знам, знам“, наставила је брза глава, „али то су они са брда, дивљи, не бих ни ја с њима ништа, проклетиња је то, али ја ћу по долинама, тамо је фин свет, срео сам двојицу момака из нишке чете, ено их, ко нови“.

„Нишка чета још није ни пристигла Душане, још су у Елбасану, а и наредник је забранио да мрдамо, каже да Арбанаси прете да ће да убију, ко год напусти бивак, свашта им је покрадено“, поново га је прекинуо Алекса, губећи дах, после чега је следио напад тешког, раздирућег сувог кашља, који дуго није хтео да престане.

„Ма, лаже, брале, лаже“, није одустајао Душан, ударајући га благо по леђима, „лаже, да му сви не побегнемо. И не брини ти ништа, остани овде, одмори, све ћу ја то да завршим, само ти мени дај фишеклију“.

„Убиће те Душане, немој“, стужено је рекао Алекса, бришући очи, црвене од суза и кашља.

„Иии, бре, знаш да неће, брале“, насмејао се Душан, „паметнији сам ја од њих, јел тако брале мој, сећаш се шта је Митар рекао, да сам бистрица, најмудрији син, немој ништа да бринеш. Само дај ту фишеклију, богати ћемо у Рудинац да се вратимо“.

Није вредело заустављати га, а ни фишеклија Алекси ничему није служила. Исте вечери, Душан је поцепао још једно парче кошуље, увио додатно ноге, и искрао се из бивака. Алексу је, покривеног оним великим шињелом, тресла грозница.

Ништа опасније за дете, од самог детета, са планом. Душан је целу ноћ ходао. Обишао је језеро на које је наишао, вукао се неким пресушеним кањоном. Пентрао се уз литице, и раном зором, убеђен у своју памет и срећан, спустио се у долину. Далеко од Бога, света, људи, у њој је обитавало село од двадесетак кућа.

„То је то. Долина, није брдо, овде су фини“, помислио је Душан, дошавши до села. Било је раштркано, без икаквог јасног центра. Куће, крај којих је пролазио уски земљани путељак, опасане су високим каменим зидовима.

„Шкембим! Шкембим“, викао је реч коју је научио још од Арбанаса код Призрена. Високо изнад главе дигао је пушку и фишеклије, позивајући на размену.

Врата су се полако отварала, тек да нека глава сумњичаво извири из њих. Он им се смешио, весело показивао пушку и фишеклије и понављао: „Шкембим, шкембим, размена људи, размена.“

Све после тога десило се довољно брзо да је било ослобођено сваке патње.

Једна врата су се широм отворила. Обрадован, сигурним кораком је ушао док му је,  из дубине дворишта, један старац руком показивао да приђе.

Није видео, није чуо, када га је Арбанас, сакривен иза врата, маљем опалио по темену. Већ мртвог, за сваки случај су га заклали, скинули све са њега, убацили га у воловска кола, прекрили сеном, и однели у планине.

У пресушеном кањону су га закопали и гроб прекрили камењем.

И све то, никакве везе са мржњом није имало. Убила га је сумња, потреба да се преживи, вековима усађиван нагон који је говорио да, ако не убијеш ти њега, он ће тебе. Убио га је тежак, негостољубив живот, негостољубивих људи, у негостољубивим планинама. И нису то сматрали за грех. Албанијом је одавно ишао глас о дечацима који пљачкају све што личи на храну. А за храну се одувек убијало. Није је било довољно.

Тек данима касније, када се чудом опоравио, окрепљен хлебом и топлим јелом из петролеумске канте које му је, однекле, набавио наредник, Алекса је чуо да Душана нема. И да се неће вратити.

„Превише брз је био“, суво је рекао наредник. „Бог зна где су га покопали.“

Много је било то за Алексу. Сувише је тешка била та информација, да би и пробао да је прихвати. И као да се десило мало чудо. Он, који је увек први, као да има обавезу, сумњао у идеје свог пријатеља, сада је одбио да то уради.

„А, не“, рекао је нареднику, „не знате ви, наредниче, вампирска је то крв, не може тај да умре“.

И онда је дуго причао, како је Душан, сасвим сигурно, продао пушку и фишеклије Арбанасима, паметан је он, свакоме тај све може да прода, и да их је дао за богатство, па је, зна га он, отишао за Грчку, и још даље, у свет, одавно је планирао ту Америку да види, и да ће се, када све ово прође, вратити у Рудинац, богат и славан, и онда ће да купи од Митра кафану, да је води, а сву децу у селу зваће „Сине“, јер тако то раде вампири, од памтивека.

Наредник га је слушао, ћутке, погнуте главе, а када је Алекса коначно стао, кратко је рекао: „Е јебем вас, како год“, и отишао.

Никада се Душан Р. Поповић није појавио у Рудинцу. Остало је записано да је нестао, брзо, за трен, у неком планинском арбанаском селу, недалеко од Тиране, крајем 1915. године.

А Алекса је, и када је умирао, био убеђен да му је друг жив.

XXI

Неколико ствари је научио Ле Танкуф, тог влажног поподнева, испуњеног кишом, док је стајао у својој кабини, крај стола и отворене лимене кутије на њему, и у рукама пажљиво вртео куглице свете бројанице.

Прва – да је свет мали, и да га чине једни те исти, мали и слаби људи, какав је и он сам. Затим, вели исти наук, све оно што ти се, у таквом малом свету, чини великим, светим и изузетним, само је опсена. Но, због тога не треба да бринеш. Тако и треба да буде, опсене су, када мало размислиш, прека потреба и људи и човечанства.

Друга, да је љубав превише велика, да би је чувао само за себе. И треба је делити, нештедимице, јер нема ничег другог у чему заиста можемо да уживамо, заједно. И када би рат могао да буде појединачна ствар, сваког од нас, са самим собом, а љубав заједничка, ох, како би леп такав свет био.

Трећу је знао и пре, али је баш тада са неким поделио.

Лекција је стигла изненада, као свака која је поучна. На врата његове кабине неко је покуцао: „Уђите.“ Врата су се затим рата отворила и у његов интимни свет закорачио је монсињор Буше. Бродски капелан, млади Корзиканац, оштрог, али пријатног лица, који се од почетка операције горко шалио како има сасвим одговарајуће презиме, пошто је настало од речи „месар“.

Био је омањи, али стамен, широких плећа и јаких руку. То је било важно на броду на којем је стисак морао да буде јак, да рањенима пренесе веру. Таква рука је значила и више него речи које је изговарао, молећи, заједно са њима, Исуса Христа, господа Бога нашег.

Ведра душа је био капелан, и хтео је то да пренесе и капетану. Посматрао га је већ неко време и приметио да је овај све запитанији и запитанији. Неки немир, без одговора, зрачио је из њега, као да је натоварио на себе судбину сваког несрећника којег је „Свети Фрања Асишки“ превозио.

„Ах“, рекао је раздрагано када је видео шта капетан ради.

„Маурска соба“, наставио је весело, „каква дивна успомена“.

Капетан се забленуо, гледајући час у бројаницу, час у капелана.

„Да, драги мој, видим да је ред да објасним, ипак сам ја нов на броду, нисмо имали времена да се упознамо“, смејуљио се Буше, а затим направио дубок наклон: „Пол Буше, поносни ученик Богословије Сен-Сулпис у Паризу, драги господине, коју ниси могао да завршиш ако, пре тога, не укротиш ђавола у Ру Шабане. Врло просто, а претпостављам да је и ваша прича слична“.

„Али“, и даље је био збуњен капетан, „ви сте свештеник“.

„Ох, да, драги мој, али жив свештеник, учен науку Светог Аугустина, а он је, знате, пре него што се замонашио и предао Богу, водио доста распусан живот, какав и приличи младом и пожудном духу, и док је то радио, драги мој, пио, јебао курве и коцкао се, да назовем ствари правим именом, дакле, замислите, он је све време понављао исту молитву: Господе Боже, учини да будем чист, да побегнем од блуда, али немој то да урадиш баш одмах.

Како да вам кажем, господине, и ја то понављам, веома често.

Али, није то ни толико важно, него нешто друго. Беатрис је превише лепа успомена да је не би делили, зар не мислите. Није љубав само за једног човека, за све је, не чини ли вам се тако?“

Ле Танкуф се, просветљен, насмејао, и вратио бројаницу у кутију. Онда је отворио другу фиоку на секретеру, извадио флашу коњака и две чаше, и лагано насуо.

„Живели, капелане“, наздравио је ведром Корзиканцу. „Рачунам да сте све у праву. За Беатрис!“

„За Беатрис“, наздравио је капелан, „ту драгу лажљивицу“.

Капелан је сео у столицу коју му је Ле Танкуф љубазно понудио, испио још један гутљај, и променио тему.

„Знате ли како нас Енглези зову“, питао је и одмах наставио: „Мали брат, ха, по Фрањевцима, што би могло да значи, ако је неко злобан, да доста сиромашно помажемо. Тако ми и ви изгледате, монсињор, као да мислите да је ваша помоћ бедна. А злобни нисте, то сигурно знам.“

Ле Танкуф је лагано спустио чашу на сто.

„Чујем да сте Корзиканац, па претпостављам да не знате много о Нанту.“

„Не претерано“, потврдио је Буше не желећи да одузима капетану реч, и прича о Анријевом Нантском едикту, или Лујевом Code Noir, робовима и дављењу, јер није било ни време ни место за то.

„Постоји једна легенда“, наставио је Ле Танкуф, „и мање-више је тачна, легенде увек лажу само у детаљима, зар не, по којој је, што јесте чињеница, јавни превоз настао у Нанту, мислим 1827. године, опростите ми ако сам промашио годину, или две.“

Капелник је изненађено подигао главу: „Заиста?“, обрадован новим сазнањем.

„Да“, наставио је поручник, „и да не дужим превише, све је почело тако што је један човек имао парни млин, па купатило, мало ван Нанта, и хтео је да доведе људе ту, па је са једним другим господином осмислио велику кочију, упрегао коње у њу, и тако је све почело. У купатило нико није ишао, али јесу ишли том новом кочијом, и он је убрзо схватио, покренуо нови бизнис, постао јавни превозник, први на свету.

Е, сада, долазимо до интересантног дела. Почетна станица налазила се код радње једног шеширџије, мсје Омнеса, који је имао рекламу: ‘Омнес за све’, ‘Омнибус’, разумете, латински је умешао у то, те су, врло брзо, кочије добиле име – Омнибус.

Слатко, јел да?

И наравно, нешто је у свему томе тачно, нешто није, али ја, свакако, управо тако зовем овај брод.“

Ту се Ле Танкуф смрачио, и прича је престала да буде весела. „Омнибус. Јавни превоз. Јавни крвави превоз. Покидано људско месо пребацујемо са једне обале, на другу. Ратни јавни, крвави превоз, мислим да би то било најпрецизније. Смрдљиви ратни превоз.

Омнибус, за Омнират.

И да, управу сте, то вероватно значи да мислим да прилично бедно помажем. Људима, бар. Рату вероватно добро дођем.“

„Ха“, ускликнуо је капелан, испио коњак и пружио чашу, по још, „знао сам, драги мој, видим то већ неко време.“

Онда је поново потегао из напуњене чаше, спустио је на колено, и нагнуо се ка капетану, поверљиво, попут старог пријатеља.

„Смешан је мој посао, знате“, почео је, „то, да утешим, да кажем да је Бог ту, да брине. Глупости, драги мој, глупости. И то не значи да господ не брине, ко не би, али, некако, док гледам све ово, јасно ми је, и немојте молим вас никоме то да кажете, ово је само између мене и вас, у поверењу, не бих се усудио да промрмљам нешто слично, пред било ким другим, разумете, то, знате, да је мени сасвим јасно: Да он, Господ, не ради ништа друго, нема намеру да уради било шта друго, осим што јесте, јелте, забринут, верујем да се и ђаво сам забрине када види толико зло.

Зашто би, ако схватате шта хоћу да кажем? Ми се кољемо, убијамо, какве везе он с тим има? Зашто да се меша, чему да помаже, која вајда од тога, која сврха?

Он је добро, ултимативно, и рекао нам је да верујемо, у њега, у добро, и само је то требало да радимо, ко нас је терао да измислимо све те идиотарије, да инсистирамо на разликама, кољемо се због њих, темељно, упорно, до последњег.

Хоћу да вам кажем, драги мој поручниче, да смо сами. Ви, ја, овај брод, рањеници.

Он, не жели да буде овде. Није овде.

И хоћу да вам кажем, док тешим ове јаднике, док им причам о Богу, ја знам да сте ви, капетане мој, једина помоћ коју имају. Запамтите то, биће вам лакше да поднесете.“

Ле Танкуф се горко насмејао:

„Баш помажем, да стигну на време да умру.“

„Ох“, уздахнуо је капелан, и чврсто га ухватио за руку, „колико грешите, драги мој, колико грешите. Они верују у вас, капетане. То је атрибут који припада неком другом, немојте да га одбаците, због њих.

И, кажем вам, и да их мртве превозите, а нешто ми говори да вас и то чека, и тада ћете да им будете једина помоћ. И вероваће вам, капетане. Вероваће.“

„Ха“, готово је кликнуо капетан, „Јадни, бедни, преварени људи. Ја им дођем нешто као Беатрис. Опсена. И да, управу сте, да је Бог ту, они би све јасно видели. Мене, као Харона, и сплав на Стиксу“, рекао је презирући сам себе и куцнуо по лименој кутији. „Ја сам, капелниче, лаж, са којом умиру.“

„Несрећно дете“, сада се насмешио капелан, устајући са столице, „опсене су тако важне, опсене нас држе у животу, како не разумете? Зар није један ходао по води? Опсена? Или најважнији тренутак у нашој историји. Тренутак када смо поверовали, да можемо, да живимо, упркос свему.

И не презирите Беатрис, она је и вама и мени, и толиком броју њих, сасвим несебично, и сасвим, верујте ми, искрено, пружила најтоплије тренутке, најлепше, у нашем животу. То и ви радите капетане, то сваки сплавар ради, он је нада, помоћ, где год да река иде. Упамтите, драго дете, шта вам каже овај стари курвар. Упамтите.“

Капелник је с ногу испио коњак, наклонио се и изашао из кабине.

Ле Танкуф је остао наслоњен на сто, са чашом у руци, и дуго није могао да се помери. У једном тренутку му се учинило да је капелник, можда управу. За Беатрис свакако јесте, рекао је сам себи и насмешио се.

Онда је погледао кутију, и први пут у животу, помислио:

„Није требало да је отварам.“

Брод се лагано љуљао, пловећи ка Мудросу, претоварен, крвав, и смрдљив. Био је децембар, мокар и хладан, али прави пакао је још био удаљен. Неких месец дана.

XXII

Требало је да буде друкчије. Системи падају на ситницама, зато се, у данашње време, све то и вежба, пре него што се покрене пројекат. Цео замишљени систем се, у том експерименту, разлаже, на најситније делове, а онда се ти основни, мали делови, проучавају, гледа се како функционишу сами, а како у односу на цео систем, с њим.

Рачуна се да, ако квар постоји, постоји баш у ситницама, у најмањем. Свака војска је то знала, од тренутка када су војске и настале. Снага ланца мери се јачином најслабије карике.

Када је о регрутима реч, карика, она најслабија, одавно није ни постојала. И све је пукло, распало се, на оном највишем, најкрупнијем, месту. Рат је, као и увек, поново успео свако правило да изокрене, да исмеје.

Хронолошки, то је изгледало овако:

Прво су регрути пребачени до места Шјак, неких десет километара удаљеног од Драча. То је, уједно, значило и десет километара од мора, десет километара од савезничких лађа, исто толико од хране, одеће, опреме, и спаса који им је обећан када су, бесмислено, из Битоља упућени за Албанију.

Онда је Министарски савет расправљао о односима са Италијом. Па је неко, током седнице, рекао како се чека одговор Италијана – да ли ће војску у бродове да укрцају у Драчу, или у Валони. Премишљали су се. Због капацитета, логистике и неких уобичајених бирократских зачкољица.

Убрзо затим, заступник Министра војног Милорад Драшковић, причао је о томе пуковнику Живку Павловићу, помоћнику Начелника штаба. Наравно, мало је и сам додао, па је верзија коју је Павловића чуо гласила: Италијани неће више да пребацују из Драча, него из Валоне.

Овај разговор Павловић никоме није пријавио. Није му пало на памет ни да провери. Уместо тога одмах је послао депешу, која је у Тирану, код генералног инспектора резервних трупа стигла 6. децембра: „По наређењу Начелника штаба крените са свим регрутима ка Фијери и у околини Валоне извршите најпогоднији распоред.“

Затим је нови генерални инспектор, стари је по доласку у Тирану смењен, у жељи да буде ревносан, хитно наредио покрет, за 7. децембар у 5 часова ујутру. Од официра је затражио да, из Драча, требују храну за три дана. Толико је рачунао да му треба да пређе тих 130 километара до Валоне.

Када су га, после рата, питали зашто није извршио рекогносцирање (извиђање терена), било какве припреме, зашто није сачекао који дан, пожалио се да није имао ордонанса, што није било тачно. Тачно је било да је наређење издао из Тиране, и да му се, Бог зна зашто, журило. О стању резервних трупа, испоставиће се, појма није имао.

С друге стране, врло добро је знао шта је дисциплина, мислио је да зна, полагао је на њу, веровао у чврсту руку, па је истог дана издао још једно наређење, доста скаредно, сачувано и после рата, у којем каже:

„Уверио сам се да многи од старешина који су овде упућени као рањени и болесни не врше своју дужност како им претпостављени наређују и одричу послушност. Зато наређујем да се сва наређења извршују до крајности, безусловно без икаквог изговора на болест или рану. И најмању грешку сматраћу као грешку у борби и сваког таквог ставићу одмах пред Преки војни суд који ће се образовати у самој инспекцији.“

Његова ужурбаност, и посвећеност правилима службе, његова жеља да се истакне, убиће, у следећим данима хиљаде и хиљаде дечака.

Систем се, дакле, распао од врха.

Доле, на самом дну, вест о новом маршу, убила је и последњу наду. Дечаци су се коначно сломили 6. децембра (20. децембар по новом календару), 1915. године.

Сваки корак који су до тада направили, од својих кућа, преко Чачка, Рашке, Митровице, Приштине, Призрена, албанских села, Дебра, Струге, Битоља, па поново Струге, Охрида, албанских села, Елбасана, Тиране – сви ти милиони корака, вашљивих, крвавих, болесних, тог дана су добили још једну одредницу. Били су, узалудни.

Све су их слагали, мучили су их због мучења самог, убијали убијања ради. Увукли су их рат за који нису дорасли, жртвовали циљу који нису разумели, који није ни постојао. Масакрирани су, ето тако, ни због чега.

Књижевност се обично бави онима који су сами криви за своју несрећу. Постоје ликови типичних трагичних губитника, од оних који крену, у књигама и филмовима, у животу, да траже злато, скривено благо, па постану жртве своје похлепе и својих делузија. Постоје, у сваком рату и добровољци, напаљени на убијање, који кукају после прве битке. Толико пута су описани стрвинари, који у свакој несрећи траже ћар. Када то видиш, прочиташ, верујеш у небеску правду, у равнотежу о којој неко брине, у заслужену казну.

Ничег сличног у њиховој несрећи није било. Нису је тражили, нису је заслужили, још мање су је изазвали, покренули. Небо се њима није бавило.

Нису били тема за богове, ваљда су и они дигли руке од тога. За неке грехе ни они неће да знају, претешки су. И као да су се склонили, као да нису могли све то ни да гледају.

Дечаци су препуштени људима, и све се дешавало овде, на земљи, далеко од сваке наде.

Људи су их, буквално, натерали, на пут од неких 2.200 километара, на педесет дана тешког марша, током којих су, без хране, одеће, обуће, сведени на нагоне и инстинкте. Њихов раст, развој, физички, емотивни, био је заустављен. А стварност, која их је снашла, постала је кошмар.

Као да је бомба најдубљег очаја пала у камп код Шјака, у којем су регрути таман почели да дижу дрвене колибе и праве пећи за хлеб, брашно је требало да стигне из Драча.

Пуковник је просто обамро. Две наредбе су стајале на столу испред њега, она о покрету за Валону и она о дисциплинским казнама, а он реч једну није могао да изговори.

Гледао је њих, гледао је у поручника, ширио руке, немоћан пред нечим чија је бесмислена окрутност већ личила на шалу.

Када је проговорио, управо је то и рекао:

„Шале се?“

Поручник, аветињски блед, са црним колутовима испод очију, одавно претворен у своју сенку, није одговорио ништа. Гледао је, укипљен, негде далеко изнад пуковника, тупо и празно, баш као да јасно види, тамо негде, оно ништавило ка којем су сви заједно ишли.

Немоћ, коју је тада осетио, пуковник није осетио никада пре у свом животу. Немоћ пред величином апсурда, гротеске, пред том машинеријом која производи узалудну смрт, и то не да би нешто од ње добила, не ни због циља, вере, било чега што би се могло бар објаснити, ако не и оправдати, него тек тако, без смисла и разлога. Као када се, ко зна зашто, због неке ситнице, поквари производна трака и са ње почну да падају делови, да се разбијају и криве, а никог нема да је заустави, поправи, да притисне оно дугме којим све стаје, читав тај лудачки процес, отргнут свакој контроли.

И сви који су били у том суманутом кругу једног те истог, свако ко би нов ушао у њега, као да није могао да уради ништа сувисло, нормално, ништа што би било шта променило, спречило, стопирало. Уместо тога је и сам понављао једне те исте беспредметне радње, празне, шупље, оне чији исход је била смрт.

Није имао снаге, пуковник, ни за шта више. Није могао чак ни да урликне, опсује, удари штапом по столу, гађа нечим поручника. Уместо тога, мирно је рекао:

„Не знам колико још могу да ходам. Види са овима у Драчу, ако имају неког коња. И ову храну, види да буде бар за пет дана.“

За разлику од њега, из наредника је, пред регрутима, у кампу, све изашло.

Превише су дечаци, окупљени око њега, плакали. Превише су се сломили. Превише пута изговорили: „Зашто, господине наредниче?“, и: „А лађе, господине наредниче?“, „Храна, господине наредниче“, „Цокуле, господине наредниче?“, „Где, господине наредниче?“, и онда поново, и поново, и поново: „Зашто, господине наредниче?“

Није имао одговор. Ни за њих, ни за себе. По казни је добио ту унапред омрзнуту дужност, да се стара о блесавој деци, да пази на ред, да их води где год му кажу, прави од њих војску, да се јебава са тим упишанцима, балавцима, да их лаже, гледа како умиру, без потребе, разлога, да измишља не би ли их потерао у још један безумни марш, у смрт.

Исколачени, упалих образа, бели ко смрт, црни као болест, изгладнели, налик на лешеве, стајали су пред њим, којег су се плашили, којем су веровали, и понављали то „Зашто? Зашто?“, тражећи да им он објасни оно што сами нису могли.

Ко их то, због чега, убија. Шта су скривили?

Није могао више.

Урликнуо је, толико да су се одмакли од њега, готово одскочили, и почео да се бесомучно удара штапом. По лицу, глави, ногама, леђима.

„Не знам, маму вам јебем! Не знам зашто! И ево, удрите, удрите! Шта мене питате! Нисам ја ово смислио, на курац да их набијем. Удрите, удрите мене! Нема зашто! Не постоји, јебало, да вас јебало, нема га! Ни лађи нема! Ничег нема, ништа да вам јебем! Удрите, ево, удрите! Не знам! Не знам!“

Онда је пао на колена, у блато, штап му је испао из руку, и клечао је тако, без снаге, без наде, без речи, ошамућен, сломљен.

Регрути су му пришли, дохватили га испод руку, и без речи га подигли.

Пакао је могао да почне.

Пуковника су, сутрадан, обамрлог, одсутног, подигли на неког коња, ништа мање измученог. Поручник Миленковић је дохватио узде.

Колона је кренула.

На раскрсници пута Шјак-Драч-Каваја, подељена им је храна не за три, него за пет дана и речено им је да је чувају, распореде, јер више ништа неће добити.

Један од сведока, овако је записао:

„По киши и захладнелом времену, добили су по једну кутију и по шајкачу бисквита. У кутији је била слана шунка, и из ње је требало петоро да једу.

Киша опаучи јаче, па све јаче, крупна и хладна. Регрути се почеше мешати, поквари се ред очас. По наквашеном и алгавом путу крај мора, клинцали су бесвесно, једући, кришом, слану шунку, и онда пијући још сланију воду. Али ко да их контролише? Трупе су ишле као о сеоби, свако за себе.“

И то је био, тек почетак.

На којем је, до Каваје, стигло 2.000 мање регрута него што их је на марш кренуло. Неки од њих су пронађени и враћени за Драч, одакле је 500 њих касније пребачено на Видо. Заувек.

Остали су налетели на надошлу реку Шкумбу.

Сведок пише: „Ишло се преко неких глибова и испреплетаног шипражја. Регрути су упадали у блато до кукова, блатњави, и поцепаних шињела, по лицу и рукама окрвављени од огреботина.“

На Шкумби су била само два чамца, „за по двадесет људи и четири коња“.

Генерални инспектор није на ово рачунао, није одредио никога да уреди и укрцавање војске и прелазак преко реке, па су последње трупе Шкумбу прешле 12. децембра.

Лева обала је, по записима које је оставио потпоручник Павле Петровић, била прекривена лешевима:

„Било је ту регрута из трупа које су пре нас прелазиле и чији лешеви стоје можда и недељу дана неукопани. Мислим да је на простору од 100 квадратних метара, могло бити и до 60 лешева.“

Један други сведок, поручник Светозар Ј. Лазић, причао је после како је са својима покупио 26 лешева и бацио их у реку.

А опет, то је све било на почетку.

Пошто је најстрашнији део тек долазио. Пут од села Бабуњ до села Рунгај.

Десетине и десетине километара прекривених водом. Огромна, блатњава бара, обрасла травом и ситном врбом. Једино је, насред ње, из воде вирио некакав мост, који је означавао правац пута.

Настао је покољ. Овакав:

Први сведок:

„Баруштине преко којих смо прелазили биле су дубоке до појаса, читаве групе регрута остајале су по барама, заглибљене. Језовита је то била слика када нико никоме није могао у помоћ притећи, нити пак да на те изнемогле регруте оставља какав упечатак саучешћа или милосрђа. Очигледна је била пропаст несрећника који се даве у блату.“

Други сведок:

„Многи регрути су се подавили занесени водом, а многи заглибљени остали у блату где их је смрт нашла. На обалама бара било је доста мртвих регрута, а поред њих оних која ће иста судбина снаћи у најкраћем времену. Жалосно је и страшно изгледала ова гомила младих људи, који напрежу последњи дах да се отму из наручја грозне смрти.“

Трећи сведок:

„Најстрашнији је био прелаз преко моста. Прилаз му је био рђав, јер је био под водом, а преко њега се могло прећи у колони по један, највише по два. Прелажење беше споро, масе стизаху и гомилајући се пред мостом стајаху сатима у води. Слаби регрути падаху у воду и онда се давише. Јачи иђаху напред и газише преко својих другова. Свак је гледао себе, почев од команданта, па до последњег. Друкчије није ни могло бити, јер и старешине, које их вођаху, беху махом ћопави, болесни и изнурени људи.“

Четврти сведок:

„Пут од Шкумбе до Фијерија био је посејан лешевима. Регрути су постали бесловесна створења, која су само по спољашности личила на човека а не и по разуму. Сваки је ишао док је могао, а чим је стао, или пао, спаса му више није било. Ако би ко и пришао да му помогне, и тај би с њим морао да остане и да пропадне.“

Сви сведоци су потпоручници, поручници и капетани, који су, са регрутима, марширали до Фијерија.

Један од њих, капетан Воја Милошевић, записао је и да је смрт на том путу „била грознија од свију до сада запамћених, јер душу својих жртава није узимала одмах, као што ради са зликовцем на губилишту, но је чекала док јој је воља била, као да то нису деца, већ нешто веће од злочинаца.“

А била су деца. И на путу су, по записима, „јела жабе и месо са мртвих коња, пекли кости и јели пепео од костију, а било је случајева и да кувају своју обућу“

У Фијери су стигли 17. децембра. После десет дана марша.

Ту је генерални инспектор, након четрдесет осам сати, наредио да се из пукова упути по један официр са по једним наредником, како би били прикупљени преживели који су заостали на путу.

По повратку официри су поднели писане извештаје.

Потпоручник Владимир Адамовић: Покупио око сто регрута који су изгледали као авети, голи и боси. Сахранио око 200 лешева.

Поручник Живан Девечерски: Већ пре Фијери, код Љубоваче, сахранио 28 лешева. Покупио после 94 регрута, који су могли ићи, сахранио укупно још 127 лешева.

Потпоручника Божидар В. Красојевић: Сахранио 145 лешева. Није могао, из баре, да извуче 45 подављених. Прикупио око сто регрута.

По његовом извештају, сведочењима која је чуо од неких чобана и становника села, велики број заосталих регрута су опљачкали и умлатили локални Арбанаси, закопавали их где год су стигли.

Поручник Миладин Ј. Миленковић: Сам кренуо ка Дивјаку, покупио 25 регрута, сахранио 124. Наредника снабдео хлебом, конзервама, пројом и коњаком и послао ка Бабуњу. Покупио је 12 регрута, сахранио 83.

Све заједно, покољ је био потпун.

Наредник је то знао врло добро, док се, клацкајући се на колима, у пратњи два права војника из Тимочког пука, полако враћао страшним путем.

Заобилазили су бару, за оне у њој није било спаса, покушавајући да склоне поглед. По прљавој мочвари плутала су тела. Главе дечака заглављених у блату час су нестајале у води, час се поново појављивале. Као да је бара, нахрањена, сита, споро дисала, у једном те истом ритму, не журећи да одмах прогута све. Уста су им била отворена, чинило се да покушавају још једном да ухвате непостојећи дах, да остану изнад воде, и наредник се стресао. Поново је могао све да види:

Целу унезверену колону, разбијену, како панично бауља ка мосту, и себе, како гура дечаке, виче: „Гурај, маму вам балаву, гурај, пролази!“, удара около прутом да им направи пут, док под стопалима јасно осећа трзаје тела, згажених, набијених у блато и воду, преко којих су прелазили. У једном тренутку нека рука га је, под водом, ухватила за ногу. „Јебем ти!“, крикнуо је, цимнуо се из све снаге и већ је био на следећем телу, верући се по тим дављеницима, не би ли се докопао моста.

После моста, изгубио је Алексу Теофиловића. Сада га је тражио.

Деца су лежала разбацана покрај баре, и тешко је било не само препознати лица, него и схватити ко је од њих жив, а ко не. Сви су изгледали исто. Мртво.

Оне који би се тргли када би их наредник лагано гурнуо штапом, пробали су да нахране из конзерви, али су брзо одустали. Први залогај би их убио.

Синдром поновног храњења, како се то данас стручно назива, био је један од главних узрока смрти тих дана. Тела, која су, због гладовања, буквално погасила гомилу својих функција, нису била у стању да поново покрену своје механизме, крену испочетка.

И није било потребно унети у њих неку већу количину хране, већ само залогај, или два, па да се хемија толико поремети да плућа престану да раде, крв да тече, бубрези колабирају, органи за варање откажу, срце буквално експлодира, и да наступи смрт.

Наредник је онда пробао са коњаком, и то је некако и помогло. После би им дао по коју мрву проје, и товарио их на кола.

Алексу је нашао склупчаног испод великог Драгутиновог шињела, крај неке врбе, избеченог, скроз бледог, збуњеног, како се махнито чеше и покушава, истовремено, да ухвати ваздух.

Једва је дисао, али је успео да се обрадује нареднику, а овај га је шчепао, и привукао себи, радујући се као дете:

„Јебо те шињел, јел сам ти рекао да га понесеш, главу ти је спасао луду. Хајде, нагни ово, коњака официрског, тај диже из мртвих, да се не излежаваш ту, врбу ли ти јебем дечију.“

Онда га је подигао, лаганог, ставио на кола, и викнуо војницима:

„Хајде, идемо, маму вам солдатску, што смо нашли нашли смо, нема овде више никога.“

Док су се вукли ка Фијери, Алексино лице, у које се бар мало вратила крв, било је озарено. Чинило му се, дечачки наивно, да је смрт управо прошла.

Наредник је корачао поред њега, држећи руку на колима, и причао му како је чуо он за те Теофиловиће. То је све из Старе Херцеговине, па дошло до Дрине, прешло је, „а баш их јебло весло које их превезло“, па онда живело тамо, код Крупња, у мртваји, па стигло, правац у Шумадију.

„А јебем их баш и што су дошли. Шта им је фалило“, а онда је рекао да јебе и себе, јер су и његови оданде, та Стара Херцеговина, који курац су се мицали, у ово зло.

„У Фијерију ваљда има доктора“, мислио је, „децу да ми залече.“

Наравно да га није било.

Извор:
РТС