Марко С. Марковић, СРПСКА АПОКАЛИПСА ПО Ф. М. ДОСТОЈЕВСКОМ

Све доскора, Срби су били уверени да нема разлике између поступака једног народа и моралног става појединих личности. У њиховим очима, једна држава може бити поштена или непоштена, као сваки човек.Отуда склоност Срба да држање својих негдашњих Савезника и пријатељски расположених нација данас протумаче као издају. Међутим, очигледно је да би већ само проучавање српске историје XIX столећа било довољно да открије праву стратегију и тактику западних сила, у чијем макијавелизму не може бити места ни за какву ‘верност’ или ‘пријатељство’. Крајњи циљеви ‘Великих’ су егоистични и увек остају исти, док су Срби час искоришћени као ‘савезници’, час осуђени да буду уништени, сходно практичним потребама у датој ситуацији. Али Срби то нису могли да увиде, јер су починили другу фаталну грешку, сводећи свој видокруг на догађаје из XX века. Верни успоменама из прохујалих светских ратова, они су престали да се користе својим вековним искуством, осиромашили су сопствену националну свест и почели да историјске изузетке тумаче као правило.

Може се онда замислити какво изненађење очекује савременог Србина кад из своје библиотеке извади и поново прочита „Пишчев дневник“ Фјодора Михаиловича Достојевског. Тај руски геније нехотице отвара Србима очи и лечи их од горњих заблуда. Све је ту објашњено и нашем човеку приступачно, као да је намењено данашњим поколењима. ‘Пишчев дневник’ је писан углавном седамдесетих година прошлог века, за време руско-турских и српско-турских ратова. Сличност тадашњих догађаја на Балкану са српском драмом којој присуствујемо од Другог светског рата на овамо, нарочито почев од 1991. године, је запањујућа. У највећем броју случајева, анализа Достојевског се може применити на наше прилике. Да је хтео да буде пророк српске судбине у наступајућем веку, писац не би могао изрећи праведнији суд. С том разликом, што је Србија тада могла рачунати на подршку Русије, док се у наше време више ни на њу не може ослонити. Из тог разлога, треба стално имати у виду да су, својевремено, Русија и Србија, духовно и политички, углавном припадале истом „блоку“, да је у то доба постојала словенска солидарност, те да се речи Достојевског односно Русије могу често применити на Србију и обратно.

Прошлост и садашњост у светлу историје

Оно што је Достојевског највише саблажњавало, то је равнодушност Запада према удесу хришћанских и превасходно словенских народа под Турцима. Поготову кад се та равнодушност претворила у политички цинизам и када, руковођене тим цинизмом, западне силе нису оклевале да стану на страну Турака против хришћана. Утолико пре, што је идеал Достојевског био „ослободити Православље и Хришћанство од муслиманског варварства и западне јеретичности„, јер је осуђивао прећутни макијавелистички принцип западних сила да „оно што је подло од стране једне личности премудро од стране једне државе„. Стога се згражао запажајући: „Мал ‘те не, сва Европа се заљубила у Турке“. Јер је наслућивао смисао тог преокрета: „Европа бодри турски фанатизам и спрема се да нас удари с леђа“.

Европска заљубљеност у Турке ишла је напоредо са презиром према словенским народима. Достојевског је, природно, пре свега болело неразумевање које су у Европи сретали Руси: „Неће да проуче народ који мрзе и кога се боје“… „Сањају да нас све униште“. Али, вероватно, није га мање узбудило откриће да су ти исти Европљани, „који су викали против ропства, који су укинули трговину црнцима, уништили деспотизам и прогласили човекова права“, пристали да посматрају скрштених руку како ..дивља, гнусна муслиманска хорда заклетих непријатеља цивилизације“ уништава милионе несрећних хришћана. „Европа чека кад ће све те стенице бити уништене и прави се да не чује њихове вапаје“. Зар је то заиста била „последња реч цивилизације“? Шта би тек рекао Достојевски да је могао видети ужурбаност са којом ће, сто двадесет година касније, Запад признати Босну и Херцеговину, прву панисламистичку државу у Европи, предајући српску ‘мањину’ муслиманима на милост и немилост, као што је спреман да им сутра жртвује и Србе на Косову?

Свирепост реалне политике не искључује покушај да се она морално оправда. Напротив, што су њене намере нечовечније, то њен вид мора бити племенитији. „Лаж се спасава лажју“ сажима Достојевски и приказује начин на који је западна пропаганда, већ тада, покушала да своју издају Хришћанства покрије клеветама против Срба и Руса. У тим маневрима и подметањима је предњачио британски премијер Дизраели – лорд Биконсфилд. Да би компромитовао руску интервенцију у корист балканских народа, Дизраели, који је тобож располагао „тајним документима“, оптуживао’ је Русе да су у Турску послали све своје „рушилачке елементе“ – „социјалисте, комунисте и комунаре“ – те да постоји опасност да се ти револуционари у отоманском царству оснаже. Но поред Руса, требало је окаљати и саме Србе, па је Дизраели похитао да представи српску објаву рата Турцима. као ‘нечасни поступак’, а српску борбу за ослобођење као ‘нечасни рат’. „Хоће према нама да изазову општу мржњу“, јадао се тада Достојевски. Под утицајем Дизраелијеве кампање, ствара се утисак да су патње Срба и других поробљених народа обичне измишљотине и провокације: „… У Европи оспоравају факта, поричу их пред народним парламентима, не верују, праве се да не верују. Сваки од тих народних вођа у себи зна да је то истина, а опет једни друге обмањују: да то није истина, да се то није десило, да су они сами (тј. хришћани) побили својих шездесет хиљада Бугара, само да би оптужили Турке“. Баш као кад у наше дане јавно жигошу Србе и распињу их на крст пред целим светом, а у зоолошком врту муслимани бацају невину српску децу лавовима у чељуст.

Достојевски покушава да пронађе неко рационално објашњење те моралне наказности и наслућује да би посреди могло бити смртно непријатељство Европе против Словена: „Европа је непријатељ словенског јединства“, док је „одбрана Словена мисија Русије“. Несумњиво да би се „Европа разнежила према балканским народима, кад би почели да мрзе Русију“. Достојевски увиђа да постоје дубљи разлози те европске мржње, али сматра да је она нашла свој највернији политички израз у савезу римокатолицизма са социјализмом. На једном месту у „Дневнику“, он говори о католичкој „светској завери“ и види у социјалистичком „чудовишту“ чедо католицизма који је „продао Христа за земаљско царство“. О томе би се могло дуго дискутовати. Но, у сваком случају, посреди је била међународна урота. Према томе, не само да Европа није притекла у помоћ хришћанима под турском влашћу него је пресуду над Србима и балканским народима изрекла пре сваког суда и саслушања. А зар нас то не подсећа на извесну ‘мировну конференцију’, где су Срби недавно били означени као кривци још пре почетка дебате?

Предзнаци Апокалипсе

Као један од најпобожнијих људи међу руским писцима, Достојевски се није могао задовољити искључиво политичким објашњењем европског злочина над Србима и тражио је његове духовне корене. У тој перспективи, размишљања Достојевског су одмах добила апокалиптички карактер. Није ли некада Нерон свалио на хришћане кривицу за пожар Рима, као Дизраели на Србе одговорност за рат са Турцима? Очевидно је да су обојица били прожети ђаволским духом који је надрастао њихову личност. На страницама „Пишчевог дневника“ реч је о “злом духу“ који „друштву доноси нову антихришћанску веру, тобож нова морална начела; уверава да може изнова да сагради свет, да све људе начини једнаким и срећним, и заувек доврши Вавилонску кулу, постављајући њен камен темељац“. Нема сумње да Достојевски ту мисли на апокалиптичке звери и на антихриста, јер, како сам каже, види да већ многи у Европи „озбиљно прихватају антихриста као Христа“. А у атмосфери Откровења по Јовану, неизбежна је и помисао на крај света. Достојевски не сматра да је то обавезан исход актуелних догађаја, јер је крај света један а антихриста много, али зато може се десити да Антихрист који је пред нама буде онај последњи. Појава антихриста је увек предзнак Апокалипсе и праобраз краја света, али антихрист је представник ђаволске силе која војује противу Христа кроз читаву историју Цркве. Први хришћани су у Нерону с правом препознали антихриста, па ипак због тога није наступио смак света, као што се ни смрћу Нероновом човечанство није ослободило будућих антихриста, било да су они носили име Маркса или Дизраелија.

Откровење но Јовану је хришћанска философија историје, али само пророку је дато да ту „књигу са седам печата“ протумачи и њен наук примени на историјске прилике свога времена. Пророчки дар је допустио Достојевском да живу историју којој је присуствовао религиозно осмисли и правилно „прочита“, да би затим предвидео догађаје скоре будућности.

Став Европе према „источном питању“ је руског писца убрзо довео до закључка да, у догледном времену, свет више не може избећи револуцију и рат. Револуционарни хаос ће бити изазван „католичком светском завером“ и савезом католика са социјалистима: „Да, Европу очекују велики преврати, толики да људски ум одбија да верује у њих, сматрајући њихово остварење нечим фантастичним“. Револуција ће бити праћена и „борбом вере са атеизмом“. Али, у том хаосу, „и пролетери и капиталисти ће изгинути од грехова својих“. Достојевски такође прориче „неминовност европског рата„, али затим „рат ће се можда претворити у свечовечански“. Да ли ће на крају тих ратова наступити пропаст света? Достојевски оставља човечанству избор, зависан од пута којим ће народи ударити: „Ако нације не буду служиле вишим идејама, изгинуће„. Али Достојевски ипак чува у себи искру наде: „Зли дух долази, али ће ново друштво победити“. Уколико исти узроци изазивају исте последице, може се наслутити и крајњи домет политике разбијања Југославије и Србије, коју последњих година спроводе интернационалне организације. У име светског мира, сада се припрема Трећи светски рат.

Последња реч Достојевског је нада, ако не и вера, у победу добра. С обзиром на пораст зла у свету, који он сам наговештава, у први мах је тешко разумети на чему се тај његов релативни оптимизам заснива. Он је схватао да је човечанство дотерано „до дувара“, до последње дилеме: морализација политике или смрт, крај света, Апокалипса. У више наврата осуђивао је начело које је до сада у политици владало: „Оно што је подло од стране једне личности, то је премудро од стране једне државе“. Од сада „треба и у политици усвојити Христову правду која важи за свакога верујућег’“. Илузија о коју се до данас разбијала српска политика, наивна вера да један народ треба да се понаша као честит човек, мора најзад постати стварност и закон за све. Другим речима, или ће свет Србе уништити али са њима и пропасти, или ће се са њима исцелити. А то се може постићи ако се у сваком народу развије човечанска идеја, љубав према свим народима, коју Достојевски већ приписује руском народу. Нико тај идеал не би прихватио брже и радосније од српског народа који је идеју свечовека и свечовечанства у својој души неговао од светог Саве до Владике Николаја Велимировића. Нажалост, у тренутку кад безмало читав свет учествује у колективном геноциду над српским народом, оптужујући га истовремено за геноцид, тешко је веровати да то није само једна утопија код толиких других. Ако је после две хиљаде година хришћанског деловања у свету човечанство претрпело такав и толики морални пад, како можемо веровати у његов препород? И ко би тај препород изазвао, кад су нас скоро сви напустили, кад нам ускраћују и слободну реч, кад више неће да чују наш глас? Да је сам Достојевски међу нама, данас би се они и о његову проповед оглушили.

Није та ситуација била непозната Достојевском, јер је био свестан да ће прави хришћани увек сачињавати мало стадо а њихова борба трајати до конца историје, а било је периода у његовом животу када је он био принуђен да се бори сам самцит. У пркос томе, он је непоколебљиво веровао у снагу Истине и знао да је то највећа сила на свету. Онај који има уза се Истину и који њу брани никада се не бори узалудно, па макар остао сам на бојишту. А тој моралној дужности се морају покоравати и народи и појединци. Да Истина Христова не представља страшну силу, зар би синови лажи на Западу толики труд и новац уложили да угуше српски глас? Стога не смемо заборавити поруку Достојевског која је упућена свим хришћанима уопште, али се у овим судбоносним часовима односи на Србе посебно:

„Пре свега, не плашите сами себе, не говорите: „сам човек на бојишту није ратник“ и др. Сваки ко искрено затражи истину већ је страшно моћан. Не подржавајте ни фразере који стално понављају, да би их чули: „Не дају нам да радимо, везују нам руке, увлаче нам у душу разочараност и очајање!“ итд. итд. Све су то фразери, јефтини песници, лењивци који сами себе сликају. Онај ко хоће да донесе користи, тај са везаним рукама у буквалном смислу може учинити бездан добра. Прави делатник, кад стане на пут, мора одмах пред собом видети толико дела, да му неће пасти на ум жалопојке да га спречавају у раду него ће наћи и успети да нешто уради. Сви прави делатници то знају.“ („Пишчев дневник“, фебруар 1877).

Извор:
СРОДСТВО ПО ИЗБОРУ