Пепе Ескобар: Превезивање Евроазије – шеф руске Службе безбедности Патрушев у Техерану

Стратешки састанак Патрушев-Шамкани ће западну хистерију да баци у нове, до сада невиђене висине – делом и зато што се и њиме прецизно нациљаним ударцем у парампарчад разбијају и иранофобија и русофобија

Састанак двојице евроазијских шефова Служби безбедности представља следећи корак на рашчишћавању и уклањању огромне и тешке оставштине Запада у Азији

Два мушкарца у дружењу у угодној соби у Техерану, стоје испред занимљиве и збуњујуће нове мапе света на зиду  иза њих.

Шта је ту занимљиво и ново? Пуно тога. Ова два евроазијска безбедносна гиганта су ни мање ни више него  (неуобичајено опуштен) секретар руског Савета безбедности Николај Патрушев и Али Шамкани, секретар иранског Врховног савета националне безбедности.

А зашто су они толико опуштени? Зато што изгледи за будући развој главне теме о којој разговарају – стратешког партнерства Русија-Иран – не би могли да буду више ни добри ни више узбудљиви.

Био је то веома озбиљан пословни сусрет: званична посета на позив Шамканија.

Патрушев је Техеран посетио истог дана у којем је руски Министар одбране, Сергеј Шојгу – на препоруку генерала Сергеја Суровикина, врховног команданта Специјалне војне операције – наредио повлачење руских јединица из Херсона.

Патрушев је за то знао данима раније – па није имао никакав проблем да седне у авион и постара се да се посао у Техерану успешно заврши. На крају крајева, драма око Херсона је ионако била тек једна од тема преговора о Украјини које је Патрушев кроз више претходних недеља водио са америчким саветником за националну безбедност, Џејком Саливаном, а са Саудијском Арабијом као могућим посредником.

Осим о Украјини, два секретара су разговарала и о „информационој безбедности, али и о мерама против мешања страних специјалних служби у унутрашње послове обеју земаља”, како је о томе известила руска новинска агенција ТАСС.

И једна и друга земља су, што је увелико познато, нарочита мета западњачког информационог рата и саботажа, где је Иран тренутно под ударом једне од њих – кампање дестабилизације без икаквих устезања или ограничења, а уз јаку подршку из иностранства.

Патрушева је у службену посету примио и ирански председник Ебрахим Раиси, који је одмах прешао на ствар: „Сарадња независних држава је најјачи могући одговор на политику санкција и дестабилизације Америке и њених савезника.”

Патрушев је са своје стране уверио Раисија да су, што се Руске Федерације тиче, стратешки односи са Ираном од суштинске важности за руску националну безбедност.

Дакле, то све је пуно даље одмакло од Геранијум-2 дронова камиказа – руских рођака иранских Шахед-136 дронова – који већ увелико сеју ужас по бојиштима широм Украјине. А што је узгред изазвало и непосредан Шамканијев коментар: „Иран поздравља мирољубиво разрешење за Украјину и подржаће мировни уговор заснован на дијалогу између Москве и Кијева.”

Подразумева се да су Патрушев и Шамкани разговарали о безбедносним проблемима, али и о већ пословичној „сарадњи у међународној арени”. Оно што је око тога најважније јесте чињеница да су у руску делегацију били укључени и званичници из неколико кључних привредних агенција.

О томе процурелих информација није било, али већ и само то довољно говори да озбиљна привредна повезаност остаје у самој сржи стратешког партнерства између ове две нације које су највише погођене санкцијама у читавој Евроазији.

Кључ тих разговора представљала је иранска усредсређеност на ширење билатералне трговине у националним валутама – рубљама и ријалима. А случајно је баш то централна тенденција и ШОС-а, Шангајске организације за сарадњу, и БРИКС-а, а усмерена ка остваривању мултиполарности. Иран је сада већ пуноправни члан ШОС-а – као једина западноазијска земља учлањена у овог азијског стратешког џина, а намерава да се учлани и у БРИКС+.

Хaјде да се бавимо трампом, па ћемо мало и да путујемо

Састанак Патрушев-Шамкани се догодио пре најављеног иранског потписивања енергетског уговора са Гаспромом. Потписивање је за следећи месец најавио ирански заменик министра иностраних послова, Махди Сафари, а вредност уговора је огромна –  40 милијарди долара.

Национална нафтна компанија Ирана (National Iranian Oil Company – NIOC) је већ закључила сопствени почетни уговор вредан 6,5 милијарди долара. А све се то врти око будућег развоја двају гасних складишта и шест гасних поља, трампе природног гаса и нафтних производа, пројеката за течни природни гас (ТПГ) и изградње нових гасовода.

Прошлог месеца је заменик руског премијера Александар Новак најавио размену 5 милиона тона нафте и 10 милијарди кубних метара гаса, која би требало да буде обављена пре краја 2022. А потврдио је и да ће „обим руских инвестиција у иранска нафтна поља такође бити повећан”.

Нормално је сасвим што су бартер аранжмани идеални и за Москву и за Техеран, све у покушају да заједно заобиђу дугорочне санкције и проблеме око платног промета – све оно што је повезано са западним финансијским системом. Поврх свега тога, Русија и Иран су и даље у стању да инвестирају и у директне трговинске ланце који сви воде преко Каспијског мора.

На Конференцији о мерама интеракције и изградње поверења у Азији, недавно одржаној у Астани, Азербејџан, (Conference of Interaction and Confidence-Building Measures in Asia, CICA), Раиси је снажно сугерисао да би „успешна нова Азија“ нужно морала сама да развије ендогене, самоникле моделе који би онда важили за све независне државе.

Као члан ШОС-а са врло важном улогом, бок уз бок са Русијом и Индијом, и у међународном транспортном коридору Север–Југ (International North-South Transportation Corridor – INSTC), Раиси је позиционирао Иран на место кључног вектора мултилатерализма.

Откад је Техеран укључен у ШОС, сарадња и са Русијом и са Кином, сасвим предвидиво, добила је турбо погон. Посета Патрушева је интегрални део тог процеса. Техеран иза себе оставља деценије иранофобије и сваку могућу варијанту и подваријанту америчког „максималног притиска” – почев од санкција па све до небројених покушаја обојених револуција – да би се сада прикључио свугде где може, а широм Евроазије.

Иницијатива појас и пут (Нови пут свиле), ШОС, INSTC

Иран је кључни партнер Иницијативе појас и пут (Belt and Road Initiative – BRI), грандиозног кинеског инфраструктурног пројекта који треба да повеже Европу и Азију путевима, морем и железницом. Паралелно с тим, развија се и од Русије предвођен мултимодални INSTC коридор који је нужно потребан да би се унапредила трговина између Индијског потконтинента и Централне Азије – а истовремено учврстило и присуство Русије на Јужнокавкаском простору и у регијама око Каспијског мора.

Иран и Индија су се обавезале да ће део иранске луке Чабахар да издвоје за коришћење централно-азијским државама, скупа са њој припадајућој ексклузивном економском зоном.

На недавно одржаном самиту ШОС-а у Самарканду, и Русија и Кина су се потрудиле да свима објасне – а нарочито колективном Западу – да ће Иран престати да буде сматран за парију, државу отпадника.

И зато не треба да нас чуди то што сад Иран улази у нову пословну еру са свим ШОС чланицама, а у знаку нарастајућег новог финансијског поретка који у највећем делу дизајнирају Русија, Кина и Индија. А што се стратешких партнерстава тиче, везе између Русије, Кине и Индије (председник Нарендра Моди их је назвао „несломљивим пријатељством“) јаке су колико и оне између Русије и Кине. А кад је у питању Русија, управо је то оно на шта и сам Иран данас циља.

Стратешки састанак Патрушев-Шамкани ће западну хистерију да баци у нове, до сада невиђене висине – делом и зато што се и њиме прецизно нациљаним ударцем у парампарчад разбијају и иранофобија и русофобија. Иран за Русију значи блиског савезника у неупоредиво стратешко преимућство у њеном кретању у правцу мултиполарности.

Иран и Евроазијска економска унија (Eurasian Economic Union – EAEU) већ увелико преговарају и Споразуму о слободној трговини (Free Trade Agreement – FTA), паралелно са онима који већ увелико функционишу у размени око руске нафте. Ослонац Запада на систем међубанкарских SWIFT порука тешко да има било каквог утицаја на Русију и Иран. Глобални Југ све то пажљиво проматра, а нарочито земље које су у суседству Ирана и за које је нафта роба којом тргују у америчким доларима.

Сваком на Западу са коефицијентом интелигенције вишим од собне температуре већ је постало сасвим јасно да је Заједнички свеобухватни акциони план (Joint Comprehensive Plan of Action – JCPOA, или Ирански нуклеарни споразум) на крају постао небитан. Будућност Ирана је непосредно везана за успех БРИКС тројке – Русије, Кине и Индије. Иран би и сам ускоро могао да постане и нови БРИКС+ члан.

А има тога још. Иран данас већ увелико постаје пример за читав Персијски залив: погледајте само колико се одужио ред држава овог региона са аспирацијама да постану чланице ШОС-а. Трампов „Абрахамов споразум?” Шта то уопште беше? БРИКС, ШОС и БРИ иницијатива данас су једини путеви којим се западна Азија даље креће.

Са енглеског посрбио: Стеван Бабић

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ