Плашим се, и не плашим се

Пише: Ана Долгарјова

„Не пиши о томе“, рекао ми је командант тамо, у Изјуму. „Кога то занима? Ево, погинуо момак из 2. чете, то интересује његовог командира и остале војнике из чете. Шта ће то читаоцима?“

Ја сам у рату са смрћу.

Некад ме је од најцрњег очајања чувала реченица: „Мртви су живи док их памтимо“.

Дакле, одлучила сам, памтићу моје пријатеље.

Најмање што можемо да урадимо јесте да објавимо њихова имена, фотографије, приче…

Али ипак, ипак…

Свака таква вест – то је жена која пада негде на под и гуши се у јецајима. Вољена, супруга, сестра или мајка.

Ожалошћеној жени се свака таква вест чини огромном, као планина, и апсолутно је немогуће замислити да се тако нешто дешава негде у Русији, сваког дана.

Само – шта да се ради с тим?

Да се скакуће около са плакатима „Не рату“? Да се оде на протесте, на границу са Грузијом?

Овде ратују добровољци. Они који се нису уплашили, нису одбили војничку дужност и заборавили на оданост својој земљи. Они – ови невероватни, храбри, очајни момци – сада умиру за нас. Најбољи, најбољи, први одлазе на Небеса.

Позивати сада на обуставу борбених дејстава, на разоружавање, то значи издати их.

„Зар се ти, песниче, не плашиш да ће неко прочитати твоје песме, добровољно се пријавити и погинути?“ – питали су ме недавно.

Плашим се, јер плачем за свима. И не плашим се, јер ово је сад наш избор – да се одрекнемо од ситог живота, да се суочимо са хтонским понором, иза којег ће једног дана осванути зора.

Мораће да осване.

Шта нам преостаје? Да се загледамо у лица убијених, да их упамтимо, како би им мало продужили овоземаљско постојање, јер је човек жив док га се сећају.

Шта нам преостаје? Све за фронт, све за Победу.

Некад смо волели да исписујемо паролу: „Можемо да поновимо“. Време је да поновимо.

Неке ствари не би требале да постоје на земљи. Дакле, нацистичка Немачка, где су спаљивани Јевреји и Цигани, није требала да постоји. Дакле, садашњи режим у Украјини, под којим убијају, муче, бацају у затворе људе који су осумњичени за нелојалност, не треба да постоји.

Кад ме људи питају: „Зашто?“, тешко ми је да одговорим. Тешко ми је да причам о томе шта се догодило у Балаклеји, Изјуму и Купјанску након што су наше трупе отишле. О томе шта се сад дешава у Херсону (званично је признато да је више од 700 људи приведено само на дојаву локалних становника).

Али потребно је говорити, иначе ће ова велика трагедија растрганог руског народа бити заташкана, избрисана из историје. Дакле, морамо причати о нашим мртвима. Да нам не постану безлична маса, бројеви у извештајима, већ да их погледамо у очи. Да знамо: ево их, наших мртвих, они стоје иза нас, а ми ћемо их – ако се повучемо – издати.

И зато – све за фронт.

Све за Победу.

Извор:
ИН4С