Креће се лађа француска (2): Ка Албанији, преко Албаније

Пише: ИВАН РАДОВАНОВИЋ

Из које кутије је Албанија изашла, Бог ће га знати, али је изашла на силу. Читав Балкан је тако изашао, па и ми, стремећи напоље, грабећи у висину, верући се ка врху, као да смо бежали из нечега тако страшног да није могло бити ни запамћено. Зато нам и пејзаж тако често изгледа као да је излетео, као да је ишчупан. Из пакла нема пута, постоји само онај до њега. И на тај пут је кренуо Алекса, већ после првих корака које је, занесен, гутајући парче меса и хлеба које је добио, направио на путу за Тирану. Реконструисати, данас, то што су он и остала деца прошли, готово је немогуће.

VIII

Да би прешао један километар, човек просечне висине направи 1.377 корака. Да би прешао удаљеност од Чачка до Струге, по маршрути којом су се тада кретали дечаци, свако од њих морао је да направи један милион, четрдесет пет хиљада сто четрдесет три корака.

Време које је потребно да се тај број корака направи, да се тај пут пређе, теоретски износи неких 126 сати, или нешто више од пет дана, непрекидног хода.

Да би се све то издржало, тај напор, треба у тело унети више од шест хиљада калорија дневно. Ако се унос калорија прескаче, ако се дневно, уместо више од шест хиљада, уноси стотинак калорија, или ниједна, наступају, брзо, све оне последице, које су резултат гладовања.

Тело прво панично почне да разлаже глукозе, па када све њихове залихе потроши, крене да разлаже масти, а после њих, у последњој фази, мозак издаје наредбу, о разлагању мишића. Све то, заједно, зове се кетоза, и своди се, поједностављено, на то да вас гладовање истопи, до костију.

Обично, после двадесет дана гладовања, наступа смрт.

Алекса Теофиловић, када је упртио торбиче, шаторско крило и пушку без муниције на леђа, и кренуо да пешачи, благе везе о овоме није имао. Још мање да ће, гладујући, издржати пуна три месеца.

Јесте он завршио четири разреда основне школе у Мраковцу, али то је била обавеза, коју је прескакао сваки пут када је требало оцу и мајци помоћи у кући,.

Зато и није далеко одмакао у писању, али му је читање мало лакше ишло. И учио је науку хришћанску, запамтивши само онај део када Исус хода по води, по мору Галилејском. Земљопис га је сасвим збунио, све те карте, рељефи, планине, реке, велике плаве површине које се зову океани. Све то је на једној лопти и, ако из Рудинца кренеш на запад, у њега ћеш, једног дана, стићи са истока. Шта причаш то, човече?

Волео је пак гимнастику и дечије игре, а из хора су га избацили. Крештао је, намерно, јер није му падало на памет да постане део хора који је певао на свим славама, прославама празника, а често и недељом у цркви. Све те дане дете може много лепше да искористи, певушећи само себи.

Знао је мало и рачуницу, две крушке, три јабуке, и то је било све.

Даље га у школе нису слали. Не верује сељак у школе, из школа излазе писари, писари пишу наређења, а ту су и порезници што све рачунају, причају ти бројке, и одузимају, одузимају, одузимају.

Паметнијег посла је било на селу, поштеног, напорног, и Алекса га је радио, барабар са мајком и оцем. Поштовао је веровања и обичаје, повиновао се власти, јер је она од самог Бога, баш као што је од Бога и киша, сунце, летина, свака болест и свако славље. Од Бога је и регрутација, мислио је Алекса, и луди наредник са штапом, па је од Бога и пешачење, којем се предао, без икаквог роптања, посвећено и озбиљно, без много речи, без жала за оним што је за собом оставио.

Помислио би на мајку, наравно, на оца ређе, јер га дуго због рата није било, а и када би дошао, дошао би на кратко и све време био пијан, па је тукао, све по кући. Помислио би, дакле, на мајку, али је рачунао да је она ипак добро, да ће Шваба пре у Мраковце, богатије је село, а и јака жена је била, волу реп да ишчупа, моћи ће та и са Швабом, и са врагом, са сваком недаћом.

То је мислио Алекса док је ходао, ћутљив, сагнуте главе, без жеље да нешто прича, а и наредник је наредио тишину у строју и лупао по леђима, ко год гукне.

Тако је било од Чачка до Косова. Још је био дете, склоно пријатном и узалудном маштању. Онда је свега нестало, и све се променило. Киша, снег, и глад населили су се у његовој глави. Мајку је заменио хлеб, Рудинац комад сланине.

Он је био један од оних који су добили цокуле, јест старе, покрпљене, али цокуле, док је момак крај њега ишао у опанцима, и док су стигли до Призрена, без обзира што су један део, од Митровице до Липљана, путовали возом, већ је био бос, подераних опанака, исцепаних чарапа, и крвавих ногу.

Тај момак се звао Драгослав М. Никодијевић, онај који ће се смрзнути, у селу Свињареву, код Дебра, у снегу.

Ту ће га и оставити, прекривши га неким камењем и снегом, а наредник ће пре тога са њега скинути чутурицу и фишеклију, и дуго прегледати торбицу, али у њој ништа неће наћи. Оно што ће узети, тутнуће једном дечаку у гуњ, и промрмљати: „Чувај то, требаће ти, семе вам јебем где сте ви кренули.“

Алекса је после, све време, док су ишли кроз Албанију, био убеђен да лепо чује, са своје десне стране, Драгослава, како плаче.

То је постао основни звук, једини, који се чуо из колоне, дуго пре тога, док су марширали ка Струги. На Косову се време променило, новембар је почео, киша и снег су се смењивали. Регрути су сејани по путу, већ изгладнели, смрзнути, подављени, остављани по плитким гробницама, или просто онако како их је смрт затекла.

Један од потпоручника који је ишао са колоном, оставио је овакав запис, 3. новембра, док се марширало ка Приштини:

„Прво је киша лила као из кабла. Ситница се излила, вода је покрила и сравнила мостове. Газимо до гуше по води. Око поднева почеле су пахуљице, а страховити вихор који је брисао преко Косова наносио је снег у очи. Почело је систематско смрзавање наквашених одела и лица регрута. Тога дана сам први пут видео смрзнуте регруте. Видео сам и оне који нису погодили на мост, који је прекривен водом, како се даве у таласима. По целом путу били су разбацани шатори, шињели и торбе.“

Смрзнутог лица, смрзнутог шињела, смрзнутих цокула, Алекса је ипак ходао, корак по корак, ногу пред ногу, а босоноги Драгослав је крај њега плакао, знајући, јасно, свој крај.

Данас, када се замисли та колона, јасно је да ништа друго нису ни могли да раде. Речено им је да ходају, ходали су. Речено им је да ћуте, ћутали су. Речено им је да ће да једу, гладовали су. Сузе су, код деце, увек једна једина ствар: изјава, протест. Начин на који се буне, начин на који јављају да се дешава нешто лоше. Не умеју да артикулишу, кажу, друкчије.

Касније, када марш одмакне, почеће да беже и краду. Тераће их нагон, очај, због којег ће да страдају. Други исход, читавог тог пута, на који су кренули, а нису кренули, на којем нико није био надлежан, нико није пробао да их види, чује, никада није ни постојао.

И шта да раде? Несигурни, ужаснути младунци, први пут суочени са физички опипљивом несрећом, оном која изазива јасан бол. У добу када се расте, учи а основни инстинкт им је да прати оне старије, оне за које мисли да сигурно знају и где се и зашто иде.

И није им помагало то што су били деца са села, способна у разним стварима, научена раду, умешна у прављењу и поправљању свега онога што једној сеоској кући треба.

Сада су били извађени, насилно, из тог окружења. Бачени су у непознато, у страшни свет који нити познају, нити разумеју. И сва њихова нада била је у оним одраслима, оним који могу да им дају хлеб, заклон, који могу да их заштите, спасу.

Сами, ништа од тога нису умели. Младунче лава, када се изгуби, постане плен. То су и они били. Зато су и тако ћутке ходали. Осећали су да их нешто вреба, и пазили да остану у близини старијих. Нису знали да ни старији, тог тренутка, ништа нису знали. Најмање, како да сви заједно, преживе. Још мање, како да Драгославу набаве цокуле.

Сутрадан су, из Приштине, Алексу, са наредником и неколицином регрута, послали да тражи оне заостале из њихове чете.

Нашли су њих 12, што смрзнутих крај пута, што избачених на блатњаве обале Ситнице, и сви су били, босоноги.

„Пу, сису вам јебем“, викао је наредник и прутом ударао по лешевима, „како ћу сада ове моје да обујем, млеко вам курвино јебем! Један са цокулама да је бар умро! Један!“

Онда је још скакао около, млатио штапом, пљувао, псовао, а онда се зауставио, у трену, и рекао:

„Хајде, сахрањуј, крст вам јебем. Сахрањуј.“

Регрути су плитке јаме ископали што рукама, што кундацима, потрпали тела у њих, нагурали земљу преко, а онда је наредник стао испред тих хумки, прекрстио се, пљунуо, и рекао:

„Ваљда ће горе да вас обују, матер вам јадну сељачку. Амин.“

Када се вратио у Приштину и сместио у једну од кафана по којима су распоређени војници, Алекса је добио пола хлеба и кувано вариво, и све то прогутао, у хипу. Пре тога је јео у Пазару, гриз са месом, а чуо је да је један Крагујевачки пук, код Грижинског хана, у који они нису ишли, добио и кувано јело са месом. Још само неколико пута ће му се то догодити, у следећа три месеца. Кувана храна.

Потом се, изнемогао, срушио на сено. И заспао. Сањао је како неко дете плаче. Када се, у сред ноћи, пробудио, схватио је да то Драгослав плаче, тик крај њега. И да десетине њих, попут Драгослава, јецају, у сну. Без речи је загрлио друга, и прибио се уз њега. Драгослав је престао да плаче. Само се тресао.

Сутрадан су наставили за Дебар. Неколико дана касније, у једном биваку, у Свињареву, исти онај потпоручник је записао:

„Мраз какав многи нису запамтили. Место на коме смо имали спавати било је прекривено снегом, чији је слој над земљом износио пола метра. Целе ноћи смо преседели крај једне опште ватре. Са стране се чула запевка оних промрзлих од студи“.

Ту је Драгослав М. Никодијевић, 17 година стар, умро, у снегу. И наставио да плаче. Када су га прекрили камењем и смрзнутом земљом, наредник се прекрстио и рекао: „Сузу ти јебем.“

IX

Хлеба, хлеба, ратни господару. Како у рат, без хлеба. А хлеба није било. Но, пре тога, једно питање: да ли сте, икада, били у Генералштабу?

Тамо вам је, ако нисте, доста слично као у влади, само што је мање писара.

И рат, у Генералштабу, ни најмање не личи на хаос. Управо супротно, складан је, добро осмишљена игра у којој се тачно зна шта ко, и када, ради, и где иде.

Лево крило, центар, десно крило, позадина, комора, појачања, муниција, резерва, ратне болнице, маневрисање, артиљерија, терен, чете, батаљони, пукови – све то има своје место на огромним мапама, обележено је заставицама, чиодама, фигурама, које се онда померају у савршеном реду, савршеном тајмингу, и истој таквој логици која од рата, на том, високом нивоу, захтева да буде уредан.

Прате се правила, књиге, приручници, за све постоји метод, начин. Официри утегнути, испеглани, обријани, све пуца од „Разумем!“, и салутирања, лупкају потпетице, генерали руком дају „вољно“, и читав рат мирише на колоњску воду и на добар дуван. Крви ту нема, а ни сумње, у исправност одлука. Све је израчунато, припремљено, заведено.

Примера ради, када војска треба да се повлачи, одреди се, на мапи, правац, па се онда донесе наредба о извидници, која јави где су све погодна места за успутне станце и магацине из којих ће се трупе снабдевати.

Онда иде нова наредба, о формирању станица, о припреми следовања, брашна, соли, меса, грашка, пасуља, кукуруза, свега оног што свакој војсци треба, од завоја до метака, од шињела до дезинфекционих средстава.

И наредбом се одреди чега, и колико, и на које место доставити.

И ту је, негде крај.

Баш као и са владиним одлукама, и ове, када сиђу доле, у кланицу, рат, метеж, престану да важе.

У станице, магацине, стигло је много мање него што је планирано.

И од самог Чачка, после сваке станице, где је требало покупити потрепштине, хлеб пре свега, поручник је обавештавао пуковника, отприлике овако:

„За 1.500 порција мање, господине пуковниче. Први батаљон је примио по два хлеба. Други батаљон – две чете по два, две чете по један хлеб. Трећи батаљон примио по један и по хлеб, а четврти по два хлеба. За седам дана марша, господине поручниче.“

Пуковник је на то лупао штапом по голој земљи, псовао војску, бирократију, хлеб, и све оне, за које је знао да су том хаосу допринели и оставили му војску гладном.

Па је пљувао и клео сваког наредника који води комору и који је, а нису још ни кренули, педесетак кила меса, исто толико брашна, соли, послао брже боље својој кући.

И сваког капетана који је наређење за покрет доживео као позив за евакуацију садржаја сопственог живота и у десетак воловских кола потрпао све што је до тада стекао: кревете, ормаре, креденце, столове, столице, постељину, јастуке, жену и њену фамилију, а заборавио да спакује зимске униформе, цокуле, санитетску опрему, следовања.

И колико таквих има, у свакој војсци, а има их много, толико пута је пуковник изговарао: „Крв вам јебем, и мајку лоповску.“

Није помагало. Храну, и када је некако скупљена, није било могуће преносити у већим количинама. Коњи, волови и кола који су за то служили, одузимани су, сваки пут када се неко од оних на врху осећао угроженим.

„Требовао сам двадесет хиљада и седам стотина хлебова, господине пуковниче“, рапортирао је дневно поручник, „за 31. октобар, за 1, 2. и 3. новембар, господине пуковниче, а добио сам две хиљаде, разделио одмах војсци“. А пуковник је махао главом, понављао „пу, мајку им“, и штапом витлао по замишљеним наредницима и капетанима, по генералима и министрима. Сви су му они били криви. С правом.

Наравно, недаће је, делом, узроковала и променљива ратна срећа, напредовање непријатеља, због којег је, обавестио га је поручник, у Солун, 3. новембра 1915. године, наредбом команданта станице Битољ, враћено тачно: „9.468 килограма пиринча, пасуља 9.240 килограма, кукуруза 82.500 кила, шећера 18.700 кила, чаја 5.200 килограма и 735 литара есенције“, да не би случајно све то пало у руке Бугарима.

Све заједно, хлеба није било.

И тако, данима.

Исти рапорт, исти бес немоћног пуковника.

„Да ми је сада овде, одмах би га убио“, вриснуо је тако пуковник, десетог дана новембра, када му је поручник Миленковић, у шатору код Струге, рапортирао да му је у Пишкопеји 12 коња одузео неки мајор, за потребу Министарства војног.

„Маму им јебем хохштаплерску, поручниче, све курве и олоши, пред строј то треба, по кратком поступку. Јебало га министарство, да га јебало“, викао је пуковник, док је поручник стајао попут кипа.

„Ма… да иде све“, пуковник је ту већ спустио тон, „товари на магарце, поручниче, шта друго да ти кажем. Хајде“.

Поручник се није ни померио. Лице му се кривило у болну гримасу, и пуковнику се учинило да ће сваког часа да бризне у плач.

„Шта сада, поручниче, шта ти је? Хајде, смири се, магарце товари, нема места овде за сека персе.“

„Господине пуковниче“, изустио је поручник и на трен сагао главу и читаво тело, попут детета кривог пред оцем.

„Шта, побогу?“

„Магарце, господине пуковниче,“ поручник се опет укрутио, исправио затегао лице, и озбиљно и разговетно наставио, „магарце, свих 18, одузео пуковник Барјактаревић, начелник општевојног одељања министарства војног. Без образложења, господине пуковниче.“

Оштар ветар је дувао кроз шатор, наносећи снег по његовим угловима. Пуковник се стресао, и помислио је најпре да је то од хладноће, да се проширило од дрхтавих руку, али онда је осетио муку, и у глави му се завртело, шатор је почео да лелуја, као да је онај ветар некако ушао у лобању и све слике, сваку представу, свест, заљуљао. Пуковник се затетурао, на кратко му се и зацрнело пред очима, а поручник је притрчао, „Пуковниче, пуковниче, јесте ли добро?“, ухватио га с обе руке за мишицу, а ногом је привукао столицу и пробао да га смести на њу.

Повративши већ равнотежу, прогледавши, пуковник га је гурнуо, исправио се, ослонио на штап и рекао:

„Склањај се поручниче, добро сам. Мало воде само, мало воде.“

Чутурица је већ била ту, поручник је из шињела извукао и коцку шећера, и док је испијао гутљај за гутљајем, и мљацкао шећер, пуковник је мислио само једно: како му се жеља остварила. Ништа није видео, бар на трен.

Када је завршио, широко се прекрстио, погледао поручника, овај пут благонаклоно, свестан да је тај младић, иза чије се крутости крила провалија очаја, једино створење на које, у целом том лудилу, кланици без битке и једног испаљеног метка, може да се ослони.

„Јебем му, поручниче“, рекао је мирно, „шта да ти кажем. Види шта још имаш, па да идемо за Битољ, ваљда су тамо припремили нешто.“

„Тачно 1.480 хлебова, господине пуковниче. И сира, за два дана“, рапортирао је поручник, „разделићу одмах“.

„Дај шта даш, поручниче, дај шта даш. И хвала.“

„Разумем, господине пуковниче“, збуњено је одговорио поручник, лупио потпетицама, салутирао, окренуо се на петама и истрчао из шатора.

Када је остао сам, пуковник се полако спустио на столицу, свестан да му још није све у реду са главом, док су се у њему, у њој, борили сасвим различити осећаји. Онај који је говорио да треба да буде задовољан, да неће све ово још дуго да траје, и онај други који је кроз њега ширио страх, да неће испунити дужност, да ће напустити ту децу, и поручника, пре времена.

„Не можеш сада да се склониш“, рекао је сам себи, а онда је још дуго седео, гледао у дрхтаве руке, и мислио о томе када му се све смучило, колико давно је то било. И знао је да није до крви, располућених глава, удова које су откинули шрапнели, јер се за те слике школовао, живео их је, доживљавао као дужност, обавезу.

Нешто друго је било, али није могао да каже шта. Можда та свест, створена током година, попуњена лошим вестима, која је, полако, почела да му говори да је, све то заједно, његов живот у војсци, ратови, министарства, команде, да је све то, само једна велика грешка.

И да је свака смрт грешка, и да је грешка слава, да су приче о јунаштву грешка, да је брањење било чега, па и отаџбине, грешка, и да су људи све то измислили, и част, и нације, и крвне везе, тло за које се гине, само зато што су људи, по себи, лоши, што воле зло, да га наносе, шире, и проглашавају за врховну обавезу.

И нешто му је говорило да је, увек, само реч о пукој отимачини, да нема невиних у томе, да је сваки рат изговор, да је, самим тим, свака смрт узалудна. И да је победа највећа лаж коју је човек измислио.

„О, Боже“, помислио је, „шта смо то урадили?“

Онда је устао, поравнао шињел, наместио шапку, и изашао испред шатора, све време понављајући сам себи: „Не можеш сада да се склониш.“

Испред њега се вукла колона покислих војника, без икаквог реда, развучена, раздељена.

X

Када је крајем октобра захладнело, и ветар, као што то увек ради, тамо издалека, са Дрине, донео тешке и мрачне облаке из којих је лила хладна киша, у Рудинцу је настао мрак, дубок, језив.

Село је било пусто, људи су се позатварали по кућама, навукли резе, престали да се посећују, срећу, одлазе у цркву, или кафану, и само су одбљесци петролејских лампи говорили да ту још има некога, живог.

Зора више није доносила светлост, него неко сивило, које је, током дана, постајало све мрачније, да би се онда утопило у мрак, у ноћ.

Вести нису стизале, нико нигде ван села није ишао, па ни до пијаце у Плани, пошто су они стари били превише стари, а жене превише очајне, да би могле било шта, осим оних пар уобичајених послова, од ложења ватре, прављења ручка, до бесконачног плетења.

Тама и мук овладали су Рудинцем, избрисали све из њега, свако светло, сваки звук, закључали га и оставили ван света, безначајну, пусту тачку, на великој ратној мапи. Шта је имао да да, Рудинац је дао, и сада је стајао тако, мокар, нем, црн и незанимљив, било којој историји. Она се, у Рудинцу, завршила.

Наставак је био немогућ, једне мушке главе, а да није била седа, у селу није било, никога, да започне нови круг, рађања и умирања, среће и туге, живота који траје, понављајући се, дуже од смрти.

У Рудинцу је царовала коначност. Крај свега, чак и бриге и туге, који су место уступили тупости, оној која настаје када знаш да је све готово, да нема више.

Ни бола није било, превише је он жива ствар, човек га поседује, бори се са њим, покушава да га издржи, савлада. Тупост, обамрлост, не дозвољавају никакав осећај, осим коначне празнине. Тела и душе, покислих и напуштених, у сталном, упорном, умирању, које, ко за инат, траје, и траје, без жеље да се заврши.

Кучићи по авлијама нису лајали, ниједна животиња се није чула, и све је било мокро, црно, и тихо. Натопљени јесењи покров над једним селом које је згрчено, немо, чекало крај.

Таква је била и Алексина мајка, ситна, скупљена, по цео дан за дрвеним кухињским столом, крај петролејке, упиљена у трепераве сенке по зидовима, у којима се више није играо живот, ништа весело није пролазило кроз њих. Није било руку да их размашу по зидовима, тела да постану весели џинови, него само једнолични трептаји, који не јављају ништа, осим да никога нема. Сенке које баца ништа, најгоре су на свету.

Увече би, са лампом, отишла до Алексиног кревета. Пажљиво би наместила јастук, и навукла покривач скроз горе, тамо где је требало да буде његова брада. И понављала је то, повлачила све више и више, сваки пут лупкајући покривач, изнова и изнова, плашећи се да јој дете не назебе.

„Уме ли да се покрије, клипан мој“, мислила је, „уме ли да се покрије.“

Онда је сањала касарну, уредне војнике, и наредника како грди Алексу, јер није закопчао кошуљу. „Нека“, помислила би у сну, „реци му“.

Није знала, никада неће сазнати, да ничега од тога није било. Ни касарне, ни војске. Зато што се све распало, на путу за Битољ, од Приштине, преко Љум Куле и Пишкопеје, до Струге.

То је помислио и министар војни, док је почетком новембра журио у Битољ, када је прошао крај разбацане колоне, без реда и дисциплине, која се лагано вукла друмом.

„Све вам се распало“, рекао је касније љути министар пуковнику, улетевши у зграду командатуре у Струги, „сада сам видео, колона, а реда нема, свако иде за себе, пола ствари бацили, нико им не командује“.

„Распало се, министре, зато што немам официре, и немам хране, немам опреме“, одговорио је пуковник и са стола подигао депешу, док му се рука озбиљно тресла: „Три пута сам писао, вама и Врховној команди. Три пута. Десетак наредника, десетак поручника, два мајора, пуковник. Један, пошто је онај други побегао. Сви официри рањеници, инвалиди. На шест хиљада људи, министре. Батаљони без команданта, чете без команданта, водови без команданта, како мислите да се неће распасти. И никада ми нисте одговорили“.

„Оперативна војска, пуковниче, оперативна војска“, махнуо је руком министар, „знате ли колики су губици, свака глава нам је важна, морате да се снађете некако, а и овде свега имате колико знам“.

„Имам, господине министре, прва станица на коју смо наишли а да је опремљена, и да је нико није очерупао, да оперативна није отела, господин…“

„Добро је то, добро је“, прекинуо га је министар, „Сада можете и са обуком да кренете, убрзаном, војску да од њих направите, и пелцовање, обавезно, али то да пожурите, дан два, не више“.

„Разумем, господине“, одсечно је рекао пуковник, „а онда, рачунам, за Солун одмах да их пребацимо.“

„Не рачунајте ви ништа, има ко да рачуна“, пресекао га је министар, на брзину се поздравио и одјурио даље. За Солун.

„Јебо ти ја баш матер“, добацио је пуковник кроз отворена врата, када је овај већ одмакао, „ти ћеш да ми причаш да се распало“.

Онда је повикао на ађутанта:

„Миленковићу, пас ти матер, јесам ли ти рекао да идеш и видиш ко командује, како командује, зашто су распојасани, зашто се вуку ко банда, ствари бацају. Где си отишао? У курве, или на терен, мамицу ти безобразну?“

„На терен, господине пуковниче“, одговорио је поручник Миленковић, лупајући потпетицама, „и известио вас, господине пуковниче. Официра нема, а ствари отежале под кишом, посебно она енглеска шаторска крила, не могу деца то да носе, господине пуковниче. И бацили су сандуке с муницијом, неко им отео воловска кола, за министарство кажу, па су их вукли једно време, по двојица тројица, па бацили“.

„Е, леб ти јебем“, сада је пуковника махнуо руком, без жеље да даље слуша. Ионако су сви разговори са несрећним поручником изгледали исто. Током целе те бесмислене операције.

Онда је сео, погледао гомилу депеша на столу, и помислио: „Ако неће будале да нам дају за Солун, где ћемо?“

Без икакве јасне представе о могућем одговору, устао је и пришао прозору. Крај командатуре почеле су да се вуку први делови крагујевачких резервних трупа. Поцепани, изгладнели, без реда, у гомилама, или један по један.

„Господе Боже, извини због ове голотиње“, помислио је, а онда се намрштио, и промрмљао, себи у браду: „Најебали смо. Децу Молоху приносимо“.

И готово да је то могао да види. Велико паганско божанство, са главом бика, на ватреном престолу, којем они, који још не знају за Бога, уз звуке фанфара, приносе прворођену децу, на жртву. И читав свет почиње да се руши.

Рат је Молох. Ми смо пагани.

XI

Мехурови су се приближили. Само неких 350 километара делило је Алексу, његов космос, од оног у којем је пловио Ле Танкуф.

И чинило се да их хаос, који је био готово подједнак у сваком од тих светова, приближава. Као да су хтели да се синхронизују, ускладе, и постану једно. У великом краху.

Друго објашњење не постоји. У различитим свемирима могуће су исте ствари, али оне не иду једна ка другој. Неко окопава земљу у Рудинцу, неко у Бретањи, исти покрети, исте радње, исти зној, исто време, али ту приближавања нема.

Опет, када крене несрећа, када почне рат, чини се да читав свет крене да се скупља, земаљска кугла постане мања, свемири полете један ка другом, не би ли се сусрели, сударили, у оној једној тачки, после које више нема ничег.

Читави светови, иначе непомични, пошто се само људи крећу, између њих, у њима, тада заједно колабирају у експлозији спојених, а истих, несрећа.

Рат, сам по себи неписмен, изравнава све оне разлике, културне, цивилизацијске, статусне, и од свих људи, свих универзума, супротности, прави копије једне те исте трагедије. Када један погине, сви су погинули. И то су погинули савршено исти.

Алекса, полуписмен, и Ле Танкуф, и више него пристојно писмен, били су исти, у неписменом рату. И зато су углавном ћутали, немајући шта да кажу, сваки у свом мехуру, несвесни приближавања.

Алекса је, притом, по доласку у Битољ коначно спавао на сувом, у згради школе, и испод себе је имао сламу, а претходно је и јео вариво са месом, халапљиво, мљацкајући, као да ће му то бити последњи пут. Није био. Још пар пута ће појести нешто топло. У следећих готово деведесет дана.

Испуњен неким спокојем, у пријатном мраку, мислио је, блесав, да је можда то то, и да ће сада да га врате кући. Мало хране, и топли бивак, учинили су да заборави. Или је то био онај дечији порив, потреба да се све оно ружно сакрије, довољно дубоко, да можеш да наставиш. Чак је и Драгослав, тих дана, нестао, није га више чуо Алекса како плаче. Још га је сањао, и сваки пут би, у сну, покушавао да га загрли, и привуче себи.

Свако вече уљуљкивао се тако, покривен шињелом, безбедан, док му је један прст био дубоко у носу. Потом би из њега вешто извукао дугуљасту слину, прстима од ње направио куглицу, и онда је прогутао, слатко слану. Као оно парченце вишње које је, читаво детињство, вешто копао, крао, из мајчиних колача. И први пут је то радио, откако су кренули из Рудинца. Нема већег осећаја сигурности, него када дете, на миру, без икаквог страха, чачка нос.

Црни Алекса. Уопште ту није припадао.

Нико није. Од првог корака, којим су напустили сваку безбрижност.

И није ту била реч само о тешком путу, хладноћи, недостатку хране, ни само о босоногима, смрзнутим, удављеним, него о свим тим сликама, од којих је свака вриштала: „Бежи! Бежи! Спаси се!“

Још од Чачка, све време су се сударали са избезумљеним избеглицама. Путеви су били закрчени воловским колима заглибљеним у блату, разбацаним стварима, страхом и муком.

„Бежи! Бежи! Спаси се!“

Колоне жена, ситне деце, уплакане, људи савијених под огромним завежљајима у које су пробали да спакују читав свој живот, очај који је исијавао из свега тога, псовке којим су их клели што се повлаче – све то је правило ужас. Мале главе, без знања, искуства, памети, нису умеле то да разложе, распореде, рационализују на било који начин. Нису знале да одузму, посумњају, него су све те слике само бележиле, и пропуштале, тамо где оне праве пакао, у душу.

„Бежи! Бежи! Спаси се!“

Још су ту биле и вести, куга сваког рата, која се ширила, правећи ране, дозивајући смрт. Београд пао, ох Београд; па Ваљево, Шабац; Бугари на Качанику, ох, где је тај Качаник, јел близу; и Арбанаси кажу да је рат готов, да је краљ заробљен, Боже, како ћемо без краља; Моравска дивизија поклана, мајко мила, отац ми је тамо; и савезници губе, Шваба Париз бомбардује, ох Париз, зар и Париз, где је Париз…

„Бежи! Бежи! Спаси се!“

Сав тај страх наредници су лечили прутом, или тешким товаром који су им стављали на леђа, али наредника није било довољно, ни товара, па су деца, већ од Митровице, кренула да беже, избезумљена, не знајући куд.

„Бежи! Бежи! Спаси се!“

Колико њих је умрло у том бегу, колико их је убијено, опљачкано, колико се придружило другим јединицама, нестало, стигло негде, било где, податак је који није никада утврђен.

Како год, у Битољ их је, тих првих дана, приспело готово десет хиљада мање него што их је на пут кренуло, тако је бар пуковника Илића известио поручник Миленковић, рапортирајући о бројном стању.

„Да ли ти мене зајебаваш?“, мукло је питао пуковник, гледајући у руке, које су се, сваког дана, све више тресле. Доктор му је, пре рата, објаснио да је то од година, од кафе и дувана, поготово ракије, и све је то баталио, војнички дисциплинован, док га нису поново вратили у службу. А онда, од првог сусрета са „Депоом резервних трупа“, цигару није вадио из уста. Кафу је гутао, кад је било, захваљујући Миленковићу, а без ракије свакако не би заспао. Сад је готово био убеђен да је Миленковић за све крив, па се нагнуо према њему, као претња.

„Не, господине пуковниче“, одговорио је препаднути поручник, „на памет ми не би…“

„Па где су, јеботе!“, прекинуо га је пуковник криком, „Где су?“

Поручници врло добро знају, научи их томе служба, да је неки пут боље бити крив, него објашњавати, било шта, бар неко време. Зато је Миленковић ћутао, гледао у под, чекао казну, а када се она није догодила, полако се сабрао, и изговорио:

„Деца, господине пуковниче, деца. Нека се смрзла, нека удавила, наредници превише тукли, господине пуковниче, уплашила се деца, побегла, нестала. Сада их скупљамо, господине пуковниче, наредио сам да се врате официри, да траже, прикупе. Не знам даље, господине пуковниче. Не знам даље.“

Сада је пуковник остао нем, упиљен у своје руке.

Велике несреће умеју да зауставе време. Обојица су стајали, мукло, залеђених покрета, без снаге да било шта кажу, да се помере.

„Господине пуковниче“, почео је поново поручник, прекидајући мук, покушавајући да промени тему, „ако не замерате, довео сам доктора, Јанковића, господине пуковниче, из Тимочке војске“.

„Каквог доктора?“

Пуковник се тргао и зачуђено га погледао.

„Ваше руке, господине пуковниче“, опрезно је рекао поручник, „и она несвестица. Да прегледа“.

Бес који изазове немоћ највећа је олуја коју човек може да произведе.

Пуковник је скочио, столица испод њега излетела, штап одлетео ка прозору, опасач са пиштољем у футроли, који је држао на столу, полетео ка поручнику, депеше се разлетеле. Све је пратио урлик, попримивши готово физички облик, облик гранате која се управо, уз прасак, распрсла. Шрапнели звука летели су по соби:

„Моје руке, маму ти јебем! Моје руке, а војска ти нестала! Несвестица! Марш! Марш! Несвестица! Да вас гледам не могу! Марш! И ти и доктор и министри! Све да вам јебем! Моје руке! Моје јебене руке!“

Поручник је, савијен, излетео из собе, а пуковник је још дуго стајао, избезумљен, распаднут, и понављао „Моје руке. Моје руке.“

Онда је пао назад у столицу, удахнуо, и неколико пута ударио шакама о сто. Нису престале да се тресу. Гурнуо их је између бутина и чврсто стиснуо, док му је, у глави, избезумљено, витлала само једна мисао:

„Ти ћеш војску да водиш, стоко болесна.“

После рата, када су тражени узроци онога што се званично звало „Пропаст српских регрута“, једна од комисија је утврдила да су сви официри, а било их је мало, који су водили регруте, били или инвалиди, повучени из пензије, или рањеници, повучени из болница.

XII

Како је упловио у Егеј, Ле Танкуфово путовање је постало лакше, и брже. Све време је дувала хладна трамонтана, једра на „Светом Фрањи“ су била набрекла, отворена, пуна ветра, и шкуна је секла дебело море, нагнута на десну страну. Пролетела је кроз Кикладе, и вихорно се приближила Лемносу.

Упловљавали су у онај још уређени део рата. Саобраћај је постао густ, све више великих бродова бременитих експедиционим трупама, муницијом, опремом, попуњавало је хоризонт, и све је деловало као на војним картама, без укуса и мириса, уредно поређано, дисциплиновано и ужурбано у савршеном поретку.

Готово весео је био Ле Танкуф, и јурцао је по броду, проверавао да ли је све спремно, обилазио болничке собе, пазио да стројарница буде спремна за сваки случај, викао на морнаре ако би било где приметио неку флеку, траг прљавштине, тражио извештај о стању залиха, обуци посаде, секстантом проверавао курс, кроз дурбин гледао да ли има немачких сумарена.

Био је спреман да у Мудрос уђе готово као победник, на исти начин на који је, неискусно и глупо, потрчао на прозор Маурске собе у париском борделу „Le Chabanais“ када је проглашен рат, и слично се и провео.

Враћен је, на отворено море, да чека.

Није могао. Дан је био превише леп, новембарско сунце топло, лука је изгледала живо, весело, те је наредио да се спусти један чамац и са својим замеником и четворицом морнара кренуо на копно.

Стигли су, на процесију. Рат је почео да показује своје право лице. Лице без наде, лице страха. Кроз луку су ишли камиони са телима тридесет четири морнара болничког брода „Маркет“, који је немачки сумарен потопио који дан раније.

Ле Танкуф је прогутао кнедлу, по први пут током рата, када је то чуо.

Но, све је то још било у задатим оквирима. Први Лорд Адмиралитета и његов штаб предвидели су готово све. Па су, још пре априла, организовали војничко гробље на источној страни Мудроса. Ништа нису хтели да препусте случају, па ни смрт. Војници су, у сваком војном плану, предвиђени за убијање, али ни ту немају ништа да брину. Када је све сјајно организовано, затегнуто, и план добар, њихово је само да погину, а војска ће бринути о свему осталом. И биће сахрањени, по свим правилима службе, уз плотуне, и заставе.

Једино што рат није склон ни организацији, ни правилима, више му одговара збрка. Годину дана касније, војне власти морале су да праве још једно гробље, на западној страни луке. Зато што је, на прво гробље, стално стизао још један, па још један, па још један, преко врло широко предвиђеног броја, за укоп. Било је, буквално, пренатрпано.

Опет, и поред оне кнедле, Ле Танкуф је то готово разумео. И тек много касније, док је болестан од тифуса лежао у болници, по први пут ће му пасти на памет та, за једног официра, веома јеретичка мисао: да постоје они, и да је он то знао, али му није сметало, који планирају људске погибије. И да сваки официр, а он је био официр, али још, хвала Богу, није био на том нивоу да то ради, али сваки официр зна да се, при прављењу планова за операције, у њих укалкулише и потребан број мртвих. И да је то, потребан број мртвих, онај број који је нужан, за победу. И да се, због тога, унапред организују и гробља, и да му то, некада, уопште није било чудно, није му сметало, а сада му ни најмање није јасно.

„Како направиш гробље пре него што кренеш у рат?“, мислио је, без једа, убеђен да је и сам дошао на ред за умирање. „Гробље за хиљаду? За милион? Како ти то падне на памет? И зашто, на њему, нема гроба, за тебе?“

Но, сумња увек стиже накнадно, поготово када је крај близу. Сада је није било. Ни најмање. Свестан дужности, посвећен задатку, убеђен у исправност циља, надојен глупим идеалима, причама о херојству, слави, јуначкој погибији, тек изашао из велике фабрике у којој се идиотска покољења штанцују да верују у нацију, у смрт, прави ратни верник Ле Танкуф је заменика и морнаре отпустио, а сам је отпратио колону до гробља. Свечаност, ону важну војничку церемонију, којом се и одаје почаст погинулима, и улива осећај части живима, ипак је пропустио. Из простог разлога. Није је било.

Никакви почасни водови, плотуни, заставе. Рату се журило, мртви су пристизали, нико није имао времена да се тиме бакће. На гробљу су, крај свеже ископаних рака, били само он и још пар официра.

И све што је могао да уради, док су лучки радници, посебно плаћени за додатни посао, на брзину убацивали сандуке у раке, било је да стане мирно и принесе руку шапки.

Када су се враћали на брод, заменик му је причао да је у локалној крчми чуо причу о побуни на болничком броду „Махени“ и да су се побунили они из стројарнице, пошто нису примили плате.

„Боже“, рекао је Ле Танкуф, „па рат је, шта им је?“ А онда је наставио о дисциплини, о томе да људи гину, да све треба још затегнути, да, у рату, о таквима треба одмах да одлучи преки суд, и уопште се није сложио када је заменик рекао да је све решено тако што су плате исплаћене.

„По метак бих им ја платио“, рекао је Ле Танкуф. „По метак.“

После је, када се укрцао, без обзира на бес, Ле Танкуф урадио две ствари. Сишао је у стројарницу и питао збуњене машинисте и ложаче како су. Онда је, са замеником, проверио стање бродске касе. Све је било уреду. Имали су за плате.

XIII

За то време, после привидне идиле која је у Битољу трајала пар дана, у резервним трупама нису имали ничег и нису имали ништа, ни за шта.

Добро је то, што, када све прође, остану записи. Једне оставе они које победе (поражени такође пишу, али их ређе читају), и они, по правилу, садрже у себи патетику тријумвиратора, потребу да се оправдају, схвате, и беатификују жртве, али, ван тога, и невероватну прецизност, детаље који, сами за себе, верно показују размере трагедије.

Друге проналазе историчари, копајући по архивама, проналазећи телеграме, депеше, извештаје, рапорте и команде, писане у журби, суве и штуре, на први поглед готово незанимљиве, али набијене таквом количином очаја, да се, често, уз помоћ ових докумената, сасвим јасно може нацртати најстрашнија слика рата. Сваки ред ових списа натоварен је ужасом, а када се сви ти редови поређају, укрсте, када им се додају лична сведочења, добије се нешто толико страшно, да, са удобне историјске дистанце, делује колико неподношљиво толико и невероватно, те читаоцу не преостаје ништа друго него да се запита: Како? Како је могуће? Како нису видели?

Могуће је. Људским одлукама најчешће командује онај вишак информација, несигурност, који сузбијају интуицију, онај осећај који имаш у стомаку, и који ти јасно говори да је нешто погрешно.

И овако је то изгледало, по документима:

Врховни штаб, српске цивилне власти, 1915. године биле су прави пример преоптерећености, збуњености и пуцања под притиском. У повлачењу, чудним односима са савезницима, без јасне перспективе, резоновали су, не по ономе што им је осећао желудац, који их је терао у Грчку, већ по свему ономе што је у њега упадало као вишак, натопљено страхом од напредовања Немаца и Бугара, упадања у клопку, нестанка.

Зато се и пожурило са наређењем да се крене ка Албанији. Зато и депеша, коју је, из Ђевђелије, 20. новембра, послао министар војни, у Скадар стигла у тренутку када у њему није био Врховни штаб, те је завршила у рукама председника Министарског савета, којем је изгледала недовољно истинито. Свашта се преламало са Грцима, а он у чуда није веровао. Чак ни у она која су била логична.

У депеши је писало:

„Атина јавља: генерал Москопулос добио наредбу пропуштати све јединице, водове, чете, батаљоне са њиховим командантима и неће бити разоружани. Ово се доставља ради знања.“

Касно. Све полуге су већ пукле, нико није смео да уради било шта, већи губитак је изгледао као мањи, па је председник Министарског савета својеручно потписао одлуку којом су команданти трупа обавештени да „без крајње нужде не прелазе у грчку територију“.

Деца су, тог секунда, коначно осуђена на смрт.

Неколико дана раније, генерални инспектор резервних трупа није имао вишак информација, а јесте имао тај осећај, дубоко у желуцу, и због њега је још 11. новембра упутио депешу Врховној команди којом је тражио одобрење да трупе поведе ка Грчкој, Солуну, и француским трупама. Двадесетак километара, до грчке границе, толико их је делило од спаса.

„Правац повлачења – Струга, Елбасан, Тирана“, одговорили су му из Врховне команде.

Генерални инспектор је био упоран, па је 14. новембра поново писао Врховној команди:

   „Сцене пљачкања, убијања, болести, умирања приликом путовања Љум-Дебар, због рђаве исхране и смештаја, слабе регрутске дисциплине, болесног и малог броја старешина, могу узети јаче размере, ако се нису осигурале мере обилног снабдевања и смештаја за дати им тежи правац повлачења за Тирану, где би још био на сметњи оперативним трупама у сваком погледу.
По овдашњим информацијама стање је и тамо бедно. Зато сматрам да за обавезно да укажем на ову опасност и предложим да се све резервне трупе пребаце на грчку територију и упуте у близину француских трупа, где би могле вршити обуку.“

Нико му није одговорио.

Онда је инспектор, не одустајући, 15. новембра, пише:

   „Почела снежна непогода, хлеба имам само за сутра. Наш новац овде не примају.“

Нешто касније, не примивши одговор, покушао је да се обрати министру војном:

   „Врховна команда ми је дала правац повлачења за Тирану. На основу извештаја команданата трупе су смањене, услед глади снега и без обуће, а и хлеба имамо само за данас, те сам писао Врховној команди, и предложио да се трупе пребаце преко грчке границе.
Како су телеграфске линије прекинуте и не могу чекати одговор Врховне команде, као и с погледом на компетенцију Министра војног за неборачке трупе и младиће двеју класа које отпочињу пристизати и као очевица несреће, молим за одобрење: за пребацивања у Грчку и наређење органима у Солуну, како ће се трупама које се једва мичу одмах по преласку границе пружити храна и кров и спас од помора.
У противном случају скидам одговорност и молим за разрешење од дужности.“

Одговор министра није добио, али је стигла наредба врховне команде:

„Поступите по раније издатој наредби. За новац обратите се министру војном.“

Поново пише министру војном:

   „Пристижу младићи 1897, 1898. и 1899. годиште. Да не би сав подмладак пропао у Албанији молим господина министра да што пре изволи донети одлуку по мом рапорту.“

После тога, не добивши одговор, издао је наређење за покрет. Два дана касније, упутио је нови телеграм:

„Пређени путеви посејани су лешевима изосталих војника и стоке, неке трупе немају више официрског кадра, појавила се срдобоља и рекуренс. Нема ниједног лекара ни лекова. Младићи 97, 98. и 99. годиште пристижу у још беднијем стању. Обућа код половине војника крива и поцепана, а четвртина боса.
Из горњих разлога, као и што услед необичних сметова даље од Букса, докле је чело колоне стигло, немогуће било продужити, обуставио сам отпочето кретање у Албанију.
Молим Врховну команду да узме у призрење очајно стање резервних трупа и донесе такву дефинитивну одлуку, којом би се сачувао од извесног уништавања за операције неспособан и неупотребљив подмладак.“

Одговор је био кратак:

   „Према наређењу Врховне команде без крајње нужде наше трупе не могу прелазити на грчку територију, стога наредите да вам подручне трупе одмах крену преко Струге у Елбасан, којим се правцем имате и ви кретати са својим штабом.“

Та депеша је стигла 22. новембра, два дана пошто је министар војни упутио телеграм по којем се могло у Грчку, и којим је разрешен основни разлог због којег влада и команда нису хтеле да пребацују војску на грчку територију.

Наиме, у првим разговорима с грчком страном, одржаним у октобру, нашим представницима је било предочено да сви војници, када дођу на грчко тле, морају да буду разоружани.

Иако је јасно да то није могло да буде прихваћено када је реч о регуларној војсци, а она је одавно већ ионако упућена ка Албанији, нејасно остаје, зашто је то био проблем када је реч о регрутима.

Сваки стоти од њих имао је пушку, без муниције. Ни дана обуке нису имали, те је свако оружје у њиховим рукама свакако било бескорисно. Зашто је онда тај први предлог одбачен?

Данас, то нико не зна. Није знао ни онда.

Како год било, пуковник је, од тренутка када је чуо наредбу, био сасвим сигуран да више нема никаквих шанси. Прича је била готова, трагедија неизбежна, а деца мртва. Није то код њега била интуиција, него факат, све са печатом и потписом.

И док је седео у собичку у Ресни, у којем су пар дана заглавили не могавши да се, због сметова, пробију до Охрида, чинило му се да никаквог разлога нема да настави.

Уз доста муке, јер су му се руке још тресле, из футроле је извукао готово један килограм тешки „наган“, 1891, и положио га на сто.

Онда га је гледао, челично плави сјај који је исијавао, и трљајући дланове о колена, савијајући се напред назад, отпочео, бар је у то био убеђен, тај последњи ритуал, припрему онога што није био бег, него последњи позив, порука онима који одлучују.

„Можда ће да схвате“, мислио је, па би затресао главом, јер је знао да нико ништа неће да схвати, али да то није разлог да он не одустане, не склони се, него једино, та деца, коме да их остави, како, свако ће у истом смеру да их води, као и он, право у смрт, и шта ако он то не жели да гледа, ако се искључи, угаси…

„Господине пуковниче“, тргао га је сасвим мирни глас.

Поручник Миленковић је стајао крај стола и веома пажљиво померио револвер ка себи.

„Треба да кренемо, господине пуковниче“, рекао је полако, па је другом руком дохватио футролу револвера. „Ако дозволите, да спакујем.“

„Не желим да гледам то, поручниче“, изговорио је пуковник последњу мисао из своје главе, готово несвестан коме је говори.

„Знам господине пуковниче, знам“, климнуо је главом поручник. „Али рекли сте, ономад, да не можемо сада да одустанемо, тако сте рекли, чуо сам вас.“

„Е јебем ти баш“, рекао је пуковник резигнирано и полако устао. „И дај тај пиштољ, опаши ме, ионако бих главу промашио све да га на чело наслоним, колико се ова говна од руку тресу.“

Онда је показао на сто и депеше.

„Сачувај ово, можда ће неко једног дана да пита ко је био крив.“

„Разумем, господине пуковниче“, салутирао је поручник.

XIV

После битољске, краткотрајне идиле, Алекса је поново кренуо на пут. Његова јединица била је једна од ретких која се још држала на окупу, наредник је бдио над њима, и његов штап, пазећи да остану у строју, да се крећу, да живе.

Драгославово место, с Алексине десне стране, заузео је Драгутин А. Ђорђевић, ситан, слабашан, који је најпре заостао од остале војске у Призрену, па су га покупили и вратили.

Још у Рудинцу, далеко пре марша, Драгутин није могао да прати осталу децу. Мањи од свих, слабији од свих, био је вечна жртва, дете које су, обесно, везивали за крушку, отимали му ужину, терали га да скида гаће да провере да ли је девојчица, па се охоло смејали његовој малој пиши. Никада на време није стигао у школу, па га је и учитељ тукао, док се цео разред клиберио. После би му турили чичак у гаће, а када би вриснуо, учитељ би поново потегао прут. Никога у школи нису тукли као Драгутина А. Ђорђевића.

Опет, Драгутин никада никога није пријавио, шта год да му раде, никада се није жалио, ни учитељу ни мајци, и трчао би ка деци са веселим осмехом, готово срећан што ће, поново, да их све забави.

У строју, пак, никоме од самог почетка није било до забаве. И Драгутина су занемарили, дечаци на њега нису обраћали пажњу, нису се шалили с њим, ни подгуркивали, саплитали, те се он покуњио, нестало је осмеха са његовог лица, и ишао је, последњи у строју, погнуте главе, заостајући сваким кораком, а да то чак ни нареднику није сметало.

Први пут су схватили да је ту, када су га на воловским колима, подераног и босог, довели из Призрена за Битољ. Ту су се окупили око њега, играли с њим зуце, и то тако да је падао после сваког ударца, али је поново био насмејан, срећан што је окупио дружину и што их неизмерно забавља.

Ту је добио и цокуле, америчке, три броја веће, и големи шињел, у којем је буквално нестао. Када су кренули, наредник га је ставио поред Алексе, и наредио: „Вуци га, докле год можеш“, па га је Алекса дохватио за шињел, цимнуо тако да овај полети, и уз осмех рекао: „Хајде Драгутине, пиле моје, идемо на море.“

То, да иду на море, саопштио им је наредник, када их је постројио у Битољу, и дечаци су поскочили, подвриснули и читав строј је заграјао:

„Грчка. Идемо у Грчку!“

„Каква Грчка, магарци!“, викнуо је наредник. „Шта знате ви о Грчкој, стоко неписмена, далеко је то, а и нема тамо ништа. У Албанију идемо, тамо је море.“

Строј се покуњио. Сви су до тада причали о Грчкој, читав Битољ, сви официри, војници, и о савезницима, француској војсци која чека. А сада треба поново назад, у Албанију, у снег.

„Хајде, хајде, немој ту да ми цмизрите, на море вас водим, блатојеби ниједни, да га видите, да се окупате нану вам вашљиву. И тамо су вам бродови, савезнички, опрему донели и храну, три дана хода и тамо смо, сунце да нас огреје.“

Строј је и даље био покисао, тешко је било деци да више верују, у било шта, али Алекса се озарио, некако је та реч „море“ то код њега изазвала, чудну навалу осећања, мисли, наде.

„Море“, разлило му се по глави, „Галилејско“.

Чудна је машта дечија. Хвата се за непознато, везује за све оно што је једва видело, што слабашно зна, што пролази кроз прсте, нестаје, и од тога прави велелепне слике, без подлоге, од материјала који је порозан, готово као ваздух сам, а опет делује моћније, узбудљивије, од свега што одрастао човек може да замисли. Песак њихове маште ствара чврсту реалност, живу грађевину за коју нико не би рекао да јој темељи почивају у сну. Од сваког зрнца прави царство, од сваке речи свој роман.

Једном се учитељу по столу просуло мастило, и Алекса је био убеђен да је то боја мора. И рекао је учитељ да су на мору бродови, велики као три куће, да их терају једра, или пара из пећи, те је сада Алекса то јасно видео: тамноплаво, на све стране просуто мастило, и велике троспратне куће на њима. Завесе на прозорима надуте од ветра, дим из подложеног гвозденог шпорета куља кроз димњак. И све то плови, плови, плови, а испред иде Христ сам, хода по мастилу, не тоне. И видео је себе у једној кући, на њој, како плута, једри, па руком, са крова, показује правац, и све се то, цела слика, љуљушка, као прут који је једном бацио у поток у Мраковцу, и дуго гледао за њим, како, поскакујући, одлази низ разиграну воду.

И није му било сасвим јасно да ли и море негде иде, као поток, да ли савија, или је скроз право, да ли пресуши, лети, заледи, зими, да ли је весело, попут потока, или тужно, као бара, али је рачунао да ће Христос свакако бити ту, ходати по води, и читав тај морски свет ће бити тамно плав, миран, и благ.

А он, Алекса, постаће у тој кући, како је то рекао уча, нешто на „м“, војник на мору, како оно беше, а, па да, морнар. Алекса Теофиловић, морнар.

И причао је о томе Драгутину, да ће морнари да буду, васколики свет да обиђу, освоје, и вукао га, а овај је, из шињела запиткивао како изгледају те куће, и да ли може да се испадне из њих, да се удави, а Алекса га је цимао, клиберећи се:

„Па није то бунар, лудаче. Плитко је море, као поток, него се у кућама плови, већим од кафане, три спрата имају, да се ноге не поквасе.“

Насукали су се, у Ресни. Снег је био предубок.

XV

Живот у земљи Србији, почетком двадесетог века, за већину је био статичан, непомичан, и није личио ни на реку, ни на језеро, нити на море, него више на бару, устајалу, увек исту. Ако ниси хтео много да се петљаш у политику, трговину, војску, где те судбина донесе на свет, ту те, после извесног времена, и закопа. Кога упознаш као дете, тај те испрати и у старост, ако је доживиш.

Изузеци, у руралној земљи, у којој су највећи број становништва чинили сељаци, пуних 90 одсто, били су само они који су отишли у државне службе, у трговце, учитеље, попове, или у војску.

За то, занимање које ће ти омогућити мобилност, упознати са светом ван баре, било је потребно и да се човек роди у богатој кући, која може да га школује, пошаље у град. Без те среће, догађало се само једно – на рођењу добијеш свој мали свет, и у њему, на крају, и умреш.

Наравно, ту и тамо судбина би се готово нашалила и предодређенима променила смер. Ово друго се догодило и пуковнику, који се родио, с јесени 1860. године, без икаквих шанси. Једно од петоро деце, у сиромашној кући у истом таквом селу у Рађевини, тужно празној, ван сваког пута, забити у којој шта год да посадиш, оно умре, па и свака историја.

Ту, на том месту, ни пуковник није требало да је има, али онда му је отац преминуо од срдобоље, пошто је, како се то говорило, срао тамо где је јео, баш као што су сви срали тамо где су јели, и јели тамо где су срали, и измета је било на све стране, и мува које су се њима гостиле, и иначе прљавих руку, на које су преносиле бациле, таман да загаде сваку храну, и свака уста. После су силни помрли од те болештине, надутих црева, из којих су избацивали крвава говна, па и пуковников отац. Зашто се и њему то није десило, само Бог зна. Разне експерименте је судбина изводила по Рађевини, одувек, па је понеко заморче и преживело.

Оставши сама, његова мајка је спаковала децу, па је отишла право у Шабац, где се сместила у неку уџерицу крај Саве, и кренула да ради као праља, не толико да би прехранила децу, имала их је, чинило јој се, превише, него себе саму. Била је још млада и нагон за преживљавањем је управљао њеним данима. Зато је, врло брзо, децу кренула да буквално дели около и шаље их што даље од себе.

Пуковник је завршио код неког кириџије, често носећи робу уместо коња, па се пријавио у војску, па је, без наде, конкурисао за Артиљеријску школу, не знајући да су Србији били потребни официри, и да ће га једва дочекати, да га науче, за кланицу, у којој се свака држава рађа, расте и стиче име.

Више од десет година је прошло од како је последњи пут видео мајку, те је прве официрске слободне дане искористио да се од Крушевца, у којем је био стациониран, пребаци до Шапца, до ње, што је био, у то време, мукотрпан посао, и захтевао неколико дана јахања.

Одлучио је и да направи и паузу, у Београду, да јој нешто купи. Ту се сместио  у хотелу „Национал“, обукао свечану униформу, опасао сабљу, и одшетао до кафане у хотелу „Лондон“. Још у школи, он и други питомци ишли су у чувену кафану, место на које долазе најбогатији, и посланици, министри, они који читаву државу воде, рат проглашавају, мир потписују, и правили се да су важни, учили се манирима, моди и оном друштвеном реду који је требало, ако га поштују, од њих да направи важну господу.

Стидљиво је сео, јер тек је био потпоручник, наручио кафу и ракију, и кренуо да прави план: како да је нађе, после толико времена, шта да јој каже, шта донесе.

Никада нису размењивали писма, не би она могла ни да их напише, ни да чита, а раздаљине су, у то време, биле готово бескрајне. Да чујеш у Београду, у којем је ишао у Артиљеријску школу, било шта, о било коме из Шапца, недеље су биле потребне. За вести о праљи из неке уџерице крај Саве, време се мерило оном најпростијом одредницом – никада.

Питаће за браћу и сестре, питаће да ли је здрава, шта јој треба, питаће за комшилук, посао, и можда још нешто, мада нема више шта да пита. Онда ће да прича, где је све био, шта је радио, и како је упознао једног Грка, механџију на Сави, али неће ништа да јој каже о кириџији. Сигурно не о томе да га је овај крваво тукао. Ни реч о чињеници да га бар није, као друге момке, ноћу увлачио под свој покривач, да вриште и плачу док им он скида чакшире да би се дочепао младих дупета. Све ће да јој исприча о школи, Београду, кадетима, и како је сада официр, о топовима ће да прича, и Крушевцу.

После је, код обућара, купио местве, дубоке, меке папуче од трослојне жуте коже, и увио их у масан папир. У ресторану „Лондона“ је прочитао, у „Београдским новинама“, да су, тих дана, местве биле прави модни хит, и да су београдске госпође биле луде за њима.

За Шабац је, потом, кретао сваког јутра, али му се некако није дало. И поново је био у „Лондону“, правио план, шта ће да јој каже, шта да је пита, мислио да ли ће да га препозна. После три дана схватио је да ипак мора да крене. Време је било лепо, пут до Шапца добар, и брзо се појавио у градићу на Сави.

Пронаћи кућу у којој је провео тек пар година, био је много лакши посао него што се надао. Водио га је мирис прљаве воде који је цурио уз калдрму, воњ из пољских клозета, влага коју је ширио мокри веша разапет по двориштима.

Ништа се није променило. Осим ње, претворене, муком и радом, у стару жену, мада је била у раним четрдесетим, изборану, прљаву, и погрбљену.

Седела је у авлији, на троношцу, пушила крџу умотану у новински папир, готово сакривена иза мараме. Тргла се, уплашено, када је, дрчан и насмешен закорачио у њен мали, тамни свет, свет из којег га је, давно, избрисала. По авлији су трчала, пузала, нека друга мала деца, пошто се преудала, брзо пошто је он отишао.

Није јој причао ништа, само се наклонио, и спустио пакетић од масног папира, крај њених ногу.

„Иш“, рекла је она када је једна гологуза девојчица покушала да га узме, и лупнула га њим по глави. Онда га је одмотала, извадила местве, загледала их, и рекла:

„Колико?“

„Ништа, госпођо“, одговорио је, схвативши да га не препознаје, и, још горе, да и не треба да га препозна. „Поклон“, наставио је, „од вашег сина“.

„Ког сина?“, питала је подозриво.

„Светозар, госпођо“, рекао је, „официр краљевске војске“.

„Светозар, а“, пажљиво је поново умотала папуче, „а ја мислила да је кириџија постао“.

Онда је устала, пљунула у прашину, и кренула ка уџерици. На вратима се окренула, изненада раздрљила, дохватила сису и уз неки смех ван овог света, пустила пакао из себе, као оличење паганског демона:

„Видиш, а?“, тресла је голом дојком, „Свашта сам ја овим отхранила“, и наставила је да се презриво смеје, и да гњечи и дрма набреклу сису из које је цурило млеко. „Официр, кажеш. Мајке се сетио. А ти му реци, да ја њега нећу. Сви су ми они живот изјели. На робији да сам била, изашла би до сада, семе им се затрло.“

Онда се брзо покрила, још једном пљунула, и нестала.

Стајао је, укопан, док су га деца разгледала, пипкала му униформу, сабљу, бесловесна, весела, баш као што је и он некада био.

Покупио се и отишао, празан, толико да је, сваким кораком, осећао како празнина у њему звечи. Када покушају да добију одговоре, људи, најчешће, не добију ништа. И то ништа има толике размере, да их прогута. Испред тебе, иза тебе, испод и изнад тебе, са свих страна, ништа.

И свега се тога пуковник сетио када је, са децом, кренуо за Албанију. Исто осећање, иста, звечећа, празнина. Исто ништа, на све стране. Иста клетва, као да је, и на почетку, и на крају свог живота, неком другом живот упропастио.

У његовој кондуит листи, коју пишу претпостављени оцењујући рад официра, и у официрском картону који се још чувају у војном архиву, може се прочитати море података.

Да је вере источно-православне.

Да је, пре војске, свршио три разреда школе у Шапцу.

Да је, пре војске, био трговачки помоћник.

Пише и када је ступио у војну службу, када био каплар, поднаредник, наредник, када се пријавио у Артиљеријску школу, када завршио. И да је службовао у Крушевцу, Зајечару, Пожаревцу, Крагујевцу, Нишу, учествовао у српско-бугарском, и српско-турском рату, па поново у српско-бугарском, на крају и у европском рату. Рањен 1913. године, одликован медаљом за храброст. Умро, 1916. године, на Виду.

Пише и да му је стас: средњи; лице: округло; бркови: проседи; уста: правилна; брада: брије; коса: проседа; очи: смеђе; нос: повијен. Особени знаци: шепа, руке му се тресу, последица рањавања.

О родитељима нема никаквих података.

И о деци, пошто их, иако ожењен, није имао, убеђен да је то Божија воља, и да је добро што је тако.

Док их није добио, на хиљаде.

XVI

Ле Танкуф је, попут Алексе, био превише млад за неку озбиљну историју, за било шта осим оних штурих података који иду уз оне који свој живот тек треба да напуне, али то не значи да историје није било, пре њега. И то оне која ће га довести баш тамо где се и нашао у новембру и децембру 1915. године.

И та историја је почела стотинак година раније, када је век развоја кренуо на свој стваралачки, технолошки марш. Развијана је индустрија, растао транспорт, цветала наука, и појавило се све оно друго што ће нације, за чију удобност је то стварано, искористити да се лакше, брже и ефикасније покољу.

Опет, једна од првих последица тог убрзаног развоја, лакшег транспорта, повећања понуде, био је пад цена шећера и масти. И као увек, то је искоришћено за стварање луксузних, скупих производа. Бог развоја се стално шали са људском глупошћу.

Французи су, баш због тога, јевтиног шећера и масти, почели да праве скупи кекс и колаче, а не због оне измишљотине о Марији Антоанети. И баш због тога, због нове прилике, коју брзо треба искористити, у Нант је 1846. године стигао један млади човек, запослио се у патисерији и заљубио у тај посао.

После је и сам отворио патисерију, па још једну, и још једну. На крају, никла је и фабрика кекса и пралина, са чаробним торњем, једна од првих у Нанту, који је, уз Бордо, постао центар ове индустрије.

Кекс који је правио звао се кратко: „Лу“ (Lefèvre-Utile), по почетним словима његовог и презимена његове жене, али то је много мање важно за ову причу. Важније је да је „Лу“ фабрика, 1892. године, избацила нову линију – металне кутије са литографијама, пуне пралина и слатких, лепљивих бисквита.

Једну од тих кутија, на којој је била литографија „Retour de la peche“ (Повратак са рибарења), добио је, врло брзо после тога, дечачић по имену Жозеф Ле Танкуф, који је баш тада, док се расплињавао од сласти, и док су се, у његовим устима, истовремено, топили бисквити, одлучио да мора да оде на море. Кутија му је то рекла, залепивши се за његове прсте, непце, очи.

На њеним обрубима биле су траке од морских звезда и алги, на боковима су исцртана бурад, сидро и појас за спасавање, које су, за кутију, готово везивали испреплетани конопци са морнарским чворовима, а на поклопцу је била слика:

Чамац са једром, који, у море, сишавши са каменог пристаништа, гурају три жене подврнутих сукњи. Један човек, у чамцу, управља кормилом, а други затеже пуна једра. Даље, на мору, плови више рибарских једрењака са белим једрима, а са стране се назиру бледи обриси тешке тврђаве која окружује луку.

Слика је била једна од оних које се продају по пијацама, пре за гоблен, него за галерију. У исти мах била је и више него довољна, да море, заувек, уђе у срце и главу дечака. Од тада, био је убеђен да је оно слатко, да се топи у устима, и да ће живот провести у љуљушкању, распадајући се од сласти.

Историја још каже да је, због развоја агроиндустрије – Нант је 1830. године одустао од трговине робовима, до те године главне привредне гране, и преоријентисао се на пољопривреду и све што је уз њу ишло – у Нант железница стигла 1851. године. Да је, потом, железничка компанија, како би убрзала пословање, откупила пароброде који су од Нанта до отвореног мора превозили робу. И да је све додатно процветало када је „Компани Трансатлантик Женерал“, изабрала Нант за полазну луку за путовања својих великих бродова до Западне Индије и Мексика.

Уз Лоару ничу докови, нова лука, а 1892. године, баш када је Ле Танкуф пробао те чаробне бисквите, отворен је и канал који је Нант учинио ближим мору.

Ту, на доковима, у луци и на каналу, одрастао је Ле Танкуф.

Све после тога било је готово природно. Лицеј, војна академија, служба, Беатрис, рат.

И све то је изашло из једне шарене, лимене кутије. Исте оне коју је је Ле Танкуф још чувао, у фиоци свог секретер стола, у капетанској кабини на „Светом Фрањи Асишком“. У њој су сада била писма која је добијао од родитеља, пар слика из лицеја и са академије, потпоручничке еполете, прве које је заслужио, уредно сложене дипломе и бројаница коју му је, на растанку, љубећи га, поклонила Беатрис.

Бројаница је била смеђа, са трачицама од уплетеног плавог конца на крају, стандардни поклон за сваког посетиоца Маурске собе. Нешто попут бомбона које ти дају када изађеш из ресторана, што наивни поручник наравно није знао.

Глуму, позориште, који и нису ништа друго него потреба да се добро продају емоције, измислиле су проститутке. Беатрис је умела да исприча причу као нико. И причала је самим уздахом, шаптом, нежно га обгрливши, тела припијеног уз њега, мазећи га грудима, лагано трљајући препонама, док му је уснама оставља неизбрисиве трагове по врату и устима:

„Ох, један свети човек ми је ово поклонио. Ах, најскромнија, од најплеменитијег. Ох, погледај, сачињена је од блата из Кербале, места на којем је одсечена глава имама Хусеина, пророковог унука, ах, још његове свете крви има у њој. Ох, састављена је од 99 куглица, за свако од 99 лепих имена Алаха. Ах, узми, чуваће те, али само ако мислиш на мене. Ох, волим те.“

Ни ђаволски осмех, ни шапат, додир, нити и једну једину реч, никада није заборавио.

Држао је бројаницу у руци, вртео куглице међу прстима, ко да се игра са брадавицама, и понављао, у себи, несвестан скрнављења, богохулно: „Беатрис, Беатрис, Беатрис…“, спремајући се, у својој кабини, да изађе на командни мост и командује полазак по прву туру рањеника.

Онда је бројаницу пажљиво спустио у кутију, затворио поклопац и вратио је у фиоку.

Оно што није знао, још, а сазнаће ускоро, било је то да, када такве кутије отвориш, из њих изађе много више него што после у њих можеш да вратиш.

И да је, када ју је први пут отворио, да се домогне слатког, лепљивог бисквита, и своје будућности, из ње излетео и његов лични пакао. Онај који ће да га стрпљиво прати, чека, смешка се из прикрајка, све до оног тренутка када ће се, победоносно, заувек, настанити у њему. У срце, у душу, у главу.

Онај ко је први описао Пандору, описао је читаву нашу историју. Пуну кутија у које не можемо да вратимо све оно што би хтели.

XVII

Из које кутије је Албанија изашла, Бог ће га знати, али је изашла на силу. Читав Балкан је тако изашао, па и ми, стремећи напоље, грабећи у висину, верући се ка врху, као да смо бежали из нечега тако страшног да није могло бити ни запамћено. Зато нам и пејзаж тако често изгледа као да је излетео, као да је ишчупан. Из пакла нема пута, постоји само онај до њега. И на тај пут је кренуо Алекса, већ после првих корака које је, занесен, гутајући парче меса и хлеба које је добио, направио на путу за Тирану.

Реконструисати, данас, то што су он и остала деца прошли, готово је немогуће.

И то не само због онога што нам сада изгледа као сизифовски бесмисао – мењање маршрута и праваца, марширање до једног места, враћање у оно из којег је колона кренула, поновни марш до истог места – а што је било условљено недостатком било какве координације, страхом, различитим вестима које су стизале, и ужасном инфраструктуром, него и због тога што ми те слике не можемо себи да представимо.

И када данас кажеш пут, то никако није оно што је „пут“ тада био.

Пар метара широка земљана стаза, у хладном и кишном новембру претворена у блато, или, на већим надморским висинама, већ изгубљена под снегом.

Тим путевима су марширали дечаци, и то само до Ђукуса у Албанији, после којег никаквог пута није било.

Првог дана, до Охрида, марширали су пуних 14 сати.

За тих четрнаест сати прешли су готово шездесет километара, нека четири километра на сат, што је било невероватно брзо, обзиром на ветар који им је, све време, дувао у лице, и на блато по којем су гацали, клизали се, падали, упадали до колена, једва извлачећи ноге из њега.

Касније, у Тирани, где је обављена медицинска тријажа, лекари су закључили, записали, да је „обућа скоро сва издала, и да теже рањених од ногу има 60 одсто регрута“.

Није издала. Остала је у блату. Драгутин је прву превелику цокулу изгубио сат времена пошто су кренули за Охрид. Заглавила се, напунила блатом, и када је подигао ногу, стопало је само клизнуло из цокуле.

„Пу“, рекао је, али ветар је био превише јак, и Алекса га није чуо. Само је наставио да га вуче, нахереног, да би, ни пола сата касније, и друга Драгутинова цокула завршила на исти начин.

И он, и многи други дечаци, прешли су све те мокре, хладне новембарске километре, потпуно боси. У биваку који је направљен код Охрида, јаукали су, трљали ноге, увијали их у крпе и шињеле.

„Е, маму вам нагузим гологузу“, рекао је наредник палећи велику ватру да се огреју, „не могу више да вас слушам, балу вам јебем да вам јебем“. Онда је покупио пар најснажнијих дечака, обувених, поделио им пушке и муницију и нестао.

Вратио се после пар сати, а и он и дечаци носили су хрпу опанака од пресне коже.

Нико их ништа није питао, па ни за пуцњаву која се чула током ноћи, неку вриску, ломљаву, и врло препознатљив урлик: „Семе вам јебем шпекулантско!“

Алекса је обрисао Драгутинове ноге, увио их у крпе, и навукао му најмање опанке које је могао да нађе. И они су му били превелики.

Сутрадан је командант резервних трупа наредио да се испита пљачка магацина извесних радњи у Охриду и да се кривци казне батинама, али је наредник, са дечацима, већ био у Албанији, и марширао ка Прењсу. Са собом су носили по једно парче хлеба.

Током тог марша, море је нестало из Алексине главе.

И ништа га није заменило. Ветар је дувао кроз њу, киша је падала у њој, излазећи кроз стиснуте очи, и Алексом је владала зима, смрзавајући сваку мисао, жељу, сећање.

Понављао је покрете, као аутомат. Подигнеш ногу, спустиш, подигнеш другу, спустиш, повучеш Драгутина. Није могао да се сети, није могао да замисли. Било шта, па ни крај.

Премало тога је било иза њега, превелико је било оно испред. Одрасли су у стању да реше разне ствари захваљујући искуству, знању, које их припреми, које им предлаже излазе.

Деца ту могућност немају. Зато и јесте било тако страшно. Алекса, нити било ко други у колони, није ништа знао. Ни о свету, ни о маршевима, ни о ранама на ногама, о глади.

Њихов страх, њихов ужас, нису умели да виде излаз. Деца не умеју да размишљају о ономе после. За њих је све сада и одмах. Они неће чоколаду после, пошто она, после, не постоји. Исто тако је и са ужасом. Ни он не може да се пребаци у „после“. Увек је ту, сада, заувек.

И свака нова информација, нови случај, болест, свако суочавање са нечим страшним по први пут, и то без икаквог објашњења, без наде, оне коју ти одрасли дају када паднеш, одереш колено, а они дуну у подерану кожу и кажу: „Ево, готово“, у њима је убијала само одрастање, држећи их у вечном детињем страху.

Били су тупи, били су празни, били су гладни. Сваким њиховим покретом управљао је очај, укидајући свако друго осећање, онај очај који покрећу реални физички болови, очај без објашњења, и без лека.

Одрасли то могу да осете само у тренутку смрти, до тада се надају, верују у чуда и у најстрашнија времена, а деца, у чијој свести нема представе ни о чудима, ни о решењима и спасу, тај очај живе. Сваког дана.

Као у сну, који се понавља, из ноћи у ноћ, у којем нека велика рука покушава да уђе кроз врата и шчепа их, или их демон јури по шуми, а они, безуспешно, покушавају да се сакрију.

Када би такве ствари сањао у Рудинцу, а сањао их је када је отац отишао у рат, Алексу би спасло буђење. Сада буђења није било.

Ужас је био већи, сваким кораком. Па и оним који је направио на снегом покривеној стази која је водила уз клисуру, неких десетак километара пре Прењса.

Подигнеш ногу, спустиш, подигнеш другу, спустиш. Повучеш Драгутина.

А он некако полети, одједном сасвим лаган.

Ти станеш, окренеш се око себе, погледаш низ литицу, погледаш у децу, а ужас је све већи и већи, обухватио те је, заледио, стресао.

У руци ти је само празан шињел.

Као да си сањао најстрашнији сан, и онда се пробудио у новој ноћној мори.

У којој Драгутина, нема.

„Наредниче!“ вриснуо је Алекса, „Наредниче!“

Овај је дотрчао, „Шта је, јебем ти“, и укопао се. Пред њим је стајао уплакани, ужаснути, пусти Алекса, држећи у испруженој руци големи, празни шињел.

„Не знам наредниче“, грцао је, „вукао сам га“.

„Уф, сису му малу“, брундао је наредник гурајући Алексу назад у строј. „Хајде, не цмиздри ту, видиш да се откотрљао, у точак га јебем. Појавиће се тај, увек се појави, као буба, не можеш да га се отарасиш, шињел му јебем превелики. Испао негде, успут.“

Онда је наредник пљунуо, наредио „Напред, марш!“, узео шињел из Алексине руке, пребацио му га преко рамена, ударио по темену и рекао:

„Носи то, требаће ти.“

Тако се завршила кратка прича о маленом животу исто тако маленог Драгутина А. Ђорђевића, који је заостао од чете, и до данас га нема.

А Алекса, после тога, још дуго није знао да ли плаче сам, или чује Драгослава.

Извор:
РТС