Слободан Владушић: Револуција обојена у зелено

Последњих месеци „еко-активисти“ – назовимо их за сада тако – спопадали су провидна стакла која чувају неке вредне уметничке слике по разним европским музејима

Стакло које покрива површину Ван Гогових Сунцокрета поливено је двема супама од парадајза реномираног произвођача, уредно наведеног у агенцијским вестима; на стакло које у Хагу, у форми панцира, чува Вермерову Девојку са минђушом бачена је „непозната супстанца“ (непознатог произвођача).

Да не мора све да се ради овако офрље, напола, показали су, разуме се, немачки еко-активисти, чланови организације патетичног имена „Последња генерација“. Они су Монеовој слици Стогови сена у музеју Барберини (Немачка) у лице бацили кромпир пире; е тако се то ради, рекли би Топаловићи, будући да се између кромпир пиреа и површине слике није испречило сувишно стакло.

У међувремену, у ведрој Скандинавији, моја омиљена слика од свих побројаних – Мунков Крик – некако је преживела напад тамошњих еко-активиста, који траже да се Норвешка одрекне експлоатације нафте. Јер, као о томе се овде ради.

Човек би очекивао да еко-активисти, ако баш толико не воле нафту, своје перформансе изводе на објектима „Ексон мобила“, „Шела“, „Бритиш петролеума“ или неког другог глобалног нафтног тешкаша.

То ипак не бива. Зашто?

Пут у срце зелене таме

Кренимо од почетка: за већину људи еколошка свест је и даље то да се не бацају папирићи по травњацима. Дакле, нешто лепо и безазлено. Међутим, „еколошка свест“ је заправо нешто сасвим друго: то је први корак у једној глобалној обојеној револуцији, која има исти циљ као и све друге обојене револуције – недемократску смену власти и преуређење државе/света.

Једина разлика је то што ће ова револуција бити обојена у зелено.

Основно правило обојене револуције је да она почиње неким захтевом који изгледа аполитично, дакле прихватљиво за већину људи. Тако и зелена револуција почиње захтевом да нам планета буде чиста, а ко то не би желео. Људи полако почињу да мисле „еколошки“, не видећи у томе никакву политичку садржину. А политика почиње када се одреди непријатељ.

Тако и зелена револуција у својој другој фази одређује непријатеља против кога се бори: то нису ни папирићи, ни пластика, ни смог. Непријатељ је онај ко прља планету, ко је угрожава, ко доводи у питање њен живот.

Дакле, човек. Прецизније речено, „еколошки несвестан човек“, тј. оно биће које још верује да бити човек на планети значи имати специјални статус у односу на животиње: та вера се у европским културама зове хришћански антропоцентризам или хуманизам, што нису баш синоними у смислу историје идеја, али јесу у односу према „еколошкој свести“.

И тако стижемо до рецентних акција „еко-активиста“ и њихових напада на велика уметничка дела, која своју величину имају само онда када их посматрамо као симболе људске стваралачке моћи што човека разликује од животиње. Самим тим, напади „еко-активиста“ на уметност јесу напади на хуманистичку свест, напади на идеју човека који се разликује од животиње.

Зато је уметност непријатељ, а заједно са уметношћу то је и историја, сви облици историје, јер историјска свест такође разликује човека од животиње, као и вера, свака вера, јер је вера антропоцентрична.

Еколошка свест

Бити „еколошки свестан човек“ значи прећи пут од папирића на травњаку до изједначавања човека и животиње. То значи да ће човечанство постати биомаса коју ће чинити жива бића, а не само ми, људи. Чак и они људи који уредно избегавају да једу месо, јер им се то чини као канибалски обичај, тешко могу да замисле какве су крајње консеквенце овог поништавања разлике између човека и животиње.

Да им помогнем: најпре, већ у Србији постоји Закон о добробити животиња, којим животиње постају субјекти права и тако се изједначавају с људима, а људе не кољемо да бисмо их јели. Истовремено, људи се поистовећују са својим нагонима, као што је случај и са животињама (осим ако их господар не дресира другачије), па нестаје опозиција између онога што се сме и онога што се не сме, јер морала у животињском царству нема.

Јасно, заборавићемо и на демократске изборе, јер животиње не гласају, и полако ћемо се привићи да будемо потпуно зависни од господара који нас хране, поје, повремено пуштају напоље да нас напасу, а повремено нас држе затворене у локдауну.

А та зависност је најочигледнија у форми безготовинског плаћања. Као што животиња мора да прими жиг или чип да би се знало да није дивља већ питома, тако ће и људи морати да пристану буду жигосани или чиповани, да би се знало да су питоми и покорни, тј. да су „домаће“, а не дивље животиње; оне које не пристану, назваћемо антиваксерима и пустићемо их да умру (тј. оставићемо их без посла), а остале животиње, чак и ако припадају истом крду, неће се бунити, будући да у животињском свету постоји само физичка блискост која доводи до биолошке репродукције, али не и симболичка, културна блискост.

У сваком случају и послушне/домаће животиње једном ће бити пуштене да умру, када буду старе и када више не буду корисне, јер у животињском свету унуци не брину за баке и деке, већ живе миљама и миљама далеко и с њима немају никакве везе, а често не говоре више ни исти језик.

Иако сам себи пустио машти на вољу, ово није фантазија већ свет који доноси победа зелене револуције. Основе тог антихуманистичког света се већ постављају. За почетак, хајде да мало укинемо историјску свест: Самјуел Хантингтон у својој књизи Амерички идентитет (у оригиналу Who we are? из 2004. године) запажа да на крају 20. века „ниједан од 50 врхунских америчких колеџа и универзитета не захтева курс из америчке историје“.

Слично ствари стоје и са историјом књижевности. Док су нацисти палили „проблематична“ дела, данашњи антихуманисти дресирали су студенте да сами траже да им се означе она врхунска дела светске књижевности која би могла да им произведу душевну бол – што је разлог да их не читају. Јасно је и зашто: животиње нису писмене, па зашто би био и човек који пристаје да се идентификује с њима. И пошто животиње не знају да тумаче свет, јер не знају за симболичко значење, и човека ћемо одучити од тога, наводећи га да верује само у очигледности. Зато ће уметност будућег света бити видео-игра или виртуелни свет у коме ће све бити очигледно, а ништа скривено, па ће се на све реаговати рефлексно, у тренутку, јер смо постали животиње.

Позиција елите

Разуме се, читалац је видео да сам у претходним пасусима описао човека који се претворио у биљоједа. А шта ћемо са зверима, тј. месождерима? Судећи по Хараријевом бестселеру Homo deus, биће и таквих људи само што ће се они понашати као богови, јер више неће имати никакве везе с биљоједима с којима су некада заједно чинили човечанство. Ти човекобогови биће звери, будући да „онај ко не може да живи у заједници и коме ништа није потребно, јер је сам себи довољан, није део државе, те је или звер или бог“. (То нам шапуће Аристотел.)

Ко су те звери данас? Одговор је једноставан: то је глобална, транснационална олигархија која нема осећање никакве заједнице с другим људима, својим сународницима, јер она више и нема сународнике. Та олигархија (а међу њима и нафташи „Ексон мобил“, „Шел“ и „Бритиш петролеум“) финансира „еко-активисте“ да еколошку свест представе као нову нормалност, чиме ће човек бити проглашен непријатељем „Планете“.

Сем таквог рада на терену, „еко-активисти“ имају задатак да створе утисак последњих времена чиме се ствара атмосфера ванредног стања у коме је све дозвољено зарад узвишеног циља – „спаса Планете“. А то све значи најпре укидање било каквих хуманистичких обзира према локалним еколошки несвесним људима, односно еколошки несвесним државама које, о Плането, саклони, још користе нафту и гас као енергенте или изворе прихода, или верују у хуманизам, или имају елите које нису издале свој народ.

То укидање хуманизма, укидање свих могућих обзира, показује да је зелена револуција ипак револуција, дакле, једна вера, како је то Слободан Јовановић рекао за Француску револуцију, а то значи да она не зна за половична, већ само радикална, тачније најрадикалнија решења. Зато се плашим да неће бити никакве „умерене“ еколошке свести, јер да еколошка свест има везе с природом, она не би била антихуманистичка већ хуманистичка. Ако мислите да грешим, пробајте да реч „умерено“ спојите с појавом неког глобалног промотера „еколошке свести“.

„Еко-свест“, дакле, нема заиста никакве везе са чистим ваздухом и заштитом природне средине. Она је оруђе које треба транснационалној олигархији да пружи могућност да на револуционаран начин, правдајући се да тако „спасава Планету“, створи један свет у коме ће свако позивање на човечност бити депласирано, јер људи, строго узевши, неће више ни бити – постојаће само биомаса и олигарска „божанства“.

На крају, вратимо се у музеј Барберини где тзв. еко-активисти припадници „Последње генерације“ вредно уништавају хуманистичко наслеђе оруђем биљног порекла (кромпир пире). Успут праве селфије, изговарајући баналне реплике. Можда су ти људи ипак само „деца“ која раде свој посао, попут оног „дечака“ у Јасеновцу коме се обратио Вукашин Мандрапа или оних „дечака“ који су другим људима пунили концлогоре и гасне коморе, правдајући се, касније, да су само слушали наређења и радили свој посао.

Нико од њих није веровао у хуманизам и сви су за свој посао били плаћени.

Само тада се то звало плата, а данас, када је „еко-свест“ у питању – грант.

Извор:
ИСКРА