Слободан Рељић: Сулуди крсташи у Дохи

nemci-katar

Дошло време да гурачи лопте по трави постану кључни тумачи контроверзних права у помраченом свету. Тако се труст мозгова као што је фудбалска репрезентације Немачке сликао – протестно! – држећи своје шаке на устима. Не да им ФИФА да слободно шире истину о људским правима. O ЛГБТ љубавима и пијењу пива на утакмицама

То што би они, да су хришћани, звали содомија њихови домаћини зову ливат (чињење Лотовог народа). И Библија и Кур’ан се држе истог догађаја. У исламском свету, што рече амбасадор Светског фудбалског првенства. „(хомосексуалност) је харам. Знате шта значи харам?“ Забрањено!

Наравно, да неком ко је раскрстио са Христом и ухватио се, како је пророковао велики Гете (1749-1832), Мефистофелеса, што је друго име за Сатану или Ђавола – ништа није свето. Али они с друге стране се озбиљно држе хадиса, Мухамедових поука. Њихови закони и декларације не могу бити изван тога. А велике речи „заштитника“ људских права – Амнести интернешнела, Хјуман рајтс воча, Фридом хауса и сличних за њих су све даље млаћење празне сламе. Јер они не одустају. „Када се мушкарац попне на другог мушкарца, Божји престо се тресе… Нека буде убијен онај који то ради и нека буде убијен онај над којим се то ради“, стоји у хадису.

Катар је у том свету „либералнија“ држава: за хомосексуалност следе строге затворске и новчане казне, а у Саудијској Арабији, Ирану, Мауританији, Судану, Сомалији, Јемену и Авганистану – смртна казна. И то није никаква тајна. Нема Википедије у којој неки храбри центарфор или леви бек то не би могао да прочита. И да сазна да је у исламском свету међу младима, чији су они идоли у гурању лопте, одбојност према ЛГБТ већа него међу старијим генерацијама.

Неупитна одбојност је у просеку преко 90 одсто. Што би значило: оставите те људе на миру. Они су с Богом, а не са Мефистом, и како је још 1981. уљудно рекао представник Ирана у УН то „секуларно интерпретирање јудејско-хришћанске традиције не може бити примењено у муслиманском свету без кршења исламских закона“. Многи од њих се неће с Ираном сложити ни у чему, сем да се не допусти да их западњаци уче шта је универзалност.

Уосталом лопташи из Енглеске, Велса, Белгије, Данске, Немачке, Холандије и Швајцарске могли су да слушају глас са Истока: гласноговорници Катара, углавном школовани на Западу, читаво време су понављали, на добром енглеском, да њихова земља и њихов народ немају намеру да због једног светског првенства, лаке забаве и припитих хорди навијача мењају свој хиљадугодишњи начин живота. „Влада неће мењати закон о хомосексуланости, а посетиоци треба да поштују нашу културу“, изјавио је извршни директор Првенства. Кратко и јасно.

Капитенска трака

Али „пропадајући Запад“ (О. Шпенглер) више нема снаге да толерише „урођенике“ са Истока – са Блиског, или Далеког, свеједно. Јесте, блиска им стара изрека: кад дођеш у Рим понашај се као Римљанин, а кад дођеш у Доху… Онда је нормално да се понашаш као „сулуди крсташ“. Као што су њихови преци у „светим“ крсташким ратовима од 1095. до 1291. гледали на претке ових „смрдљивих“ Арапа. На пут се кретало са великом идејом да се ослободи Христов гроб у Јерусалиму, а пљачкало још од Босфора, где су столовали византијски хришћани, па докле се могло стићи поред Сарацена.

Данас се стаје иза Универзалне декларације о људским правима и иде около тероришући народе и државе, накнадно изведеном неупитношћу ЛГБТ и којекаквих права. Безобзирност је стигла до крпице која се зове капитенска трака, а на коју су они ставили дугине боје и велику мисао OneLove, на енглеском наравно.

Али катарски организатор ни да трепне, па је ФИФА морала да заустави лудило. ФИФА углавном и служи сулудим крсташима, али јој је, ипак, новац дражи. Посебно што је то баш велики новац. Чак се и први међу ФИФА витезовима Ђани Инфантино (презиме му је ваљда од infant, lat. недоношче) тргнуо: „За оно што смо ми широм света радили три хиљаде година, требало би да се извињавамо исто толико, пре него што дајемо моралне лекције.“ Амин

Кад су им запретили казнама „храбри Европљани“ су се повукли и дали на субверзије. Мале, детињасте досетке, које показују колико је дете далеко од тога да држи све у својим рукама. На терен је истрчала Би-Би-Сијева репортерка, и ставила забрањену капитенски траку. Петнеасет минута славе! Немачке кафеџије неће пуштати пренос утакмица на великом екрану у својим биртијама. Кад не могу крсташи у Дохи да пију пиво на стадиону, солидарисаће се и пивопије широм Рајха. Нешто што се зове Удружење фудбалских навијача добија простор у мејн-стрим медијима да запрети да „ниједна земља која не испуњава ЛГБТ+ права, не би требало да добије част да буде домаћин Светског првенства“. Па то је ваљда девет десетина света! Испразност и ароганција избијају као црви из лешине.

Озбиљан белгијски правник Матијас Шторме види „мало разлике између теократије Ирана и људских права Западне Европе, пошто се мешају у област личне слободе“.

Али постоји велика разлика: Иранци или Катрани неће ићи у Антверпен, Штутгарт или Венецију и држати лекције са безусловним захтевом: или ће бити како кажем или тебе неће бити. Док је Запад био колонијална сила и „културни империјализам“ је био озбиљна ствар. Трпело се и чекало. И сад је дочекано – само ви лајте, каравани пролазе.

Кад је један храбри Енглез сат времена, сува грла, у Дохи на улици стајао у мајици „Катар антигеј!“, дошла су два униформисана полицајца, обзирно узели плакат, руковали се с човеком и – до скорог виђења. Мало им је чудно да он мисли да је та порука на његовој маици увредљива за неког ко је одлучно против геј-културе. Људи на Западу не разумеју да они више нису мера ничему. Односно, има још тих натруха, али њих разноси ветар историје.

Да ли је могуће да се данас нико не клања пред вредностима Запада, све се чешће питају по Вашингтону и Бриселу? Да ли је могућа да је остарели Белрускони у праву кад им је пре неки месец рекао: Запад хоће изоловати Русију од себе, али ће се сам неповратно изоловати од света?

Украјинска криза тако јако потцртава формулу 86:14, што је однос становништва које живи у земљама које нису увеле санкције Русији, према Западу који се гуши у тим санкцијама. Прошло је девет месеци, а Запад „великим вредностима“ и бестидним претњама није успео да натера ни једну државу ни државицу да пређе међу снакцијаше. Напротив, у НАТО-ЕУ блоку све је више народа који се натполовично противе траљавом походу „сулудих крсташа“. Иза грмљавине и дима над Украјином свет се бесповратно мења.

Катар је само један медаљон из те серије.

Извор:
ИСКРА